САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

САБРАНЕ БЕСЕДЕ
 

 
ЕТИЧКА СЛОВА
 
СЛОВО ДЕВЕТО
О ИСТИНИТОМ ЗНАЊУ. И О ТОМЕ ДА ЗНАЊЕ БОГА НЕ ДОЛАЗИ ОД НАУКЕ, НЕГО ОД ЧИСТОТЕ, ЈАВЉАЈУЋИ СЕ ОНОМЕ КО МУ СТРЕМИ БЛАГОДАЋУ СВИШЕ. И О ТОМЕ ДА ЈЕ ЛОШЕ ОСУЂИВАТИ, И ИЗОБЛИЧАВАЊЕ ОНИХ КОЈИ МИСЛЕ ДА БЕЗ ДУХА ЗНАЈУ ОНО ШТО ЈЕ ОД ДУХА. И О ОЧЕВОЈ СВЕТОСТИ И О ТОМЕ КАКВО ЈЕ ДОБРО ВЕРА, КОЈИ ЈЕ ЊЕН ПЛОД И КАКО СЕ УВЕЋАВА. И О ТОМЕ ДА ОНИ КОЈИ СУ У СЕБИ СТЕКЛИ РИЗНИЦУ ДУХА ЗНАЈУ И ОНО ШТО ЈЕ У ДРУГИМА. И О ТОМЕ ДА ОНАЈ КО СЕ НИЈЕ РОДИО СВИШЕ НЕ МОЖЕ ДА ВИДИ БОГА КОЈИ ГА ЈЕ РОДИО, НИТИ ДА ПОЗНА ОНОГА КОЈИ ЈЕ ДУХОМ ТО ДОСТИГАО.
 
1. Сада је прилика да са Давидом кажемо и громко викнемо: Господ са небеса погледа на синове људске да види имали који разуман или да тражи Бога, а затим: Сви застранише и бескорисни постадоше; нема га који чини добро, нема ниједнога[1]. И да томе додам апостолске речи: Где је мудрац? Где књижевник? Где препирач овога века? Зар не претвори Бог мудрост овога света у лудост[2], када нико не може да кроз њу позна истинску мудрост, Бога Који истински Јесте? Јер да је познање истините мудрости и знања Бога требало да нам буде предато кроз писма и поуке,браћо, за шта би онда била потребна вера или божанско крштење или причашће божанским тајнама? Ни за шта, разуме се. А пошто свет мудрошћу не позна Бога, изволи се Богу, каже, да лудошћу проповеди спаси оне који верују[3]. И тако говори проповедник и невестоводитељ Христове Цркве.
2. Ја ћу са разлогом плакати и ридати над скршеношћу сопствених удова, свога рода, браће своје по плоти и духу, јер ми који смо се крштењем обукли у Христа, а Христове тајне ни у шта не рачунамо, мислимо да познање Божије истине примамо путем светске мудрости, а читање богонадахнутих светих списа сматрамо разумевањем Православља и тачним поимањем и поузданим знањем Свете Тројице. И не само то, него побожнији међу нама мислене представе које се јављају у њиховим умовима неразумно сматрају сазрцањем које у достојнима бива једино Духом. О лудила, о окамењености! А други, који би да се нечисто удубе у Божије дубине и стреме богословствовању, када чују о Богу да као што у три сунца постоји једна смешана светлост, тако и у Тројици постоји осијање једног Божанства, одмах у уму представљају три сунца која су сједињена светлошћу, односно суштином, а ипостасима раздвојена, па неразумно мисле да гледају само Божанство и да је Света и једносуштна и нераздељива Тројица налик том примеру. Али то није тако, заиста није. Наиме, нико не може правилно да замисли оно што припада Светој Тројици, нити да то искаже само на основу Писама, него то прима само вером и остаје на ономе што је написано, не показујући више никакву радозналост, док радозналцима који се усуђују да се баве божанским он не може да каже ништа изван онога што је написано и чему је научен.
3. А да је то истина, послушај шта каже Христос: Нико не зна Сина до Отац, нити Оца ко зна до Син, и ако Син хоће коме открити[4]. Тим речима он затвара бесрамна и незауздана уста оних који говоре и мисле дасу спољашњом мудрошћу и учењем Писама познали праву истину, самога Бога, и да су стекли познање сакривених тајни у Духу Божијем. Јер ако нико не зна Сина до Отац, нити Оца ко зна до Син и онај коме хоће Син да открије те дубине и тајне (јер Моја тајна је за Мене и Моје), ко би онда од земаљских мудраца или ритора или научника, осим оних који су од крајњег мудрољубља и подвига очишћени умом и чија су чула истински извежбана, могао да без откривења свише кроз Господа, само од знања људске мудрости, позна сакривене тајне Божије које се у умном сазрцању под дејством Божанскога Духа откривају онима којима је дато и којима се даје дато познају благодаћу са висине? Јер знање о томе припада онима чији се ум свакога дана осијава Светим Духом због чистоте душе, чије су се очи од зрака сунца правде јасно отвориле, чија реч знања и реч мудрости потичу једино од Духа, који су разум и страх Божији сачували у љубави и миру,у доброти, благости опхођења и вери. Њима припада знање божанског,њима, као и апостолима, Христос говори као онима који се угледају на њих: Вама је дано да знате тајне Божије, а осталима бива у причама[5].
4. Такви, дакле, знају, покретани божанским Духом, једнакост у части и јединство Оца и Син. Јер у Оцу Они виде Сина и у Сину Духом виде Оца, као што је написано: Ја сам у Оцу и Отац у Мени, односно Дух са постоји са Оцем. Наиме, ако Он од Оца исходи, а Отац је читав у читавом Сину, читав је у њима и Дух Свети. А Отац и Син и Свети Дух су један Бог, Који прима поклоњење од свега што дише. И како ћеш моћи да кажеш да су три сунца једно? Јер ако их сјединиш, сјединиће се, а ако не, изгубићеш јединство. И нипошто нећеш наћи Оца, без Сина и Духа, али ни Сина без Оца и Духа, нити Духа Светога без јединства са Оним из Кога исходи. Јер веруј да су у Духу Отац и Син, и у Сину Отац и Дух, а у Оцу Син Који савечно свагда постоји и са Којим блиста Дух Свети. То је један Бог и не тројица, Који Јесте у трима Ипостасима и јесте на исти начин, Који од бескрајних сила прима славопојање у једној саприродности и царству и Божанству. Јер, премда се и у сваком од Њих сагледавају саприродне одлике божанске особности, три су ипак једно и једно је три, што не бива када су у питању сунца.
5. Међутим, хтео бих да представим и једну слику која нејасно представља смисао овога о чему говорим онима који дрско тврде да дубине и тајне Божије познају само лажно названим знањем и без Духа Који те тајне истражује, али бојим се Бога Који је рекао да не дајемо светиње бесрамним и дрским, нити да бацамо бисере пред оне који божанско сматрају обичним и који им ниским мислима и незаситом душом не указују част и газе их, чији је ум Бог ослепео, као што каже Пророк, и окаменио срца њихова, да гледајући не виде и слушајући не разумеју[6]. И са разлогом је тако: пошто су сопственом умишљеношћу и злим поступцима себе саме учинили недостојним, зато их је Бог оставио у тами неверја да ходе у сопственом злу, како каже Давид: Отпустио сам их по намерама срдаца њихових; ходиће у намерама својим[7]. Јер они који имају толике примере испуњења заповести Божијих, које су наши оци савршили делима и ставили их пред нас верне да се на њих угледамо у врлини, и који нису пожелели да се уразуме, нити да се угледају на њих, него им се, штавише, ругају и клевећу житија оних који су се подвизавали по Богу, као да то нису чинили по Богу, како да не буду не само недостојни божанског знања, као синови погибије, него и криви за сваку казну и осуду? Јер, заборавивши да испитају себе да ли су у вери, они осуђује туђе и неразумно истражују и испитују оно што је изнад њих, нимало се не бојећи Бога Који овако говори: Не судите да вам се не суди и: Каквим судом судите онаквим ће вам се судити[8], нити Његових ученика који кажу: Човече, ко си ти да осуђујеш туђега слугу? Свом господару он стоји или пада[9] и: Не судите једни другима и не оговарајте једни друге[10].
6. Дакле, како ће такви бити признати као верни и Хришћани, ако не слушају речи Христа и његових апостола и ако не чувају оно што су Он и Његови ученици узаконили, нити прате трагове Учитеља? Како ће уопште угледати светлост заповести они који очигледно преступају божанске заповести? Никако. Нико да вас, каже, не заварава празним речима, браћо[11]. А браћом нас Павле зове због духовног препорода и сродства које смо стекли божанским крштењем, јер, како видим, делима смо се силно отуђили од братства светих. И то ћу покушати да представим самим предметима или, боље рећи, сама ће нас наша дела и речи у томе разобличити. Зато ћу вам рећи следеће, говорећи као да се обраћам једном.
7. Напустио си свет и оно што је у свету, брате? Избавио си се од похлепе и постао послушан и туђ сопственој вољи? Стекао си и кротост и постао смирен? Постигао си крајњи пост и молитву и бдење? Стекао си свецелу љубав према Богу и ближњега волиш као себе самога? Молиш се у сузама за оне који те мрзе и огрешују се о тебе и који су према теби непријатељски настројени и из све душе преклињеш да им се опросте сагрешења, јер си најпре сам показао састрадавање према њима, или још ниси доспео на ту висину врлина? Реци ми. А ако се стидиш да кажеш “не” или,опет, због смиреноумља не желиш да изговориш “да”, ја ћу те подсетити,брате, и показаћу ти помоћу којих дела и постигнућа свако ко се подвизава у истини са великом расудношћу и светошћу доспева на ту висину. Ако си, како је речено, достигао све што је претходно речено и заволео непријатеље и много пута си над њима у сузама од срца заплакао, молећи за њихово обраћење и покајање, јасно је да си све остало унапред постигао,односно од подвига си постао бестрастан, стекао си срце чисто од страсти и у њему и кроз њега угледао си бестрасног Бога. Иначе није могуће састрадалним срцем из љубави се помолити за непријатеље, ако себе нисмо очистили од сваке прљавштине плоти и духа са прикосновењем и заједницом и сазрцањем Бога кроз садејство благога Духа.
8. Ако си, дакле, то достигао благодаћу Бога Који те је спасао са много благости и смиреноумља, брате, зашто не верујеш у томе онима који се подвизавају са тобом и који су заједно са тобом достигли то, па им завидиш и вређаш их, настојећи да оцрниш њихово добро име? Зар не знаш да су они који су дошли од првога часа, пошто су позавидели онима који су стигли у једанаести час, зато што су примили једнаку плату као они,због тога били бачени у огањ спољашњи? И како ти, који то и горе од тога чиниш и говориш против светих чији живот, врлина и разум блистају попут сунца, мислиш да нећеш бити бачен у такав исти или гори пакао казне? Или не знаш да међу светитељима не постоји никаква завист, као што је написано: “Где је завист, тамо обитава и отац зависти ђаво, а не Бог љубави”? Болестан од зависти, како уопште мислиш да си свет, ти који се по љубави према Богу и ближњем не препознајеш ни као веран, ни као Хришћанина? А то да је то заиста тако повезано и да онај ко болује од зависти у себи има ђавола, те да не може да буде Христов јер нема љубави према ближњем, јасно је свакоме ко познаје Божанствена Писма.
9. А ако се још ниси удостојио тих дарова, нити си достигао ту висину боготворних врлина, како се уопште усуђујеш да отвориш уста и проговориш? Како, премда си још оглашен, хоћеш да поучаваш о ономе што не знаш или што ниси чуо, покушаваш да мудрујеш и, као да познајеш божанско, усуђујеш се да говориш о тим стварима? Зар не знаш да као оглашен треба да стојиш за вратима цркве, премда себи из дрскости допушташ да стојиш са свима који се верно и чисто моле, не следећи апостолска правила? Јер оглашеним се сада не зове само неверан, него и онај ко откривеног лица ума не одражава славу Господњу. А ја силно жалим твоје безумље,јер ти уопште не верујеш да и данас постоји такав светитељ као у старини. Са друге стране, ти себе прибројаваш свима, као да си један од њих, а са друге, као да си какав свети и богоносни муж који говори благодаћу Духа Светога, премда си признао да уопште не познајеш то о чему говориш,нити си то видео, нити чуо, нити си се удостојио да то примиш у своје срце,ти се нимало не стидиш да као зналац то тумачиш и објашњаваш, нити црвениш пред подсмехом људским. Јер ако ниси, како рекосмо, постао бестрастан, нити си се удостојио да имаш Духа Светога, нити си свет,како кажеш да као свет знаш добра Духа, како је написано, која око невиде и ухо не чу и на срце човека земног не дођоше, која је Бог припремио онима који Га љубе.[12]
10. Али нама, да говорим безумно[13], будући да ме ти нато наводиш,нама последњим и убогим кроз Свога Духа Он је по Својој неизрецивој доброти према нама и мољењима блаженог и светог оца нашег Симеона открио да видимо, како каже Апостол, оно што нам је даровано од Бога. Јер Дух све испитује, и дубине Божије. А ми, каже, не примисмо дух света, него Духа Који је од Бога[14]. И кроз Њега открио се и обзнанио нама,који смо грешни и ниски, Бог и Отац Господа нашег Исуса Христа и Спаситеља, великога Бога, у самом Христу и Богу, Кога нико од људи није видео нити Га може видети. Јер Бог Који је рекао да из таме засија светлост, Он засија у срцима[15] нас ништавних и бескорисних, као благо у глиненим сасудима наших тела, Он Који је потпуно непојаман и неописив, Који се у нама образује као мали, безобличан и безвидан, а Који све неописиво испуњује, као Онај Који је већи од сваке величине и пуноће.
11. То да се у нама уобличује[16] Бог Који истински Јесте шта друго значи, ако не то да Он све мења и пресаздаје и преображава у обличје Свога Божанства? Ми знамо да је такав постао и свети Симеон Благоверни, који се подвизавао у Студитском манастиру, јер смо се из опита у то уверили. Наиме, пошто смо светиљку душе упалили откривењем Духа који се налазио у њему, ми је непоколебиво држимо. Тачније речено, примивши пламен од његове светлости и њом, као некаквом бакљом запаливши светиљку наше душе, ми је држимо неугасиву, штићени његовим молитвама и мољењима, којима се наша вера у њега снажи, расте и још има да расте (а говорим, уздајући се у Бога), носећи устостручени плод у тој божанској светлости. Јер плод вере је света и невечерња светлост, а света светлост је додатак и увећање вере. Јер што се више излива светлост, све више се умножава вера и узноси у висину. А сразмерно вери очигледно изобилује и плод Духа. Плод Духа је љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање[17] и све то зна онај који то има. Јер као што онај ко поседује бисере и светлуцаво камење, сафир, аметист и разне друге, ако није неискусан, зна вид и величину свакога од њих, тако и онај ко је са напором и многим сузама у себи насадио врлине и ко је донео плодове Духа,зна и вид и каквоћу сваке од њих и ужива у њиховој сладости. И, што је веће и чудесније, он тај плод препознаје и када се он нађе у другима.
12. Као што се народи препознају по ношњи, а посебно по језику и говору, тако се и свети познају по својој украшености, скромном ходу и другим спољашњим знацима, док су њихова посебна одлика, тачна и истинита, речи који исходе од њих. Јер оно што срце нема, уста не могу да изговоре. А ако нешто и каже, одмах сопственим речима бива изобличенокао оно које не говори добро. Јер, каже, добар човек из добре ризнице срца износи добро, а зао из зле ризнице срца износи зло[18]. И обрати пажњу на дубине Духа, како Господ није рекао само да из доброг срца износи добро, него је додао и рекао из ризнице срца, како би ти сазнао да нико од нас не може да има срце празно и неиспуњено, него свако или чинећи добро и истински верујући има благодат Духа, или неверјем и пренебрегавањем заповести и испуњавањем греха у себи носи лукавог ђавола. А да ти не би мислио да Он каже да благодат Духа имају и они који делимично чувају Христове заповести, а не све и са сваком тачношћу, поучио је и рекао: Ко има заповести Моје и држи их, то је онај који Ме љуби; а који Мене љуби тога ће љубити Отац Мој, и Ја ћу га љубити и јавићу му се Сам; и Ја и Отац њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити[19].
13. Видиш ли како онај, ко је стекао добро срце кроз напоре и делање заповести, у себи има целокупно Божанство, које је добра ризница? А о томе да у ономе ко је преступио макар једну и случајну заповест или је немаран и не чини је, таква ризница не обитава, опет послушај Онога Ко говори: Ко укине једну од ових најмањих заповести и тако научи људе,назваће се најмањи у Царству Небеском[20]. А најмањима их је назвао не јер су саме по себи такви, него зато што их им таквима сматрамо. Јер када сматрамо да није ништа празнословити или желети нешто што припада ближњем, или страсно посматрати, или некога ниподаштавати и вређати,ми смо равнодушни, јер заборављамо на Онога Ко ће нам за то судити. Јер шта каже? За сваку реч празну коју рекну људи даће одговор у дан суда[21]. И опет: Не пожели ништа ближњега свог[22]. И опет: Ко погледа са жељом већ је учинио прељубу у срцу своме[23]. Ко рече брату своме”рака!”, биће крив синедриону, а ко рече “будало!” биће крив паклу огњеном[24]. А желећи да покаже да у онима који тако чине дејствује ђаво, Апостол каза: Жалац смрти је грех[25]. Ако, дакле, грех није ништа друго до нарушавање заповести, а заповест је и не пожелети, и не слагати, и не украсти, али ни празнословити и своме брату не говорити зло, свако кочини то бива рањен од жалца смрти, односно греха, и у ту исту рану од греха одмах као црв улази ђаво и тамо обитава.
14. Јеси ли видео како они који нису поново стекли своја срца очишћена сузама и покајањем у себи имају ђавола, који је зла ризница? Тако добар човек од добре ризнице срца свога износи добро, а зао зло. А истинско покајање кроз исповест и сузе, као некакав мелем и лек, струже и чисти рану срца и ожиљак који је на њему начинио жалац умне смрти, избацује и умртвљује црва који се у њега угнездио, залечује ожиљак и рани враћа савршено здравље. А то опажају само они чије срце са муком тражи здравље у сузама и покајању, док остали чак уживају у тим ранама. И не само то, него се труде да их позлеђују, па и друге им додају, сматрајући здрављем испуњавање страсти. Зато се и горде када учине неко зло и срамни грех, своју срамоту сматрајући славом. А зашто тако са њима бива? Зато што они не познају пријатност и радост потпуног очишћења, а боље рећи не верују и себе саме убеђују да је немогуће да се човек савршено очисти од страсти и да сав суштински у себе прими Утешитеља.
15. Зато они и говоре и чине све против свога спасења, затварајући пред собом капије Царства Небеског и спречавајући и друге који желе да уђу. А ако где и чују за некога да се подвизавао по закону у заповестима Господњим и да је постао смирен срцем и духом, да је чист од сваке страсти и да свима проповеда величанства Божија, односно да оно што је њему учинио Бог у складу са Својим нелажним обећањима говори на корист оних који га слушају, да се удостојио да види светлост Божију и Бога у светлости славе и да је осетно спознао у себи похођење и дејство Светога Духа, поставши свет у Светом Духу, одмах као разјарени пси почињу да лају на њега и хитају да, ако је могуће, прогутају онога ко им то саопштава, говорећи: “Стани, прелашћени и горди човече. Зар је тај већ постао раван светим оцима? Ко је видео Бога или ко уопште може да Га види?Ко је толико примио Духа Светога да се кроз Њега удостојио да види Оца и Сина? Престани, да те не бисмо каменовали”.
16. Не мислим да је потребно одговорити на њихово безумље како заслужују, јер премудри Соломон каже: Не одговарај неразумном према Његовом безумљу, да не постанеш сличан њему, него одговарај неразумном по безумљу његовом, да он не би себе сматрао мудрим[26]. Од вас, који то тврдите, нико се никако и није удостојио. А од оних који желе да узму крст, да пођу уским путем и да изгубе сопствене душе ради вечног живота,многи су Бога видели и раније, а многи Га, мислим, виде и сада, и видеће Га свако ко хоће, премда ви по скучености ума и грешној зависти не можете да их видите. И обрати пажњу на то шта каже Еванђелист: Онима који Га примише, даде власт да буду деца Божија, који се не родише од крви,нити од плотске жеље, нити од жеље мужевљеве, него од Бога[27]. Ако се, дакле, ниси родио од Бога, јасно је да ниси ни чедо Божије, нити си Га претходно примио и прихватио у себи самом, и зато ти није дао ни власт, нити можеш да постанеш чедо Божије. А као ниси постао чедо Божије, како ћеш на небесима угледати свога Бога и Оца? Нико никада није угледао свога оца пре него што се родио и нико од људи Бога неће видети, уколико претходно не буде од Њега рођен. Зато је и Господ говорио: Ако се ко не роди одозго не може ући у Царство Небеско[28]. И опет: Што је рођено од тела, каже, тело је, а што је рођено од Духа дух је[29], односно од светога је свето. А Дух испитује и дубине Божије[30]. А ти, ако си се родио само од тела и још ниси познао рођење од Духа, нити си, родивши се, сам постао дух, како онда може да испитујеш дубине Божије и, боље рећи, како можеш да гледаш Бога? Никако и не можеш, као што ћеш и сам, брате, признати, хтео то или не.
17. Добро. Шта даље? “Али”, упитаће он, “јеси ли ти сам такав? И откуда да знамо да јеси?” “Ја без благодати одозго не могу да кажем какав сам, али мислим да то не могу ни сам Павле, ни Јован. Па ипак, ја уздишем због окамењености срца оних који ми то предлажу и траже да сазнају да ли сам достигао до мужа савршеног, до мере раста Исусовог. Зато, ако желиш да сазнаш, и слепи познају друге људе. Тако је Исак познао Јакова, обученог у хаљину Исава, брата свога. Сви знате како је у недоумици говорио: Руке су руке Исавове, а глас је глас Јаковљев[31]. Ту се види да он није препознао подвалу са одећом – јер био је слеп – али је познао уобичајени глас синовљев. А да је био и глув, свакако не би могао ни говор да му препозна. Тако, дакле, и сви ви који тако ходите и који нисте само слепи, него и глуви, како можете да познате духовног човека? Никако, разуме се. А да је то истина и да они који духовно не виде не могу ни да духовно чују, послушај Господа Који овако говори неверним Јудејима: Зашто не разумете говор Мој? Јер не можете да слушате реч Моју. И мало затим: Онај који је од Бога речи Божије слуша. Зато ви не слушате, јер нисте од Бога. Вама је отац ђаво и жеље оца својега. хоћете да чините[32]. Ако сте, дакле, и ви од неверја и лукавства и пренебрегавања и преступања заповести – тела, односно одебљалог срца[33], и уши његове имате запушене, а око душе прекривено страстима, како ћете моћи да познате духовног и светог човека?
18. Али молим вас, потрудимо се, оци и браћо моја, на сваки начин да свако од нас позна себе самога, како бисмо једном могли да од онога што је наше познамо оно што је веће од нас. Јер ко није најпре познао себе самога, тако да може да говори заједно са Давидом: Ја сам црв а не човек[34], и опет, попут Аврама: Ја сам земља и прах[35], не може ништа од духовних и божанских речи да позна духовно и достојно натприродног и премудрог Духа. Нека се нико од вас не вара празним и мудријашким речима да неко може у потпуности разумети божанске тајне вере без Духа Који га посвећује у тајну и просветљује. Нико не може постати сасуд благодати Духа без кротости и смиреноумља. Јер потребно је да сви ми најпре без колебања добро поставимо темељ вере у дубине своје душе, а затим да у себи путем разноврсних врлина подигнемо благочашће као чврсте зидине, а пошто се тако душа са свих страна опаше зидинама и у њој се као на добром темељу утврди врлина, тада треба да подигнемо и кров те грађевине,што је божанско познање Бога, те да довршимо дом Духа.
19. Јер када се душа сразмерно покајању и испуњењу заповести кроз сузе очисти, човек се најпре благодаћу удостојава да позна себе и оно што је његово, а затим после великог и упорног очишћења и дубоког смирења постепено почиње да неразговетно поима и оно што припада Богу и божанским стварима, и што више он о томе умује, то се више задивљује истиче веће смирење, сматрајући себе потпуно недостојним знања таквих тајни и откривења. Зато, заштићен таквим смирењем као чврстим бедемом, он у себи остаје нетакнут гордошћу помисли, свакога дана растући у вери, нади и љубави према Богу и јасно опажајући своје напредовање и умножавање знања и усхођења. А када доспе и у меру раста пуноће знања Христа и стекне самога Христа и истински ум Христов, тада он доспева дотле да је уверен да не зна баш ништа и себе сматра некорисним слугом и ништавним робом. А, што је најдивније и што превазилази природу,премда је радије управо то и природно, он сматра да у читавом свету нема човека нижег или грешнијег од њега.
20. Како се то дешава ја не могу да кажем и само сам једно успео да схватим у том похвалном страдању, а у питању је следеће. Када душа постане таква и разум се Духом погрузи у дубине смирења у Христу Богу, а она заборави на читав свет и оне који су у свету и гледа једино себе саму и само оно што се тиче ње, када она у томе проведе доста времена и стекне навику на то, она једино себе саму види као истински понижену и убогу и не верује има неког таквог међу свим људима на свету. И што више неко себе у осећању душе сматра ништавнијим и последњим од свих људи, то више он стиче првенство у односу на све, како каже Господ наш и Бог: Који хоће да буде први, нека буде последњи од свију и свима слуга[36].
21. Поревнујемо онда и ми, браћо, да достигнемо тај чин и стање, па ћемо тада лако познати и свете који су доспели до тога, те ћемо се удостојити и садашњих и будућих добра, благодаћу и човекољубљем Господа и Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа, Којем приличи слава и сила сада и свагда и у векове векова. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Пс. 13,23
  2. 1Кор. 1,20
  3. 1Кор. 1,21
  4. Мт. 11,27
  5. Лк. 8,10
  6. Јн. 12,40
  7. Пс. 80,13
  8. Мт. 7,12
  9. Рим. 14,4
  10. Јк. 4,11
  11. Еф. 5, 6
  12. 1Кор. 2,9
  13. 2Кор. 11,23
  14. 1Кор. 2,12
  15. 2Кор. 4, 6
  16. Гал. 4,19
  17. Гал. 5,22
  18. Мт. 12,35
  19. Јн. 14, 21-23
  20. Мт. 5,19
  21. Мт. 12, 36
  22. Изл. 20,17
  23. Мт. 5, 28
  24. Мт. 5,22
  25. 1Кор. 15,56
  26. Прич. 26, 45
  27. Јн. 1,12-13
  28. Јн. 3,3
  29. Јн. 3, 6
  30. 1Кор. 2,10
  31. Пост. 27, 72
  32. Јн. 8,43
  33. Ис. 6,10
  34. Пс. 21,7
  35. Пост. 18,27
  36. Мк. 9, 35

Comments are closed.