САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

САБРАНЕ БЕСЕДЕ
 

 
КАТИХЕТСКЕ БЕСЕДЕ (БЕСЕДЕ О ВЕРИ)
 
БЕСЕДА СЕДАМНАЕСТА
О САЗРЦАЊУ И ОТКРИВЕЊУ И О ПРОСВЕТЉЕНОЈ МОЛИТВИ. И О ТОМЕ КАКО ОНАЈ КО ЈЕ ОБУЗЕТ ЉУБАВЉУ БОЖИЈОМ И КО ЈЕ ДОСТИГАО ДУБИНУ СМИРЕНОУМЉА ДЕЛУЈЕ ПОД ДЕЈСТВОМ ДУХА СВЕТОГА
 
1. Браћо и оци, велико је снисхођење и човекољубље Божије према људима. Зато бих, задивљен неизрецивом Божијом добротом, са трепетом овако повикао: „О, чудесне дивоте и силе заповести Божијих, шта чине од оних који их творе и чувају!“
2. Када сам поставио почетак у чињењу заповести, донекле дошавши себи из дубине грехова и помрачености, са једне стране ме је, гресима притешњеног, обузимао страх, али су ме љубав и тежња према добру истински ка њему усмеравале. А све што сам тада чинио било је избегавање греха, које ме је подстицало ка добру. У свему томе постојала је само једна ствар која ми је представљала непријатност, а то је зла навика и сластољубива нарав, која нестаје упорним делањем молитве, испитивањем божанских речи и стварањем навике у добру, Јер као што, када изађе сунце, постепено одступа и нестаје тама, тако и када засија врлина злоба одступа као тама и ишчезава, те постајемо у свему добри, као што смо претходно били зли. Дакле, незнатним трпљењем и малом вољом или,боље је рећи, уз помоћ Бога живога, ми се пресаздајемо и обнављамо и, очишћујући се душом и телом и разумом, постајемо оно што, покривени страстима, нисмо знали и примамо оно чега нисмо достојни.
3. Од тога сам нешто примио и ја, од свих најништавнији и непотребни (јер добро је са захвалношћу објављивати доброчинства Бога човекољубивог), благодаћу свога Спаситеља Исуса Христа. А примио сам благодатна благодат, и доброчинство на доброчинство, и огањ на огањ, и пламен на пламен, и усхођењима мојим придодата су усхођења[1], а на крају усхођења светлост и у светлости светлост још блиставија. А посред ње је, опет,засијало блиставо сунце и од њега се појавио зрак који је све испунио, док умом то беше непојамно, и ја почех да лијем преслатке сузе, дивећи се неизрецивом. А божански ум поче да беседи са мојим и овако ме поучаваше, говорећи: „Видиш ли каквим те је Моја сила човекољубиво учинила због мало вере и трпљења који служе као потврда твоје љубави? Гле, налазећи се у власти смрти, постао си бесмртан и, спутан трулежношћу, налазиш се изнад ње. Обитаваш у свету а са Мном си, обучен си у тело а не мами те ниједна телесна наслада. Слаб ти је вид, али умно видиш. И Ја сам те из небића у биће привео“.
4. Ја на то са трепетом и радошћу одговорих и рекох: „Ко сам ја, Господе, грешни и нечисти, да си ме уопште погледао и удостојио разговора?Ти, Који си непорочан, невидљив и свима неприступан, како то да се мени показујеш приступан и сладак и прекрасан у Својој блиставој слави и благодати?“
5. Све то ја сам слушао тајанствено и одговарао на чудесан начин, док је натприродност виђења у мени изазивала дивљење, а страх ме наводио да се повучем. Неисказива лепота тога што се јавило ранила ми је срце и пробудила у мени бескрајну љубав, а радовао сам се као да сам већ савршено био напустио окове плоти, док сам опет био потпуни човек. Беше ми дата увереност у то да су ми опроштени грехови, а ја сам на себе гледао као на најгрешнијег од свих људи. Нисам могао да не поверујем Томе Који је говорио, а опет сам се бојао да поверујем, да не бих пао грехом преузношења. Често и нехотице усходим на висину сазрцања, па се отуда својевољно спуштам, како не бих заборавио мере човештва и лакше сачувао смирење. Познато ми је много онога што је већини непознато, па сам ипак грубљи од свих. Радујем се јер ми је Христос, у Кога сам поверовао, даровао Царство вечно и непролазно, али, будући да сам недостојан тамошњих блага, свагда плачем и нећу престати да плачем. Не усуђујем се да отворим уста и затражим опроштај за оно што сам учинио, а за друге из љубави имам смелости да се молим и (да кажем безумно[2]) – бивам услишан. Као син стојим пред Богом, а ипак се осећам као странац који нема слободу да Му се обрати. Чујем речи добро, слуго верни[3] и све остало, а сушта је истина да нисам сачувао ниједан талант од свега што ми је дато. Чини мисе да сам досегао врхунац у добру, а лежим у бездану грехова и тонем у очајање. А када паднем ниже од свих, тада бивам узнесен над небеса и поново се сједињујем са љубављу, Христом Богом нашим, пред Кога се надам да ћу, лишен ове земне и тешке плоти, стати још ближе, и не само то, него и да ћу јасније познати вечну радост и весеље тамошње љубави.
6. То сам, дакле, браћо моја, пожелео да вам напишем не као онај ко хоће да стекне славу (јер такав је безуман и туђ слави са висине), него да бисте ви спознали безмерно човекољубље Божије, колико је само лагано бреме заповести Спаситеља нашега Христа и Бога и колико је уздарје Његовога дара (а када бисте то спознали, ви бисте или пожелели да достигнете Његову љубав, или бисте се уплашили и ужаснули, сматрајући да је немати њу равно вечној смрти), а и да бисте познали висину смирења и знак савршене љубави. Уз то, ово сам вам написао да бисте познали и добро од Божијег снисхођења и дар Његовог великог и неиспражњивог испражњења [умањења] према нама, да бисте упознали чудесни начин земног пресаздања [пресаздања човека] и то, како живе они који су пожелели да поверују распетом Христу, односно они који су се угледали на Његово смирење и послушање и зажелели да се устреме од горег ка бољем, како се мењају они који су из љубави према Ономе Који је заволео нас оставили све, не лишавајући се ничега од садашњег или будућег, како на чудесан начин мрачни постају светлост, приближивши се великој светлости и како, као некада Мојсеј, сједињујући се са небеским постају богови, како се, премда живе са другима, нимало не прљају од општења са њима и, чинећи ближњима добро, сами не губе ништа од добра, него, другима чинећи милост, више примају него што дају, а боље је рећи да се човекољубиво уподобљавају Човекољубивом, како се узвишавају понижавајући се и како се понижавају узносећи се, како се из смирења лишавају потребних ствари, а да им ништа не недостаје, јер их храни вечни живот свете љубави.
7. Ето, открио сам вама, својим пријатељима и браћи, тајне које су у мени скривене (јер видим да се ближи крај мога живота, ма када дошао), да бисте упознали и начине покајања, и усхођења и напредовања оних који су тек поставили почетак или дошли до средине пута, као и мере савршенства, те да бисте се постарали да се угледате ако не ни на кога другог, онда макар на онога који вас је родио и свом душом заволео, који вас је подојио речју Божијом и нахранио животворним хлебом, показавши вам како да ступате путем спасоносних заповести Бога, Којем доликује свака слава сада и увек и у векове векова. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Пс. 83, 6.
  2. 2Кор. 11,23.
  3. Мт. 25,21

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *