САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

САБРАНЕ БЕСЕДЕ
 

 
ЕТИЧКА СЛОВА
 
СЛОВО ЧЕТВРТО
О БЕСТРАСНОСТИ И БЛАГОДАТНИМ ДАРОВИМА КОЈИ СЕ СТИЧУ ТОКОМ НАПРЕДОВАЊА У ЊОЈ, И О ТОМЕ КАКВО ЈЕ САВРШЕНСТВО ДУХОВНОГ УЗРАСТА ПО ХРИСТУ.
 
1. Као што онај ко хоће да посматра пресветло сунце мора да има чисте телесне очи, тако и онај ко покушава да говори о бестрасности, дужан је да зенице душе, односно чула, има ослобођена од сваке лукаве жеље и страсне помисли, како би, спокојан умом од свега тога, успео да јасно погледа на висину њене чистоте и у њену дубину, те да јасно изрази и достојно појми мноштво и величину њених дејстава и дарова, Јер ако почне да је посматра и њоме се бави помућеног ума и нечистог срца, не могући да разјасни њена дејства слободном речју, он ће отпасти и од оних добара која је делимично можда и примио од ње, јер је потцењује и не поштује и као да помрачује њену славу. Јер записано је: Свакоме ко има даће се и претећи ће му, а од онога који нема и што мисли да има узеће се од Њега[1].
2. Дакле, сви који имају бестрашће, воле га и оно њих силно воли, и неуморно говоре о њему, постајући од њега још бестраснијим и распаљујући се чежњом према њему. А они који су још привезани макар мало и незнатном жељом за светом и његовим стварима, или неком телесном или душевном страшћу, далеко су од луке бестрашћа. Отуда, и ако почну да говоре о бестрашћу и покушају да ум подигну на његову висину, привучени као робови и намамљени жељом страсти којом су везани, лишавају се и мира помисли који су пре мислили да имају, и са правом бива тако, јер од кога је ко побеђен, каже, томе и робује[2]. Дакле, испуњавајући се отуда тамом, они разлог за то што се догодило не приписују себи самима, него се усуђују да слабост припишу свесилном бестрашћу. А то им се дешава јер уопште нису стекли опит умног осећања и сазрцања и његовог сведелатног дејства, него умом и тананим мислима и на разне начине размишљајући о њему, надимајући се лажно названим знањем, мудрују о њему час на један начин, час на други, обавештавајући оне који их питају о ономе што ни сами не познају. Зато се никада неће покорити да признају и сагледају слабост која им бива од неверја, или дуготрајне навике и немара,и да је признају, него сматрају да су им и сви други људи слични и да робују истим страстима. Наиме, умишљеност и завист не дозвољавају им да икада признају да је неко већи од њих у врлини и целомудрености.
3. Али нека се не догоди да ми, ниски и недостојни говоримо, тако лицемерећи о томе, да се ругамо истини и да тврдимо[3] о ономе чије дејство нисмо најпре познали више опитом него речима. А оно што смо се удостојили да разумемо и сазнамо од оних којима је блажено бестрашће осијало ум и што смо, да као безумни кажемо[4], тајанствено чули у уху,као презрени и потпуно недостојни проповедаћемо, према благодати која нам то са висине заповеда, по крововима, да не бисмо били осуђени као слуга који је сакрио талант. Дакле, као што сте чули Владику да говори: Много је званих, а мало изабраних[5] и: У кући Оца Mojeгa станови су многи[6], тако желим да сви ви знате да је много светих, али мало бестрасних, и да међу њима постоји велика разлика. Добро обрати пажњу на тачан смисао овога о чему ти говорим.
4. Једно је бестрасност душе, а друго бестрасност тела. Јер прво освећује и тело, док друг само по себи не користи ничему ономе ко га има. Једно је непокретност телесних удова и самих страсти душе, а друго стицање врлина. Јер прво је својствено по природи, а друго обично сузбија и све природне покрете. Једно је не желети ништа од светских радости и наслада, а друго тежити вечним и небеским добрима, јер много је оних који су прво презрели ради нечег другог, док су врло ретки они који се се потрудили око другога. Једно је, дакле, не тражити славу од људи, а друго приљубити се слави Божијој и вечито њу тражити. Јер прво су многи, другим страстима савладани, одбацили, а веома малобројни су се уз много напора и труда удостојили да приме друго. Једно је бити задовољан ништавном одећом и не желети одећу раскошну, а друго је обући се у светлост Божију. Јер има неких који су презрели прво, привучени небројеним другим жељама, док су се у друго обукли само они који су се удостојили да постану синови светлости и дана. Једно је говорити смирено, а друго мислити смирено. И једно је смирење, а друго цвет смирења, као што је једно и његов плод и лепота његовога плода и његова сладост, док су друго његова дејства. Прво зависи од нас, а друго није на нама. На нама је да о свему мислимо, умујемо, размишљамо, говоримо и да чинимо све што нам доноси смирење, а свето смирење и његова остала својства и дејства дар су од Бога и не зависе од нас, да се не би неко тиме похвалио. А њих се нико никада неће удостојити да достигне, осим ако не засеје добро сва семена која има.
5. Једно је не жалостити се и не гневити када нас неко срамоти и вређа, искушава и жалости, а друго је желети то. Једно је молити се за оне који нам то чине, а друго опростити им, као што је једно волети их из све душе као оне који нам чине добро, а друго умно обликовати лица свакога од њих појединце и бестрасно их као своје истинске пријатеље грлити у сузама искрене љубави, тако да се у души не гнезди ни траг нетрпељивости. А веће од свега што смо поменули јесте да и у самом часу искушења неко има исто или слично неизменљиво расположење и према онима који га у лице вређају и клевећу, и према свима другима који га осуђују или псују или презиру или пљују у лице, као и према онима који споља лицемере пријатељство према њима, а кришом му чине исто што и поменути, мада то за њега није тајна. А од тога, опет, сматрам да је неупоредиво више савршено заборавити све што је некога снашло и никада се не сетити оних који су га ражалостили или другачије увредили, били они присутни или не, и према њима се опходити једнако као према пријатељима, без икакве прорачунатости ни када се беседи са њима, ни када се обедује заједно са њима. Сва су та дела, дакле, и поступци својствени људима који ходе у светлости. А они који су ван тога и таквих ствари неке се науче да буду такви, нека се не варају нити обмањују себе саме, него нека добро знају да ходе у тами.
6. Уз то, једно је бојати се Бога, а друго чинити Његове заповести, као што је написано: Побојте се Господа, сви свети Његови[7], и опет: Одступи од зла и учини добро[8]. Једно је неделање, друго тиховање, а треће ћутање. Једно је и одлазак и прелазак са места на место, а друго је странствовање. Једно је негрешење, а друго делање заповести. И, најзад, једно је противити се непријатељима и ратовати са њима, а друго је савршено их поразити и потчинити и усмртити. Јер прво припада подвижницима и светима, ако успеју да се у томе усаврше, а друго бестрасним и савршеним, односно онима који су кроз многе напоре и зној оборили своје непријатеље и однели савршену победу против њих, украсивши се светло живоносним Господњим умртвљењем.
7. Дакле, многи су се из разних разлога предали томе, али крајње су ретки они који томе приступају са прирођеним страхом и љубављу према Богу и са непоколебивом вером, и једино они, помагани благодаћу, убрзо успевају у делању врлине и напредују свакога часа, узрастајући у свему што смо навели. А други бивају заведени на беспуће и не на пут[9], сагласно ономе што је речено, и за њих је написано: Отпустих их по намерама срца њихових, ходиће у намерама својим[10]. Јер како нису марили да познају Бога, предаде их Бог у покварен ум да чине што је неприлично[11]. Дакле, они који су у страху и трепету поставили добар темељ вере и наде на камену послушања духовним оцима и који су, без оклевања, њихове заповести примили као из Божијих уста, успевају да се одрекну себе. Јер испуњавање не сопствене воље, него воље свог духовног оца ради заповести Божије и ради вежбања у врлини, доводи не само до одрицања себе од самога себе, него и до умртвљење за читав свет.
8. И када се такав затим нађе као у пустињи, а боље речено осећањем сасвим напусти свет, неизрецивим страхом и трепетом обузет, он вапије Богу из све душе, као Јона из кита, као Данило из лавовске јаме, као три младића из пећи огњене, као Манасија из бакрених окова. Сведобри Владика, Који даје Своју душу ради нас грешника, одмах послуша болне уздисаје гласа његовог мољења, ослобађа га, као из кита, из дубине незнања и помрачености пријатељства према свету, тако да јој се он више не враћани помишљу. Као из јаме лавовске, избавља га од лукавих жеља које грабе и прождиру људске душе, као из пећи огњене од страсних навика које владају свим људима, спаљују нас као огањ, ломе нас и на силу нас привлаче недоличним поступцима, распаљујући у нама пламен страсти, док га Господ орошава у Светом Духу и чини га несагоривим. Као из бакарних окова, избавља га од ове наше земне и тешке и страсне плоти у којој наша душа обитава, жалосно спутана и отежала, сасвим непокретна и нерасположена према свакој врлини и делању заповести Божијих. А када се од ње ослободи, али не и одвоји, она кличе са пророком Давидом и сама говори: Раздро си врећу жалости моје и опасао ме радошћу, да ти поје слава моја[12]. И не само то, него и благодари са Павлом, говорећи: Благодарим Богу кроз Исуса Христа Господа нашега, јер закон живота у Христу Исусу ослободио ме је од закона греха и смрти[13].
9. Дакле, када се то, благодаћу Христовом, догоди и када се одвоји од незнања и помрачености наклоности према свету, да поновим опет, и ослободи се од лукавих и срамних жеља и од телесне смрти, која нас чини робовима закона греха, шта ће отада чинити такав? Зар ће том слободом дасе користи на немар и небригу? Наравно да неће! Наиме, такве замисли заиста су својствене робовима а не слободним, јер ко се удостојио такве слободе зна да је ослобођен од закона греха, тако да више не робује греху, него правди која је Христос Бог, Који и јесте и зове се сунцем правде. И да бих вам радије сликовито показао какву благонаклоност према Богу отада он показује, представићу то на примеру људских ствари и према оном што нам се увек дешава.
10. Када, на пример, неки цар, будући милостив и човекољубив, угледа свога слугу који се добровољно предао у ропство неком тиранину, па га је тај без милости оптеретио пословима и ставио га да му служи у блату и прљавштини и да израђује цигле и служи његовим нечистим жељама, он лично пође, уграби га и ослободи од тог срамотног и мучног служења, па га опет узме и врати у царске одаје, нимало ra ни у чему не укоривши. А тај слуга, ослобођен од толиких и таквих мрзости, из оданости према своме господару труди се да отада покаже више ревности у испуњавању његових заповести него његова браћа слуге који нису окусили заробљавање, како би показао и већу и топлију љубав према њему, непрестано се сећајући свих зала од којих га је он избавио. И молим те да тако размишљаш о ономе ко је окусио заштиту од Бога, како је речено. И као што ће тај цар, гледајући како тај слуга са сваким смирењем испуњује његове жеље, премда му његове услуге уопште нису потребне, јер он има небројено мноштво слугу, из захвалности показати неизмерну љубав према њему, тако бива и у ономе што смо рекли. Јер нити ће онај ко је окусио слободу Духа од Бога икада престати да још више и усрдније чини вољу Божију, нити ће њега вечни цар и Бог лишити добара вечнога живота, него ће га чак обасути њима што га више гледа како свакодневно тежи да Му угоди. А доброчинства и дарови Божији, које Он чини Својим слугама, немају мере нити их ми можемо појмити. И једно им даје сада, а друго ће им дати у вечном животу.
11. Од онога што милостиви Бог даје овде онима који Га воле хтео бих да нешто мало кажем вашој љубави – преузевши нешто из Божанских Писама, а нешто из самога опита. Будући да људи ради то троје показују сваку ревност и бригу, а мислим на богатство, почаст и славу, односно слободу,радост и уживање који нам отуда бивају, Владика наш и Бог најпре то у изобиљу дарује онима који су све то бацили и подигли крст, без освртања идући Његовим стопама. Јер уместо пропадљивог богатства Он им даје читавог себе. Разумеш ли смисао ових речи? Јеси ли чуо за страшно чудо?Наиме, као што богаташи у свету своје богатство троше за које год хоће потребе и жеље и ужива, тако и наш добри Владика Себе Самога дарује Својим истинским слугама и испуњава свако њихово стремљење и жељу,како год и за шта год они то хтели, испуњујући их изобилно сваким добром и штедро и неисцрпно им дарујући непропадљиву и вечну насладу.
12. И најпре их испуњује неизрецивом радошћу, јер нису у себи стекли свет ни оно што је у свету, него Творца свега и Господа и Владику. Затим се читавим телом облаче у светлост, самога Христа и Бога читавог. И гледају себе украшене неизрецивом славом и блиставим божанским рухом,па прекривају очи, не подносећи да гледају непојамни и неиздрживи сјај своје одеће, и као да траже место да се сакрију, па да тамо свуку тежину те славе. Тако сам Владика њима постаје и храна и пиће вечно и бесмртно. Некима, који су још младенци по Христу и који још нису способни да примају чврсту храну, Он се показује као светозарна дојка у устима њиховог ума, па им даје да од Њега сисају, постаје им уједно и храна и пиће и толику им причињава сладост, да не желе, а тачније ни не могу, сасвим да се одвоје од ње. А другима који су се одвојили од млека Он се представља као чедољубиви отац, водећи их и васпитавајући.
13. Јер као што чедољубиви отац своје синове поставља за своју трпезу, а када види да су према учењу немарно расположени и да се залуђују некорисним стварима, одгони их од своје трпезе и заповеда својим слугама да им не дају храну, васпитавајући их да не буду презиратељи и немарни,тако је и наш добри Владика и Бог расположен према Својим слугама и синовима по човекољубљу и благодати. Јер Он им даје себе самога, хлеб који са неба силази и живот даје свету, и они се од Њега и са Њим до ситости вечно хране и за живот вечни припремају се причешћем, освећујући се и душом, и телом. А када занемаре заповести и са лењошћу или презиром пожеле да се поставе према својој самовласности и забаве се неком од светских ствари, предавши се некорисном и оном што не доликује богопоштовању, тада их хранитељ свега лишава Себе самога. Али пошто се освесте и схвате без каквог су добра остали, они се одмах обраћају и, пошто Га по навици потраже а не нађу, бију се, плачу и себе оплакују, причињавајући себи свако страдање и жалост и желећи свако искушење и срамоћење, како би њихов човекољубиви отац видео њихове жалости и својевољно злопаћење и смиловао се на њих, па им се вратио и одмах им се предао, што се и догоди. И тако се они враћају са већом смелошћу претходној блискости и слави и уживању у добрима која око невиде и ухо не чу и на срце човеку не дођоше, и више него пре поштују свога Оца и дрхте од Њега као од Владике, како не би поново из непажње пали у исто зло и били одбачени од сведоброг оца.
14. То, дакле, чине и делају они који се са болом кају, па и добивају поменута добра. А они који се пред напорима и жалостима и притешњавањима одричу покајања и предају се немару и лагодности, као недостојнии лажни синови, а боље рећи као презиратељи, и који су телесне наслада претпоставили вечним добрима и самом свом Богу, не удостојавају се ни те насладе нити одеће Божије славе, него се са правом лишавају и богатства благости Божије, и уподобљавају се псима луталицама. Јер као штосе луталице вуку по трговима и улицама градским, да нађу где год кост или комад старе одбачене коже, или да полижу остатке или крв од закланих животиња, а ако нађу мрцину халапљиво је једу и не одвајају се ње, па се и са другим псима боре и терају их, док не изједу сву утробу и кости оголе од жила, тако и они као просјаци обигравају капије богатих и сиромаха не би ли добили неки златник или сребрњак или бакрењак, када су остали без истинског и непролазног блага. А када достигну циљ, тада накратко остају сити и безбрижни. А када их обузме незасита глад и очајање, опет се предају пређашњем просјачењу, јадни и у овом животу, макар стекли и све богатство света, а још јаднији у будућем, јер су добровољно одбацили вечни живот.
15. Наиме, њима је Бог објавио Своје благодати, да немају изговора. И удостојио их је да окусе небеску славу и учинио их заједничарима Духа Светога, као што је и божански Павле клицао: Они Га не прославише као Бога, нити Га заволеше, нити примише Његову бескрајну благост, нити Му заблагодарише, него залудеше у својим умовањима и помрачи се неразумно срце њихово. Говорећи да су мудри, полудеше[14]. Али није тако са онима који се боје Господа. Него они који карања самога Оца и Владике подносе са радошћу као захвалне слуге и као истински синови, говорећи:“Потрпећу карање Господње, јер Му сагреших, а и страдања садашњега времена нису достојна славе која ће нам се открити[15], па тако, како рекосмо, потрпе у свакодневном карању и непрестаном покајању, а да не посустају нити им то тешко пада, па васпитавани на начин који поменусмо, сјајно украшени увек пребивају у отачком дому, једући заједно са својим Оцем и посматрајући Његову славу и богатство која има да наследе. А када правилно одрасту и, васпитани, достигну меру раста савршеног човека, тада им и сведобри Отац предаје читаво Своје имање у руке.
16. Али да кажемо најпре шта је мера духовног узраста и висина пуноће Христове, а затим ћемо прећи на имање Очево и на то како га Он даје у руке оних коју Му верују. Добро пази, дакле, на смисао овога што ће ти бити речено.
17. Мера раста пуноће Христове, духовно посматрано, јесте следеће:да о њој почнем да говорим одоздо, њене ноге су вера и свето смирење,темељ чврсти и непомериви. Бедра, чланци, колена и бокови су нестицање, наготовање, странствовање, ради Христа свесно потчињавање, послушање и радосно служење. Удови и делови тела који треба да се покривају јесу непрестана молитва у уму, сладост која настаје од изливања суза, радост срца и његова неизрецива утеха. Бубрези и крста су постојаност и издржљивост на молитвама и сабрањима и распаљивање жеље за сазрцањем Бога и општењем са Њим које отуда настаје, како и божански Давид пише, овако говорећи: Распали бубреге моје и срце моје[16]. А Павле каже: Стојте, дакле, опасавши бедра своја истином[17]. И најпрвоврховнији међу апостолима Петар вели: Зато, опасавши бедра разума свога, будите трезвени, сасвим се надајте благодати која ће вам се донети откривењем Исуса Христа, као чеда послушности[18]. Благодаћу он назива дар Пресветога Духа, који нас чини сапричасницима и заједничарима Божијим.
18. Желудац и трбух и сва утроба јесте пространа и умна радионица душе, у чијој средини треба да замислиш да као срце стоји разумна сила,а у разумној жељна и гневна. Њих као ребра, бубрези, жиле и маст спајају,окружују и прекривају кротост, простота, трпељивост, састрадалност и побожност, не дозвољавајући им да гледају видљиве ствари или да желе нешто од њих, али не допуштају им ни да злопамте или завиде, или буду суревњиви, или да се гневе, или да то икада виде људи. Када њихов страсни порив уопште не излази напоље, него остаје скривен, то што смо навели поуздано их чува, па словесни део расуђује и разлучује лоше од бољег,показујући жељном чему треба да буде склон и шта треба да воли, а од чега треба да се одвраћа и шта да мрзи, док гневни део стоји међу њима као неки захвални слуга који испуњава њихове жеље, па подстиче на одважност и садејство добрим или на отпор злим људима.
19. А пошто је од свега видљивог несравњиво бољи Бог Који је то саздао, долично је да онај који је почаствован словесношћу и који је, како смо рекли, стекао ум непомућен и несмућен страсним помислима уместо свега и пре свега учини част и покаже љубав према Творцу свега и Владици и да сву своју жељу усмери једино према Њему, као да јој тиме показује и говори: „Послушај ме и види Бога, дотакни Га се са ужасом, окушај чисту сладост, омириши духовно миро и знај да нико није од Њега ни лепши, ни пријатнији, ни слађи, нити уопште силнији или славнији, и не само то, него и да ништа не може да те оживи или онетрулежи или обесмрти“. И када се тиме испуни човекова жеља, тада се и сва гневна сила помеша са разумном и жељном, па троје бивају једно у сазрцању тројичне јединице и у самој радости свога Владике. Јер тада се уопште не опажа њихова трострука раздељеност, него су они савршено једно. А када се те силе од простоте једног и јединственог добра врате разматрању и разлучивању злих и добрих ствари и раздељењу, тада се нераздељиво покаже и њихова воља и раздељеност и окренутост ка жељама супротним од божанских, јер само у томе бива кретање гневне силе.
20. Могли бисмо и друге ствари да кажемо о желуцу и јетри, о храни,пићу, о глади и жеђи. Али да не бих дужио беседу и неисказиво чинио исказивим, дајући повода онима који имају обичај да лове речи и богатесе туђим имањем, то ћемо оставити прекривено ћутањем за оне који пожеле да то потраже кроз делатно знање. Али да се вратимо на питање. Пошто смо, дакле, уобличили тело узраста по Христу до утробе и желуца,дужни смо да дођемо до главе, све док га духовно не представимо читавим и потпуним.
21. Дакле, том телу духовног узраста сада додајемо и прса и леђа, рамена, мишице, руке и врат. Као прса треба да разумеш милосрђе, у ком дојке човекољубља изобилно изливају млеко милостиње сирочићима и удовицама и свима другима, сагласно светитељу који је рекао: Браћо, стекните милосрдну утробу[19]. А откуда се дојкама даје то млеко и како оно настаје, вама ћу оставити да истражите. Леђа означавају спремно и добровољно подизање туђих бремена и ношење рана Господа Исуса, како каже Апостол: Дужни смо ми јаки слабости слабих носити[20], и опет: Убудуће да ми нико не ствара тешкоће, јер ја ране Господа Исуса на телу своме нocим[21]. А Господ кроз пророка: Леђа своја, каже, дао сам на бичевање и образе своје на шамарање[22]. И то, макар нам и не дође време за страдање, треба увек да очекујемо и за то да се свакога часа припремамо. А рамена и мишице означавају трпељивост и срчаност у искушењима и жалостима, кроз која и којима руке могу да делају. Рукама називам дејственост и спремност на свако послушање и делање заповести Божијих,што без трпљења и велике срчаности нико не може да стекне. Уз све то,тај узраст има и духовне руке, којима теши малодушне, а подиже оне који падају, повија изранављене, изливајући им на ране јелеј и вино, и свакодневно ближњем чини много шта другог речју и делом и дотиче се самога скута од владичанске хаљине, приноси хлеб своме Господу и даје Му чашу у руке, па тако храни Онога Који, како пожели, храни све што дише, храном за коју је рекао да је веома жели[23]. И блажен је онај ко то зна и има и ко приноси своме Владици, јер Он ће га угостити у Царству Небеском, Он Који седи на Херувимима и Који ће се, сагласно Свом нелажном обећању, опасати и служити га. А врат тога тела је непоколебива нада.
22. Ето, мислим да смо, помоћу и благодаћу Божијом, саставили тело савршеног човека чији су сви удови читави. Преостаје само глава. Можда сте ви помислили да смо све рекли и да нисмо ништа изоставили, као даје то што је речено довољно за употпуњење врлине и спасење душе. Али није тако, није. Јер као што је тело које има све удове, а лишено је главе,мртво и ништа не може да чини, и као што је глава без остатка тела сама по себи глава, али пошто је одвојена од њега она не може да показује своје дејство, тако треба размишљати да бива и са духовним телом које смо сачинили садејством Светога Духа, па је тако све што смо рекли без главе труло и некорисно, мада многи неразумно сматрају да су делањем и делимичним стицањем таквих удова стекли све, а пошто су мртви, не осећају каквог су добра лишени. Ово што смо навели, премда смо то као пример представили одвојено да би све било јасније, ипак је без главе и међусобног природног сједињења немогуће саставити и одржати. Као што тело малог детета, ако је лишено главе, никада не може да порасте, него само ако су сједињени и примају храну једно од другог, односно тело кроз уста а глава,опет, кроз влагу коју јој тело шаље, тако се храни и расте и читав човек,па треба схватати да се исто то дешава и са духовним телом, пошто се на њега постави глава. А да ти то разјасним, добро ме послушај док ти будем понављао оно што сам рекао.
23. Дакле, имаш веру и смирење као основе врлина, а на њима су надограђене, како већ рекох, све врлине којима је саздано тело и завршено до врата, који је нада. Она стоји над остатком тела и сама по себи, ако није сједињена са главом, гине заједно са осталим телесним удовима, јер нема откуда да прима Духа Који оживљује и покреће тело и удове на дисање и удисање, и да се уопште причести нетрулежном храном. И ради тога, да не бисмо достигли несавршену меру раста Христовог, као главу на њу постављамо истински свету љубав, и то нисмо смислили сами, далеко било, него смо тако поучени од онога Светог Духа Кога је имао онај који је рекао: А сад остају, вера, нада, љубав, ово троје. Али од њих највећа је љубав[24], и опет: Ако имам сву веру да и гope премештам, и знам све тајне и све знање, и ако раздам све имање своје, и ако језике човечије и ангеоске говорим, и ако предам тело своје да се сажеже, а љубави немам,ништа ми не користи[25]. Наиме, вера уз помоћ наде, невидљиво и неосетно бодрена, поучавана и крепљена светом љубављу, савршава све што је напред речено. А, савршавајући то, она храни и негује и чини да од њих расте и глава, односно сама љубав, која опет, што више расте и храни се, осталом телу врлина сразмерно даје снагу и чини их [врлине] ревноснијим у даљем напредовању.
24. Тако постепено расту сви удови духовног тела, као када се припоји кост кости и свеза са свезом[26], спојени, повезани и сједињени светом љубављу. А та љубав, односно глава свих врлина, јесте Христос и Бог, Који је зато сишао на земљу и постао човек, приопштивши се нашој земној плоти, да би нам суштински предао Своје Божанство и, учинивши нас духовним и нетрулежним, узнео нас на небеса. То је љубав за коју божански Апостол каже да се излива обилно у наша срца, односно наше пресуштаствљење и приопштење Његовом Божанству, којим се сједињујемо са Богом. О томе говори и Јован Богослов: Савршена љубав изгони страх напоље, и: Ко се боји није се усавршио у љубави[27], и опет: Видите колику нам је љубав дао Отац да се деца Божија назовемо[28]. Љубављу ту назива Светога Духа Божијег, Којим примамо усиновљење.
25. Дакле, ту љубав нико од људи не може да види или прими, нити да је се дотакне и да је свесно прими као главу, ако, како рекосмо, не сачува чврсту и непоколебиву веру у Христа и ако на тој вери ревносно не надогради сва поменута дела. А ко је није видео, нити је се дотакао, нити се приопштио њеној сладости, не може ни да је достојно заволи. Јер ко не љуби брата cвojeгa, каже, кош види, како може љубити Бога Koгa није видео?[29] Исто тако, ако Њега не заволи свом душом, свим срцем, сагласно природном поимању и љубави, привржености и расположењу који су нам својствени, не удостојава се да Га види. Јер који Мене љуби, рекао је, тога ће љубити Отац Мој, и тада додаје: И Ја ћу гa љубити и јавићу му се сам[30]. Тиме је јасно показано да, ако најпре из све душе не заволи Бога ине покаже љубав према Њему у одрицању и од себе, и од читавога света,не удостојава се тајанствено Његовог јављања у откривењу Духа Светога,нити Га стиче као своју главу, него је мртво тело у духовним делима, лишено живота свих, Христа.
26. Са друге стране, они који су се удостојили да Му се припоје и да Њега стекну као главу, молим те да добро пазиш на ово што ти говорим, и сами постају богови по усиновљењу, налик Сину Божијем. О, чуда! Јер Отац их заодева у прву хаљину, хаљину Господњу у коју се Он обукао пре стварања света. Јер који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте[31], односно у Светога Духа, Који све њих богодолично измењује некаквим чудном и неизрецивом и божанском изменом, о којој говори Давид: То је измена деснице Вишњега[32], а напрсни ученик Христов: Браћо, сада смо деца, и још се не откри, дакле онима у свету, шта ћемо бити; а знамо по Духу Који нам је дат[33] да, када се објави, бићемо слични Њему[34]. И не само то, него им се дарује и ум Христов, који им блиста над главом и открива им тајне, која није могуће изговорити људским језиком. Уз то, даје им и нове очи и нови слух. И зашто да говорим даље? Јер немогуће је све рећи. Читав Сам Божији Логос са Оцем и Духом пребива у њима, те сваки од њих са осећањем и знањем Бога постаје храм, па тада са смелошћу говор и кличе: Не живим више ја, него живи у мени Христос[35], и опет: Када бејах дете, као дете говорах, као дете мишљах, као дете размишљах; а када сам постао човек, одбацио сам што је детиње[36]. Зато све сносим, све трпим[37], и када ме коре благосиљам, и када хуле молим и када ме прогањају трпим[38], да се усели у мене сила Христова[39].
27. То је, дакле, савршени, а бесконачни узраст духовних људи. Савршени по ономе што је нама достижно, а бесконачни јер је његово савршенство сакривено у Богу и његова пуноћа је смрт за Христа и Његове заповести, тако да, као што је Он читав закон савршио и Себе предао за читав свет, потрпевши крст и смрт, молећи се и за оне који су га распели и говорећи: Опрости им, Оче, oвaj гpex, јер не знају шта раде[40], тако смо и ми дужни ради Њега и Његових заповести, али и ради спасења своје браће да у себи носимо решеност да умремо, да се не бисмо уздали у себе, него у Бога Који подиже мртве[41]. Јер ако нам се и не догоди да насилном смрћу окончамо живот, него по произвољењу, наш човекољубиви Бог и подвигоположник урачунаће нам то као да смо то на делу поднели и истрпели, сагласно светитељу који каже: Тако ми ваше љубави, свакодневно умирем[42]. И он то не каже као да је то више пута на делу искусио, него у смислу спремности: Стремим не бих ли то достигао, као што мене достиже[43]. Уз то, дужни смо и да се молимо за све, и за оне који нас из било ког разлога жалосте или нас вређају и који су према нама увек непријатељски расположени из зле намере, али и за све верне и неверне, како би први достигли савршенство, а други се избавили од прелести и приступили истинској вери.
28. Све то нико од људи не може сам од себе да замисли или каже или прими слухом, као ни делом да учини, осим ако се претходно љубав Божија не излије богато у његово срце и ако у себи не стекне Онога Који је рекао: Без Мене не можете чинити ништа[44]. Али такву благодат и дар није достигао нико, ако се претходно није одрекао себе самога, као што је заповедио Спаситељ и као што смо ми подробно показали, Господу читавим срцем својевољно послуживши и заволевши Га. А коме она није постала неотуђиво својство, нека се не вара и нека зна да се није удостојио,нити ће се икада удостојити сједињења са Богом које бива у умном осећању и знању и сазрцању. Јер они који су постали мужеви савршени, приопштивши се Божијој благодати, и који су стекли савршени духовни узраст у мери коју смо навели, сви се налазе са Богом и гледају Га толико, колико и Он гледа њих. Јер Бог осетно пребива у њима и они осетно пребивају у Богу, не одвајајући се и не удаљавајући се од Њега.
29. И када се тако добро усаврше, онда им и Отац њихов небески предаје Своје имање у руке њихове, при чему као руке треба разумевати поузданост и увереност. Његово имање је следеће: бесмртност, нетрулежност, непроменљивост, неизменљивост, вечитост, незамислива лепота славе коју је Син имао код Бога и Оца пре него што је свет настао, како каже само Слово и Син Очев: Прослави Ти Мене, Оче, славом коју имадох у Тебе пре него свет постаде[45], и опет: Славу коју си Ми дао Ја сам дао њима, да буду једно као што смо ми једно[46]. Од Њега се излива светлост неприступна за све грешнике, а њима доступна, те им сија и доноси радост неизрециву, мир који превазилази сваки ум, насладу, уживање и весеље у незаситом засићењу сада и у бесконачне векове. Укратко ћу навести, јер више и не могу да кажем, колико сам и сам задивљен, првине свих оних добара чију лепоту око помућено страстима није видело, нити их је чуло ухо, погружено у незнање, нити је дошло на срце нечистог човека, а која је Бог припремио онима који Га љубе и која као залог већ сада вернима даје Нелажни и Верни.
30. То је, дакле, имање Очево за које сам вам обећао да ћу вам рећи. И Он га тако даје, како сте чули, онима који Га љубе и живе на земљи као на небу и који се, мада тек имају да умру, владају као да су већ почашћени бесмртношћу, и који ходе по тами као по дану и невечерњој светлости, и који у овом смрдљивом телу дишу као да су стекли дрво живота посред рајске радости, као и саму храну ангеоску, небески хлеб, од кога се чисто хране и оживљују све невештаствене небеске силе. Премда се и крећу посред света и светских ствари, они истински кличу са Павлом: Наше живљење је на небесима[47], где обитава света љубав, сједињавајући се са онима који је воле, богато их обасјавајући и чинећи их бестрасним и истински ангелима. А онај ко, пре него што се са њом спојио и потпуно помешао, назива себе бестрасним или поучава друге, или покушава да чини дела бестрасних или, опет, не верује ономе што они чине, налик је малом детету који у незрелом узрасту подиже оружје одраслих људи, па би да и друге учи о ратној вештини, и не само то, него себе изједначава и меша са мужевима и ратницима, па гледа да са њима оде у рат. То не само да није могуће, него је достојно и великог подсмеха, јер ће га оружје који носи свакако ометати, оборити и сломити, па он неће моћи ни да устане. И то је разумљиво. Јер он не зна да који у рату буду рањени и оборени поново устају,постају опитнији и силније се противе непријатељима. Јер ако је Бог одредио да са Мојсејем не изађе у рат човек страшљивац, утолико пре оном ко је још дете и не може самостално ни да хода, нити да се опаше, приличи да чека мушки узраст и пре њега да не покушава немогуће.
31. Међутим, пошто ми не ратујемо против крви и тела, него против поглаварстава, и власти, господара таме овога века, против духова злобе у наднебесју[48], ни наше оружје није плотско и видљиво[49], него духовно и умопостижно, и тај рат је невидљив и невидљиво се води са невидљивим непријатељима, зато сви који мисле да су нешто, показују се пред људима као смели и храбри и веома опитни у ратној вештини, и као да су мудраци који толико знају како треба побеђивати зле духове, да могу и друге да уче. Тако они хитају да се празнословљем и умовањем свима представе као некакви ратници и победници над непријатељима, а премда их осуђује сопствена савест да су за тај рат они и необучени и неопитни, они не могу да признају своју слабост и неискуство, свладани сујетом и човекоугодништвом, јер се силно боје да не остану без људске славе.
32. Наиме, пошто ближњи не виде какви су они у души, нити људи примећују да су они обнажени од оружја Духа и да су још нејаки и деца,они се крију у кожуху лицемерја и овчијој кожи. И благим речима теже томе да свима покажу да су са муком достигли Христов узраст, а да притом можда нису ни темеље вере и наде подигли на камену, нити су подигли грађевину врлина на Христу као темељу. И, пошто су још слаби и неопитни, при налету искушења и буре помисли спотичу се и жалосно падају, јер када би их сви видели какви су, они, једино обучени у образину благочашћа као на позорници, не би могли ни да уопште стану пред лице човеково, нити да их, како мислим, неко види, а посебно они који мисле да су бољи од других у знању и речи и који умишљају да у себи носе царски лик,које многи поштују и цене као мудре и побожне и целомудрене, а који се у невидљивим покретима душе ништа не разликују од оних који су се усавршили у злу.
33. Али хајде, ви који то желите, научите се шта је слава истински светих и бестрасних мужева, ви који јој стремите и усрдно желите да је стекнете, јер ћу вам показати слику на којој ћете ви видети сву лепоту њиховога оружја и њихов сјај, па ће сваки од вас, поредећи себе самога са тим светитељима, познати докле је доспео и колико смо сви ми далеко њихове храбрости, вредности и силе.
34. Дакле, замисли небо у ведрој и безоблачној ноћи и погледај у њему месечев круг, сав испуњен блиставом и пречистом светлошћу, као и круг који често бива око њега. Добро то размотривши, пређи умом и на ово што опет имам да ти кажем. Свако од светих за живота је налик небу, а срце њихово налик је месечевом диску. Света љубав, пак, јесте сведелатна и свесилна светлост, која је несравњиво сјајнија од ове сунчеве светлости и, када се дотакне њихових срца, она, свакодневно растући, потпуно их испуњује. Јер она не пролази као месечева светлост, него се увек одржава као свесветла, посредством ревности и добрих дела светих. А свето бестрашће је као круговидни венац који окружује свете и са свих страна их попут шатора покрива и штити нетакнуте од сваке лукаве мисли, а још пре од свакога греха, чинећи их слободним од свих непријатеља, којима не дозвољава да им науде. И не само то, него их чак чини и недоступним за противнике.
35. Јесте ли видели шта је слава, ви који истински жудите за њом? Дали сте увидели колико је велика поменута слика и колико свакоме од нас недостаје слава и светлост светих? Јер та слика је образ онога што се савршава у нама и нисмо је ми измислили, далеко било, него она постоји од пре и начинио ју је Бог. Јер уметник Бог Логос у творевини као на дасци унапред је осликао оно што има да се доцније догоди на наше спасење и пресаздање, како не бисмо, гледајући у чулном видљиви праобраз, показали неверје, помисливши да се у нама духовно савршава и испуњава права истина, него да, знајући да је свако од нас други свет од Бога, велики у овом малом и видљивом свету, како и неки од богослова сведочи, не бисмо пожелели да се у било чему покажемо горим од бесловесних и бездиханих ствари које је човекољубиви Бог створио нама на поуку, него да бисмо поревновали за сваким добром, а од подражавања злу бежали колико можемо.
36. Остало ћу изоставити, па ћу окончати слово, рекавши вам као подсећање само ово. Нека свако ко слуша зна да као што видимо да од дана бива ноћ и од ноћи поново дан, тако смо дужни да верујемо и будемо уверени да бива и са нама који се налазимо у тами греха и у њој пребивамо од рођења, те да вером и делањем заповести можемо да доспемо до божанског дана и духовног просветљења, као што, опет, немаром и пренебрегавањем и лењошћу падамо у пређашња зла и враћамо се у ноћ греха. И у томе, ако не ни у чему другом, ваља нам се угледати на сунце које нам служи. Јер као што оно никада не престаје да излази и сија, него вечито испуњава Владичину заповест, тако ни ми немојмо пожелети да из немара седимо у тами наслада и страсти, него радије чувајмо заповести Онога Које рекао: Покајте се, јер се приближи Царство Небеско[50], чувајмо их свакодневним и непрекидним покајањем и, очистивши се сузама које од њега истичу и сваким другим добрим делом, похитајмо да се као синови светлости вратимо невечерњој светлости. Тако ћемо и ми својим примером ближњима постати невештаствени дан и нова земља и нова небеса, имајући сунце правде које сија у нама, казујући заповести и славу Божију[51] непразним и таштим речима, него својим делима, поставши у свему делатни учитељи немарнијој браћи и оставивши их без изговора.
37. Немојмо зато ближње водити ка немару, говорећи: „Како је могуће да човек постигне то или оно?“ и тиме их чинећи лењим у делању заповести. Ја сам сагласан у томе да је многима много шта немогуће, али онима који су, попут мене, немарни и који не желе да презру свет и да све у. Њему сматрају трицама, који су окренути сујетној слави и теже богатству, наслађују се похвалама и почастима, којима жалосно владају умишљеност и гордост. Засад ћу изоставити оне који се добровољно попут свиња ваљају у блату греха, чији дом душе је празан и у њему нема Онога Који обитава у вернима и свакога дана кличе: У свету ћете имати жалост; али не бојте се, Ја сам победио свет[52], који даје сагласност непријатељу. А онима који у вери и са самоодрицањем следе Христа и Бога у вери, љубави и смирењу и који су Га са Оцем и Духом стекли у себи све бива могуће и лако, сагласно са оним који је у Духу рекао: Све могу у Христу Који ми даје моћ[53]. Они који су се Њиме обогатили невидљиво посматрају неизрециву лепоту самога Бога, држе Га без додира, у невидљивом виђењу непојамно поимају Његови безвидни вид, необразни образ и неуобличени облик, неукрашено украшен несложеном лепотом.
38. А шта је оно што поимају и виде? То је проста светлост Његовог Божанства, коју они богато сазрцавају умним очима и које се дотичу невештаственим рукама у неспутаној чежњи, без једења је једући духовним устима ума и душе и, сазрцавајући чију лепоту и сладост, они се никада не могу наситити. Јер њихова се жудња стално изнова распаљује од сладости и силније гори, па ако им се неки пут не покаже толико јасно, осећају се као да су све изгубили, а ако она пожели да се накратко и сасвим сакрије од њих, то у њима изазива оштар и неиздрживи бол од неизрециве чежње.
39. Боље ћемо на примеру разумети колико је мучна и како томи [како је болна] та чежња. Замисли да је вољена неког сиромаха девојка од царскога рода, украшена царском дијадемом и лепша од свих жена на земљи. Замисли је како седи у својој одаји, док онај који је воли стоји напољу, јер је презрен због сиромаштва и крајње беде. И ако девојка кроз мали отвор провуче споља руку, читаву нанизану златом, па је пружи драгом, а он је ухвати и, видевши њену невероватну лепоту, почне да је целива, као у нади ће се са њом сјединити и заједно са њом царовати, како му је она то са заклетвама и обећала, а затим девојка изненада тргне руку из његових, повуче је и сасвим сакрије, зар му то неће изазвати несносни бол и још му више распалити чежњу? Мислим да ћете и ви потврдити моје речи.
40. И ако тако обично бива са видљивим и чулним телима и стварима, а она су трулежна и брзо пролазе, колико пре ће се то догодити са умним и невидљивим, која су нетрулежна и вечна? Јер колико су вечна добра боља од привремених, сразмерно томе она изазивају и снажнију чежњу у душама оних која их воле. Зато им чежња за Богом не допушта ни да најмања страсна жеља или пристрасност макар накратко овладају њима. Такви не теже ни слави, ни наслади, ни новцу, па чак не допуштају ни да помисле на љубав према телима, него као што женик који је бојама насликао бездихану слику своје невесте држи је уз себе, не спушта поглед са ње и хоће да је гледа, распаљујући се чежњом и жељом према њој, а када види да му долази сама невеста и да није налик слици, него да је неупоредиво и неисказано лепша и благодолично беспрекорно љупка, па је целива и загрли и више не осећа никакву жељу ни да погледа према њеној слици, исто или чак још веће доживљавају они који према величанству и лепоти видљиве творевине сагледавају силу и премудрост свога Творца и постепено се узносе ка љубави према Њему и вери, као и чистом страху који из њих происходи. И када се са самим Богом суштински сједине и удостоје се да Га гледају и да Му се приопште, они више не гледају на слику творевине, нити на сенку видљивог страсно или пристрасно или привезано. Јер када им разум проникне у оно што превазилази чула и помеша се са тим, преобукавши се у сјај божанске природе, они више немају осећај према видљивом као пре.
41. Дакле, ту блажену страст (јер угледаћу се у томе на онога ко је рекао: Као каквом недоношчету, јавио се и мени[54]) и ја презрени човекољубљем Божијим и благодаћу кроз многа мољења удостојио сам се да доживим и кроз њу сам се тајанствено опитно научио свему поменутом са осећањем, виђењем и знањем, а пошто сам је примио, на корист и подстрек оних који хоће да траже Бога и да Га нађу ово сам предао перу. Зато се потрудите са мном и молите се, сви који сте имали корист од ових речи и који сте решили да се делатно уздигнете на висину тога, да се вашим Богу благопријатним мољењима у мени не само очува неугасиви пламен божанске чежње, него и да се силније распали и да ме сачува беспрекорним и непорочним и неукаљаним Онај Који се са земље узнео на небо и прославио наш род људски, те да ме још више приљуби Себи и са Собом јасно сједини и удостоји ме да ме читавог осетно помеша са читавим Собом и са вама, у несмешаном мешању и неизрецивом саприкосновењу, сагласно Својим нелажним обећањима.
Њему приличи свака слава, част и поклоњење, са Оцем и Свесветим Његовим Духом, сада и свагда и у векове векова. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Мт. 25,29
  2. 2Пт. 2,19
  3. 1Тим. 1, 7
  4. 2Кор. 11,23
  5. Мт. 20,16
  6. Јн. 14, 2
  7. Пс. 33,10
  8. Пс. 36,27
  9. Пс. 106, 40
  10. Пс. 80,13
  11. Рим, 1, 28
  12. Пс. 29,12
  13. Рим. 7,25
  14. Рим. 1, 21
  15. Рим. 8,18
  16. Пс. 25, 2
  17. Еф. 6,14
  18. 1 Пт. 1,13
  19. Кол. 3,12
  20. Рим. 15,1
  21. Гал. 6,17
  22. Ис. 50, 6
  23. Лк. 22,15
  24. 1Кор. 13,13
  25. 1Кор. 13,13
  26. Јез. 37,7-8.
  27. 1Јн. 4,18
  28. 1Јн. З,1
  29. 1Јн. 4,20
  30. Јн. 14,21
  31. Гал. 3,27
  32. Пс. 76,11
  33. 1Јн. 3,24
  34. 1Јн. 3,2
  35. Гал. 2,20
  36. 1Кор. 13,11
  37. 1Кор. 13,7
  38. 1Кор. 4,12
  39. 2Кор. 12,9
  40. Лк. 23,34
  41. 2Кор. 1, 9
  42. 1 Кор. 15, 31
  43. Флп. 3,12
  44. Јн. 15, 5
  45. Јн. 17, 5
  46. Јн. 17, 22
  47. Флп. 3,20
  48. Еф. 6,12
  49. 2Кор. 10,4
  50. Мт. 3,2
  51. Пс. 18,2
  52. Јн. 16,33
  53. Флп. 4,13
  54. 1Кор. 15,8

Коментарисање није више омогућено.