ПРИНОС САВРЕМЕНОМ МОНАШТВУ

 

ПРИНОС САВРЕМЕНОМ МОНАШТВУ
 

 
ГЛАВА ЧЕТРДЕСЕТ ТРЕЋА
О палим ангелима
 
Свети Апостол Павле говори свим хришћанима: Ми не ратујемо против крви и тијела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебесју (Еф6,12). Та битка је страшна! Она је – на живот и смрт. Последице те битке морају бити или наше вечно спасење, или наша вечна пропаст. Будући заражени љутом мржњом према људском роду, духови злобе воде ту битку с највећом озлојеђеношћу и са адском умешношћу. Свети Апостол Петар каже: Супарник ваш, ђаво, као лав ричући ходи и тражи кога да прождере (1 Пт 5,8). Међутим, оне који уистину љубе Бога, пали ангели ни на који начин не могу да одлуче од Њега (в.Рим8,38), иако улажу све напоре да би савршили то одлучење. Они улажу све напоре да би савршили одлучење, зато што се у том одлучењу садржи наша пропаст. Да би се супротставио духовима злобе и да би их благодаћу Божијом победио, човек тачно треба да зна ко су они, треба тачно да познаје начин борбе са њима, као што треба да познаје и услове победе и пораза.
Духови злобе су пали ангели. Бог их је створио заједно са осталим ангелима; створио их је као непорочне, добре и свете, обдаривши их многим природним и благодатним даровима. Међутим, духови су се помрачили гордошћу и самима себи приписали своје обиље способности, своје изузетне особине, па чак и саме благодатне дарове. Искључили су се из реда створења, сматрајући се самобитним бићима и заборављајући на своју створеност. На тој несрећној основи погазили су своју свештену обавезу према Богу – Створитељу Таквом преузношењу и самообмањивању привукао их је један од главних ангела, којег Свети Пророк Језекиљ назива херувимом (в.Јез 28 – према тумачењу преподобног Касијана Римљанина) и којег сви светитељи уопште прикључују вишим ангелима. Тај херувим је толико огрезао у преузношење и гордост даје себе сматрао једнаким Богу отворено се побунио против Бога (Ис 14,13-14), постао противник и махнити непријатељ Божији. Духови, који су одрекли послушност Богу, збачени су са неба. Они пузе по земљи и испуњавају простор између неба и земље. Због тога се називају ваздушнима, или онима који живе у ваздуху; сишли су и у ад, у унутрашњост земље. О свему томе сведочи Свето Писмо (Ис 14,12,1 5; Еф 6,12). Број палих духова је веома велики. Позивајући се на сведочење Апокалипсе (12,4), неки тврде да се читава трећина ангела изложила паду. Пали су и многи од виших ангела, што се види из горенаведених речи Апостола Павла: он управо њих и назива поглаварствима и властима. Глава и кнез царства таме, састављеног од палих духова, јесте пали херувим. Он је почетак, извор и пуноћа зла. Превазилазећи својим способностима све остале пале ангеле, он их превазилази и својом злобом. Природно је што духови, које је он привукао и који су му се својевољно потчинили, од њега стално морају да позајмљују зло, па према томе и да га служе. Препуштајући на вољу палим ангелима њихову жељу да живе у злу, Бог, према Свом свемогућству и према Својој премудрости која бесконачно превазилази разум најразумнијих створења, не престаје да буде њихов врховни и суверени Владар над њима. Они се налазе у вољи Божијој као у нераскидивим оковима, и могу да извршавају само оно, што им Бог допусти да изврше.[1]
Као замену за пале ангеле, Бог је створио нову разумну твар – људе. Настанио их је у рају, који се налазио на нижем небу и некад био под управом палог херувима.[2] Рај се нашао под управом нове твари – човека. Сасвим је разумљиво што је нова твар постала предмет зависти и мржње палог ангела и палих ангела. Одбачени духови, руковођени својим кнезом, одважили су се да преваре новостворене људе, да их учине заједничарима свог пада и својим истомишљеницима, да их заразе отровом свог непријатељства према Богу, и у томе су и успели. Иако преварен и обманут, човек је својевољно одбацио послушност Богу, својевољно се сагласио са демонском хулом на Бога, својевољно је ступио у општење са палим духовима и потчинио им се. Отпао је од Бога и од збора светих духова, којима није припадао само душом него и својим духовним телом, и по души се придружио палим духовима, а по телу бесловесним животињама. Злодело које су пали духови извршили над људима коначно је одредило судбину палих ангела: милост Божија је коначно одступила од њих, и они су се утврдили у свом паду. Духу (= палом духу, духу злобе, палим ангелима) је суђено да пузи у искључиво телесним и вештаственим помислима и осећањима! Дух није у стању да се уздигне са земље! Дух не може да се узвиси ка нечему духовном! Такво значење, према тумачењу Светих Отаца, има пресуда коју је Бог изговорио над палим ангелом након што је пали ангео новоствореног човека погубио вечном смрћу: На трбуху да се вучеш и прах да једеш до својега вијека (ПостЗ.14), изрекао је Бог демону. Иако се после свог пада човек придружио палим ангелима, његов пад је, по начину на који се догодио, имао сасвим другачији карактер него пад ангела. Ангели су пали свесно и намерно, сами су у себи створили зло. Извршивши један преступ, они су се разјарено устремили и на други. Из тих разлога, они су се у потпуности лишили добра и преиспунили злом, имајући зло као своју једину особину. Човек је пао несвесно, ненамерно, будући преварен и обманут; из тог разлога његово природно добро није уништено, него се помешало са злом палих ангела. Међутим, то природно добро, будући помешано са злом и затровано злом, постало је непотребно, недовољно и недостојно Бога, Који је целовито и најчистије добро. Човек највише чини зло мислећи да чини добро, не видећи, услед помрачености свог разума и савести, зло које носи маску добра. Пали духови чине зло ради зла, налазећи насладу и славу у творењу зла.
Према Својој неизрецивој доброти, Бог је палом човеку подарио Искупитеља и искупљење. Међутим, и искупљеном човеку је остављена слобода на основу које ће или искористити даровано искупљење и вратити се у рај, или ће искупљење одбацити и остати придружен скупу палих ангела. Време, које је додељено човеку да изрази своју вољу, јесте целокупан земаљски живот. Човеку је искупљењем враћено општење са Богом; међутим, да би слободно изразио своју вољу, њему је препуштено да живи у том општењу или да га раскине; њему није одузета могућност општења са палим духовима, општења у које је он својевољно ступио. При таквом колебљивом положају човека за све време његовог земаљског живота, благодат Божија, уколико он то хоће, не престаје да му помаже до самог тренутка његовог преласка у вечност. Међутим, ни пали ангели не престају да улажу све напоре да би га задржали у општењу са собом, у греховном и свом ропству, у вечној смрти и пропасти. Одбачени дух је често покушавао да искуша чак и свете мученике и преподобне Оце, и то након што су извршили велике подвиге, пред само њихово окончање, у виду, да тако кажемо, небеских венаца.[3] Потпуно је исправна мисао која се сусреће код многих Светих Отаца, а према којој се монах све до самог гроба налази у опасности да буде изложен неком искушењу, не знајући одакле ће оно и у ком облику искрснути. Света Црква нас учи да сваки хришћанин приликом Светог Крштења од Бога добија светог ангела – чувара, који га невидљиво чува, поучава га сваком добром делу током васцелог његовог живота и опомиње га на заповести Божије. Исто тако и кнез таме, желећи да читав људски род повуче у своју пропаст, додељује човеку једног од својих лукавих духова који, свуда следећи за човеком, настоји да га увуче у сваки вид греха.[4] Из појмова који су овде изложени јасно је да монах током читавог свог земаљског живота мора да бди над собом, испуњавајући се истовремено и страхом и одважношћу. Он је дужан да непрестано буде опрезан и у страху од свог непријатеља и убице и да, истовремено, стално обитава у храбрости и бодрости које потичу од уверења да се у његовој близини непрестано налази његов силни помоћник – свети ангео. Преподобни Пимен Велики је рекао: „Велика помоћ Божија обухвата човека, али човеку није допуштено да је види.“[5] Наравно, није му допуштено да је види због тога да човек, поуздавши се у ту помоћ, не би постао немаран и напустио оне подвиге, који су у његовој моћи.
Будући осуђен да пузи по земљи, пали ангео улаже све напоре како би и човек стално пузио по њој. Услед самообмањивања које се угнездило у њему, човек је томе веома наклоњен. Он има осећање сопствене вечности; међутим, како је то осећање нарушено лажним разумом и лукавом савешћу, човеку се његов овоземаљски живот чини као бесконачан. На основу тог варљивог, лажног и погубног сазнања, човек се препушта искључиво бригама и напорима на устројавању свог положаја на земљи, заборављајући да је он на њој кратковечни путник и да је његова стална обитељ или небо, или ад. Свето Писмо се у име палог човека обраћа Богу: Прилепи се земљи душа моја, оживи ме по речи Твојој (Пс 118,25). Из тих речи је очигледно да пристрашће према земљи умртвљује душу вечном смрћу; она оживљава речју Божијом која, отргнувши је од земље, узноси њене мисли и осећања ка небу. „Ђаво је бестидан и дрзак“, мудрољубиво говори о палом ангелу Свети Јован Златоусти. „Он напада одоздо. Уосталом, он нас у том случају побеђује управо због тога, што се ми ни сами не трудимо да се уздигнемо тамо, где он не би могао да нас позледи. Он, наиме, не може да се уздигне на висину него пузи по земљи, због чега је земља његово обличје. А ако га је Бог као таквог устројио на почетку, онда је он утолико више такав сада. Ако пак не знаш, шта значи нападати одоздо, потрудићу се да ти објасним тај вид борбе. Шта, дакле, значи нападати одоздо? То значи нападати посредством насладе, богатства и свега житејског. Услед тога, ако ђаво види некога да лети према небу, он, као прво, није у стању да га нападне, а као друго, ако се и одважи да га нападне, он истог часа сам пада јер – не бој се – он нема ноге. Не плаши га се – он нема крила, и само гмиже по земљи, пузећи међу земаљским стварима. Ти, пак, немој имати ништа заједничко са земљом, и тад ти ни труд неће бити потребан. Ћаво не уме отворено да се бори. И као што се змија скрива у трњу, тако се и он најчешће скрива у прелестима богатства. Ако посечеш ово трње, он ће се ускоро уплашити и побећи. Ако умеш да га опчиниш божанственим заклињањем, лако ћеш га ранити. И ми, и ми имамо духовно заклињање: то је Име нашег Господа Исуса Христа и сила крста.“[6] Дознавши да су неког монаха Теопемпта привукле блудне помисли које му је унео ђаво, преподобни Макарије Велики дао је Теопемпту следећи савет: „Пости до вечери, тако да осетиш глад; научи напамет Јеванђеље и остале књиге Светог Писма, да би свагда обитавао у богомислију. Ако ти дође зла помисао не прихватај је, и никада не допуштај свом уму да буде спуштен доле, него га свагда управљај горе, и Бог ће ти помоћи.“[7] Један брат је упитао авву Сисоја: „Шта да чиним па да се спасем и да угодим Богу?“ Старац му је одговорио: „Ако хоћеш да угодиш Богу, изађи из света, удаљи се од земље, напусти твар и приђи Творцу, сједини се са Богом плачем и молитвом, и наћи ћеш покој и у овом и у будућем веку.“[8] Преподобни Варсануфије Велики написао је неком брату: „Ако хоћеш да се спасеш, приморај себе да умреш за све земаљско. Себе сматрај за ништа и тежи ка предстојећем, да те ђаво под изговором добрих дела не би привукао неприличној бризи.“[9] Лукава змија, искусна у борби с људима и у њиховом погубљењу, не прибегава увек насилним средствима да би достигла свој циљ. Зашто би их употребљавала, кад она у монаху могу да подстакну напрегнуто противљење и да му омогуће славну победу, као што се доказало многим искуствима? Поузданије дејствују слабија средства. Она се у већини случајева не примећују а и када се примете бивају занемарена услед њихове спољашње занемарљивости, услед своје привидне безгрешности. Уопште, у савременој бици коју ђаво води против хришћанства и монаштва на делу се не могу приметити снажна средства и виде се само она слаба. На православне манастире више не нападају Латини и Агарјани, не спаљују и не посецају монахе ради уништења православног монаштва. Оно се уништава неприметним замкама у које се, према обичају времена, врло лако могу уловити (они који монахују). Земаљска занимања, којима се монах са заносом предаје, у стању су да га и без очигледних грехова лише напретка и да опустоше његову несрећну душу. Према сведочењу Јеванђеља, таква душа постаје обитавалиште демона (в.Мт 12,44-45). Када се срж дрвета зарази труљењем, тада читаво дрво пропада постепено и неприметно, иако током дугог времена његова спољашњост остаје лепа, не показујући смрт која живи у његовој унутрашњости и нагриза га. Слаба средства, која не дотичу спољашњост монаштва, уништавају његову суштину. Шта је монах, ако не хришћанин који се одвојио од свега и усамио се умом и срцем да би припадао искључиво Богу и ступио у неразлучиво општење са Њим? Где се налази монах, када се отуђи од Бога и прикује за земљу? Међу слаба средства која, међутим, дејствују веома снажно, спадају и различита рукодеља и телесни напори, уколико се монах њима бави неумерено и са пристрашћем, што се непрестано дешава са оним занимањима која се извршавају самовољно а не према послушности. Приликом таквих занимања, неприметно се прикрада пристрашће према њима: најпре се јавља посебна пажња и усрдност према занимању а затим монах све своје душевне и телесне снаге управља ка њему, заборављајући и напуштајући Бога. Змија, међутим, настоји да монаху његово занимање прикаже као невино, па чак и као душеспасоносно и општекорисно. Према змијском лукавству, монаха са свих страна почињу да обасипају одобрењима и похвалама за његово занимање, и он бива заражен преузношењем. Његова душа, непросветљена речју Божијом, бива обузета тамом незнања и неразумности, и он пада под потпуну власт палог духа. Када душа напусти духовни подвиг или када га, што је једно исто, савршава немарно, површно и хладно, занима се једино или превасходно, са пристрашћем и заносом, земаљским занимањима. Тада страсти, које припадају палој природи, слободно и ничим узнемираване обитавају у срцу. Оне расту, гранају се и снаже, јер имају довољно простора и слободе. Монах тада користи варљиво спокојство, теши се преузношењем и славољубљем и сматра ту утеху за благодатну: он се не бори са страстима и не узнемирује их. Ако га пак током кратког периода страсти и узнемире, он, ненавикнут на самопосматрање, не обраћа на њих пажњу и настоји да страсти умири неком земаљском разонодом. Такво спокојство или, правилније речено, успављивање душе, којем је страно умилење, којем су страна сећања на смрт и суд, на рај и пакао, као што му је страна и брига да благовремено умилостиви Бога, да се помири и сједини с Њим, Свети Оци називају неосетљивошћу, умртвљењем душе и смрћу ума и пре смрти тела.[10] У време страшног душевног успављивања, страсти, а посебно оне душевне, нарастају до невероватних размера и задобијају снагу и моћ, превазилазећи природне способности: монах пропада неприметно за самога себе.
Преподобни Касијан Римљанин је посетио египатске манастире крајем 4. или почетком 5. века, у време кад је монаштво у Египту било необично бројно и блистало услед мноштва духовних светила. Он каже да су монаси египатске пустиње Каламон или Порфирион, која се налази на веома значајном растојању од световних насеља и која је по свом положају готово неприступачна за мирјане, показивали далеко мањи напредак у монашком животу него монаси Скитске пустиње, која се налази недалеко од световних насеља, па чак и у близини многољудног града Александрије. Разлог за то преподобни Касијан види у следећем: Скитска пустиња је сасвим бесплодна, и њени монаси се због тога нису бавили нити обрадом земље нити созерцавањем природних лепота, него су живели у келијском безмолвију. У келијама су се бавили само најједноставијим рукодељем, непрестано обитавајући у молитви, у читању и изучавању речи Божије, у разматрању помисли и осећања која су се појавила у њима. Водећи тако усредсређен живот, они би убрзо напредовали, и тај њихов напредак је достизао највише степене савршенства. Насупрот томе, пустињу Каламон је чинило пространо, плодно острво, оаза слична рају, са мноштвом велелепног дрвећа и разноликог биља, својственог тропској клими. Острво је са свих страна било окружено огромним пешчаним морем: тако се с правом може назвати пешчана степа, усред које се усамио Каламон. Приступ ка њему био је крајње тежак. Одушевљени удобностима места на којем су живели, монаси Каламона су се много бавили повртарством и земљоделством, а њихове погледе су умногоме развејавале лепоте околне природе. Будући да су у значајној мери своју пажњу управили на земљу, нису били у стању да је у целини обрате ка небу.[11] У житију Светог Саве, архиепископа српског, каже се да је он, посетивши свете атонске отшелнике, открио да им је туђе свако земаљско занимање: они се нису бавили нити земљоделством, нити виноградарством, нити продајом свог рукодеља – они нису имали никаквих житејских брига. Њихово једино занимање биле су молитве, сузе и стална устремљеност ума и срца ка Богу.[12] Преподобни Арсеније Велики се толико плашио занесености нечим земаљским, занесености која је у стању да пружи повод за најистанчанију страст преузношења и славољубља, да није писао ни писма, ни књижевна дела, иако је по својој учености и духовном напретку за све то био способан.[13] Велики монаси древних времена, као што су Антоније Велики, Макарије Велики и остали, обилујући, према дару Божијем, и душевним и телесним снагама, много су се бавили рукодељем. Међутим, њихово рукодеље је толико било једноставно, а навикнутост на њега толико укорењена, да их оно ни најмање није спречавало да се, заједно са рукодељем, баве и молитвом. Они су у тој мери били навикнути на једноставно рукодеље да се њихов ум слободно погружавао у дубине молитве. У време док њихове руке нису престајале да махинално раде, они су се узносили у виђења: њихов рад је био тако једноставан а навикнутост на њега тако велика, да од ума није захтевао никакву пажњу.[14] Велики број древних монаха је плео ужад, док су други правили корпе или асуре (рогожине). Уколико посматрамо савремена рукодеља, лако се може приметити да нека од њих, као што је плетење чарапа, услед стечене навике захтевају сасвим незнатну пажњу. Они, који су се навикли на тај посао, у потпуности га извршавају тако што не гледају у њега и, за време док га раде, њихов ум се слободно бави другим стварима. Међутим, друга занимања, као што је живопис, захтевају да се на њих обрати велика пажња. Иако они, који су навикнути да се баве живописом, док га раде могу да се баве молитвом, немогуће им је да се у целини погрузе у молитву, будући да то рукодеље захтева да се на њега често обраћа пажња. Живопис побуђује снажно саосећање према себи у души која, при том, не може а да се не располути између Бога и рукодеља. На основу овде наведених образаца може се судити и о осталом рукодељу. Потребно је да срце монаха буде хладно према рукодељу. Посебно су умна занимања у стању да човека одвуку од смирења и Бога и да га привуку преузношењу и поклоњењу сопственом ја. Приликом таквих занимања, потребно је да се са посебном брижљивошћу пази да се наше дело извршава у славу Божију и ради опште користи, а не ради нашег славољубља и самољубља. Не може се истовремено служити Богу и мамону! Не може се истовремено служити Богу и повлађивати својим заносима, пристрашћима и страстима.
На основу горе реченога, дајемо савет нашој љубљеној браћи, монасима, како би приликом бављења земаљским занимањима мотрили са највећом опрезношћу, знајући да по земљи пузи злобна и лукава змија, која је свагда спремна да их рани и да у њих излије свој смртоносни отров. Ради Бога и свога спасења, монах – почетник је дужан да се савесно бави послушањима која су му додељена, да се не диви успешном извршењу послушања, да се не хвали и тиме у себи развије славољубље, преузношење и гордост, јер ће на тај начин послушање, које је оруђе за спасење, претворити у оруђе и средство пропасти. Треба се стално молити Богу за успешно извршавање послушања и успех у њему приписивати једино милости Божијој.
Кад монах добије слободу да значајан део времена проводи по сопственој вољи, мора се, као смртоносног отрова, клонити пристрашћа према било каквом вештаственом занимању и према свему земаљском и пропадљивом. Он је дужан да своју мисао непрестано узноси горе. Узносити мисао горе не значи замишљати небеска насеља, ангеле, славу Божију и остало, томе слично – не! Такво маштање служи као повод за демонску прелест. Нека се монах духовним осећањем и без икаквог маштања узноси на суд Божији, нека се испуни спасоносним страхом због убеђења у свудаприсутност и свезнање Божије, нека плаче и нека се исповеда пред Богом, Који је присутан у келији и Који мотри на њега, нека за себе тражи благовремени опроштај и помиловање, сећајући се мноштва својих грехова. Уколико време, које је дато за покајање и задобијање блажене вечности, буде потрошено на привремена занимања и стицања, оно се неће дати други пут и његов губитак је ненадокнадив; његов губитак оплакиваће се вечним и бесплодним сузама у аду. Уколико за време земаљског туђиновања човек не прекине општење са (палим) духовима, он ће и након смрти општити са њима, припадајући им више или мање, сагласно са мером тог општења. Непрекинуто општење са палим духовима излаже вечној пропасти, а недовољно раскинуто – тешким мучењима на путу ка небу.
Погледајте, браћо, погледајте, шта је чинио, шта чини и шта ће чинити ђаво, спуштајући човеков ум од духовног неба ка вештаству, прикивајући човеково срце за земаљска занимања и за земљу. Погледајте, и престрашите се спасоносним страхом. Погледајте, и чувајте се неопходном и најдушекориснијом опрезношћу! Пали дух је заузео поједине монахе стицањем неких ретких и скупоцених ствари и, причврстивши за њих (њихову) мисао, отуђио је од Бога. Друге је заузео изучавањем разних наука и уметности, које су употребљиве само на земљи; привукавши сву њихову пажњу ка пролазним знањима, лишио их је суштински неопходног знања о Богу.[15] Неке је заузео тако што су за манастир стицали разнолики иметак и подизали здања, што су се бавили обрађивањем вртова, повртњака, њива, ливада и сточарством, приморавши их на тај начин да забораве на Бога. Неке је заузео украшавањем келије, цветићима, сличицама, прављењем кашичица и бројаница, и удаљио их од Бога. Неке је привукао ка стругу и научио их да буду немарни према Богу. Неке је научио да посебну пажњу обрате на свој пост и остале телесне подвиге, да посебан значај припишу двопеку, гљивама, купусу и грашку и да тако разумне, свете и духовне подвиге претворе у бесмислене, телесне и грешне; заразио је и оборио подвижника телесним и лажним разумевањем, преузношењем и презирањем ближњих, у чему се и садржи поништавање самог услова за свето напредовање и услов пропасти. Неке је наговорио да спољашњој страни црквених богослужења припишу преувеличан значај, помрачивши им духовну страну обреда. На тај начин је од ових несрећника отргнуо саму суштину хришћанства и оставио им само искривљену, вештаствену љуштуру, одвукао их ка отпадништву од Цркве, ка лажном и најглупљем испразном мудровању, ка расколу. Тај вид битке је толико погодан за палог духа да га он сада свуда користи. Тај вид битке је толико погодан за ђавола и за људску пропаст да ће га у последњим данима света ђаво употребити ради потпуног удаљавања целог света од Бога. Ђаво ће употребити ту врсту битке, и употребиће је с коначним успехом. У последњим данима света људе ће, под утицајем владара овога света, обузети привезаност за земљу и за све вештаствено и телесно; они ће се предати земаљским бригама и вештаственом развитку; бавиће се искључиво уређењем земље, као да је она њихов вечни дом; поставши телесни и вештаствени, заборавиће на вечност као да она и не постоји, заборавиће на Бога и одступиће од Њега. И како бјеше у дане Нојеве онако ће бити и у дане Сина Човјечијега: јеђаху, пијаху, жењаху се, удаваху се до онош дана кад Ноје уђе у ковчег, и дође потоп и погуби све. Слично као што бјеше у дане Лотове: јеђаху, пијаху, куповаху, продаваху, сађаху, зидаху. А у дан кад изиђе Лот из Содома, удари огањ и сумпор са неба и погуби све. Тако ће бити и у онај Дан кад се појави Син Човјечији, предсказао је Господ (Лк 17,26-30).
Да бисмо се супротставили палим духовима, потребно је да их видимо. Борба је могућа само с оним противником, који се може осетити телом или душом. Кад је непријатељ невидљив, кад су његова оруђа невидљива, када ниједно осећање не сведочи о његовом присуству или деловању, онда је он једнак непостојећем непријатељу. Каква се ту борба може водити? – Духови, који су невидљиви за телесне, видљиви су за душевне очи, за ум и срце. Свети Оци, који су достигли чистоту и савршенство, видели су духове и телесним очима. Потребно је да ми, који духове не видимо телесним очима, научимо да их видимо душевним очима. Да бисмо објаснили на који се начин духови јављају људима и на који начин људи могу да их виде, изложићемо две следеће повести. 1) Преподобни Макарије Велики је водио отшелнички живот у египатском Скиту. На извесној удаљености од његове келије налазила се многобројна монашка заједница, коју је руководио Велики, а водила је затворнички живот. Њихове келије биле су удаљене једна од друге онолико, колико се од једне до друге могло добацити каменом. Преподобни је једном приликом седео на путу који води ка монашким келијама. Изненада је угледао демона како долази у обличју човека са мноштвом посуда. Старац га је упитао: ‘Куда си кренуо?’ ‘Идем да узнемирим браћу’, одговорио је ђаво. ‘Шта носиш у тим посудама’, поново је упитао Старац. ‘Јело за браћу’, узвратио је ђаво. ‘Да ли је у свим посудама јело’, рекао је Старац. ‘Да’, одговорио му је ђаво. ‘Ако се некоме не допадне једно јело, понудићу му друго, затим треће и тако редом сва јела, да би сваки од њих окусио бар једно јело.’ Кад је то рекао, демон је пошао даље, а Старац је остао на путу, ишчекујући његов повратак. Видевши га да се враћа, Старац му је рекао: ‘Здраво!’ ‘Какво здраво’, одговорио је овај. ‘Зашто тако’, упитао је Старац. ‘Зато што су сви монаси били неблагонаклони према мени’, одговорио је ђаво, ‘и ниједан ме није примио!’ Ти, дакле, немаш међу њима ниједног пријатеља’, рекао је Старац. Ђаво му је одговорио: ‘Имам тамо једног друга који ме слуша; чим му дођем и чим ме угледа, он почне да се окреће на све стране.'[16] ‘Како се он зове’, упитао је Старац. ‘Теопемпт’, рекао је ђаво. Кад је то изговорио, демон се удаљио. Преподобни Макарије је пронашао Теопемпта и, ступивши с њим у келијску беседу, открио да тај монах није препознавао демона који му се јављао, али да је започињао разговор с помислима које му је овај уносио и наслађивао се њима, не подозревајући и не сумњајући да је посредством њих ступио у општење и најприснију везу са палим духом. Свети је научио Теопемпта како да се бори са ђаволом, и овај се од пријатеља демона преобратио у њиховог непријатеља.[17] Из ове повести је јасно да је Теопемпт видео ђавола, као што је и ђаво посведочио о томе. Међутим, он га је видео само умом, у разним грешним помислима. Долазак ђавола код Теопемпта означила би посебна навала насртљивих и варљивих помисли, и он није знао шта да учини са њима. Због тога је долазио у стање недоумице, неспокојства и пометње и започињао разговор са помислима, очигледно не схватајући да их приноси демон и претпостављајући да су оне поникле у његовој сопственој души. Трудио се да их умири расуђивањем и противуречењем, али су га најзад привукле и он се њима наслађивао. 2) Други велики угодник Божији, Макарије Александријски, једном приликом је телесним очима видео како по читавој цркви трче и лете мала деца, црна као Етиопљани. У тој обитељи је био обичај да један монах полако чита псалме насред цркве, док су сва остала браћа седела и слушала га.[18] Преподобни је видео да поред сваког монаха седи Етиопљанин и да му се изругује. Једноме од њих Етиопљанин је ставио прсте на очи и монах је одмах почео да дрема. Другоме је ставио прсте на уста, а овај је почео да зева. Пред некима су стајали у женском обличју, пред некима су подизали грађевине, доносили им разне ствари и бавили се различитим пословима. По завршетку божанствене службе, Свети Макарије је позвао сваког брата, и насамо га испитао о чему је мислио и маштао у време богослужења. Показало се да је сваки мислио и маштао о ономе, што су нечисти духови пред њим изображавали.[19] Из ове повести произилази да духови не делују на нас само испразним и грешним помислима, него и испразним и грешним маштањима, па чак и додиривањем и различитим дотицањем. Све ће то у своје време и на основу властитог искуства бити јасно оном монаху, који води обазрив живот, према јеванђелским заповестима. „Демони улазе у чула и удове, муче тело распаљивањем, удешавају да се страствено гледа, слуша и омирише, наговарају да се говори оно што је недолично, испуњавају очи прељубништвом, доводе у пометњу, дејствују изван и унутар нас“, каже преподобни Јован Карпатски. Да бисмо за све и свакога донекле објаснили на који начин духови, та ваздушна разумна бића, могу да уђу у наше телесне удове и да у њима изазову себи својствена дејства, да додирну и саму душу и да на њу утичу, указаћемо на слично дејство неких ваздушних испарења – гасова. Указаћемо на тровање, до којег долази тако што тешки гас, угљенмоноксид, невидљиво за чулне очи, посредством чула мириса улази у мозак. Указаћемо и на алкохол (spiritus, дух, гас) који се, услед уношења вина, подиже из желуца и кроз тело долази до главе, где на нама несхватљив начин дејствује на мозак и ум. Тај алкохол или гас продире, толико несхватљиво за нас, из желуца у крв и изазива њено распламсавање или, што је једно исто, узрокује њено физичко[20] сједињење са топлотом, најистанчанијим и гасовитим вештаством, тако да и тело и душу излаже утицају тог вештаства. Гасовита вештаства имају ту особину да улазе у она чврста и у друге гасове, продирући кроз њих. Тако и сунчев зрак продире кроз ваздух и кроз све познате гасове који припадају земљи, продире кроз воду, кроз лед и кроз стакло; топлота (тј. топлина или ватра у широком значењу те речи) лако продире кроз гвожђе и кроз све метале, изазивајући у њима промене. Она продире и кроз гасове, кроз које продире светлост; ваздух продире кроз дрво, али не продире кроз стакло. Водена пара и разни мириси, тј. гасови који се одвајају од различитих вештастава, продиру кроз ваздух. Преподобни Макарије Велики каже: „Од оног времена, кад је преступањем заповести (у рају, од стране првих људи) зло дошло на човека, ђаво је добио слободан приступ да увек разговара са душом, као што разговара човек са човеком, и да у срце полаже све што је штетно.“[21] Ђаво са човеком разговара не употребљавајући глас али користећи речи, јер су и мисли такође речи, само што нису гласно изговорене и нису одевене у звук, без чега човек човеку не може да пренесе своје мисли. У том истом слову Макарије Велики каже: „Ђаво дејствује тако лукаво да нам свако зло представља као да је само од себе рођено у души, а не као да је дејство туђег (страног) духа који чини злодела и настоји да се прикрије.“[22] Јасни знаци да нам је пришао пали дух и да делује на нас јесу грешне и испразне помисли и маштања који се изненада јављају, грешна осећања, тежина тела и његови појачани животињски захтеви, отврдлост срца, славољубиве помисли, одбацивање покајања, заборављање на смрт, чамотиња, особита склоност ка земаљским занимањима. Приступање нечистог духа увек је повезано са нашим осећањем пометње, помрачености и недоумице. Варсануфије Велики је рекао: „Помисли, које потичу од демона, превасходно су испуњене пометњом и жалошћу и за собом повлаче оно што је скривено и истанчано, јер се непријатељи облаче у овчију кожу, тј. намећу мисли које се чине правим, док су изнутра вуци грабљиви (Мт7,15), тј. отимају и варају срца незлобивих (Рим 16,18) оним што изгледа добро, а у ствари је погубно.“[23] На сличан начин расуђују сви велики учитељи монаштва. Са монасима, који се непоколебиво супротстављају одбаченим духовима, ови духови ступају у отворену битку, невидљиву телесним очима, али не другачије него по допуштењу Бога, нашег Доброчинитеља.[24] Будући да су гасовита суштаства, без тела и костију (в.Лк 24,39), они узимају различита обличја звери, животиња, гмизаваца и инсеката, у огромним или сасвим малим димензијама; они се труде да уплаше монаха и да га растроје, да га наведу на високо мишљење о самоме себи.[25] Настоје да га гурну у оно погубно стање, које се назива демонском прелешћу, а настоје да му измаме и поклоњење (њима), поклоњење какво доликује једино Богу. Смирена препуштеност вољи Божијој, свест и спремност да се претрпи свако страдање које Бог допусти, потпуно ниподаштавање и неповерење према свим речима, дејствима и појавама палих духова поништавају сваки значај њихових покушаја. Њихови покушаји добијају највећи значај у случају да се на њих обрати пажња и да се демонима укаже поверење. Обраћање пажње на њих и поверење за своју последицу увек имају највећу штету, а често и пропаст монаха. Приликом правилне борбе са духовима, из те борбе происходи обилна душевна корист, а монах остварује посебан напредак. Преподобни Макарије Велики каже: „За духовну одојчад, кнез овога света представља палицу кажњавања и бич који рањава. Међутим, као што је већ речено, он им самим тим, посредством озлојеђености и искушења, омогућује велику славу и увећање части, јер се услед тога дешава да они достижу савршенство, а он себи припрема велико и тешко мучење. Будући да је слуга и створење Божије, ђаво не искушава онолико, колико би он хтео него колико му посредством допуштења дозволи воља Божија. Бог савршено зна све о свима и допушта да сваки буде искушаван онолико, колико има снаге.“[26] Онај, који живом вером верује у Бога и самопожртвовано се предао Богу, остаје непомућен у свим искушењима која узрокују духови злобе. Он у тим духовима види само слепа оруђа промисла Божијег. Не обраћајући на њих никакву пажњу у време искушења која они узрокују, он се у целини предаје вољи Божијој. Предавање вољи Божијој представља тихо и умирујуће уточиште у свим искушењима и недаћама.[27]
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Преподобни Макарије Велики, 4. слово, 7. глава.
  2. Беседа преподобног Антонија Великог о духовима, Четиј Минеј за 17.
  3. Страдање Светих Мученика Тимотеја и Мавре. Четиј Минеј за 3. мај Исто се може видети и у многим другим житијима.
  4. Догматско богословље православне католичанске (саборне) источне Цркве; такође и Св. Јован Златоусти, Беседа на Дела апостолска XXVI, Дап 12, 15; житије преподобног Василија Новог, Четиј Минеј за 26. март.
  5. Алфавитни Патерик.
  6. 8. беседа на Посланицу Римљанима.
  7. Житије преподобног Макарија Великог, Четиј Минеј за 19. јануар.
  8. Алфавитни Патерик.
  9. 69. одговор.
  10. Лествица, 18. поука.
  11. Sancti Cassiani collatio, XXIV, сар. IV.
  12. Атонски Патерик, 1. део, стр. 187, изд. 1860. г.
  13. Алфавитни Патерик.
  14. Поменути преподобни монаси су обитавали у непрестаној молитви, због чега су се рукодељем бавили истовремено кад и молитвом – са изговарањем наизуст псалама или са поуком, тј. с понављањем неке кратке молитве, превасходно Исусове – и ван оног времена, које је било одређено управо за молитву или за савршавање молитвеног правила. Устајући на молитву, они су остављали рукодеље, о чему сведочи Свети Јован Лествичник: „За време молитве нико не треба да се бави рукодељем, а особито не неким послом (послом је овде названо занимање које пажњу монаха привлачи на себе). То је јасна поука ангела који је дошао великом Антонију“ (в. 19. поуку).
  15. „Зна непријатељ“ каже преподобни Јован Карпатски, „да му наша ревносна молитва поставља замку, и труди се да нас од ње одвоји, и у нашу жељу полаже јелинске речи од којих смо одступили, и подстиче нас да се њима бавимо. Не потчињавајмо се њему, да не бисмо од темеља свог земљоделства одступили, и уместо смокава и грожђа убрали трње и чичак. Мудрост овога света лудост је пред Богом (1Кор 3,19)“ Многи Свети Оци поседовали су значајну људску ученост; међутим, они су је задобили пре ступања у монаштво. Након прихватања монаштва они су се, према заповести Господњој (Мт 13,52), бавили искључиво изучавањем Царства небеског или богословља у најширем значењу те речи. Богословље, које се изучава монашким животом, Свети Оци називају науком над наукама и уметношћу над уметностима (Преподобни Касијан Римљанин, Слово о расуђивању – Добротољубље, 4. том, у руском издању). Да би се оно изучило на задовољавајући начин није довољан ни хиљадугодишњи живот. Оно је необухватно, јер је необухватан његов предмет, Бог, и Он, ма колико да се изучава, и поред свих познања о Њему остаје непојмљив.
  16. „Почне да се окреће на све стране“: тако се дешава неопитнима у борби са демонским помислима. Преподобни Касијан Римљанин описује да неки неопитни старац, осетивши снажну блудну битку изазвану демоном услед ње „почео да се окреће тамо-амо као због пијанства“ (Слово о расуђивању – Добротољубље, 4. том у руском издању).
  17. Житије Преподобног Макарија Великог, Четиј Минеј за 19. јануар; такође и Алфавитни патерик.
  18. Преподобни Касијан приповеда да је такав обичај постојао у свим египатским општежитељним (киновијским) манастирима. „О уредбама општежића“, 2. књига, 12. гл.
  19. Четиј Минеј за 19. јануар, житије преподобног Макарија Александријског. „Тако је преподобни Макарије“, каже Свети Димитрије Ростовски у његовом житију „познао људске помисли на основу ствари које су уобличавали демони“.
  20. Физичким сједињењем вештаства са вештаством назива се оно сједињење које при том не поништава ни једно, ни друго вештаство, али узрокује деловање вештаства на вештаство. Такво је сједињење воде са сољу или шећером. Хемијским сједињењем се назива оно сједињење при којем сједињена вештаства престају да буду оно, што су била пре њега и образују ново вештаство. На тај начин сумпор, сједињен са живом, ствара киновар (боју).
  21. 2. слово, 2. глава.
  22. 31. глава.
  23. Одговор на 59. питање.
  24. To се може видети из поуке о духовима, коју је својим ученицима предао преподобни Антоније Велики и која је унета у његово житије (Четиј Минеј за 17. јануар). Поука у Минеју је скраћена; она се може прочитати у Vitae Раtrum, Patrologiae Tomus LXXIII. Његову драгоцену поуку Антоније Велики је изложио са необичном разговетношћу и на основу свог опитног, благодатног знања о палим духовима.
  25. Ђаво је особито склон и способан да нам наметне гордост и преузношење (4. слово преподобног Макарија Великог, 13. глава). Кад подвижник падне у преузношење, палом духу је лако да у срце подвижника неприметно уведе све страсти и да од тог срца начини свој дом. Све видљиве и невидљиве ђавоље битке најсклоније су привлачењу ка преузношењу. Ако размотрите посрнућа подвижника,јасно се можете уверити да је сваком посрнућу претходило преузношење. У блуд је пао онај, који је себе сматрао неспособним за блудну страст на основу тог преузношења одбацио је неопходно стражење над собом. Страшћу пијанства заразио се онај, који је сматрао да се не може њоме заразити, дозволивши себи неопрезну употребу вина, итд.
  26. 4. слово, 6. и 7. глава.
  27. CVI, 30.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *