САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

САБРАНЕ БЕСЕДЕ
 

 
КАТИХЕТСКЕ БЕСЕДЕ (БЕСЕДЕ О ВЕРИ)
 
БЕСЕДА ЧЕТРНАЕСТА
О ПОКАЈАЊУ И ПОЧЕТКУ УСАМЉЕНИЧКОГ ЖИВОТА. И О ТОМЕ КАКО СЕ ДЕЛАЊЕМ ЗАПОВЕСТИ И ПОШТОВАЊЕМ ПУТА И ПОРЕТКА У ВРЛИНИ ДОСТИЖЕ САВРШЕНСТВО
 
1. Браћо и оци, онај ко је презрео све видљиво, па и саму своју душу, како би могао да покаже истинско покајање, сагласно заповести Господњој, и како би започео то дело, не узда се у то да ће се томе сам од себе научити, него, дошавши зналцу и искусном човеку и потчинивши му се са великим страхом и трепетом и напрегнуте пажње, учи од њега и поучава се духовном делању врлинских дела, као и томе шта има да чини док се каје. А помињем да су му неопходни страх и трепет, да не би доживео неуспех у добром делу покајања и као лош делатник заповести био осуђен на вечни огањ. Јер, ако речи духовнога оца доживљава као да излазе из уста Божијих и као да су, ако их испуњава, узрочници живота, а смрти, ако их пренебрегава, он их брижно чува. И започевши тако (да не дужим много), са непоколебивом вером уздајући се у обећања Божија, он свакодневно напредује по Богу и, ступајући путем, духовно узраста и постаје муж савршени у Христу Богу.
2. А о којим обећањима Господа нашега Исуса Христа Сина Божијег је реч? Слушај пажљиво шта нам Он обећава: Заиста вам кажем да је већа радост на небу због једног грешника који се каје[1]. И опет: Онога који Ми долази (при чему он, дакле, ступа таквим путем) нећу истерати напоље[2]. И опет: Ко је жедан нека дође Мени и нека пије[3], и: Ко верује у Мене неће видети смрти довек[4]. А на другом месту: Приближите Ми се и приближићу вам се[5], и: Ходите Мени сви који се мучите и обремењени и Ја ћу вас одморити[6]. И другде: Ко има заповести Моје и држи их, то је онај који Ме љуби; а који Мене љуби тога ће љубити Отац Мој[7], и ја и Отац Духом ћемо му доћи и у њему ћемо се настанити[8]. И: Ако ви, каже, зли будући, умете дарове добре да дајете деци својој, колико ће више Отац ваш небески дати Духа Светога онима Који Му ишту?[9] Дакле,надајући се у непоколебивој вери на та обећања и завете Божије, такав монах, како рекосмо, са великом готовошћу и незадрживим полетом без оклевања извршава све Његове заповести. А прва заповест је ова: Покајте се, јер се приближи Царство Небеско[10]. И одмах: Тражите и даће вам се,иштите и наћи ћете, куцајте и отвориће вам се; јер свако ко тражи прима, и ко иште налази, и ко куш отвориће му ce[11]. А желећи да нас поучи томе како треба тражити и којим речима и делима, Он каза: Ко хоће међу вама дa буде први, нека буде од свих последњи и свима слуга[12]. Јер ко узвисује себе самога понизиће се, а ко себе понизује узвисиће ce[13].
3. Ко све то и томе слично непрестано држи у разуму и тиме се и ноћу и дању занима, и умно и чулно промишља и са ревношћу чини, постепено се одваја од сећања на свет, од животних ствари, од имања, од сродника и породице, и сразмерно томе приопштава са духовном. И напредујући свакодневно тако, он осећа како од њега постепено одступају претходне помисли, како слабе, а срце смекшава и достиже смирење и, најзад, како оно само рађа помисли које удахњују смиреноумље, а осећајући све то, он посредством свега тога долази и до скрушености и суза. Међутим, он до њих долази кроз многе жалости и, што се више смирава, све више се и скрушава. Јер смирење рађа плач, а плач храни свога родитеља, чинећи га да расте. То делање, кроз савршено испуњавање заповести, омива – о, чуда! – сваку мрљу са душе и изгони из ње сваку страст и сваку злу жељу, и телесну и житејску. Тако човек постаје слободан душом од сваке земне жеље а не само од телесних окова, па то изгледа као када неко свуче хаљину и остане сасвим наг. А то је и разумљиво: он, наиме, најпре скида неосетљивост душе коју божански апостол назива покривалом што лежи на срцима неверних Јудеја, али и ономе, ко сада не испуњава заповести нове благодати свом снагом и усрдно, то покривало лежи на умном делу његове душе, не допуштајући му да се узнесе на висину познања Сина Божијег. Затим, као што онај ко се телесно свукао види ране на своме телу, тако и он тада јасно види страсти које су присутне у његовој души, а то су славољубље, среброљубље, злопамтивост, мржња према брату, завист, љубомора, свадљивост, умишљеност и остале.
Привијајући на њих заповести као мелем, а искушења употребљавајући као жарач за спаљивање рана, и смиравајући се, тугујући и усрдно тражећи помоћ Божију, он јасно види како му долази благодат Светога Духа и једну по једну од страсти одстрањује и уклања, све док му душу не учини савршено слободном од свега тога. Наиме, похођење Утешитеља душу не удостојава делимичне слободе, него савршене и потпуне, јер са поменутим страстима оно изгони и сваки немар, сваку равнодушност, сваку лењост, незнање, заборавност, стомакоугађање и свако сластољубље, па тако човека обнавља и душевно и телесно, те му се не чини да је обучен у тело трулежно и тешко, него у духовно и невештаствено и погодно за то да већ сада буде узнесено[14]. И благодат Духа у њему не чини само то, него му не допушта ни да гледа ишта чулно, него га радије чини таквим да и, док гледа, не гледа чулом. Јер када се ум сједини са умним стварима, он сав напушта чулно, премда и изгледа као да види чулно.
4. То, дакле, промишљајући, сагласно светитељу који каже: А наше живљење је на небесима[15], јер ми не Гледамо на оно што се види, него. на оно што се не види[16] он се осијава, просветљује и свакодневно узраста духовним растом, ослобађајући се од онога што је својствено детињем умовању, а напредујући до мужевног савршенства. Зато се он, сагласно мери раста, измењује душевним силама и дејствима, постајући мужевнији и силнији у делању заповести Божијих. Испуњавајући их свакодневно, сразмерно делању он опет постаје још чистији, осветљује се, просветљује и удостојава се да види откривења великих тајни, чију дубину нико од оних који се не подвизавају да достигну такву чистоту никада није видео, нити уопште може видети. А тајнама називам оно што сви виде, а не разумеју. Он од Духа обновитеља добија нове очи, а исто тако и нове уши, па надаље не гледа као човек чулне ствари чулно, него, као да је постао већи од човека, чулно посматра духовно и као слике [образе, иконе] невидљивих ствари, а њихова обличја као безоблична и неуобличена. И чује не, како би неко рекао, људски глас или гласове, него једино живу Реч, када она буде изговорена човековим гласом. Јер душа допушта да слуша само Њега, као познатог и драгог, и само Њему дозвољава да у њу уђе и са радошћу га грли, као што је Господ рекао: Овце Мој глас слушају[17], туђинца неће чути[18]. Све остале људске речи она слуша, али их не прима, нити им уопште допушта да уђу у њу, него их окреће као узалудно изговорене и шаље натраг. Догоди се неки пут и да не осећа ни њихово присуство, нити звуке, него је према њима расположена као глув који ништа не чује (премда их и чује).
5. Дакле, када човек постане такав, Бог се одмах настањује у њему и обистињује му се све што жели, па и више од тога. Јер, будући да је Бог свако добро, Он душу у коју се усели испуњује сваким добром у мери у којој то наша природа прима, јер Бог је за сваку створену природу несместив и неподношљив. А добрима називам она која око не виде и ухо не чу и која на срце човеково не дођоше[19] – разуме се, на срце човека који је постао такав. Дакле, Бог човека у кога се уселио поучава о будућем и садашњем, не речју, него делом, опитом и стварно. Јер откривајући његове умне очи, Бог му показује шта хоће и шта му користи, а остало га саветује да не истражује, нити да тражи, нити да радознало испитује, јер ни оно што му Бог открива и показује он никада неће моћи да сагледава без страха, него када завири у дубину богатства и премудрости и знања Божијег, одмах му се заврти у глави и потресе се, схватајући ко је он сам и какав је, а какве ствари се удостојио да види. Јер гледајући на величину човекољубља Божијег, и иступајући из себе, а свом душом сматрајући себе недостојним гледања толиких добара, он се не усуђује ни да јасно погледа у њих нити да их упозна, него, испуњен страхом и трепетом и срамом, кличе: „Ко сам ја, Господе, и шта је кућа Оца мога?[20], да си такве тајне поверио мени недостојном и чудесно ме учинио не само посматрачем толиких Својих добара, него и причасником и заједничарем?“.
6. Дакле, он који је постао виши од читаве творевине нема више жеље да се врати и да испитује оно што припада творевини. Јер, стекавши Владику ангела, он не подноси да испитује суштину и природу ангела који Му служе, јер зна да Богу није угодно да човек радознало испитује оно што га надилази. Јер ако нам је заповеђено да не испитујемо радознало Божанска Писма, утолико пре нипошто не треба да испитујемо више од онога што је написано. Такав човек гледа Бога, колико је човеку могуће да Га види и колико је то самом Богу угодно, и стара се да Га непрестано посматра, моли се да Га и после кончине свагда гледа, задовољава се само тим да Њега гледа, немајући потребу ни за чим другим, и зато не жели да остави Владику и Бога, Који га испуњује светлошћу и даје му да окуси чисти живот, те да поново гледа сличну себи браћу. Њега, кога Бог са висине гледа и осијава, и који сам превелику славу Његову сагледава, други не могу да виде какав је и у каквој се слави налази, нити то икада могу појмити. Наиме, свака света душа ослобођена је од сваког славољубља,будући да је украшена најсјајнијом и царском хаљином Духа и испуњена превасходном славом Божијом, и не само да не мари за људску славу, негосе ни не осврће на њу ни кад јој је нуде. Јер од Бога посматрана и сама Њега гледајући, она никако и никада неђе пожелети да погледа неког другог човека или да ко други погледа њу.
7. Зато вас молим, у Христу браћо, немојмо желети да само речима упознајемо неизрециво, што је немогуће и онима који поучавају, а исто тако и онима који слушају. Јер ни они који уче о умним и божанским стварима не могу тачно дати јасне доказе на примерима и на делу представити саму истину, нити они који примају ту науку могу само помоћу речи схватити дејство тога о чему се говори. Зато се потрудимо да то појмимо делом и трудом и напорима и да достигнемо до сазрцања невидљивих ствари,како бисмо отуда могли да будемо посвећени и у тајну речи о њима и дасе у нама таквима прослави Бог, и ми да таквим знањем прославимо Њега,а Он да прослави нас у самом Христу Богу нашем, Којем доликује свака слава у векове. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Лк. 15,7
  2. Јн. 6, 37
  3. Јн. 7,37
  4. Јн. 11,26
  5. Јк. 4,8
  6. Мт. 11,28
  7. Јн. 14,21
  8. Јн. 14,23
  9. Мт. 7,11
  10. Мт. 4,17
  11. Мт. 7,78
  12. Мк. 10, 43
  13. Л к. 14,11
  14. 1Сол. 4,17
  15. Фил. 3,20
  16. 2Кор. 4,18
  17. Јн. 10,27
  18. Јн. 10, 5
  19. 1Kop. 2, 9
  20. 1 Цар. 18,18

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *