САБРАНЕ БЕСЕДЕ

 

САБРАНЕ БЕСЕДЕ
 

 
КАТИХЕТСКЕ БЕСЕДЕ (БЕСЕДЕ О ВЕРИ)
 
БЕСЕДА ДЕВЕТА.
О МИЛОСРЂУ. И О ТОМЕ КО ЈЕ ОНАЈ КО ХРАНИ ГЛАДНОГА БОГА И ПОЈИ ГА ЖЕДНОГ, И О ОСТАЛОМ. И О ТОМЕ КАКО СЕ ТО ПОСТИЖЕ. И О ТОМЕ ДА, АКО НЕКО ТО НЕ УЧИНИ И У СЕБИ САМОМ НЕ НАХРАНИ И НЕ НАПОЈИ ХРИСТА, НЕЋЕ ИМАТИ НИКАКВУ КОРИСТ ШТО ТО ЧИНИ САМО СИРОТИЊИ, ДОК СЕБЕ ОСТАВЉА ГЛАДНОГ И ОБНАЖЕНОГ ОД ПРАВДЕ БОЖИЈЕ
 
1. Браћо и оци, било би добро да се нисам ни усудио да вам се обратим, нити да узмем на себе улогу учитеља ваше љубави. Али пошто знате да као што свирала, коју начини занатлија, не испушта звук и не испуњава нам слух преслатким напевом када она то хоће, него када се цеви испуне ваздухом, док прсти уметника складно у њу свирају, тако треба да се односите и према мени, и да не будете, гледајући на убогост свирале, нерасположени према ономе што ће бити речено. И гледајући на благодат Духа која са висине надахњује и испуњава душе верних и на сам прст Божији који дамара по струнама ума и побуђује нас да говоримо, као да одзвања владичанска труба или, што је правилније рећи, као да нам кроз свиралу говори Цар свега, послушајте ме са страхом и трепетом, разумно и у великом миру.
2. Сви ми људи дужни смо да испитујемо и пазимо на себе саме, били верни или неверни, били мали или велики, како бисмо, ако смо неверни,познали и поверовали у Бога Који нас је створио, а ако смо верни да бисмо се, исправно проживевши, показали благоугодним Њему у сваком добром делу, ако смо мали да бисмо се потчинили великим ради Господа, а ако смо велики да бисмо према малима били расположени као према истинској деци, ради заповести Господње која каже: Ако учинисте неком од ових најмањих, Мени учинисте[1]. Наиме, Господ то није рекао само увези са сиромасима, како неки мисле, и онима којима је потребна телесна храна, него и у вези са свом другом нашом браћом коју мори не глад за хлебом и водом, него глад неделања и непослушања заповести Господњих,јер колико је душа претежнија од тела, толико је и духовна храна постала потребнија од хране телесне, и мислим да радије о њој говори Господ када каже: Огладнех и не дадосте Ми да једем, ожеднех и не напојисте Ме[2],него о телесној и трулежној храни. Јер Он је заиста жедан и гладан спасења свакога од нас, а наше спасење је уздржање од сваког греха. А уздржање од сваког греха немогуће је постићи без делања врлина и испуњавања свих заповести. Јер наш Владика и Господ свега навикао је да Га ми хранимо испуњавањем заповести. Наши свети оци кажу да као што се демони хране нашим злим делима и стичу моћ над нама, а огладне и клону када се ми удаљимо од зла, мислим да се тако од нас храни и Онај Који је ради нашега спасења осиромашио, а да поново гладује када Га презремо. И то је могуће сазнати и у то се уверити из самога живота светих и, да не наводим друге јер их је много и више од песка, уверићу вашу љубав у то наоснову житија једнога светитеља или, тачније, једне светитељке.
3. Знам да сте чули за житије Марије Египћанке које не казује нико други до сама равноангеоска светитељка, откривајући у исповести своје сиромаштво и рекавши следеће: „Често ни када ми не би ништа давали, ја бих примала плату греха. А то сам“, каже, „чинила не зато што сам живела у изобиљу (јер хранила сам се од плетења ужади), него да бих на располагању имала много љубавника за утољење своје страсти“. И када је хтела да уђе у брод и пође у Александрију, толико је била сиромашна, да није имала ни за пут, нити за друге трошкове. А када се обавезала свенепорочној Богородици, полетела је у пустињу, добила је од некога два новчића и купила хлебове, и тако је, прешавши Јордан, до краја издржала у пустињи, не видевши ни људско лице, осим Зосиминог, и нити је нахранила неког гладног сиромаха, нити је напојила жеднога, нити је обукла нагог, нити је посетила оне који су у тамници, нити је угостила странце. Напротив, она је многе пре отерала у бездан погибије, примајући их у брлогу греха. Како ће се онда, реци ми, она спасити и заједно са милостивима ући у Царство Небеско, када нити је напустила богатство, нити је раздала имање сиротињи, нити је икада учинила милостињу, него је, штавише, небројеним другим људима постала виновница погибије? Видиш ли како ће се, ако кажемо да се милостиња чини само новцем и телесном храном, да ми њоме хранимо Господа и да се спасавају само они који Га тако хране и поје и уопште Му угађају, а да они који то не чине гину, то показати као неумесно, јер ће тако многи свети бити избачени из Царства? Али неће бити да је тако, неће бити!
4. Наиме, ствари и предмети у свету заједнички су за све, а то су и светлост, и овај ваздух који удишемо и пашњаци за бесловесне животиње по пољима и горама. Дакле, свима је све то заједничко само за употребу и уживање, док у смислу власти то не припада никоме. А пошто је у живот као тиранин ушла похлепа, она је преко својих слугу и робова разделила оно што је Владика свима дао да буде заједничко и, опасавши то оградама и утврдивши кулама, преворницама и капијама, све остале људе лишила је уживања у Владичиним добрима, бесрамно говорећи да је она њихов господар и упорно тврдећи да баш никоме не чини неправду. А слуге и робови тога тиранина обично не постају господари накупљених ствари и имовине, него зле слуге[3] и чувари. Како ће се онда, ако одвоје нешто мало или чак и све од толике имовине и, било у страху од претеће казне,било у нади да ће примити устостручено, било зато што су их гануле људске несреће, то дају онима који су дотада били презрени у жалости и оскудици, они сматрати милостивим или онима који су Христа нахранили или учинили дело достојно плате? Никако, него ће, како ја кажем, до смрти бити дужни да се кају за оно што су годинама држали, а што својој браћи нису давали на коришћење.
5. А како ћемо и ми који смо наизглед осиромашили (као што је Христос Бог, премда богат, осиромашио нас ради[4], ако смо према себи самима милостиви бити сматрани милостивим према Ономе Који је ради нас постао као ми? Добро размисли о овоме што говорим. Бог је ради тебе постао сиромашан човек и ти, који верујеш у Њега, дужан си да постанеш сиромах налик Њему. Он је сиромах по човештву, а ти си сиромах по божанству. Размисли онда како ћеш Га нахранити, добро пази. Он је осиромашио да би се ти обогатио, да би ти предао од богатства Своје благодати. Зато је примио плот, да би се ти приопштио Његовом Божанству. Када, дакле, себе припремиш за то да Га примиш, онда говори да ће Он бити примљен од Тебе. И када ради Њега ти гладујеш и трпиш жеђ, то се урачунава као храна и пиће Њему. Како то? Тим и таквим делима и поступцима ти очишћујеш своју душу и ослобађаш се од глади и прљавштине страсти. И Бог Који те је тако примио и присвојио све твоје и Који жели да те учини богом, као што је сам постао човек, све што ти чиниш себи самом Он урачунава као да се све то дешава Њему самом, те каже: „Пошто си то учинио својој малој души, Мени си учинио“[5].
6. Наиме, каквим другим делима су Богу угодили они који живе по пештерама и планинама, ако не, разуме се, љубављу и покајањем и вером? Јер пошто су оставили читав свет и пошли једино за Њим, они су Га покајањем и сузама примили и угостили, и нахранили и жеднога напојили. Другим речима, сви који су од светога крштења постали синови Божији за свет су ништавни и сиромашни. Дакле, они који су осећањем душе спознали да су постали синови Божији више не трпе да се улепшавају пропадљивим украсима, јер су се обукли у Христа. А ко ће од људи икада пристати да, украшен царском порфиром, обуче преко ње прљаву и исцепану хаљину? Они који за то не знају и који су обнажени од царске одеће, али су се потрудили у покајању и у другим, како рекосмо, добрим делима и тако се обукли у Христа, облаче самога Христа и сами су христоси, јер су синови Божији од божанског крштења. А ако то не учине, него обуку све наге који су у свету, а себе саме оставе голим, какву ће корист имати? Затим, ми који смо се крстили у име Оца и Сина и Светога Духа називамо се браћом Христовом. И не само тако, него смо и Његови удови. Дакле, ако си Његов брат и уд, ако свима другима укажеш поштовање, ако све угостиш и свима угодиш, а себе превидиш и не постараш се свим средствима да досегнеш највишу висину живљења по Богу и части, него препустиш своју душу глади немара или жеђи лењости, или најскученијој тамници овог прљавог тела стомакоугађањем или сластољубљем, прљаву и запуштену, па је оставиш да лежи у најдубљој тами као мртва, ниси ли брата Христовог увредио? Ниси ли Га оставио гладног и жедног? Или си Га посетио у тамници? Управо зато ћеш и чути: „Ниси се смиловао на себе самога, нећеш бити помилован“.
7. А ако неко каже: „Ако је то тако и ми нећемо имати плату за имовину и ствари које дајемо, каква је и корист од тога да дајемо сиротињи?“,нека чује Онога Који ће судити и узвратити свакоме по делима његовим како му говори отприлике овако: „Безумниче, шта си донео у свет и шта си од видљивог сам створио? Ниси ли наг из мајчине утробе изашао, и зар нећеш наг изаћи из живота и обнажен стати пред Моје судилиште? И за које своје имање Ми тражиш плату? Којим својим стварима кажеш да чиниш милостињу својој браћи, а преко њих Мени, Који сам све то дао не само теби, него свима заједно? Или мислиш да Ја нешто хоћу, и да и Ја примам мито попут среброљубивих људских судија? Јер могуће је да си и то у безумљу помислио. Ја то узакоњујем не зато што хоћу новац, него чинећи вама милосрђе, и не зато што хоћу да примим ваше, него јер желим да вас ослободим од суда који се у томе налази, и ни због чега другог“.
8. Али немој мислити, брате, да Богу шта недостаје и да Он не може да исхрани сиромахе, те да нам зато заповеда да будемо милостиви према њима и да придајемо велики значај тој заповести. Далеко било! Него оно што је ђаво против нас и на нашу погибију учинио уз помоћ похлепе, то је милосрђем ради нас претворио и учинио да бива на наше спасење Христос. А на шта при том мислим? Ђаво нам је подметнуо мисао да присвајамо и гомиламо оно што нам је дато за заједничку употребу, како би нам похлепом навукао на душу два греха и учинио нас кривим вечној казни и осуди, при чему је један немилостивост, а други је нада на нагомилани новац, а не на Бога. Јер ко има нагомилан новац не може да се нада на Бога. И то је јасно по ономе што је рекао Христос и Бог наш: Где је благо ваше, тамо је и срце ваше[6], каже. Дакле, онај који свима раздаје од блага које себи гомила нема права да прими плату за њега, него је штавише крив што им је то до тада ускраћивао. И не само то, него је одговоран и за оне за које се догоди да од глади и жеђи изгубе живот, јер, премда је могао да их нахрани, није их нахранио, него је закопао оно што припада сиромасима, дозволивши им да насилно умру од хладноће и глади и показавши секао убица свих оних које је могао да нахрани.
9. Опростивши нам кривицу за све те грехе, добри и милосрдни Владика не сматра да ми тиме господаримо као туђим имањем, него као даје то наше, и обећава да ће нам дати не само десетоструко, него и стоструко, ако са радошћу то будемо делили браћи. А радост се препознаје по томе да ништа од тога не сматрамо својим, него да све примамо као оно што нам је Бог предао да бисмо помагали својој сабраћи, слугама Божијим, и да бисмо то трошили у изобиљу, са радошћу и великодушно и не као са жалошћу или на силу, а уз то и да бисмо са радошћу потрошили накупљено у нади на истинито Божије обећање да ће нам Он за то дати стоструку плату. Јер знајући да смо сви опседнути жељом за новцем и безумном љубављу према богатству, и да се тешко од њега одвајамо, као и да се онима који на разне начине остану без њега некада не мили ни сопствени живот, Бог је употребио одговарајући лек, обећавши да ће нам, како је речено, за оно што разделимо сиромасима дати устостручену плату, не бисмо ли се најпре ослободили кривице за похлепу, а затим и да бисмо престали да имамо поуздање и наду на благо, да бисмо ослободили срца од тих окова, а затим неометано приступили делању Његових заповести и послужили Му у страху и трепету, не као они који Њему нешто дају, него као они којима служење чини добро. Иначе нам је немогуће да се спасимо. Јер богатима је најпре заповеђено да оставе новац, као некакво бреме и препреку за живот по Богу, а затим да на рамена подигну крст и пођу за Владиком. А потпуно нам је немогуће да носимо и једно и друго. Они који немају много, живећи задовољни оним што имају, и оскудевајући у потребним стварима, немају никакве препреке ако желе да ступају уским и тесним путем. Али једнима је за то потребна само добра воља, док други већ ходају тим путем и стога су дужни да живе у трпљењу и благодарењу. И Бог, јер је праведан, онима који тако ходе ка вечном животу и уживању, тамо ће начинити обиталиште.
10. Раздати читаво имање и новац, а не пружати смело отпор насртајима искушења и осталих жалости, чини ми се да је одлика немарне душе, која не зна шта јој је корисно и сврсисходно. Јер као што се злато, које је у дубини зарђало, не може добро очистити и вратити свом сјају ако се не баци у ватру и добро изудара чекићем, тако се ни душа, која је зарђала од отрова греха и која је у дубини постала неупотребљива, не може очистити и вратити првобитну лепоту, осим ако се не ухвати у коштац са многим искушењима и не уђе у пећ жалости, Управо на то указују и ове речи Господа нашега: Продај што имаш и дaj сиромасима[7], и узми cвoj крст[8] и пођи за Мном[9], где под крстом Он скривено говори о искушењима и жалостима. Дакле, они који одбаце новац и ствари и окрену се усамљеничком животу ништа од тога неће имати, ако не потрпе до краја у искушењима и жалостима и страдањима по Богу. Јер није Христос рекао: „Одрицањем од ствари својих стећи ћете душе своје“, него „трпљењем својим[10]“. Јасно је да су дељење новца сиромасима и бежање од света добре и корисне ствари, али не може то само по себи, без трпљења искушења, да човека учини савршеним по Богу. А да је то тако и да је то угодно Богу, послушај Њега како говори богаташу: Ако хоћеш, каже, да будеш савршен, продај шта имаш и подај сиромасима и узми крст свој и пођи за Мном[11], под крстом, како је речено, подразумевајући страдања и искушења.
11. Пошто се Царство Небеско узима на силу и подвижници га задобијају, те верни не могу на други начин да уђу у њега осим кроз уска врата искушења и жалости, са правом нам поручују божанске речи: Борите се,каже, да уђете кроз уска врата[12], и одмах: Трпљењем стасавајте душе своје[13] и: Ваља вам кроз многе невоље ући у Царство[14]. Наиме, онај ко подели свој новац потребитим и оде од света и светских ствари са надом на награду, догоди се да се силно наслађује својом савешћу и да неки пут од сујете изгуби награду. А ко, пошто све разда сиромасима, трпи жалости у благодарности душе и подноси невоље, осећа сваку горчину и болна страдања, и сада помисао чува неприкосновеном, а и у будућности ће имати велику плату, као онај који се угледао на страдања Христова, трпећи Га у данима напада искушења и жалости.
12. Зато вас молим, у Христу браћо, потрудимо се да, сагласно речима Господа и Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа, пошто смо се удаљили од света и онога што је у свету, уђемо на уска врата, а то су одсецање и избегавање нашег плотског умовања и воље. Јер ако се не умртвимо телом и телесним жељама и стремљењима, немогуће нам је да достигнемо спокоји ослобођење од греха и слободу коју нам доноси утеха Светога Духа. А без ње (мислим на посету Духа) нико неће видети Господа ни у овом веку,ни у будућем. У томе да си ти учинио добро дело када си читаво имање разделио потребитим, ако ништа ниси задржао за себе, попут онога Ананије, и што си се удаљио од света и онога што је у свету и, избегавши животи његове бриге, похитао у луку живота, обукавши се у образ побожности,и ја сам сагласан, и сам те хвалим због таквог поступка. Али потребно ти је да свучеш и само плотско умовање, као што си управо свукао хаљине, и да у складу са хаљином у коју си се обукао ради Христа стекнеш душевне навике, а посебно духовно умовање. И не само то, него је потребно и да се покајањем обучеш у светлу хаљину, а то је сам Дух Свети. А то другачије не бива, осим кроз упорно делање врлина и трпљење жалости. Јер душа притешњавана искушењима покреће се на сузе, а сузе које чисте срце чине га храмом и обиталиштем Светога Духа. Наиме, за спасење и савршенство нису нам довољни одећа и спољашња украшеност обличја, него смо, као спољашњег, одеждом Духа дужни да украсимо и човека који је унутра у нама, те да себе потпуно принесемо на жртву Богу и душом и телом, да телесним подвигом вежбамо тело у напорима врлине, како би се оно лако привикавало на жалости по Богу, и да би смело подносило горчину поста, присилу уздржања, принуду бдења и свакојако злопаћење. Дужни смо, затим, и да побожношћу[15] Духа водимо душу до умовања о ономе о чему треба да умује и да испитује све оно што се односи на вечни живот, да буде смиреноумна, кротка, смерна и скрушена, да свакодневно плаче и да молитвом призива на себе светлост Духа, што јој се обично и дешава захваљујући врло усрдној молитви и пошто се сама очисти многим сузама, без којих се ни њена хаљина никада не може очистити, нити јој је могуће да узиђе на висину сазрцања. Јер, као што је хаљину, која је у дубини испрљана блатом и нечистотом, немогуће другачије очистити, осим помоћу много воде и гажењем ногама, тако се ни хаљина душе, испрљана блатом и нечистотом грешних страсти, не може добро опрати, осим многим сузама и трпљењем искушења и жалости. У суштини, у нама постоје две струје које теку из тела (а мислим на сузе које теку горе и на струју која припада полним силама), и будући да једна прља душу ако се празни мимо природе и закона, а друга је чисти покајањем, потребно је да се они који су оскврнили душе грешним поступком и страсним покретом срца, утиснувши у себе представе бесловесних жеља, очисте многим сузама и да хаљину душе учине чистијом. Иначе им је немогуће да виде Бога, саму светлост која просвећује срце сваког човека који Му долази покајањем, јер Бога виде чисти срцем.
13. Зато се постарајмо, молим вас, оци моји и браћо и децо, да стекнемо чисто срце, бавећи се својом нарави и непрестано исповедајући тајне помисли душе. Јер наше непрестано и свакодневно исповедање помисли, које покреће покајничко срце, даје нам покајање за све што смо учинили или помислили. Покајање покреће сузу из дубине душе, суза чисти срце и брише велике грехе. Док се они бришу сузама, душа прима утеху божанског Духа и орошавају је воде преслатког умилења, којима се она свакодневно умно храни једући плодове Духа, а у погодно време, као многоплодно жито, даје их души за непролазну храну душе и за живот непропадљиви и вечни. А када у доброј ревности она то достигне, Бог је чини Својом и она постаје дом и пребивалиште Божанске Тројице, јасно види свога Творца и Бога и са Њиме свакодневно беседи, излази из тела и света и овога ваздуха и, узневши се у небеса над небесима и уздигавши се врлинама и на крилима љубави Божије, она се одмара са свим праведницима од својих напора и доспева у бескрајну и божанску светлости, где заједно ликују чинови Христових апостола, мученика, преподобних и свих вишњих сила.
14. Зато достигнимо и ми то стање, браћо у Христу, како не бисмо остали одвојени од наших светих отаца, него старањем о добру и делањем заповести Христових достигнимо мужа савршеног, меру раста пуноће Христове. Ако само пожелимо, ништа нас не може омести у томе. Јер тако ћемо у себи самима прославити и Бога, и сами ћемо Бога обрадовати, Бога ћемо наћи и када одемо из овога живота, јер Он ће нас примити као велико крило Авраамово и грејаће нас у Царству Небеском, чега да се сви удостојимо, благодаћу Господа нашега Исуса Христа Којем приличи слава у векове. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Мт. 25,40
  2. Мт. 25, 42
  3. Мт. 18,32
  4. 2Кор. 8, 9
  5. Мт. 25,40
  6. Лк. 12,34
  7. Мт. 19, 21.
  8. Мт. 16,24
  9. Мт. 19, 21
  10. Лк. 21,19
  11. Мт. 19,21
  12. Лк. 13, 24
  13. Лк. 21,19
  14. ДАп. 14, 22
  15. 1Тим. 4,8

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *