NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU

PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU

 

PRINOS SAVREMENOM MONAŠTVU
 

 
PRAVILA SPOLJAŠNJEG PONAŠANJA ZA MONAHE – POČETNIKE
 
ZAKLJUČAK
 
Očuvanje gorenavedenih pravila može dovesti u red spoljašnje ponašanje monaha i naučiti ga postojanoj pobožnosti i straženju nad sobom.[1] Onaj, koji je svoje spoljašnje ponašanje doveo u red sličan je dobro obrađenom sasudu, bez pukotina. U takav sasud može se položiti skupoceno miro, i to sa uverenjem da će se miro u celini sačuvati. Monah koji je doveo u red svoje navike biva sposoban za duševno delanje, koje se u potpunosti održava uređenim telesnim navikama. Naprotiv, ono se ni na koji način ne može zadržati u monahu nesređenog spoljašnjeg ponašanja. Na početku 56. slova, Sv. Isaak Sirijski kaže: „Telesno delanje prethodi duševnom, kao što je i kod Adama stvaranje tela prethodilo udahnuću duše. Ko nije stekao telesno delanje ne može imati ni duševno, jer se ovo drugo, kao klas pšeničnog zrna, rađa iz ovog prvog, a ko ne poseduje duševno delanje lišen je i duhovnih darova.“ Ovaj prepodobni otac u 46. slovu kaže: „Video sam mnoge i divne oce koji su se, više nego o bilo čemu drugom, brinuli o sređenosti čuvstava i telesnim navikama: iz takve sređenosti rađa se sređenost u pomislima. Čoveku se dešava mnogo toga što je protivno njegovoj volji i što ga prisiljava da naruši granice koje je sebi postavio. Ukoliko ne bi neprestano stražio nad čulima, onda on, u takvim slučajevima, tokom dugog vremena ne bi mogao da se vrati u sebe i da nađe svoje prethodno, mirno ustrojstvo.“ U 89. slovu kaže: „U prisustvu svojih drugova ponašaj se pobožno; kada budeš tako postupao, bićeš od koristi i sebi i njima, jer duša često pod izgovorom ljubavi zbacuje uzdu opreznosti. Čuvaj se razgovora, jer oni nisu uvek korisni. Na zborovima daj prednost ćutanju, jer će te ono sačuvati od velike štete. Utrobu nadziri više nego gledanje, jer je svoja (unutrašnja) bitka lakša od spoljašnje. Nemoj verovati, brate, da se unutrašnje pomisli mogu napustiti bez dovođenja tela u dobro i dolično ustrojstvo. Plaši se (rđavih) navika više nego demona.“
Kada je Sv. Vasilije Veliki stigao u Antiohiju, filosof Livanije, učitelj Antiohijskog univerziteta i njegov prijatelj sa univerziteta u Atini, zamolio ga je da pouči njegove mlade slušaoce. Sveti Vasilije je to i prihvatio. Kazavši im da čuvaju čistotu tela i duše, on ih je iscrpno poučio i pravilima spoljašnjeg ponašanja. Zapovedio im je da koračaju smerno, da ne govore glasno, da u razgovorima sačuvaju odmerenost, da pobožno upotrebljavaju hranu i piće, da u prisustvu starijih ćute, da pažljivo slušaju mudre, da budu poslušni starešinama, da prema sebi jednakima i manjima od sebe gaje nelicemernu ljubav, da se klone zlih, zaraženih strastima i onih, koji su skloni da ugađaju telu, da ne govore mnogo, da brižljivo sabiraju znanje, da ne govore pre nego što rasude o onome, o čemu će govoriti, da ne mnogoslove, da ne budu uvek spremni na smeh, da se ukrase skromnošću, itd. Mudri Vasilije je mladima dao pouku koja se u najvećoj meri odnosi na spoljašnje ponašanje, znajući da će se dobro ponašanje sa tela brzo preneti i na dušu i da će dobro ustrojstvo tela uskoro dovesti i do dobrog ustrojstva duše.[2]
Posebnu pažnju treba obratiti na odvikavanje od slobodnog obraćanja ljudima, koje se toliko odobrava i koje je toliko omiljeno u svetovnim (mirjanskim) zajednicama. U naše vreme mnogo je onih koji, naviknuti na slobodno obraćanje u mirjanskom životu, tu naviku zadržavaju i u manastiru. Drugi nastoje da je zadobiju tek kad stupe u manastir, nalazeći u njoj nešto osobito privlačno. Štetne posledice slobodnog obraćanja ne zapažaju se prilikom razonode, prilikom nestraženja nad sobom i pri različitom dejstvovanju bezbrojnih sablazni. One su, međutim, pogibeljne za monahujućeg. Sveti Oci oštro govore protiv slobodnog obraćanja, koje oni nazivaju drskošću. Jednom je kod prepodobnog Agatona, koji se među ocima egipatskog skita odlikovao osobitim darom rasuđivanja, došao neki brat i rekao: „Nameravam da živim među braćom. Reci mi, kako da živim meću vama?“ Starac je odgovorio: „Za sve vreme življenja s njima ponašaj se onako, kao prvog dana svog dolaska. Tokom čitavog svog života sačuvaj tućinovanje (tj. u obitelji se ponašaj kao tuđin i pridošlica a ne kao žitelj i član zajednice), i ne dopuštaj sebi slobodno obraćanje (drskost).“ Avva Makarije[3], koji se tu zadesio, upitao je sledeće: „Kakav značaj ima drskost (slobodno obraćanje)?“ Starac je odgovorio: „Drskost je slična velikoj žezi. Kad ona nastupi, svi beže od nje, a plodovi na drveću se suše.“ Avva Makarije je na to rekao: „Zar je drskost toliko štetna?“ Avva Agaton je odgovorio: „Ne postoji ljuća strast od drskosti. Ona je roditeljka svih ostalih strasti: podvižnik se mora uzdržavati od slobodnog obraćanja.“[4] Navodeći u jednoj od svojih pouka reči avve Agatona, avva Dorotej kaže: „Veoma je dobro i veoma razborito govorio starac, kada je drskost nazvao majkom svih strasti. Ona i jeste njihova mati, jer iz duše izgoni strah Božiji.“ Ako je strah Gospodnji mržnja na zlo (na nepravednost) (Pr 8,13), onda je nesumnjivo da je svako zlo tamo, gde nema straha Gospodnjeg. Drskost se projavljuje na različite načine: ona se može izraziti i rečima, i telesnim radnjama, i samim pogledom. Sa drskosti se prelazi na praznoslovlje, na razgovore o svetovnim (mirjanskim) i šaljivim stvarima, koje pobuđuju nedoličan smeh. U drskost se ubraja i nepotrebno doticanje bližnjeg, i pružanje ruke ka njegovim ustima da bi se zaustavio njegov govor ili smeh, i dopuštanje sebi da se nešto otme iz ruke bližnjeg ili da se on (bližnji) odgurne, i dopuštanje sebi da se bližnji bestidno pogleda. Sve se to ubraja u drskost i potiče otuda, što čovek u duši nema straha Božijeg. Iz takvog stanja se postepeno može preći na potpuni nemar prema sebi. Iz tog razloga je Bog, dajući zapovesti koje čine zakon Mojsijev, rekao: Neka Ga se boji sve seme Izrailjevo (Ps 21,24).[5] Bez bogobojažljivosti nije moguće niti istinsko bogopoštovanje, niti istinsko očuvanje zapovesti.
Drzak postupak ponekad izražava najbezbožniju zamisao i zalog srca. Juda Iskariotski se već beše dogovorio sa Sinedrionom da izda Gospoda, da bi zatim, zajedno s ostalim apostolima, bestidno prisustvovao Tajnoj Večeri. On se nije ustručavao da zajedno sa svojim Učiteljem i Gospodom ispruži svoju ruku prema posudi sa solju i da uzme so. Na taj, prividno nevažan postupak, Gospod je ukazao kao na znamenje izdajnika (v. Mt26,23).
Slobodno obraćanje često je podstaknuto čovekougađanjem, dvoličnošću i slabošću moralnih pravila i volje. Štiteći od tih načela slobodnog obraćanja, prepodobni Varsanufije Veliki i njegov učenik Jovan Prorok kažu: „Zadobij čvrstinu, i ona će od tebe udaljiti slobodu u obraćanju bližnjima, koja je izvor svakog zla u čoveku.“[6] Ako hoćeš da se izbaviš od sramnih strasti, nikome se ne obraćaj slobodno, a posebno ne onima, kojima se tvoje srce priklanja u strasti požude. Kroz to ćeš se osloboditi i slavoljublja, jer se slavoljublju pridružuje čovekougađanje, a čovekougađanju slobodno obraćanje, koje je majka svih strasti.[7] „Kloni se drskosti kao smrti.“[8]
Svima je očigledno i razumljivo da slobodno obraćanje, koje veoma lako i često prelazi u najveću drskost i bezobzirnost, biva uzrok svađe, gneva i zlopamćenja. Nije, međutim, svima poznato i razumljivo da slobodno obraćanje rasplamsava i najsnažniju bludnu strast. Neka ona vozljubljena braća, koja su započela nevidljivu mučeničku bitku i prihvatila da se bore sa strastima tela i duha, znaju da će ih pobediti blagodaću Božijom koja osenjuje napore podvižnika i da će za svoju pobedu dobiti venac spasenja iz ruke Hristove. Uopšte, trebalo bi reći da monah podleže sasvim drugačijim zakonima nego mirjanin i da mu je neophodno najstrožije straženje nad sobom, stalna opreznost i stalno nepoverenje prema sopstvenom umu, srcu i telu. Mirjanin se može uporediti sa poljskim, a monah sa cvetom iz staklenika. U polju se ne mogu videti tako lepi i dragoceni cvetovi, kakvi se viđaju u staklenicima. Zbog toga je cveću iz staklenika potrebna posebna nega: ono ne trpi nepogode, budući da mu može naškoditi i beznačajna svežina. Poljskom cveću, međutim, nije potrebna takva nega i nadzor. Ono raste na slobodi i lako podnosi vazdušne promene. Svi Sveti Oci zapovedaju monasima da najstrožije straže nad sobom, da najstrožije čuvaju same sebe. Čak i ona okolnost koja je prividno zanemarljiva može za monaha da bude uzrok velikog iskušenja, pa i samog pada. Kao što je nesrećno iskustvo pokazalo, jedan neoprezan dodir ili zanemarljiv pogled iznenada su u monahu izmenili njegovo celokupno raspoloženje, srdačne zaloge, pa i sam način mišljenja. Potrebno je čuvati i opet čuvati samoga sebe. Gorepomenuti prepodobni Agaton je govorio: „Ni i jednoj vrlini ne može se napredovati bez najvećeg straženja nad sobom.“[9] Počev od samog njihovog stupanja u manastir, sva pažnja početnika mora se obratiti na to da se ograde bogobojažljivim navikama i običajima. Oni se tome moraju poučavati i moraju uložiti najusrdniji napor da ih zadobiju, čak i ako to bude zahtevalo značajan trud. Dobra navika, koja je u mladosti zadobijena uz veliki trud, kasnije postaje prirodna osobina i svuda prati onoga, koji ju je stekao. Onaj, koji se ogradio dobrim telesnim navikama, može u dobroj nadi da sabira duhovno bogatstvo: ono će biti u celini sačuvano, jer će sa svih strana biti ograđeno dobrim telesnim navikama. Naprotiv, rđava navika je u stanju da za najkraće vreme oduzme vascelo duhovno bogatstvo, sabirano tokom dugog vremenskog perioda i uz najnaporniji podvig i gubitak zdravlja i snage, tako da će novo sabiranje bogatstva već biti krajnje teško. Poseban uzrok tih duševnih bolesti je navika slobodnog obraćanja i često odvajanje od manastira i kelije, koje je s njom povezano. Braćo! Molićemo Gospoda, i s tom molitvom sjedinićemo i sopstveno nastojanje, da nas pouči bogobojažljivosti koju je On zapovedio, da postavi stražu ustima našim (Ps 140,3) i ostalim udovima, isto kao i našim čulima, jer će ona, ukoliko se ne budu čuvala, postati vrata otvorena za greh, koji kroz njih ulazi u dušu i ubija je. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Očigledno je da se ta pravila, u svojim suštinskim načelima, moraju sačuvati u nepromenjenom obliku, budući da u sebi sadrže odluke Apostola i Svetih Otaca i da pripadaju moralnom Predanju Crkve. Isto tako, očigledno je da se u sitnim pojedinostima, koje se odnose na spoljašnji poredak, ona moraju primeniti u skladu sa zahtevima i položajem svakog manastira.
  2. Četij Minej, žitije Sv. Vasilija Velikog, 1. januar
  3. To nije Makarije Veliki, nego drugi, pozniji monah ovog skita.
  4. Alfavitni Paterik i Nezaboravna kazivanja o podvižništvu svetih i blaženih Otaca.
  5. U izvornom tekstu navodi se da ovaj starozavetni stih pripada 3. knjizi Mojsijevoj – Levitskoj, i očigledno da je reč o pogrešno navedenom citatu (prim. prev.).
  6. Prepodobni Varsanufije i Jovan, Rukovođenje ka duhovnom životu, odgovori na 256. i 258. pitanje.
  7. Isto.
  8. 9. slovo Sv. Isaaka Sirijskog.
  9. Alfavitni Paterik i Nezaboravna kazivanja…, poglavlje o avvi Agatonu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *