САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

САБРАНЕ БЕСЕДЕ
 

 
КАТИХЕТСКЕ БЕСЕДЕ (БЕСЕДЕ О ВЕРИ)
 
БЕСЕДА ДВАДЕСЕТ ОСМА
О УМРТВЉЕЊУ КОЈЕ ДУХ И ПРЕ СМРТИ ДАЈЕ ОНИМА КОЈИ СЕ ПОДВИЗАВАЈУ. И О ТОМЕ ДА ОНИ КОЈИ СУ СЕ НАШЛИ У БЛАГОДАТИ И ПРЕВАЗИШЛИ ЗАКОН У СЕБЕ ОСЕТНО ПРИМАЈУ БЛАГОДАТ БОЖАНСКЕ СВЕТЛОСТИ, ДОК ОНИ КОЈИ ЈОШ НИСУ ПРИМИЛИ ТУ СВЕТЛОСТ ТОКОМ САДАШЊЕГ ЖИВОТА, НИТИ ЈЕ ВИДЕ, ЈОШ СЕ НАЛАЗЕ У СЕНЦИ ЗАКОНА И ОН ЋЕ ИМ СУДИТИ. И О ТОМЕ КАКАВ ТРЕБА ДА БУДЕ ПРЕДСТОЈАТЕЉ И СВЕШТЕНИК, КОЈИ ЈЕ СА ВИСИНЕ ПРИМИО ВЛАСТ ДА БЕЗУЈЕ И РАЗРЕШУЈЕ. И ТОМЕ ДА ОНАЈ КО ИСТИНСКИ СВЕШТЕНОСЛУЖИ И КО ЈЕ ПРОСВЕТЉИВАН БОЖАНСКОМ СВЕТЛОШЋУ ЈАСНО ВИДИ СВЕ ЉУДЕ И ОНЕ КОЈИ ХОДЕ ДУХОМ БОЖИЈИМ, КАО И ОНЕ КОЈИ ЈОШ НИСУ СВУКЛИ ЗЕМНОГА ЧОВЕКА.
 
1. Браћо и оци, добро пазите како слушате. Јер Христос и Бог каже: Испитујте Писма[1]. А зашто? Да бисмо се најпре научили путу који водика спасењу, а и да бисмо затим, постојано ходећи у делању заповести, достигли само спасење својих душа. А шта је наше спасење? Исус Христос,како је говорио ангел који се јавио пастирима: Ево, јављам вам радост велику, која ће бити свему народу, јер вам се данас роди спас, Који је Христос Господ у граду Давидовом[2]. Похитајмо, зато, сви ми, љубљени,пожуримо са усрдношћу, не носећи никакво бреме животно или тешко,да не бисмо због њега били приморани да ходимо спорије, јер нећемо успети да стигнемо и уђемо у град Давидов. Молим вас да благодаћу која делује у вама не занемарите своје спасење, него, као да смо устали од сна злога умовања и немара, немојмо ни стајати, нити лежати све док не одемо из овога света, а пошто тамо нађемо и видимо свога Спаситеља и Бога,поклонимо Му се и паднимо пред Њега и не зауставимо се ни ту, све док нам Он не каже: Ви нисте од света, него вac Ја изабрах од света[3].
2. А како човек достиже то да не буде од света? Ако себе самога разапне свету и свет себи, како и Павле каже: Мени се свет разапе и јасвету[4]. „Али како те речи“, рећи ће неко, „спојити са оним речима Христовим?“ Речи су, додуше, различите, али је смисао и једних и других исти.
Јер као што онај ко се налази ван куће не види оне који су затворени унутра, тако ни онај ко је распет, односно умртвљен за свет не осећа ствари у свету. И опет, као што мртво тело нема никакав осећај ни према живим, ни према мртвим телима која леже са њим, тако ни онај ко се обрео ван света у Духу Божијем и ко пребива са Богом не може имати осећање према свету или према светским стварима.
3. Тако, дакле, браћо, и смрт пре смрти и васкрсење душа пре васкрсења тела постаје дејствено и могућно, и опитом и истински. Јер када смртно умовање ишчезне пред бесмртним умом и када живот изагна мртвило, тада душа, као да је устала из мртвих, себе посматра као што они који су устали из сна виде себе саме, и препознаје Бога Који ју је васкрсао,познаје Га и са благодарењем Му се поклања, славословећи Његову бескрајну доброту, А тело нема никакво надахнуће, нити покрет или сећање на своје жеље, него за њих постаје мртво и бездихано.
4. Може се рећи да такав човек често заборави и на природне ствари,јер му душа свагда умно пребива у ономе што је изнад природе. А то је и разумљиво: По Духу ходите и похоту плоти нећете чинити[5]. Јер када се плот, како је речено, умртви наиласком Духа, она ће вас надаље оставити на миру и живећете без ометања, јер закон није прописан за праведника[6], сагласно Божанственом Апостолу, будући да он живи изнад закона. Наиме, где је Дух Господњи, тамо је слобода[7], слобода од ропства закона. Јер закон је водич и васпитач и руководитељ и учитељ правде, када каже: „Учини то и то“, и: „То и то нећеш учинити“, а благодат не чини тако,него како? „Учинићеш све и говорићеш по благодати која ти је дата и која говори у теби, како је написано, и биће cвu научени од Бога[8], не учећи се добру писмима или таблицама, него се учећи у Светом Духу, и не само речју, него се у светлости речи и речи светлости тајанствено посвећујући у божанске ствари. „Јер тада ћете и себи и ближњим“, рећи ће, „бити учитељи, и не само то, него и светлост света и со земље“.
5. Дакле, они који су живели пре благодати, будући да су се налазили под законом, седели су и у његовој сенци, док су се они који живе после благодати и доласка дана, ослободили сенке, односно ропства закона, и уздигли се изнад њега као помоћу какве лествице, и пошто су се подигли на висину и проживели заједно са законоположитељем, постали су и сами радије законоположитељи еванђеоског живљења, него чувари закона.
6. Има ли икога ко има уши да чује, а да може да се одупре сили тога што Дух говори? Има ли и сада некога ко је стекао ум Христов, да може правилно да протумачи тајне сакривене у речима? Јер мудрост говоримо,каже, не овога века која пролази, него мудрост у тајни сакривену[9] многима, а која је нама сасвим откривена и позната, нама који размишљамо у страху Божијем и увек гледамо у Њега. Јер ми не говоримо о ономе што не знамо, него сведочимо о ономе што знамо, да светлост у тами већ сија и ноћу и дању, и унутра и напољу, унутра у срцима нашим, док нас споља у уму обасјава на начин невечерњи, неизменљиви, непроменљиви, неуобличен, говорећи, дејствујући, живећи, оживљујући и чинећи светлошћу оне која осветљава. Ми сведочимо да је Бог светлост и да сви који су се удостојили да Га виде као светлост су Га видели, и који су Га примили, као светлост су Га примили, јер испред Њега иде светлост славе Његове и без светлости је немогуће да се Он објави, и који нису видели светлост Његову ни Њега нису видели, јер Он је светлост и који нису примили светлост још нису примили благодат. Јер они који су примили благодат, светлост Божију, и Бога су примили, како рече светлост, Христос: Уселићу се у њих и живећу у њима[10].
7. Они којима се то још није догодило или се тога још нису удостојили, сви се налазе под законом пре благодати, као робови и ученици робова,као слушатељи закона и деца робиње[11] и синови таме, били они цареви,или патријарси, или архијереји или јереји, било да су кнежеви или слуге, мирјани или монаси, подвижници или игумани, сиромаси или богаташи,слаби или здрави телом. Сви који седе у тами синови су таме и не желе да се покају, јер покајање представља врата која изводе из таме и уводе у светлост. Ко, дакле, није ушао у светлост, није прошао кроз врата покајања како ваља. Јер да је прошао, нашао би се у светлости. Ко се не каје греши јер се не каје, а онај ко зна добро чинити а не чини, греx му је[12]. А ко чини грех слуга је греха и мрзи светлост и не долази на светлост, да се не објаве његова дела. Сада, када својевољно и добровољно у покајању улазимо у светлост, ми, додуше, бивамо изобличавани и суди нам се, али то нам се дешава на тајанствен и скривен начин у унутрашњој ризници наших душа ради очишћења и опроштаја наших грехова, милошћу и човекољубљем Божијим, и то, осим нас, зна и види једино Бог. А тада, када Господ дође,онима који сада не желе да оду ка светлости, него је мрзе, откриће се светлост која је сада скривена и све њихово тајно постаће јавно. И свако од нас људи који се сада кријемо и не желимо да покајањем откријемо своја дела, тада ће у светлости постати јасан и очигледан и Богу и свима.
8. А обрати пажњу на то колика је то срамота. Јер као што неко косе налази у кући са изнутра закључаним вратима и кога нико споља невиди, може да греши без зазора, па чини, рецимо, прељубу и кварење деце или неке друге мрзости, а ако га изненада открију док чини зло, он осећа велику срамоту, или, опет, ако неко снује против цара и писмено излаже наум против њега, или ако просто говори и смишља нешто што не доликује, сакривен, како је речено, унутра у кући, па се изненада појави цар са читавом свитом и уобичајеном пратњом и опколи кућу, те је сруши и објави уротника и све његове намере и подвргне га великој казни и осуди, ђ са свима који су у свету. И ноћ ће засијати као дан, а нестаће свака кућа и пећина, и само небо и земља, а сви који се нису обукли у Христа, односно нису примили светлост, како већ рекосмо, и који се нису у Њему раније налазили и који нису светлост, показаће се као наги и испуниће се са свих страна великом срамотом. И не само то, него ће се и свако дело свакога човека, и добро и лоше, и свака реч и свака мисао и помисао која је у нама настала од самог рођења свакога од нас, па до последњег удисаја, тада тамо објавити сабране у сваком човеку. И са чим ће се тада сравнити, браћо, тај стид? И хоће ли бити тада веће казне од тога страха и срамоте за оне који се, како је речено, налазе помрачени и без Духа Који осветљује? И какав ће живот и какво владање имати човек који седи у тами, а да изненадни зрак светлости не открије у њему мрљу помисли или неког дела? Зато се потрудимо, браћо моја, већ сада да покајањем уђемо кроз уска врата и да угледамо светлост која је у њему. Да, молим вас, немојмо да нам досади куцање и тражење и мољење док нам се не отвори и док не добијемо шта смо хтели и док нас не послушају, и док не уђемо и примимо светлост и сачувамо је неугасиву у својим срцима.
9. Али немојмо се обмањивати и, следећи жеље своје плоти, немојмо блудничити у својим подухватима[13], постављајући себе саме себи за учитеље, односно постајући настојатељи и архијереји и јереји у презиру према Богу и сопственом спасењу. Јер ако је Исус рекао Никодиму: Ако се ко не роди одозго, не може видети Царство Божије, а Никодим Му одговори:Како се може човек родити, ако је стар ? Еда ли може по други пут ући у утробу матере своје и родити се?[14], па га је Исус укорио и рекао: Ти си учитељ Израиљев, а то ли не знаш?[15], премда он тада још није био поверовао, нити је знао за благодат, какве ћемо осуде бити достојни ми, који смо учитељи после јављања благодати а не знамо тајне благодати, и који смо изучили толику науку и свакодневно се кроз апостоле и пророке и учитеље и Самога Господа учимо и уверавамо?
10. Јер ако не знамо како треба да се владамо у овоме животу, нити да претходно треба да се васпитамо у добрим делима и да учинимо себе слугама правде, као они који стоје пред Господом а не људима и који су се обавезали да ће беспрекорно служити живом Богу, нити знамо ко и какви смо најпре дужни да постанемо, па тек онда другима да првенствујемо,како да, реци ми, преузмемо на себе чување владичанског стада и бригу о њему? Како ћемо пастирствовати њиме сагласно вољи пастиреначалника Христа и извести гa на пашњаке вечнога живота? Али – о, окорелости наше и презира и према Богу, и према божанском! – јер смо као змија запушили уши и постали глуви и неми попут мртваца, окрњених душевних чула, па не осећамо ни шта се говори, нити уопште знамо шта је Хришћанство, него не знајући ни тајну домостроја и не познајући тачно хришћанске тајне, без стида покушавамо многима да покажемо оно што припада светлости знања и, тачније, саму светлост знања. Знање није светлост, него је светлост знање, јер у Њему и кроз Њега и од Њега је све. Одбијајући да је видимо, ми показујемо да нити смо се родили, нити смо се приближили светлости са висине, него да, премда се још нисмо ни родили или смо недоношчад, што је истинитије рећи, хитамо на свештена места и успињемо се на апостолске престоле и, што је још горе, већина нас новцем без страха купују свештенство и траже да као пастири началствују царским стадом, а да никада нисмо постали ни јагањци, а и то само да бисмо попут звери заситили своје трбухе и учинили све друго што захтева зла навика и жеља и порив према земном и ниском.
11. Зар су такви били на почетку, браћо, апостоли? Зар су такви били апостолски прејемници? Јесу ли тако чинили наши оци и учитељи? Авај, страшне ли дрскости таквих људи, јер они не само да због видљивог новца постају издајници и крадљивци црквених ствари, који само гледају на кесу са новцем, него се усуђују да и само божанско благо дирају, па се не стиде да говоре: „Наше је да везујемо и разрешујемо и то смо у овом животу одозго примили“. О, бестидности, а да не кажем крајњег безумља! Од кога си,човече, реци ми, и зашто примио ту власт са висине? Да ли зато што си све напустио и пошао за Христом? Је ли зато што си презро земну славу? Је ли зато што си постао смирен духом? Или си све продао и сиротињи разделио? Да ниси своју душу изгубио, односно умртвио се за свет, не нашавши[16] је ни у једној плотској жељи? Да ниси и ти, као у старини ученици Христови, чуо од Њега како је дунуо у тебе и рекао: Прими Духа Светога! Којима опрости грехе, праштају им се, а којима задржиш, задржани cy.[17]
12. „Али свештеницима припада власт“, рећи ће он. То знам и ја, јер то је истина. Али она не припада просто свим свештеницима, него онима који Еванђеље свештенослуже у духу смирења, живећи беспрекорним животом, који су најпре себе принели Господу и духовно показали у храму сопственог тела жртву савршену, свету, благоугодну, као чисто обожавање,који су примили и појавили се у горњем жртвенику крај првосвештеника Христа и савршени принос принели Богу и Оцу, и силом Духа Светога претворили се и изменили и преобразили се у Христа, Који је ради нас умро и васкрсао у слави Божанства. То припада онима који се у савршеном смирењу кају дању и ноћу и плачу и у сузама се моле не само за себе, него и за стадо које им је поверено и за све свете цркве Божије у свету. И не припада само њима, него и онима који силно плачу због туђих греха пред Богом, који више не употребљавају ни потребну храну, нити се труде око ма каквог угађања или уживања телесног, него, како је записано, по духу ходе и похоту плотску не чине[18]. Уз то, она припада и онима који због праведности и заповести Божије не дају предност ни сиромаху, ни богаташу, ни властелину, ни слузи, па чак ни оном који носи дијадему, који се ни под изговором милости или због давања дарова или из страха или љубави или због какве друге видљиве или невидљиве ствари не раслабљују и не пренебрегавају или преступају заповест Бога Који се налази над свима.
13. Таквима припада да везују и разрешују, да свештенослуже и поучавају, а не онима који само од људи примају изабрање и рукоположење. Јер нико сам од себе, каже, не присваја ту част, него призван од Бога[19]. Није рекао „онај ко од људи прима изабрање“, него ко је од Бога за то предодређени унапред назначен. Јер они који су изабрани од људи и кроз људе, крадљивци су и разбојници, како рече Господ: Ја сам врата. Сви који су дошли и долазе не кроз Мене, него од другде улазе, лопови су и разбојници[20].
14. Немојте се, дакле, варати, браћо. Ко пребива у тами налази се изван врата, а ко мисли да је ушао, али није ушао кроз светлост, и он се налази изван ограде. Јер ако је Христос светлост света и врата, Он свакако представља светловидна врата и не просто врата, и ко је кроз њих прошао обрео се у светлости света. А светлост света није оно што се чулно види, него што се умно сазрцава. Јер чулно сунце просветљује телесне очи не само људи, него и бесловесних животиња, а уједно и четвероножаца и птица. А умно сунце, који се појавило у свету, осветљује само словесне душе. Али ни њих не осветљује без разлике и ако оне саме нису тога достојне. Јер она није без душе или, боље рећи, није беживотна, а није ни слуга или створење одређено да служи другима, као ова чулна светлост која сија праведним и неправедним, и злим једнако као и добрим. Али премда се назива светлост и именује сунцем, она се ипак налази изнад сваке светлости и изнад сунца, као Творац и Владика светлости и сунца. Она је живот и животворац, истина, правда и освећење, проста и несложена, она је добра и свако добро и налази се изнад сваког добра. Будући истина и називајући се истином, онима који се истински обраћају она постаје истина. А као правда, она је правда свима који су омрзли неправду. Она је освећење онима који су се опрали и очистили сузама, као проста постоји за оне који у себи не носе никакво лукавство или злобу, као несложена јавља се онима немају никакву подвојеност или двоједушност или двоверје душе, блага је онима који духовна дела покајања не мешају ни са каквим телесним или животним бригама и залагањима, него обнажене воље и спремне душе у незлобивости приступају Њему, а Он, примајући њихову простоту, убрзо их испуњава сваким добром и, чим им се открије и објави, одмах их чини заједничарима свакога добра које надилази и ум и поимање.
15. „А ко ће их“, рећи ће он, „препознати такве, ако их сада и има?“ Онај кога са висине просвећује Дух. А ко говори да их не познаје, зашто допушта да прими сведочанство од других? Зар не зна да ће, ако чак и из незнања уведе вука, сам примити осуду за овце? ‘А ко то зна“, каже, „и он је човек и нико не зна шта му је у срцу“. Ако није слеп, он не може да не препозна таквога човека. Јер како онај ко види да не разлучи овцу од вука и разбојника од пастира? А ако је слеп у томе, нека потражи руководитеља и водича, а радије нека се и од тога делања и расуђивања уздржи и нека ни сам не постаје вођа другима, а нека ни другима не поставља водиче, макар му читав свет сведочио. Јер кажем вам да онај ко духовно види и чује, кога год да види и сретне и неколико пута поразговара, он види саму његову душу, ако и не у суштини, него по виду, која је и каква. Дакле, он и према самом лику тога човека зна да ли се он удостојио да се приопшти Духу Светом. А ако је тај кога посматра још несавршен у благодати и још није постао боголик, тај који га гледа и са њим разговара познаће то по његовим речима (као што је и сам Владика наш и Бог рекао: По плодовима њиховим ћете их познати[21]; и опет: „Као што се дрво познаје по плоду, тако се човек познаје по речи својој какав je“[22], али и то могу да учине само они који имају здрав разум и душевна чула, док остали људи у томе немају осећања, ни расуђивања.
16. Тако, гледајући некога како пости са сујетом, они га примају, а осуђују онога ко једе са смирењем. Онога ко се са смирењем уздржава сматрају лицемером, а онога ко са стомакоугађањем једе сматрају простим и неизвештаченим, и уживају у томе да чешће једу са њим, угађајући сопственим страстима. За оне који изигравају јуродивост и који се и када не треба шале и празнослове, чине недоличне покрете и остале наводе на смех, сматрају да се наводно труде да својим понашањем, покретима и речима сакрију своју врлину и бестрасност, па их поштују као бестрасне и свете, а оне који пребивају у побожности, врлини и наивности срца и који су истински свети, сматрају истим какви су и остали људи и ни не осврћу се на њих. Неки, опет, брбљивца и разметљивца сматрају радије духовним, а ђутљивца и онога ко не цени празнословље простаком и мутавцем. Други се од онога ко говори у Духу Светом одвраћају као од високоумног и гордог, док их његове речи пре погађају него доводе до скрушености, а онога који говори китњасто, било по природном дару, било зато што је то однекуд научио, и који лаже о њиховом спасењу хвале преко сваке мере и прихватају га. И тако међу њима нема никога ко може да то види како јесте и да донесе правилну оцену.
17. Јер ко је слеп, за све је слеп, па тако и онај ко је глув, за све је глув. Нити се може догодити да слепац некога види, а некога не, нити глув може да чује нечији глас, а нечији не, него су и једном и другом чула потпуно неупотребљива. Тако, дакле, свако ко је неосетљив према једном, неосетљив је према свему, као што и онај ко има осећање према једном, има осећање за све и налази се изван тога. Он осећа све, а ништа га не обузима. Ко је глув за говор, глув је за сваки звук, као што и онај ко чује говор чује све. А овај је глув за сваки звук, чује све и никога, осим оне које говоре, па ни њих, него само речи које се гласом безгласно изговарају. Слеп за једно слеп је за све уопште, а ко види једно види све и све посматра и сагледава са удаљености и налази се ван тога што посматра. Налазећи се у једном, он види све, а налазећи се у свему он не види ништа од свега. Тако, дакле,онај који гледа у једном, кроз једнога сагледава и себе самога и свакога и све, а сакривен у њему ништа од свега не види. Ко, дакле, чује и види и осећа зна смисао ових речи, а за онога ко их не зна, јасно је да нема ни чула душе очишћена и здрава. Ко се налази у таквом стању још није спознао да се „поклања двојако, земно и небески, привремено и бесмртно, да царује над онима на земљи, а да се над њим царује са висине, да је посматрач видљиве творевине, а посвећеник у умну“, како негде каже неки чувени богослов, него, будући у части, приброји се стоци неразумној и уподоби јој се[23] и, уподобивши се, и даље остаје такав, не вративши се и не обративши и не приклонивши се првом достојанству, сагласно дару домостроја Владике и Господа нашега Исуса Христа, Сина Божијег. А пошто је, давидовским речима казано, још увек бесловесни скот, као, рецимо, магарац или во или свиња, којима Бог не даје бисере неизрецивог знања, он се још увек није ни обукао у икону Господа нашега Исуса Христа, наднебеског човека и Бога, која је дата словесном и умном човеку. А будући да се у њу није чулно и свесно обукао, он је само крв и месо које не може да посредством речи прими осећање духовне славе, као што ни слепи од рођења не могу само посредством речи да виде сунчеву светлост. Али ходите, ви који имате у себи умну светлост, да кроз њу прославимо Оцу и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Јн. 5,39
  2. Лк. 2,10
  3. Јн. 15,19
  4. Гал. 6,14
  5. Гал. 5,16
  6. 1Тим. 1,9
  7. 2Кор. 3,17
  8. Јн. 6, 45
  9. 1Kop. 2, 6
  10. 2Кор. 6,16
  11. Гал. 4, 31
  12. Јк. 4,17
  13. Пс. 105, 39
  14. Јн. 3, 3
  15. Јн, 3,10
  16. Мт. 10,39
  17. В. Јн. 20,22
  18. Гал. 5,16
  19. Јевр. 5,4.
  20. Јн. 10, 8
  21. Мт. 7,16
  22. В. Лк. 6,43
  23. Пс. 48,13

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *