ПРИНОС САВРЕМЕНОМ МОНАШТВУ

 

ПРИНОС САВРЕМЕНОМ МОНАШТВУ
 

 
ГЛАВА ДВАДЕСЕТ ДЕВЕТА
Тесан пут установио је Сам Бог за Своје истинске служитеље
 
Наш Господ Исус Христос провео је Свој овоземаљски живот у највећем смирењу, будући изложен непрестаним патњама и прогонима. Непријатељи су Га протеривали, клеветали и срамотили, да би Га најзад, заједно са злочинцима, предали срамној јавној смрти. Пут спасења, који је Господ установио као тесан и тегобан (в. Мт7,13), установљен је и свесветим примером Господњим, и Његовим свесветим учењем. Господ је Својим ученицима и следбеницима наговестио да ћe y свету, тј. у време битке овоземаљског живота, имати жалост (Јн 16,33), да ће их свет мрзети (Јн 15,18-19), да ће их прогонити, понижавати и убијати (в. Јн 16,23). Положај Својих ученика и следбеника у исквареном човечанству Господ је упоредио с положајем оваца међу вуковима (в.Мт 10,16). Одатле се види да је тежак положај у време овоземаљског живота установио Сам Господ за Своје истинске рабе и слуге. То установљење се, као установљење Господње, не може отклонити ниједним људским средством, никаквом мудрошћу, никаквом разборитошћу, никаквом обазривошћу, никаквом опрезношћу. Због тога се онај, који ступа у монашки живот, у потпуности мора предати вољи и руковођењу Божијем. Он се мора правовремено припремити за трпљење свих патњи, за које ће Промислу Свевишњег бити угодно да их допусти Свом слуги у време његовог овоземаљског туђиновања. Свето Писмо каже: Сине, ако приступаш да служиш Господа Бога, припреми душу своју за искушења; учврсти срце своје и претрпи, и не збуњуј се у време напада. Привежи се за Њега и не одступај, да би на свом крају узрастао. Све што ти се догоди прихвати и у променљивости свог смирења (унижења) буди дуготрпељив, јер се злато испитује у огњу а људи, угодни Богу, у пећи смирења (Сир2,16).
Какав је разлог томе, што је Господ Својим истинским слугама у време њиховог овоземаљског живота доделио патње, док је Својим непријатељима доделио благостање, вештаствено напредовање и вештаствена добра? Телесни разум каже: требало је да то буде уређено на сасвим другачији начин. Разлог се садржи у следећем: човек је пало биће. Он је на земљу збачен из раја, док је у рају преступањем заповести Божијих на себе привукао смрт. Смрт је погодила човекову душу непосредно након преступа, и неизлечиво заразила његово тело. Тело, којем као живот служи душа, није се одмах након пада разлучило од душе; душа, међутим, којој као живот служи Свети Дух, непосредно након пада разлучила се са Светим Духом, Који се од ње удаљио као од оскрнављене и затроване грехом, препустивши је самој себи. Са таквом мртвом душом и са телом које је било живо животом животиња, први човек је на неко време збачен на земљу, док се остали људи рађају и неко време обитавају на земљи. Када истекне то време које се назива овоземаљским животом, и само тело коначно бива погођено смрћу, која га је нападала и с којом се борио током читавог овоземаљског живота. Овоземаљски живот – тај најкраћи период – милосрђем Творца дат је човеку зато да би га он употребио за своје спасење, тј. за свој повратак из смрти у живот. Спасење или оживотворење човека Светим Духом извршава се посредством Искупитеља или Спаситеља, Господа нашег Исуса Христа. Људима који су рођени пре Искупитеља било је дато да се спасавају вером у обећаног Искупитеља, а да спасење задобију онда, кад Искупитељ изврши искупљење. Онима, који су се родили после Искупитеља, дато је да се спасавају вером у Искупитеља који је дошао, а да спасење задобију још у време овоземаљског живота, док неотуђивост спасења задобијају непосредно након разлучења душе и тела, и извршавања појединачног суда. Сваки, који верује у Спаситеља, мора бити свестан и исповедити свој пад и своје стање прогонства на земљу; он тога мора бити свестан и мора то исповедати самим својим животом, да би свест и исповедање били живи и делатни а не мртви и неделатни. Другачије није у стању да Искупитеља призна онако, како доликује, будући да је Искупитељ и Спаситељ неопходан само за пале и пропале. Он ни најмање није неопходан и никако не може бити од користи онима који неће да буду свесни и да исповеде свој пад и своју пропаст. Исповедање свог пада самим животом значи прихватање свих овоземаљских патњи као праведне плате за пад, као природне, логичне последице огреховљености; то значи постојано одрицање од свих наслада као несвојствених преступнику и изгнанику који је разгневио Бога и којег је Бог одбацио. Привремени овоземаљски живот није ништа друго до предворје за вечни живот. За какав живот? За вечни живот у адским тамницама, међу најстрашнијим адским мукама, уколико током привременог овоземаљског живота не искористимо искупљење које нам је бесплатно даровано – искупљење чије је прихватање или одбацивање препуштено слободној вољи сваког човека. Овоземаљски живот је окушање недаћа и страдања, место созерцавања оних недаћа и страдања која су неупоредиво већа од овоземаљских. Овоземаљски живот не доноси ништа радосно или утешно осим наде у спасење. Блажени који плачу сада, у време свог овоземаљског туђиновања, рекао нам је наш Искупитељ, и тешко вама, који се смејете сада (Лк 6,22,25). “Васцело живљење хришћанина на земљи није ништа друго до покајање, изражено делањем какво доликује покајању. Христос је дошао да нас призове на покајање. Посебну пажњу обрати на ове Његове речи: Дошао сам ga зовем… на покајање (Мт 9,13). Наш Господ нам овде није понудио весеље, гозбе, светковине, пировање и ликовање, него покајање, плач, сузе, јецање и крст. Видиш ли како треба да протиче овоземаљски живот хришћанина? То ћеш увидети читајући Јеванђеље Христово. Упоредо с тим, за хришћане овде постоји и радост, али радост духовна. Они се не радују злату, сребру, храни, пићу, почастима и слави него Богу, свом Спаситељу, Његовој милости и доброти према њима, радују се нади у вечни живот.”[1]
Прихвативши човештво (човечанску природу) и све слабости човечије природе осим греха, Господ је прихватио и делатну свест о паду, у који је збачен васцели људски род. Он је овоземаљски живот провео у непрестаним патњама, не изговоривши против њих ни једну једину реч која би изразила незадовољство. Напротив, називао их је чашом коју је дао Отац небески и која беспоговорно мора да се испије. Невини и свесвети Господ, који је прихваћеном човечанском природом пострадао због кривог и грехом зараженог човечанства, свим Својим следбеницима и васцелом Свом духовном племену и Својим сродницима оставио је страдања као пут спасења, као делатну свест о паду и огреховљености, као делатно признавање и исповедање Спаситеља, као делатно сједињење с Њим и Његово усвојење. Упоредо с тим, Он из својих страдања излива у страдања Својих слугу неизрециву духовну утеху као делатни доказ веродостојности спасења и веродостојности страдалничког пута који води у спасење. Невини и свесвети Господ провео је овоземаљски живот у страдањима; утолико пре морају да страдају кривци, с пуном свешћу о томе да су достојни страдања. Они би требало да се радују што се краткотрајним страдањем спасавају од страдања вечних, што ступају у ред следбеника и пријатеља Богочовека. Ко се одриче страдања, није свестан да их је достојан; тај не признаје свој пад и пропаст! Ко овоземаљски живот проводи у насладама, тај се одриче свог спасења! Ко је овоземаљски живот употребио једино за овоземаљско напредовање, тај безумно сматра најкраће време за вечност, а вечност за непостојећу, и припрема себи у њој вечну несрећу! Ко не признаје свој пад и пропаст, тај не признаје Спаситеља и одбацује га! Признавање себе за достојног привремених и вечних казни претходи познању Спаситеља и руководи ка Његовом познању, што видимо из примера разбојника који је наследио рај (в.Лк 23,40,43). Неко ће можда рећи да је разбојник био јавни преступник и да је њему било лако да тога буде свестан. Како да тога постане свестан онај, који није починио сличне преступе? Ми ћемо му одговорити овако: и други разбојник, који је распет поред Господа, био је јавни преступник, али није постао свестан своје огреховљености, зато што је та свест последица срдачне милости и смирења, а одсуство ове свести последица отврдлости срца и гордости. Светитељи Божији увек су себе сматрали грешницима, без обзира на очигледне благодатне дарове којима су обиловали. Напротив, највећи злочинци увек су оправдавали себе и, утапајући се у злоделима, нису престајали да се размећу својом врлином.
Апостол Павле је посведочио да су старозаветни праведници читав свој овоземаљски живот провели у оскудицама, у невољама, у патњама, исповедајући самим својим животом да су странци и пролазници на земљи (Јев 11,37,13). Након тога, обраћајући се њему савременим, истинским служитељима и указујући им на Началника вере и Извршитеља Исуса Који је уместо славе каква Му је доликовала претрпео срамоћење и крст, Апостол изговара следећи савет: Да би осветио народ крвљу Својом, Исус пострада изван града. Дакле, изађимо к Њему изван станишта, поругу Његову носећи (Јев 13,1213). Изван станишта, тј. одбацујући и остављајући све, што непостојани и пролазни свет сматра за пожељно. Поругу Његову носећи, тј. учествујући у крсном путу који је Господ установио и њиме прошао Својим страдалничким овоземаљским животом. На тај позив одазвали су се сви истински хришћани и, напустивши станиште које је у сваком погледу променљиво и којем је страна свака трајност, стазом страдања корачали ка вечном Небеском Граду. Ако ли сте без карања, које су сви искусили, онда сте копилад а не синови, каже Апостол (Јев 12,8). Требало би да овде запазимо реч “сви”: сви праведници су овоземаљски живот провели у патњама! Ниједан од њих није досегао небо тако што је корачао широким путем овоземаљског благостања. Kola љуби Господ онога и кара; и бије свакога сина којега прима (Јев12,6). Ја оне које љубим карам и поправљам, рекао је Господ у Откровењу Св. Јована Богослова (Отк З,19). Поучени овим и многим другим сведочењима Светог Духа, којима су засејане странице Светог Писма, одважно тврдимо следеће: патње које човеку пошаље Промисао Божији представљају поуздан знак да је Бог изабрао тог човека. Кад је Исусу омилио младић, Он му је предложио да пође за Њим и да понесе крст (в. Мк 10,21). Нећемо одбацити призив! Призив се прихвата онда кад хришћанин, приликом наиласка патњи, призна да их је достојан. Хришћанин са својим крстом следи Господа онда, када захваљује и прославља Господа због послатих патњи, када не мари за свој живот (Дап20,24), кад се у потпуности препушта вољи Божијој, кад са још већом ревношћу тежи извршавању јеванђелских заповести, а посебно заповести о љубави према непријатељима. Знак изабрања патњама толико је истинит да оне, који су патњама изложени, Свети Дух поздравља небеским поздравом: Радујте се, и оглашава им: Радујте се. Сваку радост имајте, браћо моја, када паднете у различита искушења (Јак 1,2). Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући loeope против вас свакојаке рђаве ријечи због Мене. Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима (Мт5,и 12). Свети Апостол Петар каже хришћанима да су њихов призив – страдања (1Пт 2,21). Таква је божанствена одлука за човека у време његовог овоземаљског живота! Он мора да поверује у Искупитеља и да Га исповеда срцем и устима, да Га исповеда својим делањем, покорно прихватајући онај крст, за који Исусу буде угодно да га положи на Свог ученика. Онај који не прихвати крст не може бити Исусов ученик (в. Лк 14,27). Они који страдају по вољи Божијој, нека Њему као вјерном Саздатељу, повјере душе своје у доброчинству, каже Апостол Петар (l Пт4,19). Саздатељ наших душа је Господ: душе оних, који верују у Њега, Он саздаје у Својим патњама. Препустимо се Његовој вољи и промишљању, као што се глина немо препушта вољи грнчара, а сами се на сваки начин потрудимо да извршимо јеванђелске заповести. Кад се хришћанин препусти вољи Божијој и кад, уз самоодрицање, све своје бриге положи на Њега, он ће Му се захваљивати и прослављаће Га због крста. Тад се у срцу сасвим неочекивано јавља необична духовна сила вере; тад се у срцу неочекивано јавља необична духовна утеха. Ученика који је прихватио патње Исус печати Духом, и за слугу Божијег овоземаљске патње постају најслађи извор. Напротив, овоземаљски живот лишен патњи служи као поуздан знак да је Господ одвратио
Свој поглед од човека и да овај није угодан Господу, чак и кад би се, споља посматрано, чинило да је (човек) побожан и врлински.
Свети пророк Давид је певао: Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ (Пс 33,19). Како је то истинито! Свима који уистину служе Господа и који су праведни Господњом, а не својом, лажном и палом правдом, допуштају се многе патње, али се све те патње развејавају саме од себе. Ниједна од њих не може да порази слугу Божијег. Оне га одгајају, очишћују и усавршавају. 0 патњи грешника, који на земљи живе због овоземаљских наслада и ради овоземаљског напретка, пророк није рекао ни реч. Њима се не допуштају патње. Чему би им оне и служиле? Они их не би подносили са захвалношћу него би роптањем, чамотињом, хулом на Бога и очајањем само умножили своје грехове. Господ им је препустио да се до самог окончања користе овоземаљским добрима, не би ли се уразумили макар својим благостањем. Он патње шаље само оним грешницима у којима прозире преобраћање и који су, према предзнању Божијем, у књигу живота већ унети међу праведнике, оправдане Искупитељевом правдом. Као оне који нису прихватили учење Христово и нису показали никакву усрдност у последовању Христу, Господ намерне и својевољне грешнике, у којима не постоји залог поправљања и покајања и који на пут неправде нису ступили услед занесености или незнања, не сматра достојнима патње. Патње за Христа су највећи дар Христов, и дарују се онима, који су се васцелом душом предали на служење Христу. Опомињући се многих патњи којима су изложени праведници, Свети Давид ништа није поменуо о патњама грешника: будући прељубници а не синови, они ни на који начин не привлаче на себе карање Божије. Давид једино за њихову смрт каже да је зла (Пс 33,21). Тачно тако: зла је смрт грешника, коју су они заборавили и нису упознали. Она их, сасвим неочекивано, из обиља наслада преноси у бездан вечних мука. Обраћајући се са утехом служитељу Божијем који на земљи живи у оскудици и мукама, Давид му каже: Не поревнуј успешноме на путу његовом, човеку који чини безакоње. Не поревнуј лукавима, нити завиди онима који чине безакоње;јер ће се као трава брзо осушити, и као лишће зелени брзо ће отпасти (Пс 36,7,12). У наставку Давид говори у име подвижника којег још колеба телесно мудровање: Позавидех безаконицима гледајући мир грешника; јер нема потрајања у смрти њиховој и постојаности у казни њиховој (Пс 72,34), односно, никаква патња не може да их пробуди из духовног дремежа, из смртног сна, из душевне смрти. У трудовима људским они нису и са људима не бивају кажњени (ст.5). Људима су овде названи служитељи истинитог Бога, који су сачували људско достојанство: они упражњавају побожне својевољне подвиге и бивају изложени невољном карању (кажњавању) Господњем. Одбачени су грешници који живе у немару и не учествују нити у подвизима нити у патњама. Какве су последице таквог положаја оних које је Бог одбацио? Зато их ухвати гордост до краја, оденуше се у неправду и безбожност своју (ст. 6). У њима се искорењује свака свест о сопственој огреховљености и појављује се неизмерно, неизлечиво преузношење. Огреховљени живот постаје њихова неотуђива својина и својеврсна стална одежда, одећа, спољашња појава, чинећи истом таквом својином и њихову несрећу која се садржи у непознању Бога, у лажним појмовима о Богу и о васцелом богооткривеном учењу. У таквом стању својевољне и непокајане грешнике затиче смрт и, пошто их зграби, изводи их на суд Божији.
Свето Писмо сједињује појам искушења са појмом карања: Сине мој, каже се у Писму, не занемаруј карање Господње, нити клони кад те Он покара (Јев 12,5). То се види и из горенаведених речи Господњих: Ја оне које љубим карам и поправљам (Отк 3,19). На којој основи је карање сједињено с искушењем? На тој, што свака патња пројављује и покреће страсти које су скривене у срцу. Пре него што дођу искушења, човек самоме себи изгледа миран и спокојан. Међутим, када дође патња, подижу се и откривају њему непознате страсти, а посебно гнев, туга, чамотиња (униније), гордост и неверје. За подвижника је од суштинског значаја и користи да се разобличи грех који се потајно угнездио у њему. Осим тога, патње, које се прихватају и подносе како доликује, јачају веру. Оне човеку откривају његову слабост, дају му смирење и свргавају преузношење. Помињући једно од искушења која су му се догодила, Апостол Павле каже: Нећемо, браћо, да не знате о невољи нашој која нам се догоди у Азији, да сувише бијасмо оптерећени, преко моћи, тако да смо били у недоумици и за живот; чак сами у себи осуду на смрт доживјесмо, да се не бисмо уздали у себе него у Бога који подиже мртве, који нас је од толике смрти избавио, и избавља, у кога се надамо да ће нас и опет избавити (2Кор 1,8-10). Наше срце је након пада осуђено да из њега ниче трње и коров и, уколико се не обрађује патњама, бива особито пријемчиво за гордост. Изван ове опасности није ни сам праведник, преиспуњен благодатним даровима. Апостол Павле отворено каже да је Промисао Божији био узрок великих патњи које су њему допуштене. Оне су имале за циљ да га сачувају од преузношења, у какво он није могао да падне услед неког сујетног узрока, него услед мноштва божанствених откровења и виђења која је имао. У време кад још увек није знао за разлоге искушења која га муче, Апостол је три пута молио Бога да та искушења, што спречавају успех проповеди, буду уклоњена. Међутим, када је дознао за њихов разлог, он је ускликнуо: Зато сам добре воље у немоћима, у поругама, у невољама, у гоњењима, у тјескобама за Христа (в. 2 Кор 12,7-10). А ја, Боже сачувај, да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа, којим се мени разапе свијет и ја свијету (Гал 6,14).
Ступивши у свету обитељ, својевољно се удаљимо од сваке насладе која од нас зависи и великодушно претрпимо све патње које Промисао Божији, независно од нас, допусти да нам се догоде. С вером и у потпуности предајмо се у руке нашег Творца и Саздатеља наших душа. Он нас није само створио, него и саздаје душе оних, који су пожелели да буду Његови служитељи. Он нас саздаје црквеним тајинствима, јеванђелским заповестима, разним патњама и искушењима, саздаје нас Својом благодаћу. Отац Мој је виноградар. Сваку лозу на Мени која не рађа рода одсијеца је; а сваку која род рађа чисти је (искушењима и патњама) да више рода роди (Јн 15,1,2). Приметите следеће: плод, који Бог тражи и прихвата од сваке лозе, која изображава људску душу, јесте њено делање у Христу, тј. њено извршавање јеванђелских заповести. То нипошто није природно делање, тј. нипошто није извршење на делу природног добра, помешаног са злом. Лоза не може рода родити сама од себе ако не остане на чокоту, тако ни ви ако у Мени не останете, рекао је Господ (Јн 15,4). Отац Небески очишћује само ону душу, која доноси плод у Христу. Она (душа), која не доноси плод у Христу и која остаје у својој палој природи, која доноси бесплодни плод природног добра и њиме се задовољава, не привлачи божанствену бригу о себи. Она се у своје време одсеца смрћу која ју избацује из винограда, односно из крила Цркве и из овоземаљског живота, који је и дат ради спасења у крилу Цркве, а затим се баца у вечни адски огањ где се спаљује, пали и вечно не сагорева (в. Јн 15,6). Подвижник се не сме својевољно и смело препуштати патњама и тако искушавати Господа: у томе се крије безумље, гордост и пад. Не дај нози твојој да се спотиче, нити ће задремати чувар твој, каже Свето Писмо (Пс 120,3). Немој кушати Господа Бога својега (Понз 6,16 и Мт4,7). Према сведочењу Господњем, такво значење имају они дрски и славољубиви подухвати, при којима се подвижник осмели и посегне за својевољним упуштањем у искушење. Међутим, оне патње и искушења која нам долазе противно нашој вољи и која се, према томе, допуштају и устројавају Промислом Божијим, морамо прихватити с највећом богобојажљивошћу и као дар Божији, као лекове за болести наше душе, као залог изабрања и вечног спасења. Плод патњи, који се састоји у очишћењу душе, у њеном уздизању у духовно стање, мора се чувати као најдрагоценија ризница. Плод се чува онда кад се онај, што је изложен искушењу и карању, у то време на све начине труди да остане у јеванђелским заповестима и да га не привуку страсти, које је то искушење пројавило и покренуло. Између јеванђелских заповести и крста постоји чудесно сродство! Делање заповести привлачи крст на плећа њиховог извршитеља, док крст усавршава и профињује наше делање по закону Христовом, тумачи нам тај закон и допушта нам да осетимо духовну слободу без обзира на то што смо приковани. Крст нас испуњава неизрецивом духовном сладошћу, без обзира на жалосне спољашње околности. Оне, који су изложени разним патњама и искушењима, божанствено Писмо теши и саветује на следећи начин: Ви који се бојите Господа, очекујте милост Његову и не удаљујте се од Њега да не бисте пали! Ви, који се бојите Господа, верујте Му, и ваша плата неће пропасти! Ви који се бојите Господа, надајте се добру, вечној радости и милости! Обазрите се на древна племена: ко је веровао Господу и постидео се? Ко је пребивао у страху Његовом, и био напуштен? Ко Га је призивао, а Он га је презрео? Јер Господ је сажаљив и милостив и опрашта гpexe, и спасава у време патње. Тешко срцима страшљивим и рукама ослабљеним, и грешнику који корача по двема стазама! Тешко слабом срцу, јер оно не верује, и стога неће бити заштићено. Тешко вама, који сте изгубили трпљење! Шта ћете учинити кад вac Господ посети? Они, који се боје Господа, не сумњају у Његове речи, а они, који Га љубе, чувају путеве Његове. Они, који се боје Господа, искаће Његово благовољење, и они, који Га љубе, наситиће се законом Његовим. Ви, који се бојите Господа, припремите срца cвoja, и смирите пред Њим душе cвoje, говорећи: Нека паднемо у руке Господње а не у руке човечије, јер какво је Његово величанство, таква је и милост Његова (Сир 2,7-18). У руке човечије пада онај што, будући искушаван од људи, не види Промисао Божији, који допушта људима да га искушавају. Приписујући велики значај људима, он услед тога лако може да се приклони човекоугађању и удаљавању од Бога. Онај пак ко оком вере види Промисао Божији, у искушењима која му стварају људи неће обраћати никакву пажњу на та слепа оруђа Промисла него ће својим духовним разумевањем обитавати једино у рукама Божијим и једино ће Њега призивати у својим патњама. Кад је управитељ Пилат, руковођен телесним мудровањем, рекао Господу који је стајао пред њим: Имам власт да Те распнем u власт имам да Те пустим, Господ му је одговорио: Не би имао власти никакве нада Мном када ти не би било дано одозго(Јн 19,10-11). Ти си само слепо оруђе, па чак и не схваташ и не подозреваш оно дело, за које се употребљаваш. Трпљењем својим спасавајте (задобијајте) душе своје; ко претрпи до краја, тај ће се спасти, рекао је Господ (Лк 21,19 и Мт 24,13), праведник ће од вјере живјети; ако ли одступи (ако се поколеба), неће бити по вољи души Мојој (Јев 10,38).
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Свети Тихон Вороњешки, 99. келијско писмо, 15.

Comments are closed.