SABRANE BESEDE

 

SABRANE BESEDE
 

 
ETIČKA SLOVA
 
SLOVO ČETVRTO
O BESTRASNOSTI I BLAGODATNIM DAROVIMA KOJI SE STIČU TOKOM NAPREDOVANJA U NJOJ, I O TOME KAKVO JE SAVRŠENSTVO DUHOVNOG UZRASTA PO HRISTU.
 
1. Kao što onaj ko hoće da posmatra presvetlo sunce mora da ima čiste telesne oči, tako i onaj ko pokušava da govori o bestrasnosti, dužan je da zenice duše, odnosno čula, ima oslobođena od svake lukave želje i strasne pomisli, kako bi, spokojan umom od svega toga, uspeo da jasno pogleda na visinu njene čistote i u njenu dubinu, te da jasno izrazi i dostojno pojmi mnoštvo i veličinu njenih dejstava i darova, Jer ako počne da je posmatra i njome se bavi pomućenog uma i nečistog srca, ne mogući da razjasni njena dejstva slobodnom rečju, on će otpasti i od onih dobara koja je delimično možda i primio od nje, jer je potcenjuje i ne poštuje i kao da pomračuje njenu slavu. Jer zapisano je: Svakome ko ima daće se i preteći će mu, a od onoga koji nema i što misli da ima uzeće se od Njega[1].
2. Dakle, svi koji imaju bestrašće, vole ga i ono njih silno voli, i neumorno govore o njemu, postajući od njega još bestrasnijim i raspaljujući se čežnjom prema njemu. A oni koji su još privezani makar malo i neznatnom željom za svetom i njegovim stvarima, ili nekom telesnom ili duševnom strašću, daleko su od luke bestrašća. Otuda, i ako počnu da govore o bestrašću i pokušaju da um podignu na njegovu visinu, privučeni kao robovi i namamljeni željom strasti kojom su vezani, lišavaju se i mira pomisli koji su pre mislili da imaju, i sa pravom biva tako, jer od koga je ko pobeđen, kaže, tome i robuje[2]. Dakle, ispunjavajući se otuda tamom, oni razlog za to što se dogodilo ne pripisuju sebi samima, nego se usuđuju da slabost pripišu svesilnom bestrašću. A to im se dešava jer uopšte nisu stekli opit umnog osećanja i sazrcanja i njegovog svedelatnog dejstva, nego umom i tananim mislima i na razne načine razmišljajući o njemu, nadimajući se lažno nazvanim znanjem, mudruju o njemu čas na jedan način, čas na drugi, obaveštavajući one koji ih pitaju o onome što ni sami ne poznaju. Zato se nikada neće pokoriti da priznaju i sagledaju slabost koja im biva od neverja, ili dugotrajne navike i nemara,i da je priznaju, nego smatraju da su im i svi drugi ljudi slični i da robuju istim strastima. Naime, umišljenost i zavist ne dozvoljavaju im da ikada priznaju da je neko veći od njih u vrlini i celomudrenosti.
3. Ali neka se ne dogodi da mi, niski i nedostojni govorimo, tako licemereći o tome, da se rugamo istini i da tvrdimo[3] o onome čije dejstvo nismo najpre poznali više opitom nego rečima. A ono što smo se udostojili da razumemo i saznamo od onih kojima je blaženo bestrašće osijalo um i što smo, da kao bezumni kažemo[4], tajanstveno čuli u uhu,kao prezreni i potpuno nedostojni propovedaćemo, prema blagodati koja nam to sa visine zapoveda, po krovovima, da ne bismo bili osuđeni kao sluga koji je sakrio talant. Dakle, kao što ste čuli Vladiku da govori: Mnogo je zvanih, a malo izabranih[5] i: U kući Oca Mojega stanovi su mnogi[6], tako želim da svi vi znate da je mnogo svetih, ali malo bestrasnih, i da među njima postoji velika razlika. Dobro obrati pažnju na tačan smisao ovoga o čemu ti govorim.
4. Jedno je bestrasnost duše, a drugo bestrasnost tela. Jer prvo osvećuje i telo, dok drug samo po sebi ne koristi ničemu onome ko ga ima. Jedno je nepokretnost telesnih udova i samih strasti duše, a drugo sticanje vrlina. Jer prvo je svojstveno po prirodi, a drugo obično suzbija i sve prirodne pokrete. Jedno je ne želeti ništa od svetskih radosti i naslada, a drugo težiti večnim i nebeskim dobrima, jer mnogo je onih koji su prvo prezreli radi nečeg drugog, dok su vrlo retki oni koji se se potrudili oko drugoga. Jedno je, dakle, ne tražiti slavu od ljudi, a drugo priljubiti se slavi Božijoj i večito nju tražiti. Jer prvo su mnogi, drugim strastima savladani, odbacili, a veoma malobrojni su se uz mnogo napora i truda udostojili da prime drugo. Jedno je biti zadovoljan ništavnom odećom i ne želeti odeću raskošnu, a drugo je obući se u svetlost Božiju. Jer ima nekih koji su prezreli prvo, privučeni nebrojenim drugim željama, dok su se u drugo obukli samo oni koji su se udostojili da postanu sinovi svetlosti i dana. Jedno je govoriti smireno, a drugo misliti smireno. I jedno je smirenje, a drugo cvet smirenja, kao što je jedno i njegov plod i lepota njegovoga ploda i njegova sladost, dok su drugo njegova dejstva. Prvo zavisi od nas, a drugo nije na nama. Na nama je da o svemu mislimo, umujemo, razmišljamo, govorimo i da činimo sve što nam donosi smirenje, a sveto smirenje i njegova ostala svojstva i dejstva dar su od Boga i ne zavise od nas, da se ne bi neko time pohvalio. A njih se niko nikada neće udostojiti da dostigne, osim ako ne zaseje dobro sva semena koja ima.
5. Jedno je ne žalostiti se i ne gneviti kada nas neko sramoti i vređa, iskušava i žalosti, a drugo je želeti to. Jedno je moliti se za one koji nam to čine, a drugo oprostiti im, kao što je jedno voleti ih iz sve duše kao one koji nam čine dobro, a drugo umno oblikovati lica svakoga od njih pojedince i bestrasno ih kao svoje istinske prijatelje grliti u suzama iskrene ljubavi, tako da se u duši ne gnezdi ni trag netrpeljivosti. A veće od svega što smo pomenuli jeste da i u samom času iskušenja neko ima isto ili slično neizmenljivo raspoloženje i prema onima koji ga u lice vređaju i kleveću, i prema svima drugima koji ga osuđuju ili psuju ili preziru ili pljuju u lice, kao i prema onima koji spolja licemere prijateljstvo prema njima, a krišom mu čine isto što i pomenuti, mada to za njega nije tajna. A od toga, opet, smatram da je neuporedivo više savršeno zaboraviti sve što je nekoga snašlo i nikada se ne setiti onih koji su ga ražalostili ili drugačije uvredili, bili oni prisutni ili ne, i prema njima se ophoditi jednako kao prema prijateljima, bez ikakve proračunatosti ni kada se besedi sa njima, ni kada se obeduje zajedno sa njima. Sva su ta dela, dakle, i postupci svojstveni ljudima koji hode u svetlosti. A oni koji su van toga i takvih stvari neke se nauče da budu takvi, neka se ne varaju niti obmanjuju sebe same, nego neka dobro znaju da hode u tami.
6. Uz to, jedno je bojati se Boga, a drugo činiti Njegove zapovesti, kao što je napisano: Pobojte se Gospoda, svi sveti Njegovi[7], i opet: Odstupi od zla i učini dobro[8]. Jedno je nedelanje, drugo tihovanje, a treće ćutanje. Jedno je i odlazak i prelazak sa mesta na mesto, a drugo je stranstvovanje. Jedno je negrešenje, a drugo delanje zapovesti. I, najzad, jedno je protiviti se neprijateljima i ratovati sa njima, a drugo je savršeno ih poraziti i potčiniti i usmrtiti. Jer prvo pripada podvižnicima i svetima, ako uspeju da se u tome usavrše, a drugo bestrasnim i savršenim, odnosno onima koji su kroz mnoge napore i znoj oborili svoje neprijatelje i odneli savršenu pobedu protiv njih, ukrasivši se svetlo živonosnim Gospodnjim umrtvljenjem.
7. Dakle, mnogi su se iz raznih razloga predali tome, ali krajnje su retki oni koji tome pristupaju sa prirođenim strahom i ljubavlju prema Bogu i sa nepokolebivom verom, i jedino oni, pomagani blagodaću, ubrzo uspevaju u delanju vrline i napreduju svakoga časa, uzrastajući u svemu što smo naveli. A drugi bivaju zavedeni na bespuće i ne na put[9], saglasno onome što je rečeno, i za njih je napisano: Otpustih ih po namerama srca njihovih, hodiće u namerama svojim[10]. Jer kako nisu marili da poznaju Boga, predade ih Bog u pokvaren um da čine što je neprilično[11]. Dakle, oni koji su u strahu i trepetu postavili dobar temelj vere i nade na kamenu poslušanja duhovnim ocima i koji su, bez oklevanja, njihove zapovesti primili kao iz Božijih usta, uspevaju da se odreknu sebe. Jer ispunjavanje ne sopstvene volje, nego volje svog duhovnog oca radi zapovesti Božije i radi vežbanja u vrlini, dovodi ne samo do odricanja sebe od samoga sebe, nego i do umrtvljenje za čitav svet.
8. I kada se takav zatim nađe kao u pustinji, a bolje rečeno osećanjem sasvim napusti svet, neizrecivim strahom i trepetom obuzet, on vapije Bogu iz sve duše, kao Jona iz kita, kao Danilo iz lavovske jame, kao tri mladića iz peći ognjene, kao Manasija iz bakrenih okova. Svedobri Vladika, Koji daje Svoju dušu radi nas grešnika, odmah posluša bolne uzdisaje glasa njegovog moljenja, oslobađa ga, kao iz kita, iz dubine neznanja i pomračenosti prijateljstva prema svetu, tako da joj se on više ne vraćani pomišlju. Kao iz jame lavovske, izbavlja ga od lukavih želja koje grabe i proždiru ljudske duše, kao iz peći ognjene od strasnih navika koje vladaju svim ljudima, spaljuju nas kao oganj, lome nas i na silu nas privlače nedoličnim postupcima, raspaljujući u nama plamen strasti, dok ga Gospod orošava u Svetom Duhu i čini ga nesagorivim. Kao iz bakarnih okova, izbavlja ga od ove naše zemne i teške i strasne ploti u kojoj naša duša obitava, žalosno sputana i otežala, sasvim nepokretna i neraspoložena prema svakoj vrlini i delanju zapovesti Božijih. A kada se od nje oslobodi, ali ne i odvoji, ona kliče sa prorokom Davidom i sama govori: Razdro si vreću žalosti moje i opasao me radošću, da ti poje slava moja[12]. I ne samo to, nego i blagodari sa Pavlom, govoreći: Blagodarim Bogu kroz Isusa Hrista Gospoda našega, jer zakon života u Hristu Isusu oslobodio me je od zakona greha i smrti[13].
9. Dakle, kada se to, blagodaću Hristovom, dogodi i kada se odvoji od neznanja i pomračenosti naklonosti prema svetu, da ponovim opet, i oslobodi se od lukavih i sramnih želja i od telesne smrti, koja nas čini robovima zakona greha, šta će otada činiti takav? Zar će tom slobodom dase koristi na nemar i nebrigu? Naravno da neće! Naime, takve zamisli zaista su svojstvene robovima a ne slobodnim, jer ko se udostojio takve slobode zna da je oslobođen od zakona greha, tako da više ne robuje grehu, nego pravdi koja je Hristos Bog, Koji i jeste i zove se suncem pravde. I da bih vam radije slikovito pokazao kakvu blagonaklonost prema Bogu otada on pokazuje, predstaviću to na primeru ljudskih stvari i prema onom što nam se uvek dešava.
10. Kada, na primer, neki car, budući milostiv i čovekoljubiv, ugleda svoga slugu koji se dobrovoljno predao u ropstvo nekom tiraninu, pa ga je taj bez milosti opteretio poslovima i stavio ga da mu služi u blatu i prljavštini i da izrađuje cigle i služi njegovim nečistim željama, on lično pođe, ugrabi ga i oslobodi od tog sramotnog i mučnog služenja, pa ga opet uzme i vrati u carske odaje, nimalo ra ni u čemu ne ukorivši. A taj sluga, oslobođen od tolikih i takvih mrzosti, iz odanosti prema svome gospodaru trudi se da otada pokaže više revnosti u ispunjavanju njegovih zapovesti nego njegova braća sluge koji nisu okusili zarobljavanje, kako bi pokazao i veću i topliju ljubav prema njemu, neprestano se sećajući svih zala od kojih ga je on izbavio. I molim te da tako razmišljaš o onome ko je okusio zaštitu od Boga, kako je rečeno. I kao što će taj car, gledajući kako taj sluga sa svakim smirenjem ispunjuje njegove želje, premda mu njegove usluge uopšte nisu potrebne, jer on ima nebrojeno mnoštvo slugu, iz zahvalnosti pokazati neizmernu ljubav prema njemu, tako biva i u onome što smo rekli. Jer niti će onaj ko je okusio slobodu Duha od Boga ikada prestati da još više i usrdnije čini volju Božiju, niti će njega večni car i Bog lišiti dobara večnoga života, nego će ga čak obasuti njima što ga više gleda kako svakodnevno teži da Mu ugodi. A dobročinstva i darovi Božiji, koje On čini Svojim slugama, nemaju mere niti ih mi možemo pojmiti. I jedno im daje sada, a drugo će im dati u večnom životu.
11. Od onoga što milostivi Bog daje ovde onima koji Ga vole hteo bih da nešto malo kažem vašoj ljubavi – preuzevši nešto iz Božanskih Pisama, a nešto iz samoga opita. Budući da ljudi radi to troje pokazuju svaku revnost i brigu, a mislim na bogatstvo, počast i slavu, odnosno slobodu,radost i uživanje koji nam otuda bivaju, Vladika naš i Bog najpre to u izobilju daruje onima koji su sve to bacili i podigli krst, bez osvrtanja idući Njegovim stopama. Jer umesto propadljivog bogatstva On im daje čitavog sebe. Razumeš li smisao ovih reči? Jesi li čuo za strašno čudo?Naime, kao što bogataši u svetu svoje bogatstvo troše za koje god hoće potrebe i želje i uživa, tako i naš dobri Vladika Sebe Samoga daruje Svojim istinskim slugama i ispunjava svako njihovo stremljenje i želju,kako god i za šta god oni to hteli, ispunjujući ih izobilno svakim dobrom i štedro i neiscrpno im darujući nepropadljivu i večnu nasladu.
12. I najpre ih ispunjuje neizrecivom radošću, jer nisu u sebi stekli svet ni ono što je u svetu, nego Tvorca svega i Gospoda i Vladiku. Zatim se čitavim telom oblače u svetlost, samoga Hrista i Boga čitavog. I gledaju sebe ukrašene neizrecivom slavom i blistavim božanskim ruhom,pa prekrivaju oči, ne podnoseći da gledaju nepojamni i neizdrživi sjaj svoje odeće, i kao da traže mesto da se sakriju, pa da tamo svuku težinu te slave. Tako sam Vladika njima postaje i hrana i piće večno i besmrtno. Nekima, koji su još mladenci po Hristu i koji još nisu sposobni da primaju čvrstu hranu, On se pokazuje kao svetozarna dojka u ustima njihovog uma, pa im daje da od Njega sisaju, postaje im ujedno i hrana i piće i toliku im pričinjava sladost, da ne žele, a tačnije ni ne mogu, sasvim da se odvoje od nje. A drugima koji su se odvojili od mleka On se predstavlja kao čedoljubivi otac, vodeći ih i vaspitavajući.
13. Jer kao što čedoljubivi otac svoje sinove postavlja za svoju trpezu, a kada vidi da su prema učenju nemarno raspoloženi i da se zaluđuju nekorisnim stvarima, odgoni ih od svoje trpeze i zapoveda svojim slugama da im ne daju hranu, vaspitavajući ih da ne budu preziratelji i nemarni,tako je i naš dobri Vladika i Bog raspoložen prema Svojim slugama i sinovima po čovekoljublju i blagodati. Jer On im daje sebe samoga, hleb koji sa neba silazi i život daje svetu, i oni se od Njega i sa Njim do sitosti večno hrane i za život večni pripremaju se pričešćem, osvećujući se i dušom, i telom. A kada zanemare zapovesti i sa lenjošću ili prezirom požele da se postave prema svojoj samovlasnosti i zabave se nekom od svetskih stvari, predavši se nekorisnom i onom što ne dolikuje bogopoštovanju, tada ih hranitelj svega lišava Sebe samoga. Ali pošto se osveste i shvate bez kakvog su dobra ostali, oni se odmah obraćaju i, pošto Ga po navici potraže a ne nađu, biju se, plaču i sebe oplakuju, pričinjavajući sebi svako stradanje i žalost i želeći svako iskušenje i sramoćenje, kako bi njihov čovekoljubivi otac video njihove žalosti i svojevoljno zlopaćenje i smilovao se na njih, pa im se vratio i odmah im se predao, što se i dogodi. I tako se oni vraćaju sa većom smelošću prethodnoj bliskosti i slavi i uživanju u dobrima koja oko nevide i uho ne ču i na srce čoveku ne dođoše, i više nego pre poštuju svoga Oca i drhte od Njega kao od Vladike, kako ne bi ponovo iz nepažnje pali u isto zlo i bili odbačeni od svedobrog oca.
14. To, dakle, čine i delaju oni koji se sa bolom kaju, pa i dobivaju pomenuta dobra. A oni koji se pred naporima i žalostima i pritešnjavanjima odriču pokajanja i predaju se nemaru i lagodnosti, kao nedostojnii lažni sinovi, a bolje reći kao preziratelji, i koji su telesne naslada pretpostavili večnim dobrima i samom svom Bogu, ne udostojavaju se ni te naslade niti odeće Božije slave, nego se sa pravom lišavaju i bogatstva blagosti Božije, i upodobljavaju se psima lutalicama. Jer kao štose lutalice vuku po trgovima i ulicama gradskim, da nađu gde god kost ili komad stare odbačene kože, ili da poližu ostatke ili krv od zaklanih životinja, a ako nađu mrcinu halapljivo je jedu i ne odvajaju se nje, pa se i sa drugim psima bore i teraju ih, dok ne izjedu svu utrobu i kosti ogole od žila, tako i oni kao prosjaci obigravaju kapije bogatih i siromaha ne bi li dobili neki zlatnik ili srebrnjak ili bakrenjak, kada su ostali bez istinskog i neprolaznog blaga. A kada dostignu cilj, tada nakratko ostaju siti i bezbrižni. A kada ih obuzme nezasita glad i očajanje, opet se predaju pređašnjem prosjačenju, jadni i u ovom životu, makar stekli i sve bogatstvo sveta, a još jadniji u budućem, jer su dobrovoljno odbacili večni život.
15. Naime, njima je Bog objavio Svoje blagodati, da nemaju izgovora. I udostojio ih je da okuse nebesku slavu i učinio ih zajedničarima Duha Svetoga, kao što je i božanski Pavle klicao: Oni Ga ne proslaviše kao Boga, niti Ga zavoleše, niti primiše Njegovu beskrajnu blagost, niti Mu zablagodariše, nego zaludeše u svojim umovanjima i pomrači se nerazumno srce njihovo. Govoreći da su mudri, poludeše[14]. Ali nije tako sa onima koji se boje Gospoda. Nego oni koji karanja samoga Oca i Vladike podnose sa radošću kao zahvalne sluge i kao istinski sinovi, govoreći:“Potrpeću karanje Gospodnje, jer Mu sagreših, a i stradanja sadašnjega vremena nisu dostojna slave koja će nam se otkriti[15], pa tako, kako rekosmo, potrpe u svakodnevnom karanju i neprestanom pokajanju, a da ne posustaju niti im to teško pada, pa vaspitavani na način koji pomenusmo, sjajno ukrašeni uvek prebivaju u otačkom domu, jedući zajedno sa svojim Ocem i posmatrajući Njegovu slavu i bogatstvo koja ima da naslede. A kada pravilno odrastu i, vaspitani, dostignu meru rasta savršenog čoveka, tada im i svedobri Otac predaje čitavo Svoje imanje u ruke.
16. Ali da kažemo najpre šta je mera duhovnog uzrasta i visina punoće Hristove, a zatim ćemo preći na imanje Očevo i na to kako ga On daje u ruke onih koju Mu veruju. Dobro pazi, dakle, na smisao ovoga što će ti biti rečeno.
17. Mera rasta punoće Hristove, duhovno posmatrano, jeste sledeće:da o njoj počnem da govorim odozdo, njene noge su vera i sveto smirenje,temelj čvrsti i nepomerivi. Bedra, članci, kolena i bokovi su nesticanje, nagotovanje, stranstvovanje, radi Hrista svesno potčinjavanje, poslušanje i radosno služenje. Udovi i delovi tela koji treba da se pokrivaju jesu neprestana molitva u umu, sladost koja nastaje od izlivanja suza, radost srca i njegova neizreciva uteha. Bubrezi i krsta su postojanost i izdržljivost na molitvama i sabranjima i raspaljivanje želje za sazrcanjem Boga i opštenjem sa Njim koje otuda nastaje, kako i božanski David piše, ovako govoreći: Raspali bubrege moje i srce moje[16]. A Pavle kaže: Stojte, dakle, opasavši bedra svoja istinom[17]. I najprvovrhovniji među apostolima Petar veli: Zato, opasavši bedra razuma svoga, budite trezveni, sasvim se nadajte blagodati koja će vam se doneti otkrivenjem Isusa Hrista, kao čeda poslušnosti[18]. Blagodaću on naziva dar Presvetoga Duha, koji nas čini sapričasnicima i zajedničarima Božijim.
18. Želudac i trbuh i sva utroba jeste prostrana i umna radionica duše, u čijoj sredini treba da zamisliš da kao srce stoji razumna sila,a u razumnoj željna i gnevna. Njih kao rebra, bubrezi, žile i mast spajaju,okružuju i prekrivaju krotost, prostota, trpeljivost, sastradalnost i pobožnost, ne dozvoljavajući im da gledaju vidljive stvari ili da žele nešto od njih, ali ne dopuštaju im ni da zlopamte ili zavide, ili budu surevnjivi, ili da se gneve, ili da to ikada vide ljudi. Kada njihov strasni poriv uopšte ne izlazi napolje, nego ostaje skriven, to što smo naveli pouzdano ih čuva, pa slovesni deo rasuđuje i razlučuje loše od boljeg,pokazujući željnom čemu treba da bude sklon i šta treba da voli, a od čega treba da se odvraća i šta da mrzi, dok gnevni deo stoji među njima kao neki zahvalni sluga koji ispunjava njihove želje, pa podstiče na odvažnost i sadejstvo dobrim ili na otpor zlim ljudima.
19. A pošto je od svega vidljivog nesravnjivo bolji Bog Koji je to sazdao, dolično je da onaj koji je počastvovan slovesnošću i koji je, kako smo rekli, stekao um nepomućen i nesmućen strasnim pomislima umesto svega i pre svega učini čast i pokaže ljubav prema Tvorcu svega i Vladici i da svu svoju želju usmeri jedino prema Njemu, kao da joj time pokazuje i govori: „Poslušaj me i vidi Boga, dotakni Ga se sa užasom, okušaj čistu sladost, omiriši duhovno miro i znaj da niko nije od Njega ni lepši, ni prijatniji, ni slađi, niti uopšte silniji ili slavniji, i ne samo to, nego i da ništa ne može da te oživi ili onetruleži ili obesmrti“. I kada se time ispuni čovekova želja, tada se i sva gnevna sila pomeša sa razumnom i željnom, pa troje bivaju jedno u sazrcanju trojične jedinice i u samoj radosti svoga Vladike. Jer tada se uopšte ne opaža njihova trostruka razdeljenost, nego su oni savršeno jedno. A kada se te sile od prostote jednog i jedinstvenog dobra vrate razmatranju i razlučivanju zlih i dobrih stvari i razdeljenju, tada se nerazdeljivo pokaže i njihova volja i razdeljenost i okrenutost ka željama suprotnim od božanskih, jer samo u tome biva kretanje gnevne sile.
20. Mogli bismo i druge stvari da kažemo o želucu i jetri, o hrani,piću, o gladi i žeđi. Ali da ne bih dužio besedu i neiskazivo činio iskazivim, dajući povoda onima koji imaju običaj da love reči i bogatese tuđim imanjem, to ćemo ostaviti prekriveno ćutanjem za one koji požele da to potraže kroz delatno znanje. Ali da se vratimo na pitanje. Pošto smo, dakle, uobličili telo uzrasta po Hristu do utrobe i želuca,dužni smo da dođemo do glave, sve dok ga duhovno ne predstavimo čitavim i potpunim.
21. Dakle, tom telu duhovnog uzrasta sada dodajemo i prsa i leđa, ramena, mišice, ruke i vrat. Kao prsa treba da razumeš milosrđe, u kom dojke čovekoljublja izobilno izlivaju mleko milostinje siročićima i udovicama i svima drugima, saglasno svetitelju koji je rekao: Braćo, steknite milosrdnu utrobu[19]. A otkuda se dojkama daje to mleko i kako ono nastaje, vama ću ostaviti da istražite. Leđa označavaju spremno i dobrovoljno podizanje tuđih bremena i nošenje rana Gospoda Isusa, kako kaže Apostol: Dužni smo mi jaki slabosti slabih nositi[20], i opet: Ubuduće da mi niko ne stvara teškoće, jer ja rane Gospoda Isusa na telu svome nocim[21]. A Gospod kroz proroka: Leđa svoja, kaže, dao sam na bičevanje i obraze svoje na šamaranje[22]. I to, makar nam i ne dođe vreme za stradanje, treba uvek da očekujemo i za to da se svakoga časa pripremamo. A ramena i mišice označavaju trpeljivost i srčanost u iskušenjima i žalostima, kroz koja i kojima ruke mogu da delaju. Rukama nazivam dejstvenost i spremnost na svako poslušanje i delanje zapovesti Božijih,što bez trpljenja i velike srčanosti niko ne može da stekne. Uz sve to,taj uzrast ima i duhovne ruke, kojima teši malodušne, a podiže one koji padaju, povija izranavljene, izlivajući im na rane jelej i vino, i svakodnevno bližnjem čini mnogo šta drugog rečju i delom i dotiče se samoga skuta od vladičanske haljine, prinosi hleb svome Gospodu i daje Mu čašu u ruke, pa tako hrani Onoga Koji, kako poželi, hrani sve što diše, hranom za koju je rekao da je veoma želi[23]. I blažen je onaj ko to zna i ima i ko prinosi svome Vladici, jer On će ga ugostiti u Carstvu Nebeskom, On Koji sedi na Heruvimima i Koji će se, saglasno Svom nelažnom obećanju, opasati i služiti ga. A vrat toga tela je nepokolebiva nada.
22. Eto, mislim da smo, pomoću i blagodaću Božijom, sastavili telo savršenog čoveka čiji su svi udovi čitavi. Preostaje samo glava. Možda ste vi pomislili da smo sve rekli i da nismo ništa izostavili, kao daje to što je rečeno dovoljno za upotpunjenje vrline i spasenje duše. Ali nije tako, nije. Jer kao što je telo koje ima sve udove, a lišeno je glave,mrtvo i ništa ne može da čini, i kao što je glava bez ostatka tela sama po sebi glava, ali pošto je odvojena od njega ona ne može da pokazuje svoje dejstvo, tako treba razmišljati da biva i sa duhovnim telom koje smo sačinili sadejstvom Svetoga Duha, pa je tako sve što smo rekli bez glave trulo i nekorisno, mada mnogi nerazumno smatraju da su delanjem i delimičnim sticanjem takvih udova stekli sve, a pošto su mrtvi, ne osećaju kakvog su dobra lišeni. Ovo što smo naveli, premda smo to kao primer predstavili odvojeno da bi sve bilo jasnije, ipak je bez glave i međusobnog prirodnog sjedinjenja nemoguće sastaviti i održati. Kao što telo malog deteta, ako je lišeno glave, nikada ne može da poraste, nego samo ako su sjedinjeni i primaju hranu jedno od drugog, odnosno telo kroz usta a glava,opet, kroz vlagu koju joj telo šalje, tako se hrani i raste i čitav čovek,pa treba shvatati da se isto to dešava i sa duhovnim telom, pošto se na njega postavi glava. A da ti to razjasnim, dobro me poslušaj dok ti budem ponavljao ono što sam rekao.
23. Dakle, imaš veru i smirenje kao osnove vrlina, a na njima su nadograđene, kako već rekoh, sve vrline kojima je sazdano telo i završeno do vrata, koji je nada. Ona stoji nad ostatkom tela i sama po sebi, ako nije sjedinjena sa glavom, gine zajedno sa ostalim telesnim udovima, jer nema otkuda da prima Duha Koji oživljuje i pokreće telo i udove na disanje i udisanje, i da se uopšte pričesti netruležnom hranom. I radi toga, da ne bismo dostigli nesavršenu meru rasta Hristovog, kao glavu na nju postavljamo istinski svetu ljubav, i to nismo smislili sami, daleko bilo, nego smo tako poučeni od onoga Svetog Duha Koga je imao onaj koji je rekao: A sad ostaju, vera, nada, ljubav, ovo troje. Ali od njih najveća je ljubav[24], i opet: Ako imam svu veru da i gope premeštam, i znam sve tajne i sve znanje, i ako razdam sve imanje svoje, i ako jezike čovečije i angeoske govorim, i ako predam telo svoje da se sažeže, a ljubavi nemam,ništa mi ne koristi[25]. Naime, vera uz pomoć nade, nevidljivo i neosetno bodrena, poučavana i krepljena svetom ljubavlju, savršava sve što je napred rečeno. A, savršavajući to, ona hrani i neguje i čini da od njih raste i glava, odnosno sama ljubav, koja opet, što više raste i hrani se, ostalom telu vrlina srazmerno daje snagu i čini ih [vrline] revnosnijim u daljem napredovanju.
24. Tako postepeno rastu svi udovi duhovnog tela, kao kada se pripoji kost kosti i sveza sa svezom[26], spojeni, povezani i sjedinjeni svetom ljubavlju. A ta ljubav, odnosno glava svih vrlina, jeste Hristos i Bog, Koji je zato sišao na zemlju i postao čovek, priopštivši se našoj zemnoj ploti, da bi nam suštinski predao Svoje Božanstvo i, učinivši nas duhovnim i netruležnim, uzneo nas na nebesa. To je ljubav za koju božanski Apostol kaže da se izliva obilno u naša srca, odnosno naše presuštastvljenje i priopštenje Njegovom Božanstvu, kojim se sjedinjujemo sa Bogom. O tome govori i Jovan Bogoslov: Savršena ljubav izgoni strah napolje, i: Ko se boji nije se usavršio u ljubavi[27], i opet: Vidite koliku nam je ljubav dao Otac da se deca Božija nazovemo[28]. Ljubavlju tu naziva Svetoga Duha Božijeg, Kojim primamo usinovljenje.
25. Dakle, tu ljubav niko od ljudi ne može da vidi ili primi, niti da je se dotakne i da je svesno primi kao glavu, ako, kako rekosmo, ne sačuva čvrstu i nepokolebivu veru u Hrista i ako na toj veri revnosno ne nadogradi sva pomenuta dela. A ko je nije video, niti je se dotakao, niti se priopštio njenoj sladosti, ne može ni da je dostojno zavoli. Jer ko ne ljubi brata cvojega, kaže, koš vidi, kako može ljubiti Boga Koga nije video?[29] Isto tako, ako Njega ne zavoli svom dušom, svim srcem, saglasno prirodnom poimanju i ljubavi, privrženosti i raspoloženju koji su nam svojstveni, ne udostojava se da Ga vidi. Jer koji Mene ljubi, rekao je, toga će ljubiti Otac Moj, i tada dodaje: I Ja ću ga ljubiti i javiću mu se sam[30]. Time je jasno pokazano da, ako najpre iz sve duše ne zavoli Boga ine pokaže ljubav prema Njemu u odricanju i od sebe, i od čitavoga sveta,ne udostojava se tajanstveno Njegovog javljanja u otkrivenju Duha Svetoga,niti Ga stiče kao svoju glavu, nego je mrtvo telo u duhovnim delima, lišeno života svih, Hrista.
26. Sa druge strane, oni koji su se udostojili da Mu se pripoje i da Njega steknu kao glavu, molim te da dobro paziš na ovo što ti govorim, i sami postaju bogovi po usinovljenju, nalik Sinu Božijem. O, čuda! Jer Otac ih zaodeva u prvu haljinu, haljinu Gospodnju u koju se On obukao pre stvaranja sveta. Jer koji se u Hrista krstiste, u Hrista se obukoste[31], odnosno u Svetoga Duha, Koji sve njih bogodolično izmenjuje nekakvim čudnom i neizrecivom i božanskom izmenom, o kojoj govori David: To je izmena desnice Višnjega[32], a naprsni učenik Hristov: Braćo, sada smo deca, i još se ne otkri, dakle onima u svetu, šta ćemo biti; a znamo po Duhu Koji nam je dat[33] da, kada se objavi, bićemo slični Njemu[34]. I ne samo to, nego im se daruje i um Hristov, koji im blista nad glavom i otkriva im tajne, koja nije moguće izgovoriti ljudskim jezikom. Uz to, daje im i nove oči i novi sluh. I zašto da govorim dalje? Jer nemoguće je sve reći. Čitav Sam Božiji Logos sa Ocem i Duhom prebiva u njima, te svaki od njih sa osećanjem i znanjem Boga postaje hram, pa tada sa smelošću govor i kliče: Ne živim više ja, nego živi u meni Hristos[35], i opet: Kada bejah dete, kao dete govorah, kao dete mišljah, kao dete razmišljah; a kada sam postao čovek, odbacio sam što je detinje[36]. Zato sve snosim, sve trpim[37], i kada me kore blagosiljam, i kada hule molim i kada me proganjaju trpim[38], da se useli u mene sila Hristova[39].
27. To je, dakle, savršeni, a beskonačni uzrast duhovnih ljudi. Savršeni po onome što je nama dostižno, a beskonačni jer je njegovo savršenstvo sakriveno u Bogu i njegova punoća je smrt za Hrista i Njegove zapovesti, tako da, kao što je On čitav zakon savršio i Sebe predao za čitav svet, potrpevši krst i smrt, moleći se i za one koji su ga raspeli i govoreći: Oprosti im, Oče, ovaj gpex, jer ne znaju šta rade[40], tako smo i mi dužni radi Njega i Njegovih zapovesti, ali i radi spasenja svoje braće da u sebi nosimo rešenost da umremo, da se ne bismo uzdali u sebe, nego u Boga Koji podiže mrtve[41]. Jer ako nam se i ne dogodi da nasilnom smrću okončamo život, nego po proizvoljenju, naš čovekoljubivi Bog i podvigopoložnik uračunaće nam to kao da smo to na delu podneli i istrpeli, saglasno svetitelju koji kaže: Tako mi vaše ljubavi, svakodnevno umirem[42]. I on to ne kaže kao da je to više puta na delu iskusio, nego u smislu spremnosti: Stremim ne bih li to dostigao, kao što mene dostiže[43]. Uz to, dužni smo i da se molimo za sve, i za one koji nas iz bilo kog razloga žaloste ili nas vređaju i koji su prema nama uvek neprijateljski raspoloženi iz zle namere, ali i za sve verne i neverne, kako bi prvi dostigli savršenstvo, a drugi se izbavili od prelesti i pristupili istinskoj veri.
28. Sve to niko od ljudi ne može sam od sebe da zamisli ili kaže ili primi sluhom, kao ni delom da učini, osim ako se prethodno ljubav Božija ne izlije bogato u njegovo srce i ako u sebi ne stekne Onoga Koji je rekao: Bez Mene ne možete činiti ništa[44]. Ali takvu blagodat i dar nije dostigao niko, ako se prethodno nije odrekao sebe samoga, kao što je zapovedio Spasitelj i kao što smo mi podrobno pokazali, Gospodu čitavim srcem svojevoljno posluživši i zavolevši Ga. A kome ona nije postala neotuđivo svojstvo, neka se ne vara i neka zna da se nije udostojio,niti će se ikada udostojiti sjedinjenja sa Bogom koje biva u umnom osećanju i znanju i sazrcanju. Jer oni koji su postali muževi savršeni, priopštivši se Božijoj blagodati, i koji su stekli savršeni duhovni uzrast u meri koju smo naveli, svi se nalaze sa Bogom i gledaju Ga toliko, koliko i On gleda njih. Jer Bog osetno prebiva u njima i oni osetno prebivaju u Bogu, ne odvajajući se i ne udaljavajući se od Njega.
29. I kada se tako dobro usavrše, onda im i Otac njihov nebeski predaje Svoje imanje u ruke njihove, pri čemu kao ruke treba razumevati pouzdanost i uverenost. Njegovo imanje je sledeće: besmrtnost, netruležnost, nepromenljivost, neizmenljivost, večitost, nezamisliva lepota slave koju je Sin imao kod Boga i Oca pre nego što je svet nastao, kako kaže samo Slovo i Sin Očev: Proslavi Ti Mene, Oče, slavom koju imadoh u Tebe pre nego svet postade[45], i opet: Slavu koju si Mi dao Ja sam dao njima, da budu jedno kao što smo mi jedno[46]. Od Njega se izliva svetlost nepristupna za sve grešnike, a njima dostupna, te im sija i donosi radost neizrecivu, mir koji prevazilazi svaki um, nasladu, uživanje i veselje u nezasitom zasićenju sada i u beskonačne vekove. Ukratko ću navesti, jer više i ne mogu da kažem, koliko sam i sam zadivljen, prvine svih onih dobara čiju lepotu oko pomućeno strastima nije videlo, niti ih je čulo uho, pogruženo u neznanje, niti je došlo na srce nečistog čoveka, a koja je Bog pripremio onima koji Ga ljube i koja kao zalog već sada vernima daje Nelažni i Verni.
30. To je, dakle, imanje Očevo za koje sam vam obećao da ću vam reći. I On ga tako daje, kako ste čuli, onima koji Ga ljube i žive na zemlji kao na nebu i koji se, mada tek imaju da umru, vladaju kao da su već počašćeni besmrtnošću, i koji hode po tami kao po danu i nevečernjoj svetlosti, i koji u ovom smrdljivom telu dišu kao da su stekli drvo života posred rajske radosti, kao i samu hranu angeosku, nebeski hleb, od koga se čisto hrane i oživljuju sve neveštastvene nebeske sile. Premda se i kreću posred sveta i svetskih stvari, oni istinski kliču sa Pavlom: Naše življenje je na nebesima[47], gde obitava sveta ljubav, sjedinjavajući se sa onima koji je vole, bogato ih obasjavajući i čineći ih bestrasnim i istinski angelima. A onaj ko, pre nego što se sa njom spojio i potpuno pomešao, naziva sebe bestrasnim ili poučava druge, ili pokušava da čini dela bestrasnih ili, opet, ne veruje onome što oni čine, nalik je malom detetu koji u nezrelom uzrastu podiže oružje odraslih ljudi, pa bi da i druge uči o ratnoj veštini, i ne samo to, nego sebe izjednačava i meša sa muževima i ratnicima, pa gleda da sa njima ode u rat. To ne samo da nije moguće, nego je dostojno i velikog podsmeha, jer će ga oružje koji nosi svakako ometati, oboriti i slomiti, pa on neće moći ni da ustane. I to je razumljivo. Jer on ne zna da koji u ratu budu ranjeni i oboreni ponovo ustaju,postaju opitniji i silnije se protive neprijateljima. Jer ako je Bog odredio da sa Mojsejem ne izađe u rat čovek strašljivac, utoliko pre onom ko je još dete i ne može samostalno ni da hoda, niti da se opaše, priliči da čeka muški uzrast i pre njega da ne pokušava nemoguće.
31. Međutim, pošto mi ne ratujemo protiv krvi i tela, nego protiv poglavarstava, i vlasti, gospodara tame ovoga veka, protiv duhova zlobe u nadnebesju[48], ni naše oružje nije plotsko i vidljivo[49], nego duhovno i umopostižno, i taj rat je nevidljiv i nevidljivo se vodi sa nevidljivim neprijateljima, zato svi koji misle da su nešto, pokazuju se pred ljudima kao smeli i hrabri i veoma opitni u ratnoj veštini, i kao da su mudraci koji toliko znaju kako treba pobeđivati zle duhove, da mogu i druge da uče. Tako oni hitaju da se praznoslovljem i umovanjem svima predstave kao nekakvi ratnici i pobednici nad neprijateljima, a premda ih osuđuje sopstvena savest da su za taj rat oni i neobučeni i neopitni, oni ne mogu da priznaju svoju slabost i neiskustvo, svladani sujetom i čovekougodništvom, jer se silno boje da ne ostanu bez ljudske slave.
32. Naime, pošto bližnji ne vide kakvi su oni u duši, niti ljudi primećuju da su oni obnaženi od oružja Duha i da su još nejaki i deca,oni se kriju u kožuhu licemerja i ovčijoj koži. I blagim rečima teže tome da svima pokažu da su sa mukom dostigli Hristov uzrast, a da pritom možda nisu ni temelje vere i nade podigli na kamenu, niti su podigli građevinu vrlina na Hristu kao temelju. I, pošto su još slabi i neopitni, pri naletu iskušenja i bure pomisli spotiču se i žalosno padaju, jer kada bi ih svi videli kakvi su, oni, jedino obučeni u obrazinu blagočašća kao na pozornici, ne bi mogli ni da uopšte stanu pred lice čovekovo, niti da ih, kako mislim, neko vidi, a posebno oni koji misle da su bolji od drugih u znanju i reči i koji umišljaju da u sebi nose carski lik,koje mnogi poštuju i cene kao mudre i pobožne i celomudrene, a koji se u nevidljivim pokretima duše ništa ne razlikuju od onih koji su se usavršili u zlu.
33. Ali hajde, vi koji to želite, naučite se šta je slava istinski svetih i bestrasnih muževa, vi koji joj stremite i usrdno želite da je steknete, jer ću vam pokazati sliku na kojoj ćete vi videti svu lepotu njihovoga oružja i njihov sjaj, pa će svaki od vas, poredeći sebe samoga sa tim svetiteljima, poznati dokle je dospeo i koliko smo svi mi daleko njihove hrabrosti, vrednosti i sile.
34. Dakle, zamisli nebo u vedroj i bezoblačnoj noći i pogledaj u njemu mesečev krug, sav ispunjen blistavom i prečistom svetlošću, kao i krug koji često biva oko njega. Dobro to razmotrivši, pređi umom i na ovo što opet imam da ti kažem. Svako od svetih za života je nalik nebu, a srce njihovo nalik je mesečevom disku. Sveta ljubav, pak, jeste svedelatna i svesilna svetlost, koja je nesravnjivo sjajnija od ove sunčeve svetlosti i, kada se dotakne njihovih srca, ona, svakodnevno rastući, potpuno ih ispunjuje. Jer ona ne prolazi kao mesečeva svetlost, nego se uvek održava kao svesvetla, posredstvom revnosti i dobrih dela svetih. A sveto bestrašće je kao krugovidni venac koji okružuje svete i sa svih strana ih poput šatora pokriva i štiti netaknute od svake lukave misli, a još pre od svakoga greha, čineći ih slobodnim od svih neprijatelja, kojima ne dozvoljava da im naude. I ne samo to, nego ih čak čini i nedostupnim za protivnike.
35. Jeste li videli šta je slava, vi koji istinski žudite za njom? Dali ste uvideli koliko je velika pomenuta slika i koliko svakome od nas nedostaje slava i svetlost svetih? Jer ta slika je obraz onoga što se savršava u nama i nismo je mi izmislili, daleko bilo, nego ona postoji od pre i načinio ju je Bog. Jer umetnik Bog Logos u tvorevini kao na dasci unapred je oslikao ono što ima da se docnije dogodi na naše spasenje i presazdanje, kako ne bismo, gledajući u čulnom vidljivi praobraz, pokazali neverje, pomislivši da se u nama duhovno savršava i ispunjava prava istina, nego da, znajući da je svako od nas drugi svet od Boga, veliki u ovom malom i vidljivom svetu, kako i neki od bogoslova svedoči, ne bismo poželeli da se u bilo čemu pokažemo gorim od beslovesnih i bezdihanih stvari koje je čovekoljubivi Bog stvorio nama na pouku, nego da bismo porevnovali za svakim dobrom, a od podražavanja zlu bežali koliko možemo.
36. Ostalo ću izostaviti, pa ću okončati slovo, rekavši vam kao podsećanje samo ovo. Neka svako ko sluša zna da kao što vidimo da od dana biva noć i od noći ponovo dan, tako smo dužni da verujemo i budemo uvereni da biva i sa nama koji se nalazimo u tami greha i u njoj prebivamo od rođenja, te da verom i delanjem zapovesti možemo da dospemo do božanskog dana i duhovnog prosvetljenja, kao što, opet, nemarom i prenebregavanjem i lenjošću padamo u pređašnja zla i vraćamo se u noć greha. I u tome, ako ne ni u čemu drugom, valja nam se ugledati na sunce koje nam služi. Jer kao što ono nikada ne prestaje da izlazi i sija, nego večito ispunjava Vladičinu zapovest, tako ni mi nemojmo poželeti da iz nemara sedimo u tami naslada i strasti, nego radije čuvajmo zapovesti Onoga Koje rekao: Pokajte se, jer se približi Carstvo Nebesko[50], čuvajmo ih svakodnevnim i neprekidnim pokajanjem i, očistivši se suzama koje od njega ističu i svakim drugim dobrim delom, pohitajmo da se kao sinovi svetlosti vratimo nevečernjoj svetlosti. Tako ćemo i mi svojim primerom bližnjima postati neveštastveni dan i nova zemlja i nova nebesa, imajući sunce pravde koje sija u nama, kazujući zapovesti i slavu Božiju[51] nepraznim i taštim rečima, nego svojim delima, postavši u svemu delatni učitelji nemarnijoj braći i ostavivši ih bez izgovora.
37. Nemojmo zato bližnje voditi ka nemaru, govoreći: „Kako je moguće da čovek postigne to ili ono?“ i time ih čineći lenjim u delanju zapovesti. Ja sam saglasan u tome da je mnogima mnogo šta nemoguće, ali onima koji su, poput mene, nemarni i koji ne žele da prezru svet i da sve u. Njemu smatraju tricama, koji su okrenuti sujetnoj slavi i teže bogatstvu, naslađuju se pohvalama i počastima, kojima žalosno vladaju umišljenost i gordost. Zasad ću izostaviti one koji se dobrovoljno poput svinja valjaju u blatu greha, čiji dom duše je prazan i u njemu nema Onoga Koji obitava u vernima i svakoga dana kliče: U svetu ćete imati žalost; ali ne bojte se, Ja sam pobedio svet[52], koji daje saglasnost neprijatelju. A onima koji u veri i sa samoodricanjem slede Hrista i Boga u veri, ljubavi i smirenju i koji su Ga sa Ocem i Duhom stekli u sebi sve biva moguće i lako, saglasno sa onim koji je u Duhu rekao: Sve mogu u Hristu Koji mi daje moć[53]. Oni koji su se Njime obogatili nevidljivo posmatraju neizrecivu lepotu samoga Boga, drže Ga bez dodira, u nevidljivom viđenju nepojamno poimaju Njegovi bezvidni vid, neobrazni obraz i neuobličeni oblik, neukrašeno ukrašen nesloženom lepotom.
38. A šta je ono što poimaju i vide? To je prosta svetlost Njegovog Božanstva, koju oni bogato sazrcavaju umnim očima i koje se dotiču neveštastvenim rukama u nesputanoj čežnji, bez jedenja je jedući duhovnim ustima uma i duše i, sazrcavajući čiju lepotu i sladost, oni se nikada ne mogu nasititi. Jer njihova se žudnja stalno iznova raspaljuje od sladosti i silnije gori, pa ako im se neki put ne pokaže toliko jasno, osećaju se kao da su sve izgubili, a ako ona poželi da se nakratko i sasvim sakrije od njih, to u njima izaziva oštar i neizdrživi bol od neizrecive čežnje.
39. Bolje ćemo na primeru razumeti koliko je mučna i kako tomi [kako je bolna] ta čežnja. Zamisli da je voljena nekog siromaha devojka od carskoga roda, ukrašena carskom dijademom i lepša od svih žena na zemlji. Zamisli je kako sedi u svojoj odaji, dok onaj koji je voli stoji napolju, jer je prezren zbog siromaštva i krajnje bede. I ako devojka kroz mali otvor provuče spolja ruku, čitavu nanizanu zlatom, pa je pruži dragom, a on je uhvati i, videvši njenu neverovatnu lepotu, počne da je celiva, kao u nadi će se sa njom sjediniti i zajedno sa njom carovati, kako mu je ona to sa zakletvama i obećala, a zatim devojka iznenada trgne ruku iz njegovih, povuče je i sasvim sakrije, zar mu to neće izazvati nesnosni bol i još mu više raspaliti čežnju? Mislim da ćete i vi potvrditi moje reči.
40. I ako tako obično biva sa vidljivim i čulnim telima i stvarima, a ona su truležna i brzo prolaze, koliko pre će se to dogoditi sa umnim i nevidljivim, koja su netruležna i večna? Jer koliko su večna dobra bolja od privremenih, srazmerno tome ona izazivaju i snažniju čežnju u dušama onih koja ih vole. Zato im čežnja za Bogom ne dopušta ni da najmanja strasna želja ili pristrasnost makar nakratko ovladaju njima. Takvi ne teže ni slavi, ni nasladi, ni novcu, pa čak ne dopuštaju ni da pomisle na ljubav prema telima, nego kao što ženik koji je bojama naslikao bezdihanu sliku svoje neveste drži je uz sebe, ne spušta pogled sa nje i hoće da je gleda, raspaljujući se čežnjom i željom prema njoj, a kada vidi da mu dolazi sama nevesta i da nije nalik slici, nego da je neuporedivo i neiskazano lepša i blagodolično besprekorno ljupka, pa je celiva i zagrli i više ne oseća nikakvu želju ni da pogleda prema njenoj slici, isto ili čak još veće doživljavaju oni koji prema veličanstvu i lepoti vidljive tvorevine sagledavaju silu i premudrost svoga Tvorca i postepeno se uznose ka ljubavi prema Njemu i veri, kao i čistom strahu koji iz njih proishodi. I kada se sa samim Bogom suštinski sjedine i udostoje se da Ga gledaju i da Mu se priopšte, oni više ne gledaju na sliku tvorevine, niti na senku vidljivog strasno ili pristrasno ili privezano. Jer kada im razum pronikne u ono što prevazilazi čula i pomeša se sa tim, preobukavši se u sjaj božanske prirode, oni više nemaju osećaj prema vidljivom kao pre.
41. Dakle, tu blaženu strast (jer ugledaću se u tome na onoga ko je rekao: Kao kakvom nedonoščetu, javio se i meni[54]) i ja prezreni čovekoljubljem Božijim i blagodaću kroz mnoga moljenja udostojio sam se da doživim i kroz nju sam se tajanstveno opitno naučio svemu pomenutom sa osećanjem, viđenjem i znanjem, a pošto sam je primio, na korist i podstrek onih koji hoće da traže Boga i da Ga nađu ovo sam predao peru. Zato se potrudite sa mnom i molite se, svi koji ste imali korist od ovih reči i koji ste rešili da se delatno uzdignete na visinu toga, da se vašim Bogu blagoprijatnim moljenjima u meni ne samo očuva neugasivi plamen božanske čežnje, nego i da se silnije raspali i da me sačuva besprekornim i neporočnim i neukaljanim Onaj Koji se sa zemlje uzneo na nebo i proslavio naš rod ljudski, te da me još više priljubi Sebi i sa Sobom jasno sjedini i udostoji me da me čitavog osetno pomeša sa čitavim Sobom i sa vama, u nesmešanom mešanju i neizrecivom saprikosnovenju, saglasno Svojim nelažnim obećanjima.
Njemu priliči svaka slava, čast i poklonjenje, sa Ocem i Svesvetim Njegovim Duhom, sada i svagda i u vekove vekova. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Mt. 25,29
  2. 2Pt. 2,19
  3. 1Tim. 1, 7
  4. 2Kor. 11,23
  5. Mt. 20,16
  6. Jn. 14, 2
  7. Ps. 33,10
  8. Ps. 36,27
  9. Ps. 106, 40
  10. Ps. 80,13
  11. Rim, 1, 28
  12. Ps. 29,12
  13. Rim. 7,25
  14. Rim. 1, 21
  15. Rim. 8,18
  16. Ps. 25, 2
  17. Ef. 6,14
  18. 1 Pt. 1,13
  19. Kol. 3,12
  20. Rim. 15,1
  21. Gal. 6,17
  22. Is. 50, 6
  23. Lk. 22,15
  24. 1Kor. 13,13
  25. 1Kor. 13,13
  26. Jez. 37,7-8.
  27. 1Jn. 4,18
  28. 1Jn. Z,1
  29. 1Jn. 4,20
  30. Jn. 14,21
  31. Gal. 3,27
  32. Ps. 76,11
  33. 1Jn. 3,24
  34. 1Jn. 3,2
  35. Gal. 2,20
  36. 1Kor. 13,11
  37. 1Kor. 13,7
  38. 1Kor. 4,12
  39. 2Kor. 12,9
  40. Lk. 23,34
  41. 2Kor. 1, 9
  42. 1 Kor. 15, 31
  43. Flp. 3,12
  44. Jn. 15, 5
  45. Jn. 17, 5
  46. Jn. 17, 22
  47. Flp. 3,20
  48. Ef. 6,12
  49. 2Kor. 10,4
  50. Mt. 3,2
  51. Ps. 18,2
  52. Jn. 16,33
  53. Flp. 4,13
  54. 1Kor. 15,8

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *