САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

САБРАНЕ БЕСЕДЕ
 

 
ЕТИЧКА СЛОВА
 
СЛОВО ШЕСТО
О БЕСТРАШЋУ И ВРЛИНСКОМ ЖИВОТУ. И О ТОМЕ КАКО ТРЕБА ОДСЕЦАТИ СОПСТВЕНУ ВОЉУ И УЗДИЗАТИ СЕ НА ВИСИНУ САВРШЕНСТВА. И О САПРИКОСНОВЕЊУ БОГА И ДУШЕ, И ДУШЕ И ТЕЛА, И ЧУДЕСНОМ ЈЕДИНСТВУ СВИХ ТРИЈУ. УЗ ТО, И О ДУХОВНОМ ЛЕЧЕЊУ И О ТОМЕ КАКО ТРЕБА ЛЕЧИТИ ДУХОВНО ОБОЛЕЛЕ.
 
1. Често сам имао прилике да разговарам са многима у свету и између осталих питања која беху покренута, а реч је о страсности и бестрасности, чуо сам да безмало сви, не само они несавршени у врлини и благочашћу, него чак и они који сматрају да су савршени у врлини и који по светским мерилима имају име и велику славу, говоре како није могуће да човек доспе на толику висину бестрашћа, па да разговара и обедује заједно са женама,а да не претрпи никакву штету, нити да неприметно не пострада од неког покрета или оскврњења. Када сам сопственим ушима то чуо, испунио сам се великом малодушношћу и почех да плачем и од великог састрадавања ридам над онима који тако говоре, добро знајући да они то говоре искључиво из великог незнања дарова Божијих. Јер да нису лишени истинског бестрашћа и покривени тамом страсти и да нису робови наслада и плотских прохтева, не би се догодило да животворно умртвљење Исуса и Бога,које се даје удовима Његових светих, не познају и не верују у њега.
2. Наиме, како ће такви икада поверовати да постоје они који постају мртви за свет и који траже једино живот у Духу – они који су се читавога живота трудили да све чине у лицемерју, да се допадну људима, па да од њих буду названи богољубивим? Јер као што мисле да у страстима достижу бестрашће, а читави постају грех, и као што уверавају себе саме да суза врлину и светост довољне само људске похвале, тако се они одричу и бестрашћа и хоће да буду и да се називају светим без њега, као они који су стекли светост од људских похвала. Јер онога кога не хвали мноштво олако и без разлога они не држе достојним спомена, не знајући, разуме се,да је бољи један који познаје Бога и онај кога Он познаје од миријади неверних који Бога не знају, макар га читав свет хвалио и блажио, као што је и један који види бољи од безбројног мноштва слепих. А о томе да је могуће да неко од оних који се истински подвизавају доспе до такве слободе и да, једном се приопштивши Божијој благодати, достигне бестрашће душе и тела, тако да не само када са женама једе и са њима говори, остаје миран и бестрастан, него и да, када се креће по градовима и слуша и гледа оне који певају и свирају на китари и смеју се и играју, ништа му не шкоди – о томе сведоче сва Писма и сва историја, и дела светих записују нам таква сведочанства и због тога благочестиви савршавају сваки подвиг и свако злопаћење.
3. Јер намера оних који су подвизавају по Богу јесте та да најпре избегну читав свет и оно што је у свету. А светом називам овај живот, односно овај привремени век, док од онога што је у свету и што нас окружује Слово нам заповеда да се удаљавамо – на пример, од оца и мајке, и браће,сродника и пријатеља, а уз то и од имања и новца и сваког богатства, не јер је то забрањено или шкодљиво, него зато што, налазећи се посред тога,ми не можемо да се ослободимо својих жеља. И пошто се обнажи од читавог имања, тада је дужан да се, ако је ревностан, одрекне и саме своје душе. То се постиже у умртвљењу сопствене воље, при чему немам у виду само спољашњу вољу, да не једе, не пије, да не учини шта својевољно, да не спава, нити да ишта од онога што му се чини добрим учини без благослова,него и унутрашњег покрета срца, односно да не погледа страсно, нити да тако загрли, да не кори у себи, да не осуди некога, да се не обрадује нечијем паду, да се не разгневи разумом, да не позавиди у злу и да не буде суревњив са лукавством.
4. Како да побројим сва својства благочашћа, како бих ти тачно показао и хришћанску марљивост? Сазнај још о животворном умртвљењу: не сакривај помисао, нека ти се не догоди, колико је то могуће, да ниједан дан прође без суза, не трљај лице по обичају водом, не украшавај косу или образе, не раздрешуј појас када идеш на спавање, немој се раслабити испавати више него што је потребно, не стављај руку унутра и не дотичи се телесног уда, него се чувај и од туђег додира, немој погледати без разлога ни на старачко лице (јер посредник у злу свугде је присутан), не намигуј никоме, дајући му знак против кога другог, не говори ништа што не користи и не прећути оно што је достојно да буде речено, до смрти не напуштај уобичајено правило, ни са ким се посебно не спријатељуј, макар изгледало и говорило се о њему да је свет, нимало се не брини за улепшавање одеће или обуће, осим да би изгледао скромно и пристојно, немој сласно окусити нити појести нешто што се твојој души кроз гледање допало. Јер у свему томе и у другим, већим стварима уздржава се онај ко се подвизава, а ко у свему томе раслабљено и немарно ходи, тај свакога часа испуњава сопствену вољу, премда га људи блаже као онога ко је напустио свет. Јер онога ко се уздржава од спољашњег и од онога што сви виде они који не знају добро да гледају објављују као делатника, а ако он испуњује тајне жеље срца, Бог га ненавиди као нечистог и одвраћа се од њега. И макар хиљаду година провео у подвигу, само од спољашњих подвига он никакву корист неће стећи.
5. Онај ко се у свему уздржава и ко душу васпитава да не блуди без реда и да ни у чему што се не допада Богу не чини сопствену вољу, него је читаву присиљава да, као у лађи ходећи по ваздуху, са ревношћу следи Божије заповести, тај ће за кратко време наћи Бога сакривеног у Његовим божанским заповестима. И, када тамо на Њега наиђе, заборавиће на свако друго делање, задивиће се, припашће Му и хтеће само Њега да гледа. А када му се Он сакрије из вида, он се ражалости, па опет почиње пут испочетка, те хита ревносније, полетније и увереније, и гледа куд иде, ступајући промишљено, сећајући се са муком, горући од чежње и распаљујући се надом да ће Га поново видети. И, након што се силно умори од трчања, а не успе да Га стигне, него клоне, јер више не може да трчи, тада он види Онога Кога је тражио, стигне Онога што му измиче и ухвати Онога Кога жели, па напусти и заборави на читав свет, сједини се са ангелима, помеша се са светлошћу, ужива у животу, спаја се са бесмртношћу, куша насладу,узлази на треће небо, бива узнесен у рај, чује скривене речи, улази у ложницу, долази на брачну постељу, види женика, приопштава се духовном браку, насићује се од тајанствене чаше, од телета нагојеног, од хлеба живог,пића живота, непорочног јагњета, мане умне, па прима сва она добра на која се ни ангеоске силе не усуђује да погледају без страха.
6. Налазећи се у таквом стању, он се сав распаљује духом и сав у души постаје огањ, па и телу предаје од свога сјаја, попут видљивог огња који своју природу предаје железу, те душа постаје телу оно што је души постао Бог, како каже богословски глас. Јер нити душа може да живи ако је непросветљује Саздатељ, нити тело, ако му душа не даје снагу. Добро размисли о смислу овога што ти говорим. Постоје тело, душа и Бог, то троје. Бог је беспочетан, бесконачан, неприступан, неистражив, невидљив, неизрецив, неприкосновен, недодирљив, бестрастан, неисказив, то је Онај Који нам се у последње дане објавио у плоти кроз Сина, обзнањен Пресветим Својим Духом, како верујемо, једнак нама у свему осим у греху, и Који се меша са умном душом ради моје душе[1], како неко негде каза, да и дух спасе, и плот обесмрти. Исто тако, Он обећава и каже: Уселићу се у њих и живећу у њима[2]. И Ја и Отац доћи ћемо и у њему ћемо се настанити[3], односно у онима који верују и показују веру од поменутих дела. Него обрати пажњу. Будући да Бог по нелажном обећању обитава у нама, истинитим слугама Својим, и кроз дејства и осијања Свесветога Духа Који живи у нашим душама, ми верујемо да су душе достојне тога несумњиво неодвојиве од Бога. А пошто се, опет, душе налазе у читавом телу и не изостављају ниједан део, нема сумње да воља душе управља и самом плоћу, која је неодвојива од душе, а радије не може ни да живи без ње. И како није могуће да тело живи без душе, тако није могуће ни да воља има тело мимо душе.
7. Показано је, дакле, да као што у Оцу и Сину и Светом Духу један Бог несмешано и нераздељиво прима поклоњење, тако опет у Богу, а удуши и телу, нераздељиво и несмешано човек постаје бог по благодати,при чему нити се тело премеће у душу, нити се душа претвара у божанство,нити се Бог меша са душом, нити се душа престврдњава у плот, него Бог остаје и јесте Бог и душа што је по природи, а тело, како је саздано, блато. Онај Који их је чудесно спојио и умно и невештаствено смешао са блатом,Он сам се и са једним и са другом несмешано сједињује и ја попримам Његов лик и подобије, као што је Реч показала. Али хајде да опет, ако је угодно, поновимо то. Покретан насладом и радошћу, желим да се опет вратим на оно што је речено, да бих разјаснио те мисли. Отац, Син и Свети Дух јесу један Бог Којега поштујемо. Бог, душа и тело, јесте човек који је саздан по обличју Божијем и који је удостојен да постане бог.
8. И зашто сам све то подробно испричао и због чега сам одужио беседу, ако не зато да се постиде, а тачније да постану свесни самих себе они који немају одличја лика и који су одвојени од Бога да заплачу и спознају чега су лишени, да, слушајући моју реч, расуде шта влада њима и каква их тама прекрива, да се боје да поучавају о Богу или, тачније, да то кажем снисходљивије, да дрхте од страха од тога да противрече онима који имају у себи благодат и који се кроз њу свему уче и у њој све могу, и да престану да говоре да није могуће да неко од оних који живе по Богу, а креће се у свету и са женама једу или са њима разговарају, остане умно и чулно неоскврњен? Бог је бестрастан и нема никакве пристрасности према видљивом. И знам опет да ће они који нису у стању да виде очима душе нити да осећају њеним чулима, не схвативши смисао тога о чему се говори, одговорити некако овако: „То да је Бог“, каже, „бестрастан, ми знамо, и ми немамо такве сумње у вези са Богом, него са човеком“.
9. Али зато их је моја беседа и предухитрила и запушила уста таквима, рекавши да је и човек постао бог по благодати, даром Свесветога Духа. Јер као што није могуће да се, док сунце сија у блату, икада укаљају његови зраци, тако није могуће да се окаљају ни душа, ни разум облагодаћеног човека који носи Бога, макар се догодило да се његово пречисто тело ваља,да тако кажемо, у блату људских телеса, што није својствено богопоштоватељима. И не само то, него ни ако буде утамничен са миријадама неверника и нечестиваца и оскврњених и, наг телом, сједини се са њима нагима, он неће нашкодити вери нити ће се одвојити од сопственог Владике, заборавивши на Његову лепоту. Јер много тога догодило се мученицима и светитељима, као у случају мученика Хрисанта и неких других светих, па им ипак ништа од те смицалице ђавоље није наудило, јер је у њима обитавао и пребивао Бог.
10. Онај ко је отпочетка сачувао подобије Божије у себи или га је вратио и поново примио, примио је и то да ствари гледа по њиховој природи. Дакле, будући да такав ходи благодолично као по дану, он све ствари види какве су по природи. Не диви се бојама и сјају, него, сагледавајући њихову суштину и каквоћу, остаје непоколебан и обраћа пажњу само на оно што стоји и остаје. Гледа на злато и обраћа пажњу не на његов сјај, него размишља само о вештаству и о томе да је оно земља или прах или камен, који не може да се претвори ни у шта друго. Гледа сребро, бисер, свакојако драго камење и чуло му не опчињује лепа боја, него на све камење гледа као на један камен, а уједно га сматра и блатом. Гледа како некога прослављају, како седи на престолу, како га мноштво народа прати у поворци икако се надима, а све то држи за сан, па се смеје и чуди људском незнању. Гледа свет и, макар се налазио и ходио посред великог града – сведок мије Господ Који то чини у нама – осећа се као да је сам на читавом свету,као да пребива у пустињи недоступној људима и као да нема ништа ни са ким или да не зна никога од људи на земљи.
11. Такав ни када гледа жену лепога тела не гледа на површну лепоту лика, него је гледа као трулеж или смрад и као да је већ умрла и сва постала оно што ће и постати. Ум његов никада се неће занимати спољашњим сјајем њене лепоте, него унутрашњом вештаственом пропадљивошћу од које се састоји читаво тело. Јер шта је уосталом тело, ако не сок од сажвакане хране? А ако пожели да позна и спољашњу лепоту, он уме да се према творевини сразмерно диви Творцу, а не да обожава творевину мимо Творца. Јер тако по величини и лепоти творевине он познаје Творца и ум му се узноси ка Његовом сазрцању, а душу распаљује ка поимању њенога Саздатеља, па се тиме покреће ка божанској чежњи и сузама и сасвим се искључује из свега видљивог, одвојивши се од творевине.
12. Јер као што се светлост чулних очију коју ми свуда шаљемо и која обухвата све што лежи пред њом, својом силом вида нимало не скврни тиме што види, макар то било и крајње ружно, па је ми неукаљану преносимо на друге ствари, тако се ни разум светих, чак и да види прљаве и срамотне страсти, не прља. Јер њихов ум је наг и туђ свакој страсној жељи. И ако икада и пожели да то види, он то не чини ни због чега другог, осим да размотри и упозна страсне покрете и дејства страсти, шта им је узрок и од којих лекова нестају, као што чујемо да и лекари чине и како смо чули за старе оце. Наиме, лекари су секли мртваце како би упознали распореду телу, како би отуда упознали унутрашњост живих људи и покушали да у другима исцељују болести које се не виде. Свакако то чини и духовни лекар који жели да искусно исцели болести душе. А да бих ти речју показао вештину његовога лечења, даћу ти један пример.
13. Долази неки болесник духовном лекару, сав огрезао у страсти и поремећен умом, па уместо исцељења тражи оно што му шкоди и што ће му очигледно увећати страдање и убрзати смрт. Види га човекољубиви и састрадални лекар, препознаје болест братовљеву и види како му се страст распалила и претворила у оток, види да је болесник на ивици смрти. И ко ће му таквом показати љубав, да се опет сетим неосетљивих речи оних безумника? Али мислим да ни крајње помрачени неће помислити нешто такво против онога ко болује на смрт, а посебно не благочастив лекар који се боји Бога. Него да оставимо истински неразумне, па да се вратимо беседи. Када, дакле, духовни и искусни лекар види да се брат налази устању које смо поменули, он не виче и не оклева, нити говори: „Лоше је и смртоносно то што тражиш и ја ти то нећу дати“, да се овај, чувши га, не би окренуо и отишао другоме ко нема искуства са таквим болестима, па истога часа умро, него га прима, трпи, моли, показује сву љубав и простоту, како би га уверио да ће га исцелити баш тим лековима које је он затражио и испунити му жељу.
14. Постоје, наиме, неки који су тешко болесни душом, а траже оно што ће им само погоршати болест. И док страдање свакога од њих можда захтева посебан начин исхране и уздржавање од сладости, они радије траже да до ситости уживају у погубним јестивима. Зато, како сам већ рекао, искусни лекар не одбија одмах оно што болесник тражи, него му обећава даће му све испунити. Болесник хита да узме то што жели, јер га сматра добрим, али лекар то сакрије. И док онај ишчекује и радосно стоји, мудри лекар му показује оно што је налик томе што он тражи, а чији је невидљиви укус другачији и што има чудесну силу дејства. И чим се болесник дохвати тих лекова, он и од самога додира, мимо сваке наде, прима исцељење, па му одмах престаје бујање болести, а рана потпуно нестаје и он надаље више не трпи ни да се сећа онога за чим је најпре горео од жеље. И тако је могуће видети да се догодило чудо што превазилази сваку реч: без ичега другог, једино додиром и посматрањем лекова, догађа се да болесници оздраве, да им ране и оток спадну и престане жеђ, као и да они који су гладни шкодљивих и погубних јела отада више желе корисна јела и да многима казују чуда лекарева и то колико су његова средства и вештина чудесни.
15. Нека чују они који су здрави и нека схвате ово што смо ми у загонетки рекли, ако су уопште примили благодат Божијег знања. Јер то болесни не знају, тим пре што и не знају да су болесни. А оне који се налазе у таквом стању ко ће уопште икада речју убедити да су свладани слабошћу и болешћу? Јер они здрављем сматрају испуњавање плотских жеља и то да чине све како им се прохте. И као што нико безумнике и оне који су сишли с ума неће навести на то да схвате да су неразумни, тако ни оне који се ваљају у страстима и који су њима свладани, а не осећају да им робују, никада нико неће убедити да се налазе у злу, нити ће их променити набоље. Јер, будући слепи и верујући да нико други исто тако не види, они проводе живот лишени и вида, и немогуће их је уверити да је могуће да прогледају. А кад би се дали убедити, можда би и сами затражили да прогледају, па би, прогледавши, јасно видели и препознали оне који су се разапели за свет. Али, не желећи да се ослободе од страсти, они својевољно запушавају уши и не желе да чују Апостола који овако говори: Мени се свет разапе и ја свету[4]. Не живим више ја, него живи у мени Христос[5]. И опет: Умртвите, дакле, удове своје који су на земљи, блуд, нечистоту, страст, злу похоту и лакомство[6]. Дакле, онај ко је умро за свет – јер то је крст – и који не живи више, а живи у њему Христос, ко се умртвио удовима који су на земљи, односно страсним осећањима тела, тако да је постао непричастан свакој страсти и свакој злој жељи, како ће, реци ми, примити осећање страсти или окусити покрет насладе, или се уопште поколебати срцем?“
16. А ако још не верујеш и двоумиш се, гледај кога то оптужујеш икога називаш причасним греху. О, дрскости! Зар за оне у којима Христос живи и обитава кажеш да им је срце преварено страшћу насладе? Дакле, по теби Христос је постао причастан греху, Он Који није греха починио, нити се лукавство нађе у устима Његовим, Он Који је узео грех света и Који чисти од сваке страсти душе које су Му се приљубиле? Зар не схваташ да ти хулиш док ми ови говоримо? Зар не дрхтиш и не стављаш руку на уста и не кориш језик свој да не говори о ономе што још ниси искусио, нити си разумом примио или видео очима, нити је твој слух примио величину тога? Зар не видиш да ти се они који су то и речју и делом окусили смеју као безумнику када покушаваш да говориш о томе, а не знаш ни шта причаш?
17. Али ако си се удостојио благодати са висине, слободно говори о томе што припада благодати, па мирно богословствуј о природи Божијој. И не само то, него свима који су свете слуге Његове славе слободно казуј и о синовима Божијим по усиновљењу и онима који су Му, колико је то човеку могуће, благодаћу слични. А ако исповедаш, што добро чиниш, да ниси причастан благодати, нити си осетио да си постао мртав свету, нити си познао да си отишао на небо са жељом да се тамо сакријеш и више не појавиш, нити си се, попут Павла, нашао ван читавог света, било у телу,било ван њега, нити си познао да си се сав изменио и као да си постао духу одбацивању плоти, духовно духовним доказујући[7], зашто не пригрлиш добро ћутање и не затражиш у покајању и сузама да све то примиш и спознаш, него хоћеш да испразно говориш о ономе о чему немаш истинито знање и волиш да те и без тога називају светим и опходиш се као да си већ спасен, усуђујући се да примаш непријатељске помисли и да поучаваш друге? Зар не дрхтиш од ужаса што друге водиш ка светлости, а сам си лишен божанске светлости? Зар се не бојиш да пастирујеш браћом, ти који још седиш у тами и ниси стекао ни оно које види светлост истиниту?Зар се не стидиш да лечиш, док си сам болестан и ниси кадар ни сопствене ране да осетиш? Реци ми, ако се ниси уверио да си сам бестрастан и ниси познао да у теби обитава бестрасни Бог, у шта си се друго поуздао када си се усудио служиш и да се упустиш у делање које припада бестрасним и светим Божијим слугама?
18. Гледај да се не заборавиш, па да похиташ да примиш туђе чинове и службе, да не би, као презиратељ Божије воље и дрзник и некорисни слуга, био послат у крајњу таму. Гледај да се не нађеш обнажен од одеће и достојанства оних који су позвани, а то схвати као благодат Духа, како такав не би, везан и рукама и ногама, био бачен у вечни огањ. Пази да не покушаш да пастирујеш пре него што стекнеш доброг пастира и истинског пријатеља, јер знај да ћеш тиме добити само то што ћеш Богу дати одговор не само о сопственој недостојности, него и о овцама које си из неискуства и острашћености изгубио. Молим те да пазиш да не преузимаш туђе дугове, ако си сам чему дужан. Немој се усудити да даш отпуштање грехова, ти који ниси у срцу стекао Онога Који је узео грех света. Гледај да не осудиш другога, брате, пре него што сам постанеш строг судија себи самом, испиташ своја сагрешења и сузама и плачем донесеш праведну пресуду против себе. И тада, испуњен Духом Светим, ослобођен закона плоти и смрти греха, Божијом благодаћу бићеш постављен за праведног судију другима, као да те је Бог Духом предодредио за то.
19. Пази и да се који светски велможа не усуди да прими то достојанство, пре него што од цара буде изабран за чин судије. И ако у случају људских чинова влада такав поредак и такав страх да се не замере земном цару, колико смо поштовање дужно да указујемо Божијим чиновима, како не бисмо хитали божанским чиновима саморукоположени и пре него што смо позвани са висине, те пали у руке Бог живога? Ужасни се, човече, и побој се Божијег дуготрпљења и немој да се покажеш као онај који има мање страха од Бога, небеског цара, него светски владари од земног. Немој из славољубља и љубави према власти презрети ни богатство Његове благости и дуготрпљења, јер Он је властитељ над свима и страшни судија свију, Који свакоме узвраћа по делима и жељама његовим, него као што они упућују земном, тако и ти макар толико поштовања и страха покажи пред небеским царем и Богом, да би, поштујући Га и бојећи Га се, могао да сачуваш Његове заповести и, припремивши се чувањем заповести, удостојио се да постанеш обиталиште Његовог трисветог сјаја, сагласно Његовим нелажним обећањима. Јер каже: Ко Ме љуби заповести Моје држаће, и Ја ћу га љубити и јавићу Му се сам[8]. И опет: И Ја и Отац Мој њему ћемо доћи и у њему се настанити[9].
20. И када постанеш такав, ти нећеш више живети себи, него ћеш видети да си постао мртав за свет, као да имаш мртву плот и сасвим непокретну на грех, и да живиш једино Богу, Њиме дејствујући и крећући се. И видевши себе у таквој слави, повикаћеш тада са Божанственим Духом велегласно у весељу срца и рећи ћеш: „Благодарим Ти, Боже мој, јер ме је закон Духа живота ослободио од закона и смрти греха“ и надаље нећеш правити разлику између мушког и женског, нити ћеш од тога претрпети штету, као онај који је примио оно што Је природно и ко не гледа мимо природе Божија створења. Али и ако се будеш сретао и разговарао са људима и женама, или их чак грлио, остаћеш нетакнут и нећеш одступити од своје природе и на њих ћеш гледати као на часне удове Христове и Божије храмове. А док не доспеш до те мере и не угледаш животворно умртвљење Исуса и Бога у удовима својим, добро ћеш учинити ако избегнеш штетне призоре, у којима не постоји узрок никаквог зла, али нас прародитељски грех који обитава у нама заводи у замке неумесних жеља.
21. Будеш ли тако чинио, живот ће ти протицати у сваком спокојству и неће се саплести нога твоја о камен греха, јер ћеш у себи имати Бога или ћеш се борити да Га стекнеш, у самом Христу Богу нашем, Којем приличи свака слава, част и поклоњење са Оцем и Светим Духом сада и свагда и у векове векова. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Св. Григорије Богослов, Слово 45, 9
  2. 2Кор. 6,16
  3. Јн 14, 23
  4. Гал. 6,14
  5. Гал. 2,20
  6. Кол. 3,5
  7. 1Кор. 2,13
  8. Јн. 14,21
  9. Јн. 14,23

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *