SABRANE BESEDE

 

SABRANE BESEDE
 

 
KATIHETSKE BESEDE (BESEDE O VERI)
 
BESEDA SEDMA.
O PRISTRASNOSTI PREMA SRODNICIMA. I O TOME ZAŠTO JE ONA POGREŠNA I U KAKVU PROPAST I NESLOBODU ODVODI ONE KOJI JOJ ROBUJU. I O OČAJANJU I NJEGOVIM VIDOVIMA. I O TOME ŠTA ZNAČE REČI „KO POVERUJE I KRSTI SE SPASIĆE SE, A KO NE POVERUJE BIĆE OSUĐEN“.
 
1. Braćo i oci, kamo sreće da svagda ćutim, jer tada bih mogao i da sopstvene grehe oplakujem, i da nikada ne poduzimam učiteljsko delo,niti da poučavam vašu ljubav o veri ili da, uopšte, drugima ukazujem na puteve spasenja – ne zato što je to suprotno Božijoj zapovesti (štaviše,Njemu je to blagoprijatno), nego zato što sam nedostojan takvog duhovnog delanja. Stoga se i pribojavam, nesrećnik, da ne budu i u vezi sa mnom sasvim umesno izgovorene one davidovske reči: Grešniku reče Bog: Zašto kazuješ zakone Moje i uzimaš zavet Moj u usta svoja? A ti si omrznuo vaspitanje i bacio si reči Moje za leđa[1].
2. Ali pogledajmo, ako je ugodno, ko je onaj koji mrzi vaspitanje i kobaca Njegove reči za leđa. Onaj ko se ne pokorava zakonima Božijim ne trpi [ne može da podnese] kaznu koja dolazi od reči Gospodnjih i zatvara uši da ne čuje reč o konačnoj kazni grešnika ili o tamošnjem večnom ognju i adskim mukama, kao i o večnoj osudi koju ne može izbeći onaj koje jednom pao pod nju. Onaj ko ne drži svom silom i snagom duše pred očima zapovesti Božije i ne čuva ih, nego ih prenebregava, pretpostavljajući im i čineći ono što im je suprotno, jeste onaj ko baca reči iza sebe. Ada bih vam odmah razjasnio o čemu se tu radi, kada Bog zapoveda i jasno kliče: Pokajte se, jer se približilo Carstvo Nebesko[2], i uz to: Borite se da uđete kroz uska vrata[3], a onaj ko to sluša ne samo da ne misli da se kaje i da sili sebe samoga da uđe kroz uska vrata, nego i provodi sve dane svoga života u nadmenosti i duševnoj raslabljenosti, svakoga časa dodajući greh na greh i tražeći odmor i ugađanje telu više nego što je potrebno, što pre ukazuje na široki i prostrani put, a ne na put uski i tesni koji vodi u život večni, takav baca Božije reči za leđa i čini svoje ili, tačnije, đavolove želje.
3. To ja prvi, nesrećnik, činim i sedim u smradnoj jami i, pošto sam svestan sopstvenih greha, vičem odozdo i dozivam sve koji napolju prolaze:“Bežite što dalje od ove strašne jame, braćo, i pođite pravim putem,koji je Hristos! I neka niko ne odstupa nadesno ili nalevo, da ne padne ovamo sa mnom, svejadnim i nesrećnim, i liši se zajedno sa zemnim i nebeskih dobara“. A pošto pomoću svojih brojnih smicalica svelukavi đavo, i neprijatelj duša naših, u tu jamu katkad, kao u gomili, ubaci većinu ili gotovo sve nas, moguće je da i samo to, odnosno pristrasnost prema srodnicima, neprijatelj upotrebi kao uže koje veže za vratove onih koji su primili tu uzdu, pa ih odvuče u strašne ponore i užasne i neizbežne bezdane grehova, pogruzi ih u jamu očajanja, spusti ih na samo dno ada[4], te ih tamo okuje i ostavi. Ali ja vas molim, ljubljeni, bežimo od te pošasti.
4. Đavo, naime, u takve ljude podmuklo ukorenjuje i vešto u njih udahnjuje toliko očajanje, da oni ni ne uviđaju da su pali u očajanje, niti veruju Božanskim Pismima, niti smatraju verodostojnim one koji im govore o tome, nego sopstveno umovanje ili, bolje reći, bezumlje i neosetljivost pretpostavljaju svemu, što je gore od svakoga očajanja. Jer jedno je da zbog svoga spasenja očajava neko ko je pao u mnoštvo greha, a drugo je da upotrebljava zlo, uveren da čini nešto dobro. Naime, prvi, ako se nauči pokajanju i Božijem čovekoljublju, ako sazna da nema te sile grehova koju pokajanje ne briše i da gde se umnoži grex, onde se još više umnoži blagodat[5] i da veća radost biva na nebu zbog jednog grešnika koji se kaje[6], možda će, kada dođe sebi i doživi skrušenost, jednom poželeti da se oslobodi tih mnogih grehova i da olakša svoju savest od nesnosnog bremena, pa će ustati i sve drugo – a mislim na životne stvari – smatrati ništavnim,te će sa revnošću pristupiti pokajanju. A drugi, budući da ga je teško dozvati pameti, potpuno odbija da se izleči takvim lekovima. Jer kako će i pristati da se izleči onaj ko uopšte i ne veruje da je bolestan ili pao? Nikako!
5. Zato mi najpre treba, u meri u kojoj to možemo, da ih rečima, koje ćemo pročitati iz Božanskog Evanđelja i ostalih svetih Pisama, uverimo i pokažemo im kako su, doduše, oni krenuli pravim putem, ali da su odstupili sa njega i zalutali, i kako im je neprijatelj, našavši ih usamljene, na prevaru oko vrata svezao uže pristrasnosti, odvukavši ih zatim u ponor i u bezdan grehova. Zatim ćemo im pokazati i kako ih je on bacio u najdublju jamu i kako im je, pošto ih je spustio u ad, skinuo uže sa vrata, a kada se uverio da se oni više neće moći osloboditi i vratiti na zemlju, ostavio i otišao. I tako ćemo onima koji veruju rečima Božanskog Pisma i koji uviđaju svoje grehe i priznaju ih, shvatajući u kakvom se stanju nalaze, dati reči koje predstavljaju odgovarajući lek za njihove rane.
6. I molim sve vas da se pomolite zajedno sa mnom koji bih, nerazuman i neuk, sada da se upustim u podvig reči i da pristupim dokazivanju toga što sam rekao, da blagodat Presvetoga Duha snažnije zasija i prosvetli čitav moj razum i um i da mi da kažem nešto što valja, ne po mojoj dostojnosti, nego radi vaše koristi, kao da mi sama šapuće reči, prosvetljujući nas ujedno svojom svetlošću i pokazujući sve što smo prethodno rekli, kao da nam govori: „Ovo je put, ovo odstupanje od njega, evo ga neprijatelj i uže. Pogledaj kako onaj brat sa radošću prima okov i kako ga đavo vuče i odvodi“. I pošto pokaže i sve ostalo i pouči nas kako možemo da izbegnemo neprijateljske mreže, uzneće se na nebesa i slobodne nas povesti sa sobom. A to sve možemo videti samo ako se rečju vratimo na početak života i monaškog podviga i počnemo odatle. Jer kako beseda bude napredovala, blagodaću Duha, onima koji paze jasno će se pokazati ono što je obećano. Ali gledajte da se ne zamorite, pošto je beseda korisna, budući da je i bogonadahnuta, jer se i mi i naše reči, saglasno rečima mudraca,i samo naše disanje nalazimo u ruci Boga Koji nas je stvorio[7].
7. Gospod i Bog naš Isus Hristos, Koji je istinski Sin Boga i Oca, jednosuštan i jednoprirodan i jednoslavan, saprestolan i jednoprestolan, Koji prebiva u Ocu i Otac u Njemu, pogledao je na naše mučenje i zlopaćenje, kao i na ovo naše robovanje neprijatelju koji nas je prevario grehom,smilovao se na nas Svojim neizrecivim čovekoljubljem i, poželevši danas izvuče iz ropstva i najsramnije prelesti, sišao je iz očinskog krila,uopšte ga ne napustivši, kako sam On zna, a pošto se našao na zemlji i poživeo[8] i opštio[9] sa nama, grešnim ljudima, i dao Svojim svetim učenicima i apostolima zapovesti za naše spasenje, opet se uzneo Svome Ocu sa slavom, poručivši im i rekavši: Pođite i propovedajte Evanđelje svakom stvorenju, poučavajući[10] sve ne da „drže“ samo jedno ili drugo, nego sve što vam zapovedih[11]. Rekavši „sve“, On nije izostavio ništa što nije zapovedio da se čuva. Šta još kaže? Ko je poverovao i krstio se spasiće se, a ko nije poverovao biće osuđen.[12]
8. Dakle, ljubljena braćo, jeste li razumeli što znači to što kaže ko poveruje i krsti se, a zatim i ko ne poveruje, ili da i o tome govorim vašoj ljubavi? Jer te se reči čine razumljivim i jednostavnim, ali u dubini imaju skriveni smisao.
9. On ovde verom ne naziva samo veru u to da je Hristos Bog, nego obuhvatniju veru u sve svete zapovesti o Kojima je On govorio i koja nekako u sebi sadrži sve Njegove božanske zapovesti, u uverenju da u njima ništa nije uzaludno, sve do crtice, nego da je sve do najmanjeg slovca život i da donosi večni život. Dakle, onaj ko tako veruje u njih i ko je obećao na svetom krštenju da ih sve čuva i bez izuzetka ispunjava, biće spasen, a ko nije poverovao u neku od Njegovih reči i ko se odrekao makar jedne crtice ili najmanjeg slovca, kako je rečeno, biće osuđen. I to je pravedno. Jer koMu je poverovao u velikom (kao u to da je On, kao Bog, neizmenljivo postao čovek, da se raspeo i umro i vaskrsao, da je, pošto je vaskrsao, ušao kraj zatvorenih vrata i da su Ga učenici videli, da se uzneo i sedi sa desne strane Boga i Oca, da će doći da sudi živima i mrtvima i da svakome da po delima njegovim, nakon što najpre, razume se, vaskrsne sve nas koji smo se rodili od Adama i koji ima da se rodimo do poslednjeg dana), a ne veruje Mu kada mu kaže: Zaista vam kažem da će i za praznu reč ljudi dati odgovor u dan suda[13], kako će onda biti veran i pribrojati se vernima?
10. Dakle, ko Hristu veruje u on sme što je strašno i što prevazilazi um i svaki ljudski razum, a duša mu sluša i veruje u ono što se dogodilo i što ima da se dogodi od Samoga Gospoda našeg Isusa Hrista, aline veruje kada Ga čuje gde kaže: Ko hoće za Mnom da ide neka se odrekne sebe i neka uzme krst svoj i neka Me sledi[14], i: Ko voli oca ili majku više od Mene nije Mene dostojan[15], i: Ko dolazi Meni i ne mrzi oca svoga i majku i braću i sestre i ženu i decu, pa i sopstvenu dušu, ne može da bude Mojučenik[16], i: Ko ukine jednu od ovih najmanjih zapovesti nazvaće se najmanjim u Carstvu Nebeskom[17], kako će takav biti veran i neće li radije biti osuđen kao neveran ili gori od nevernog? Jer on sajedne strane u velikom ispoveda da veruje Hristu, a sa druge u malom prezire kao lažljivog samoga Boga svega i Vladiku. I,govoreći kako Mu u drugim stvarima veruje kao Bogu, on Mu ne veruje kao da je On običan čovek kada kaže da će ljudi u dan suda dati odgovor i za praznu reč. I misli da se spasava kada se smeje i psuje i praznoslovi, dok Gospod naziva nesrećnim onoga ko se smeje, a blaži one koji plaču. I, premda se ne odriče sebe samoga, niti podiže krst, on misli da sledi Hrista Koji se razapeo radi njega. I mada više voli svoje roditelje, on iskreno misli da je dostojan Hrista. Tako i oni koji Mu dolaze, navodno se odrekavši sveta, a da ne mrze sve svoje srodnike i uz to se ne odriču sopstvene duše, nego ih, naprotiv, vole, uzalud misle da su Hristovi učenici. I dok svakoga časa ukidaju ne jednu i najmanju od zapovesti, nego mnoge i velike zapovesti, oni uopšte ne misle da čine išta nepravilno, nego, štaviše, smatraju da će takvi biti veliki u Carstvu Božijem. I, što je najveće zlo, govore da to uopšte nije prestupanje zapovesti, nego u to nerazumno pokušavaju da ubede i nas same koji stremimo reči istine. Ali da se vratimo na besedu.
11. Dakle, sve što je zapovedio apostolima, Hristos Bog je slično tako i nama naložio da čuvamo i mi to možemo učiniti i u svetu, ali ne želimo jer smo slabi u veri i ljubavi prema Hristu. A o tome da je to istina, svedoče svi koji su pre zakona, i u zakonu i posle Hristovoga dolaska, blagougodili Gospodu, premda su imali i decu i žene, i sve životne brige i nespokojstva, pošto su se od svega toga odvojili nepristrasnim proizvoljenjem i prosijali verom i životom više nego oni koji su živeli po planinama i pećinama. Zato, dakle, koristeći se zapovešću Gospodnjom kao pomoćnicom (kao da je to rečeno o nama i o našoj slabosti), mi odvrgavamo sve i polazimo uskim i tesnim putem, kao da se na neki način telesno odsecamo od sveta i od onoga što je u svetu, i tako, polazeći iz jedne zemlje i mesta i grada, mi dospevamo u drugo obitalište i manastir, pri čemu svako hoda ili hita i juri na poprište vežbanja podviga za vrlinu življenjem i podvigom prema sopstvenom proizvoljenju. Čemu to? Da bismo stekli nepristrasnost prema tome o čemu smo govorili. Zato i kada odlazimo iz sveta, mi se odmah potčinjavamo zapovestima Gospodnjim i povinjavamo Njegovim odredbama, polazeći putem koji vodi na nebesa.
12. Sada te molim da obratiš pažnju na smisao ovoga što ću ti reći. Predstavi, molim te, u umu put koji je ugažen nogama onih koji su pravilno hodali. Sa obeju strana zamisli planine i šume i vrleti i litice i gudure, i uz to i ravnice i mesta prijatna, radosna i senovita, sa svakojakim poekrasnim plodovima, a zatim zamisli kako se tamo ponegde skriva veliko mnoštvo zveri i razbojnika i družine ubica. U tim okolnostima, nas ništa od toga što smo naveli neće moći da zavede, niti da nas pokoleba u nameri ili da nam naškodi, ako sledimo svetitelje koji su nam prethodili i ako hodamo istim putem kojim su oni stupali. Jer ako hodimo putem zapovesti[18] Gospoda i Boga našega i bez osvrtanja prolazimo kraj svega rečenog, niko ni od tih razbojnika, niti od zveri ne napada nas otvoreno i besramno, i ne usuđuje se da nam se približi, a posebno ako pratimo vodiča i putujemo sa dobrim saputnicima. Dogodi se da ponekad stanu podalje, a neki put da nam se približe, pa nam prete i gledaju nas ubilački, ili nas mame i laskaju nam i prijateljski nam se obraćaju, ili nam pokazuju različita prijatna mesta i lepotu plodova, savetujući nam da malo odahnemo kako bismo olakšali muke od putovanja i nudeći nam da pojedemo plodove koji su još i slađi nego što izgledaju, smišljajući nam i mnoge druge zamke i različite povode za greh. I dodijavaju nam ne samo danju nego i noću, i ne samo kada smo budni nego i dok spavamo, nekada razdraživanjem i istečenjem, nekada kušanjem zabranjenih jela, a neki put se na nas bacaju poput razbojnika sa buktinjama i svetiljkama[19] i naoružani mačem prete nam smrću, gledajući da nas uznemire i skrenu sa pravog puta. Neki od njih podmeću nam misao da nam je nemoguće da do kraja potrpimo poteškoće na putu, a drugi da je naš napor besmislen i beskoristan. Neki kažu da taj put niti ima, niti će imati kraja, pokazujući neke od onih koji nisu uspeli, a posebno one koji su ostarili u podvigu a da nisu iskoristili vreme, jer su putem prolazili ne u znanju i blagočašću, iako su mislili da idu putem zapovesti, nego su to činili svojeglavo i umišljeno, što svakako prekida njihov put po Bogu i oni se uplaše i vrate natrag[20], u nemaru se predajući lukavom da čini sa njima šta mu je volja.
13. Ali zašto bih vama, svojoj duhovnoj braći, objašnjavao sve, kada se ne mogu prebrojati zamke i strašne podvale našeg neprijatelja đavola i njegovih lukavih duhova? Nego prepustivši podvižnicima da sami ispitaju ostalo i pruživši im nagoveštaj na osnovu ovoga malo što rekoh, pokušaću da vašoj ljubavi pokažem ono što sam obećao. A šta je u pitanju? Sveza pristrasnosti prema našim srodnicima i to kako nas đavo njome vezuje i žalosno šalje u tamu i pogibiju, a posebno kada je reč o onima koji su pokazali hrabrost u borbi protiv drugih strasti i primili venac.
14. Molim te još jednom da razmisliš o smislu ovoga o čemu govorim. Zamisli sebe na pomenutom putu kako, ili tek što si stupio na njega,ili godinama njim putuješ, pa si mnogo postradao od svih pomenutih zveri i razbojnika, a da te, blagodaću Hristovom, nisu obmanula laskanja,niti te je zavela na nasladu lepota svega što si video, niti su te pokorili strah ili pretnja tako da odstupiš sa pravog put ili prestaneš da ideš napred, niti si se okrenuo natrag, nego, štaviše, trčiš još bodrije. Da se nije možda, dok ti tako hitaš, satana smirio i više neće ratovati sa tobom, i zar će se ikada smiriti? Svakako da ne! Nego, znajući da nam je Bog dao zapovest da se odreknemo oca i majke i, uopšte, čitavog plotskog roda, a uz to i samih sebe, i ne samo to, nego i da smo obećali Bogu da ćemo pristupiti usamljeničkom življenju i da ćemo njega sačuvati uz sve drugo, šta đavo čini, kada nije uspeo da učini išta od svega pomenutog? On najpre u nama pokreće i obnavlja sećanje na naše rođene,a zatim nam i iz Božanskih Pisama podmeće misao o onome što je rečeno za druge stvari i okolnosti, ne bi li nas lukavo smutio i naveo nas da prestupimo zapovest, govoreći nam: „Poštuj svoga oca i majku[21], kaže Božansko Pismo, i domaće semena svojega ne prezri[22]; jer ko o domaćima ne promišlja, saglasno božanskom apostolu, odrekao se vere[23], a ne zna,podmukli, što je i razumljivo, da je to rečeno ne da bismo roditelje ili srodnike voleli više nego Boga i da bismo njih pretpostavljali ljubavi prema Njemu, nego da bismo se naučili poslušanju i saznali da, ako nam je neophodno poslušanje i poštovanje prema onima koji su nas rodili,koliko pre to treba da važi u odnosu prema Bogu, Koji je stvorio i njih i nas. A domaći našeg semena, varalice (dobro je da se njemu obratim),nisu srodnici po ploti nego po veri[24] koje ti, kako je i razumljivo, ne znaš, pa nam podmuklo seješ[25] srodstvo po ploti, trudeći se da nas navedeš na prijateljstvo i pristrasnost prema njima.
15. I kada primetimo i spoznamo prevaru, bilo sami bilo zahvaljujući drugima koji nas vode ili zajedno sa nama putuju putem Gospodnjim,šta nam on opet u nevidljivom pokretu srca došaptava? „Ti si“, kaže,“već sada dostigao druge mere i drugi napredak, za koji ne zna niko odbraće koja su sa tobom, i stekao si nepristrasnost i potpuno bestrašće. Zato, ako hoćeš, prezireš i svoje srodnike i ne obazireš se na njih, ni malo za njih ne mareći“. Ubacujući tajno takve misli, on može da predstavi i samoga srodnika bilo u razumu, bilo čak telesno i, podmećući sledeće razmišljanje, kaže: „Kako ćeš dopustiti da pogine stvorenje Božije, da se upodobi stoci[26] i da se iz neznanja pribroji beslovesnim? Zar nećeš pružiti ruku, nećeš li mu otvoriti um, nećeš li ga navesti da pozna Boga Koji ga je stvorio? I kakav ćeš odgovor imati i šta ćeš reći u strašni dan?“ Zatim, prestavši da mu se obraća, navodi ga da za vreme molitve lije suze sastradavanja, kao da ih Bogu prinosi na blagoprijatni dar, i da u sebi govori: Ko izvodi dostojno! iz nedostojnog kao usta će Mi biti[27] i: Kad učiniste jednom od ovih najmanjih, Meni učiniste[28], i opet: Koje postao otac siročadi[29], i ostalo. A sve to je očita obmana i varka lukavoga.
16. A kada se neko ni posle svega toga ne preda, nego još okleva i protivreči lukavom, govoreći: „Kako god bilo, ono što sam dužan da učinim svome srodniku, to ću uraditi i strancu, koji mi je pre srodnik po Bogu nego po ploti“, lukavi neprijatelj odgovori mu i kaže: „Razume se, Bog se na taj način stara o svima i svi se tako privode poznanju i veri u Njega – ti posredstvom svojih srodnika ili stranaca, drugi kroz tebe, a kroz njega treći. Ali ko je danas, u ovo vreme, kao ti? I kuda ćeš ga pustiti da ode,a da ne postane odmah hrana za vuka i da ne izgubi dušu za koju ćeš ti sam platiti ako ga ostaviš?“ I tada već brat stoji prevaren i sa opravdanjem dopušta da bude svezan lancem pristrasnosti i, pošto ga satana okuje, on mu se više ne protivi, povinovavši se njegovim rečima.
17. I obrati, molim te, pažnju na podlost tog strašnog i dušegubnog razbojnika! Sputavši ga pristrasnošću, on ga više ne prati putem, niti mu, makar za neko vreme, dodijava u vezi sa tim, da se ne bi uočila njegova podvala. Nego šta čini? Kao da je uhvatio kraj užeta i udaljio se, on se od njega krije u tami, kao istinski gospodar tame, prepustivši njemu da brine i stara se o srodniku, jer zna da će mu taj umesto njega neprestano dodijavati i nanositi mu udare. A pošto se to dogodi, kada se upusti ubilo kakvu brigu oko srodnika, on odstupa sa carskog i pravog puta kojim je krenuo. I što više on odstupa, neprijatelj se povlači dublje u svoju zamku, tajeći se i sakrivajući se u dubini, i u rukama drži čvrsto, nazovimo ga tako, uže pristrasnosti, trudeći se da ga ovaj nipošto ne primeti. .
18. Pošto zađe sa puta, obrati pažnju na to šta brat počinje da u sebi govori: „Onaj ko je spasao dušu ravan je onom ko ju je stekao“. Tako on ubeđuje sebe samoga da je pokušao da učini delo nalik Hristovom. I ako ima poznanike u svetu, on im odlazi, pa im neki put nedostojnim laska i hvali ih, drugi put pokuša da ih ukori, a dogodi se i da se pokaže kao nemarni stomakougađač, izgovarajući takve reči koje ih mogu navesti na smeh. I, prosto rečeno, on se sa svakim ophodi kako tome odgovara, kako bi ga taj primao i davao mu nešto. A ako vidi da mu ništa ne daju, on bez stida ne odustaje od toga da svugde moljaka, pozivajući se na svoga srodnika. Ako li se dogodi da su oni koji ga slušaju plotski i svladani istim takvim gresima, oni čak hvale nesrećnika i govore mu: „Velika je tvoja plata“. Od toga se pristrasnost uvećava i ukorenjuje, a bolje je reći da ta strast umno srasta sa tkivom vrata kao uže, jača i postaje neraskidiva. Tako se on postepeno odvaja od čiste molitve i suze po Bogu neosetno pretvara u suprotne suze, pa ga to vodi mržnji i zavisti prema onima koji imaju više od njega, a ne daju mu i šakom i kapom. I ne samo to, nego on postaje i nemaran i neposlušan u svakoj službi. Zatim počinje da laže i to smatra snishođenjem, jer navodno daje Bogu ono što troši za srodnika, i ne samo to, nego kreće da potkrada, čak i ne smatrajući to krađom, nego, pomerivši umom od strasti, ma šta činio u zaštitu svojih i srodnika, savest ga ne osuđuje. Dakle, kada naš neprijatelj đavo ponizi smirenoga monaha do svega toga, onda on i sam kraj toga užeta (nazovimo ga tako), koje je, kao za neki stub, u dubini ada pričvršćeno u ustaljeni i ukorenjeni greh pristrasnosti, obmota tamo i ostavi, uveren da se nesrećnik nikada više neće otuda otrgnuti.
19. Dakle, ovo malo rekoh o onima koji se podvizavaju. Jer kada su upitanju oni koji pristupaju tom putu i življenju ravnodušno i sa prenebregavanjem, šta ima i da se govori o tome koliko je njihovo pristrašće prema srodnicima, kad oni poput beslovesnih ptica padaju u svaku zamku đavolovu, predajući se svakoj strasti, i večito su hrana lukavog koji kao lav hodi i riče, gledajući koga da proždere, pa bi radije umrli nego se istrgli iz njegovih čeljusti i strašnog ždrela?
20. Ali pomolimo se svom voljom i razumom, svi mi koji sa verom slušamo besedu, da nikada ne budemo obmanuti niti zavedeni, da ni zbog kakvog malog ili velikog prestupa ne skrenemo sa puta koji vodi na nebesa i da ne postanemo robovi neke strasti, nego bez osvrtanja stupajući tim putem pohitajmo da dostignemo Isusa Koji stupa ispred nas. I, stigavši Ga, pripadnimo Mu, zaplačimo pred Njegovom dobrotom i usrdno zatražimo da se nikada ne odvoji od nas, niti da dopusti da zađemo sa puta, puta koji je sam On Koji je rekao: Ja sam put i vaskrsenje i život[30]. Njega, dakle, zatražimo, Njega se postarajmo da stignemo i da Ga zadržimo i, ako se to dogodi i ako zajedno sa Njim proživimo, nećemo samo pri izlasku iz života, nego ćemo i sada sa Njim zajedno uzići i uzneti se na nebesa ili će nas, tačnije rečeno, On sa Sobom poneti i proslaviti, podarivši nam uživanje u večnim dobrima, što neka svi mi dostignemo blagodaću i čovekoljubljem Gospoda našega Isusa Hrista, Kojem priliči slava i sila sada i svagda i u vekove vekova. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Ps. 49,16-17.
  2. Mt. 4, 17
  3. Mt. 7,13
  4. Prič. 14,12
  5. Rim. 5,20
  6. Lk. 15, 7. 10
  7. Prem. Sol. 7,16
  8. 2Kor. 6,16
  9. Varuh Z,38
  10. Mk. 16,15
  11. Mt. 28,20
  12. Mk. 16,16
  13. Mt. 12,26
  14. Mt. 16, 24
  15. Mt. 10,37
  16. Mt. 5,19
  17. Lk. 14,26
  18. Ps. 118. 14
  19. Jn. 18, 3
  20. Mk. 13,16
  21. Izl. 20,12
  22. Is. 58, 7
  23. 1Tim. 5,8
  24. Gal. 6,10
  25. Mt. 13, 25
  26. Ps. 48,13
  27. Jer. 15,19
  28. Mt. 25, 40
  29. Ps. 67, 6
  30. Jn. 11,25.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *