САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

САБРАНЕ БЕСЕДЕ
 

 
КАТИХЕТСКЕ БЕСЕДЕ (БЕСЕДЕ О ВЕРИ)
 
БЕСЕДА ШЕСТА.
О ДУХОВНОМ ДЕЛАЊУ. И О ТОМЕ ШТА ЈЕ ДЕЛАЊЕ ДРЕВНИХ СВЕТИТЕЉА. И О ТОМЕ КАКО МОЖЕМО ДА ГА ДОСТИГНЕМО, КАКО БИСМО, ПОПУТ ЊИХ, ПОСТАЛИ ПРИЧАСНИЦИ СВЕСВЕТОГА ДУХА
 
1. Браћо и оци, будући да неки о себи имају високо мишљење, које им не приличи, и себе сматрају и по делању и по знању и по савршенству равним древним светим и богоносним оцима нашим, верујући да су истога духа у ком су они живели и кретали се[1], препоручујући себе[2] само речима без дела, прелашћени духом надмености, помислио сам да им укратко,простим и скромним речима, као да говорим једном човеку, кажем неку реч, ради Бога Који је рекао: И ти, када се обратиш, утврди браћу своју[3], као и ради заповеђене уобичајене љубави према свом ближњем. А сада бих почео да простим речима говорим и пружам утеху вашој љубави.
2. Хоћеш ли, дакле, да чујеш о томе шта су радили наши свети оци, док су боравили у својим келијама? Прочитај њихова житија и најпре упознај њихово телесно делање, а затим ћу ти ја саопштити какво је било и духовно делање које су они обављали. Наиме, они који су записали житија светих објавили су њихова телесна дела – нестицање, пост, бдење, уздржање, трпљење и остало по реду (да не дужим, набрајајући их све), али њихово духовно делање приказали су посредством тога мало и у огледалу[4], како би се они, који њихове напоре и веру показују делима, тим делима приопштили и упознали и њихове духовне дарове, док се остали неће удостојити ни да чују о њима. А пошто смо пали у толики бездан незнања да мислимо да и без дела која су они чинили имамо благодат равну њима,хајде да кажемо неку реч о њима и, пошто се уверимо на основу сведочанстава, постарајмо се да се одсада угледамо на њих, макар и не успели да их достигнемо. И започевши беседу од самога почетка, постепено ћемо доћи и до нас.
3. Шта је, дакле, чинио Велики Антоније док је боравио у гробу, када чак још уопште није ни знао духовно делање? Није ли се затворио у гробукао мртвац, не поневши са собом ништа од ствари из света и ослобођен од било какве бриге? Зар није сав био мртав за свет и, док је седео у гробу, није ли тражио Бога Који може да га оживи и васкрсне? Зар се није задовољавао само хлебом и водом? Није ли од демона претрпео многа зла и лежао полумртав пошто су га силно избили? Зар није, када су га као мртвог однели у цркву, након што је дошао себи поново сам отишао непријатељима? Јер да се није вратио њима, него да је остао у свету и да није до краја потрпео, вољно и спремно предавши се на смрт, он се не би удостојио да гледа многожуђени лик свога Владике и не би чуо Његов слатки глас. Али он Га је тражио свом душом, куцао је без оклевања, потрпео је до краја и примио је достојну плату. А пошто је, како је речено, својом вољом умро за Христа, лежао је као мртав све док није дошао Онај Који оживљује мртве и васкрсао га из ада, односно душевне таме, извевши га на чудесну светлост Свога лика. И кад ју је угледао, ослободивши се оних жалости и испунивши се силном радошћу, Антоније је говорио: Господе, где си био досад?“ То што је рекао „где си био?“ својствено је некоме ко уопште не зна где се Он налази и где је био, а што је рекао „досад“ указује на то да он види и осећа и зна за Владичин долазак. Ако ми, дакле, не желимо тако да напустимо свет и немамо вољу да слично њему трпимо и пострадамо, како ћемо се, попут њега, удостојити да видимо Бога у Светом Духу и испунити се весељем? Никако.
4. Ако је угодно, усмеримо сада беседу и према нечем другом. Шта је Велики Арсеније урадио чим је оставио свет? Није ли напустио царску палату и цареве, у свилу одевене слуге и читаво своје богатство, и сам као убоги сиромах пошао у манастир, постаравши се да сакрије ко је био, избегавајући славу и људску похвалу, како би био прослављен од Бога? И зар се само тиме задовољио? Далеко од тога. Него шта је чинио? Није трпео ни да се, као ништаван, приброји последњим међу људима, него је себе сматрао псом. И када му је игуман бацио хлеб који је затим пао на земљу, он је стао на четири ноге и као пас је подигао хлеб не руком, него устима, и тако ra појео. А када је седео у келији, не само да је радио, него је за своје потребе трошио и много мање него што је добијао од свога рукодеља, пијући смрдљиву устајалу воду. Зато је, и када је радио, и када се молио, непрестано плакао и обливао се сузама, али је и од вечери до јутра стајао на молитви и у сиромаштву и убогости потрпео је до краја. Зашто? Свакако зато да би и сам доживео и видео оно што се Велики Антоније удостојио да види и доживи. А како то да није записано и за њега да је видео Господа? Да није можда он уложио труд, а да се није удостојио да Га види? Не, него се и он удостојио да види Бога, премда онај који је житије записао то није тако јасно показао. А ако хоћеш да то тачно сазнаш, прочитај поглавља која је он, свети Арсеније, записао и из њих ћеш сазнати да је и он истински боговидац.
5. Дакле, ко се на њих угледа делом и подвизима заиста ће се удостојити и исте благодати. А ако неко неће да се угледа на њихово смирење и трпљење, зашто каже да је то немогућа ствар? Ко ће исприповедати натчовечанска дела Евтимија и Саве и осталих светих? Јер ни пре примања благодати Духа, нити након што ју је примио, нико досад није без многих мука, и напора, и зноја, и присиле, тескобе и туге изашао из помрачености душе, нити је угледао светлост Свесветога Духа. Царство Небеско на силу се осваја и подвижници гa задобијају, пошто нам је потребно да кроз многе жалости уђемо у Царство Небеско. А Царство Небеско је приопштеност Духу Светом. Јер то је оно што је речено – Царство Небеско унутра је увама[5] – да бисмо се ми потрудили да у себе примимо и имамо Духа Светога. Нека зато они који су туђи непрестаном самоприсиљавању и тескоби и понижености и тузи не говоре да у себи имају Дух Свети. Јер без дела изноја и мука та плата за врлину не даје се никоме. Стога ми се чини да је исправно оно што многи кажу: „Покажи дела и тражи плату“.
6. Ја познајем човека који се, пре него што је уложио напор и учинио насиље над самим собом, у искрености мисли и простоти душе удубио у Божанска Писма и неколико дана и ноћи без напора, може се рећи, провео у бдењу и молитви, од чега је толико просијао благодаћу са висине, да је помислио да се нашао ван тела и свога дома и читавог света (јер била је ноћ, која се претворила у савршени дан), али, будући да је то богатство примио без муке, убрзо га је и пренебрегао. А пошто га је занемарио, одмах је изгубио читаво богатство и то до те мере, да се уопште није ни сећао да је икада угледао онолику славу.
7. Зато се питам како то да они који се никада нису ни удостојили да приме или да виде ишта од те славе говоре да је у пуноћи имају у себи. Какве ли окамењености, какве помрачености, каквог незнања и сујетне умишљености – где су и када и из којих књига они то научили? Заиста су залудели у својим умовањима и помрачило се неразумно њихово срце[6], па остадоше у Египту, односно у тами својих страсти и наслада.
8. Они што су пожелели да виде обећану земљу, коју се удостојавају да гледају очи кротких и смирених и сиромашних, примају сваку тескобу и сваку жалост и сиромаштво, са решеношћу се уздржавајући од сваке могуће телесне насладе и почасти и спокоја. И не само то, него се удаљавају и од сваког човека, малог и великог, без мржње га избегавајући, како би се удостојили да ступе у обећану земљу пре него што им се прекине пут овога живота. Они утучени и жалосни проводе живот, смиравајући се и истински доживљавајући себе као зле и као веома грешне, и не само то, него и као непријатеље Божије и преступнике Његових заповести, чезнући за тим да сазнају шта би требало да учине како би се помирили са Владиком Христом. И зато им Господ дарује не само да сазнају шта треба да ураде, него им даје и снагу и трпљење да испуне све што је потребно, како би Њега самога видели и стекли Бога Који је изнад свега и у свему, и да би тада живели као на небу и имали тамошње живљење[7], макар обитавали у пећинама или у горама, или у келијама, или живели по градовима, и да би Му тако увек служили у радости и неизрецивом весељу.
9. То је, дакле, делање светих, то је дело оних које води Дух Божији. Такав је био и у нашем нараштају свети и преблажени благоверни Симеон, који је просијао попут сунца у славном Студијском манастиру и који је некада живео усред света, а толико се одрешио и од светских ствари и пријатеља и сродника, и не само од њих, него и од брига и мисли и животних сласти, да их се није ни сећао, него је и само сећање на њих од себе далеко одагнао. Он је проживео сред мноштва монаха и изговорио оне блажене речи: „Монах је дужан да у манастиру пребива као да постоји и као да не постоји и не види се, а још је боље да га нико и не познаје“, што је овако тумачио: „Као да постоји телом, а не постоји духом, и да га не види нико осим оних који су чисти срцем у Светом Духу, а да буде непознат јер ништа ни са ким нема“. О, блажених речи, којима се пројављује његово ангеоско живљење што надилази човека, којима је он посведочио да је себи Светим Духом стекао живљење на небесима и којима је показао како треба да се опходимо према Богу, рекавши да ни са ким не треба ништа да имамо. То нико не може да достигне или истински да каже, осим ако се сасвим не сједини са читавим Богом. А ако то и каже, вара себе самога. Јер ко каже да не греши слеп је на оба ока, а ко има Бога не може да rpeши, јер Његово семе у њему остаје[8], као што каже Јован, најбогословнији гром[9] међу апостолима. То да је он у себи имао читавога Бога говорио је и за живота, а и пошто је умро сопственим пером кличе велегласно: „Стекни Бога за пријатеља и нећеш имати потребе за људском помоћи“. .
И опет: „Стекни Бога и неће ти бити потребна књига“, што је пројавио и сопственим делима, написавши књигу сопственим трудом или, тачније, Духом Који се настанио у њему, будући да је сам био непосвећен у писану науку. То исповедамо и ми, сведочећи заједно са нашим светим оцем, и не кријући доброчинство у страху да неки не помисле да смо надмени, јер се наш свети отац као нека примница живе воде приопштио пуноћи Владике нашега Христа и испунио се благодаћу Духа Његовог, Који је вода жива. И као што, опет, неко из примнице захвата колико му је потребно воде, што се у изобиљу прелива на све стране, тако смо и ми видели и примили од оца нашега светог преизобилну благодат, која се свагда изливала од њега и пили смо од ње, помазавши њоме очи[10], и руке и ноге, а затим смо том бесмртном водом опрали сви и читаво тело[11] и саму душу. О, чудне и дивне тајне, браћо.
10. И верујте да је то тако. Јер то нису само моје речи, нити се то само мени догодило, него послушај шта о тој води каже Евангелист Јован или, тачније, сам Син и Реч живога Бога, од Kora се и Јован речју обогатио. Наиме, Он каже: Ко пије од ове воде – односно воде чулне – ожеднеће опет. А ко пије од воде коју Ја ћу му дати неће ожеднети довека, него ће постати у њему извор воде која тече у живот вечни[12]. И то тумачећи, Евангелист каже: А то рече о Духу Koгa је требало дa приме они који верују у Њега[13]. Том водом се као прљавштина спира лукавство из душе. А без ње ни неко ко се много намучио неће имати никакву корист. Зато и ми, никако не могући да кријемо талант свога Владике и да не објављујемо Дар Божији који нам је учињен, смело исповедамо милост Божију, јер смо се преизобилно, недостојни, испунили водом коју смо од Бога примили кроз оца нашега од Бога и незасито је се наситили у славу његовог светог имена и, колико смо сами могли, као последњи и непотребни, прославили смо и сада прослављамо Бога Који је прославио оца нашега светога и кроз нашега оца и нас смирене и недостојне. Нека зато не помисли ко да лажем и да говорим против сопствене душе и против свога оца и нека не сматра да га хвалим и преузносим. Јер ја знам да Бог погубљује све који говоре лаж[14], а и Божански Павле учи ме да тако чиним, говорећи: Благословен је Бог и Отац Господа нашега Исуса Христа[15], Који је. благословен у векове, зна да истину говорим и не лажем[16]. Знам човека који је пре четрнаест година[17] и остало, и опет: А ми не примисмо духа света, него Духа Који је oд Бога, дa знамо шта нам је oд Бога даровано, што и говоримо[18]. А како бих уопште и себи самоме, и своме оцу светсш користио похвалама? Никако, разуме се. Али као што, када сам раније говорио о другим светим, њима самима ја речима ништа нисам користио, али сам слушаоце побудио на ревност и подстакао их да се угледају на њих, тако сам говорио и о светом Симеону и нећу престати да говорим, а ако ми обавеза буде налагала, говорићу, макар то и не хтео, и о себи недостојном. Јер неверје многих који на штету оних који слушају кажу да је немогуће да данас постоји неко такав, и да делима достигне дела великих отаца и удостоји се дарова њима датих, приморава ме да и против воље говорим о ономе о чему никада не бих хтео да говорим и да обзнањујем човекољубље Божије какво јесте, како би се изобличавала лењост и немар оних који тако говоре.
11. Потрудио се блажени и свети отац наш Симеон толико да је превазишао многе од древних светих отаца, а потрпео је толике жалости и искушења, да се изједначио са многим од најславнијих мученика. Зато је и прослављен од Бога и постао је бестрастан и свет, примивши у себе читавога, рекло би се, Утешитеља. И тада, као што отац сину у дар даје наслеђе, тако је и мене, свога недостојног слугу, без мога труда и на дар испунио Духом Светим. Јер ко од вас, реците ми, може – нећу рећи учинити – него макар схватити оно што је он урадио и за шта је рекао да је могуће?
12. Наиме, он је пре све другог написао ово, оставивши нам то као поуку: „Брате, сматрај да се савршеним одласком из света назива свецелоумртвљење сопствене воље“. О, блажених речи и душе која се удостојила да постане таква, одвојивши се од читавога света. Дакле, тим и таквим Владика Христос говори: Ви нисте од света, него вac Ја изабрах од cвета[19]. Ходите Мени и Ја ћу вac одморити[20]. Јер они који макар мало ходе другачије у својим жељама[21] или у неким жељама које се њима самима чине добрим, неће видети живот који виде они који су се одсекли од света и који су умрли за своју вољу. .
13. И ако, брате, не прихватиш да се смириш и потчиниш, да тугујеш и будеш презрен, да будеш понижаван и вређан и да постанеш ништаван и неразуман, низак и безвредан, али и да будеш презрен од сваког човека и сматран достојним укора и једнаким просјаку са тргова и улица градских,како ћеш, реци ми, постати туђ сопственој вољи? Јер ако нам је свима Бог заповедио да оно што нас сналази ради искушења и провере подносимо у трпљењу или, боље рећи, оно што нас задеси не ради испитивања и искушења, него ради очишћења наших душа, а ми нећемо, него одбијамо дато поднесемо, јер у нама живи земно умовање плоти, како ћемо постати мртви? Никако. А ако не постанемо мртви за свет и за оно што је у свету, како ћемо као они који нису постали Бога ради мртви живети у Христу скривеним животом? Како ћемо, као што је свети Симеон рекао, угледати Бога да се у нама настанио као светлост? Никако, браћо, и нека вас нико не вара.
14. А да ти можда не сматраш лудим блаженога Симеона и стидиш се да подражаваш његовим делима? Угледај се на Христа Бога. Пострадај и сам за сопствено спасење, као што је Он пострадао за тебе. Јер Њега су, као што чујеш, називали демонизованим, варалицом, изјелицом и винопијом. Говорили су: Демон је у теби[22]. И опет: Гле човека изјелице и винопије, пријатеља цариника и грешника[23]. А то је ради нас или, тачније,због нас, чуо и блажени отац наш свети Симеон. Уз то чујеш, опет, и како Господа везују и вуку као убицу и злочинца и како Он стоји пред Пилатом као ништаван човек, како од слуге прима шамар, како Га бацају у тамницу и из тамнице избацују, како Га воде стражари и како Га Пилат предаје народу, говорећи: Узмите Га ви и распните[24].
15. Размисли, дакле, о томе како је Њему било када беше предат њима – Он Који је изнад свих небеса и Који све држи у руци Својој – док су Га гурали, вукли, ударали песницом, шамарали, исмевали, шибали, уводили у судницу – Њега Који је невидљив читавој твари и самим Серафимима док Га свлаче, везују за стуб и док прима читавих четрдесет удараца који означавају смртну пресуду. И шта још уз то? Размисли о томе како Га, ругајући Му се, облаче у црвену порфиру, како Га ударају по глави и питају Га: Ко те је ударио?, како Га овенчавају трњем, како Му се клањају иругају и пљују Га и како чује подсмешљиве речи: Ево гa цар јудејски[25], како Га опет облаче у Његове хаљине, око врата Га везују ужетом и воде на смрт, како затим Он узима на Себе Свој крст и долази на место страдања, како гледа да Му постављају крст и како остаје сам, без пријатеља и ученика, а како Га затим поново свлаче, стављају на крст, како Га војници прикивају за руке и ноге и остављају да виси, како Му дају да пије жуч, пробадају Га копљем, како разбојник хули на Њега, како Му се подсмехује и Он чује речи: Ти који храм разваљујеш и за три дана градиш, спаси себе самога и сиђи са крста[26], и опет: Ако је Син Божији[27], нека сиђе сада са крста и вероваћемо у Њега[28], и како, пошто је све то потрпео, Он благодари и моли се за оне који су Га убили, предајући душу у руке Свога Оца.
16. Зар ти није све то довољно за подражавање, брате, и зар се стидиш да и ти тако пострадаш? Којим другим делима или на који начин ћеш се прославити заједно са Њим? Јер ко се постиди Мене и Мојих речи[29], постидећу се и Ја Њега пред Оцем Својим Који је на небесима[30]. Зато и Павле каже: Ако страдамо са Њим, и прославићемо св са Њим[31]. А ако се стидимо да се угледамо на страдања Његова, Која је поднео ради нас и да их поднесемо као што их је Он поднео, јасно је да се нећемо приопштити ни Његовој слави. Јер ако се тако опходимо, ми нисмо верни на делу, него само на речи. А ако нема дела, мртва је вера наша.
17. Зато ти кажем, и нећу престати да говорим, да они који се не угледају покајањем и послушањем на Христова страдања, и не постану судеоници Његове смрти, као што смо горе подробно показали, неће се приопштити ни Његовом духовном васкрсењу, нити ће примити Духа Светога. Јер васкрсење свих бива кроз Светога Духа. Не говорим о васкрсењу тела на крају света (јер тада ће затрубити ангел и устаће мртва тела), него о поновном рођењу и васкрсењу мртвих душа које се свакодневно збива икоје Свесветим Својим Духом даје Онај Који је једном умро и устао и Који васкрсава ради свих и свима који живе достојно, и Који подиже са Собом оне душе које су својевољно и са вером умрле заједно са Њим, дарујући имјош овде Царство Небеско, које да сви ми достигнемо, благодаћу Господанашега Исуса Христа, Којем доликује свака слава у векове векова. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. ДАп. 17,28.
  2. 2Кор. 3,1.
  3. Лк. 22,32.
  4. 1 Кор. 13,12.
  5. Лк. 17,21.
  6. Рим. 1,21.
  7. Флп. 3,20
  8. 1Јн. 3, 9.
  9. Мк. 3,17
  10. Јн. 9,67
  11. Јн. 13, 9-10
  12. Јн. 4,13-14
  13. Јн. 7,39
  14. Пс. 5,7
  15. 2Кор. 1,3
  16. 2Кор. 11,31
  17. 2Кор. 12,2
  18. 1 Кор. 2,12-13
  19. Јн. 15,19
  20. Мт. 11,28
  21. Јер. 23,17
  22. Јн. 7,20
  23. Мт. 11,29
  24. Јн. 19, 6
  25. Мк. 15, 26
  26. Мт. 27,40
  27. Мт. 27, 40
  28. Мт. 27,42
  29. Мк. 8, 38
  30. Мт. 10, 33
  31. Рим. 8,17

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *