САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

САБРАНЕ БЕСЕДЕ
 

 
ЕТИЧКА СЛОВА
 
СЛОВО ОСМО
О ЉУБАВИ БОЖИЈОЈ И ВЕРИ, И О ТОМЕ КАКО ЗАТРУДНЕТИ ЉУБАВЉУ БОЖИЈОМ. И О ОСИЈАЊУ И САЗРЦАЊУ СВЕТЛОСТИ И ТАЈАНСТВЕНОМ ГОВОРУ ДУХА.
 
1. Ако је угодно, послушајмо Спаситеља нашег Бога како јасно кличе и говори нам: Нисам дошао да судим свету, него да се свет спаси кроз Мене[1]. И, желећи да нам покаже начин спасења, Он каже: Послао је Бог Сина Свога у свет да сваки ко верује у Њега не погине, него да има живот вечни[2]. Дакле, онај ко у то свим срцем верује и ко је уверен да Христос није дошао да суди свету, него да га спаси, и то не делима или напорима и знојем, него само вером у Њега, како, реци ми, да Га не заволи свом својом душом и свим разумом својим? А посебно када чује шта је све Он претрпео из жеље да спаси њега и све друге, како је сишао са неба, ушао у утробу Дјеве и Богородице, како је она зачела и како је Он неизменљиво постао човек што пребива изнад свих небеса, равночастан и једносуштан Оцу, и Који читаву творевину држи у руци силе Своје, Који горе пребива са Оцем, а Који је пристао да на земљи постане младенац, прошавши све ступњеве наше природе.
2. Уз то, када се присети и осталих тајни Његовога домостроја, и несамо тога, него и страсти које је ради њега потрпео Он који је по природибестрастан, као што је Његово неизрециво рођење, пелене, пећина, животињске јасле у које је сиротињски легао Цар свега, бекство у Египат, повратак из Египта, како Га Симеон прима и благосиља као обичног човека,Његова чудотворства због којих Му се нису дивили, него су Му чак позавидели и вређали Га и исмевали сви (и при том ко? зли и безбожни људи,чија је незауздана уста могао да и тајно и јавно запуши, да им осуши језике и угаси глас који беше у њима), издаја од стране ученика, како су га крвници свезали и одвели као каквог зликовца, како је предан Пилату као осуђеник, како је од слуге примио шамар, како је ћутке примио смртну пресуду (Зар мени не одговараш? Не знаш ли да имам власт да те разапнем и власт имам да те пустим?[3], затим затварање, ударце, увреде, порфиру, прут којим су богоубице шибале Његову непорочну главу, трнов венац, крст, који је сам носио Онај Који речју носи све. Укратко, када помисли и на то како су Га водили ван града на Место лобање, када се сети крвника и војника који су Га опколили са безбројном руљом која је јурила да види тај призор, а уз то и ангела који на висини дрхте у ужасу и Бога и Оца како гледа једносуштног и једнопрестоног и једночасног Сина како страда од нечастивих Јудеја, и како Га нагог подижу на крст и клиновима Му пробадају руке и ноге, а копљем Му пробадају груди и напајају га оцтем са жучи, и како Он све то не само да дуготрпељиво подноси, него се и усрдно моли за оне који Га разапињу – како да Га не заволи свом душом?
3. Наиме, када се сети да је Он, беспочетни Бог од беспочетног Оца, саприродан и једносуштан Свесветом Духу Који прима поклоњење, невидљив и неистражив, сишао и Оваплотио се и постао човек и ради њега поднео све што смо поменули и много другог, како би га избавио од смрти и трулежности и учинио сином Божијим и богом сличним Себи, зар му неће, макар била тврђа и од камена и хладнија од кристала, смекшати душа, а срце се загрејати у љубави Божијој? Ја тако говорим и то је опште призната истина да, ако неко поверује из срца и из дубине душе у све то, одмах ће у своме срцу стећи и љубав према Богу.
4. Као што кажу да бисер настаје када се шкољка отвори од небеске росе и од муње, тако представи себи да се у нас полаже и семе љубави Божије. Душа која слуша о поменутим страдањима и постепено покаже веру, отвара се сразмерно својој вери, претходно се ослободивши од неверја. А када се отвори, љубав Божија, као небеска роса сједињена са неизрецивом светлошћу, попут муње умно улази у наша срца, и поприма вид сјајнога бисера о ком и Господ каже како га је трговац нашао, те је отишао и продао читаво имање своје како би купио само тај један бисер. Значи,ко се удостојио тако да поверује, како рекосмо, и да у себи нађе умни бисер Божије љубави, не може да не презре све и да читаво своје имање не разда сиротињи или да га остави онима који хоће да га разграбе, да би љубав према Богу сачувао нетакнутом и неумањеном. Јер она, из дана у дан разрастајући се у срцу онога ко њу претпоставља свему, у њему бива чудо над чудима, сасвим неизразиво и потпуно неисказиво, које нити се може умом појмити, нити речју изразити. И он долази у иступљење од непостижностии непојамности чуда и, умом му се пруљубивши, сасвим напушта свет не телом него свим чулима, јер заједно са умом и она се устремљују ка ономе што се унутар њега може сагледати.
5. Дакле, онај ко је достигао такво стање схвата шта види и, док гледа,ето му светлости. И чини му се да светлост почиње са висине, али, тражећи, налази да она нема ни почетак нити крај, нити да поседује средину. А док се томе чуди, гле, у њој се налазе три ствари, оно кроз шта је, оно у ком је и оно ка коме је. И то видевши, пита јер би да сазна, те јасно чује:“Ево, Ја сам Дух кроз Кога и у Ком је Син“ и: „Ево, ја сам Син у Ком је Отац“. И пошто се још више задиви, Отац му каже: „Ево, видиш“. „И Ја сам“, каже Син, „у Оцу“. А Дух му говори: „Заиста сам Ја, јер кроз Мене гледа онај који види Оца и Сина и, гледајући их, иступа из видљивог“. А где су они? „Тамо где није нико од људи, нити од ангела, осим ове Моје јединице и надсуштаствене суштине и природе“. А како си у мени?, пита он. „Сва и у потпуности, јер сам сасвим нераздељива и неиздељива, и у ипостасима чувам јединство. Ако се, дакле, некако и негде нађеш у Мени, рекао би да никога не познајеш. Пошто си ти човек и описан, ја пребивам у описаности и на месту, јер описан је постао и један од нас, Који се осмртио, док сам по природи која је у Мени потпуно невидљив, неописан, неуобличен, неприкосновен, неопипљив, непокретан, свагдапокретан, све испуњујем и не налазим се нигде, нити у теби, нити у неком другом од ангела и пророка који су некад или који сада обитавају у Мојој близини и који нити су Ме видели, нити Ме икада виде“.
6. Зар ће, дакле, онај ко то тајанствено гледа и бива посвећен у оно што превасходи и ангеле и што је веће од људског поимања бити у стању да са људима буде чулом или уопште разумом? Наиме, ако онај ко се једном удостојио да разговара са смртним царем и да стане пред њега заборавља на све друго и само упија цареве речи, колико пре ће онај ко се удостојио да види самога Творца и Владику свега, Кош нико од људи невиде нити може видети[4], колико је човеку могуће, и да разговара са Њим и да слуша Његов глас који има да суди живима и мртвима, иступити из себе и истински сав напустити свет и плот и пожелети да пребива са Њим, те неће допустити да се удаљи од Њега таквог и толиког, Који је већи од свега таквог и толиког, да се врати житејским бригама и стара сео стварима које сасвим пропадају или пролазе или протичу? Свакако сматрам да нико разуман неће ни допустити да дође дотле.
7. Добра у овоме животу праћена су жалошћу и малодушношћу и болом, док пребивање са Богом, беседа са Њим и сазрцање Његових неизрецивих добара превазилази свако блаженство и веће је од сваке славе и весеља и радости и спокоја, јер надилази сваку част и радост и ужитак сваког наводног добра овога живота. Јер колико је пријатније почивати у скупоценој и мекој постељи него на распаљеном железу, толико превасходи свако животно весеље и уживање, радост и весеље које се у души рађа од општења и беседе са Богом. Зато често бива да онај ко по незнању или немару одступи од Бога и посвети се бризи о свету, чим у томе осети горчину и увиди колико је то шкодљиво, што брже може враћа се ономе што је био оставио, без милости корећи себе за то што је толико пао и упао у житејско трње и огањ који спаљује људске душе, па хита и јури ка своме Владици. И да Он није човекољубив, тако да нас прима када Му се враћамо, без злопамћења и гнева, него нас радије хвали што Му се враћамо, нико се не би спасао[5] ни од светих, нити од оних који су мање свети. Зато су сви који су усавршени у светости и врлини спасени на дар, а не задела правде. И не само они, него ће и сви који се после њих буду усавршавали, тако спасити.
8. А будући да нама вернима, сагласно божанском Апостолу, спасење не бива по делима закона, да се не би ко похвалио[6], не треба се уздати у постове и бдења или лежање на земљи и гладовање и трпљење жеђи, нити у ношење верига или злопаћење у власеници. Наиме, то није баш ништа, јер има много злочинаца и сиромаха који су то доживели, а нимало нису оставили злобу, нити су од лукавства постали бољи. Додуше, некима то користи за смирење, односно стишавање тела, али Бог не тражи само то, него чезне за духом скрушеним и срцем скрушеним и смиреним, које би Му увек понизно говорило: „Ко сам ја, Господе мој Владико и Боже, да си сишао и оваплотио се и умро ради мене, како би ме од смрти и трулежности избавио и учинио ме заједничарем и причасником Своје славе и Божанства?“ Јер када тако будеш настројен у невидљивим покретима свога срца, одмах ћеш наћи да те Он тајанствено грли, целива и одмах ти дарује Дух у утроби твојој[7], Дух слободе и опроштаја твојих сагрешења, и не само то, него ћеш видети и да те увенчава Својим даровима, чинећи те славним у мудрости и знању.
9. Јер шта је друго Богу тако мило и пријатно као срце скрушено и смирено и понизно умовање у духу смирења? Наиме, у таквом стању душе обитава и почива сам Бог, а свака смицалица ђавоља остаје потпуно узалудна и све погубне страсти греха сасвим ишчезавају и у њој изобилне плодове носи једино Свети Дух, Који је љубав, радост, мир, доброта, благост, вера, кротост, смиреноумље и свеколико уздржање, за којима долази дивно божанствено знање, мудрост Речи и бездан скривених мисли и тајни Христових. Онај ко је то достигао и постао такав, мења се добрим изменом и од човека постаје ангел који се телом креће међу људима, док на небесима ходи духом, пирујући са ангелима и ширећи се неизрецивом радошћу у љубави Божијој. А тој љубави никада се нико од људи не може приближити, осим ако претходно покајањем и многим сузама не очисти своје срце, погрузи се у дубину смиреноумља и затрудни Свесветим Духом, благодаћу и човекољубљем Господа нашега Исуса Христа, са Којим Оцу приличи слава, част, сила, са Светим Духом, сада, свагда и у векове векова. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Јн. 3,17
  2. Јн. 3,16
  3. Јн. 19,10
  4. 1Тим. 6,16
  5. Мк. 13,20
  6. Еф. 2,9
  7. Пс. 50,12

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *