ПРИНОС САВРЕМЕНОМ МОНАШТВУ

 

ПРИНОС САВРЕМЕНОМ МОНАШТВУ
 

 
ГЛАВА ДВАДЕСЕТ ШЕСТА
О усменој, умној и срдачној молитви Исусовој
 
Онај који жели да се непогрешиво бави молитвом Исусовом, требало би да и самога себе и њено упражњавање проверава честим читањем следећих светоотачких дела: 1) Слова о трезвености Исихија, презвитера јерусалимског, 2) Глава о трезвености преподобног филотеја Синајског, 3) Слова о тајном делању у Христу Теолипта, епископа филаделфијског, 4) Дела Светих Симеона Новог Богослова и Григорија Синаита, која се налазе у првом тому Добротољубља, 5) Слова Никифора Исихасте и Светих Калиста и Игњатија Ксантопула, која се налазе у другом тому Добротољубља, 6) Предања преподобног Нила Сорског, 7) Цветника јеромонаха Доротеја и других. У Добротољубљу, у Слову Симеона Новог Богослова о три вида молитве, у Слову Никифора Исихасте и у делу Ксантопула, читалац ће пронаћи поуку о умећу увођења ума у срце уз помоћ природног дисања, односно, о умећу (техници) које потпомаже задобијању умне молитве. Ово светоотачко учење је за многе читаоце представљало и представља велику тешкоћу, иако ту не постоји никаква тешкоћа. Љубљеној браћи саветујем да не покушавају да у себи открију то умеће, уколико им се оно не открије само од себе. Многи који су пожелели да га опитно упознају оштетили су своја плућа а да ништа нису постигли. Суштина овог делања састоји се у томе да се ум током молитве сједини са срцем, а то у своје, од Бога одређено време, савршава Божија благодат. Поменуто умеће у потпуности могу заменити неужурбано изговарање молитве, кратак предах после сваке молитве, тихо и споро дисање и закључавање ума у речи молитве. Посредством ових средстава лако ћемо достићи известан степен пажње. Пажњу ума током молитве веома брзо почиње да саосећа и срце. Саосећање ума са срцем постепено почиње да прелази у сједињење ума са срцем и умеће, које су понудили Оци, појављује се само од себе. Све механичке методе, који имају вештаствени карактер, Оци су предложили искључиво као начине којима ће се лакше и брже постићи пажња при молитви, а не као нешто суштинско. Суштинско и неопходно својство молитве јесте пажња. Без пажње нема молитве. Истинска благодатна пажња јавља се као последица умртвљавања срца за свет. Средства увек остају само средства. Они исти Свети Оци, који предлажу да се ум уведе у срце заједно са дисањем, кажу да уму, који је задобио навику сједињења са срцем или, тачније речено, стекао то сједињење на основу дара и дејствовања благодати, (за то сједињење) није неопходна помоћ умећа и да се он једноставно, сам по себи и својим сопственим кретањем, сједињује са срцем.[1] Тако и треба да буде. Разједињење ума и срца и њихово супротстављање једног другоме догодило се услед нашег грехопада. Када испружи прст да би исцелила човека, који је својим падом разбијен и раздробљен на делове, божанствена благодат сједињује његове раздвојене делове, и при том ум не сједињује само са срцем и душом него и са телом, дајући им једино правилно стремљење ка Богу. Упоредо са сједињењем ума и срца, подвижник добија и моћ да се супротстави свим страсним помислима и страсним осећањима. Да ли то може да буде последица неког умећа? Не! То је последица благодати, плод Светога Духа, који је осенио невидљиви подвиг подвижника Христовог, недостижан за телесне и душевне људе. Читајући код Отаца о месту срца које ум задобија молитвом, требало би разумети словесну силу срца[2], коју је Творац сместио у горњи део срца, силу којом се човечије срце разликује од срца животиња, будући да и оне, исто као и људи, имају вољну или жељну силу и силу ревности или гнева. Словесна сила испољава се у савести или свести нашег духа, без учествовања разума, у страху Божијем, у духовној љубави према Богу и према ближњем, у осећању покајања, смирења, кротости, у скрушености духа, у дубоком жаљењу због греха и у другим духовним осећањима, која су животињама страна. Сила душе – ум, иако је духовна, као место свог пребивања има мозак. Тако и сила словесности или човеков дух, иако је духовна, за место свог пребивања има горњи део срца, који се налази под левом брадавицом груди, око брадавице и нешто изнад ње. Сједињење ума са срцем означава сједињење духовних помисли ума са духовним осећањима срца. Будући да је човек пао и да су се његове помисли и осећања од духовних претворили у телесне и душевне, требало би да се ум и срце посредством јеванђелских заповести уздигну до духовних мисли и осећања. Када се ум и дух исцеле, тада се и сједињују у Господу. У оном делу срца, у којем је смештена сила словесности или дух, у своје време образује се чудесни, нерукотворени, духовни храм Божији, Светиња над светињама. Ту се спушта ум, од Духа Светога рукоположен за свештеника и архијереја, да би се Богу клањао Духом и Истином. Тада хришћанин блаженим опитом познаје оно што је речено у Светом Писму: Ви сте храм Бога живога, као што рече Бог: Уселићу се у њих и живећу у њима, и бићу им Бог, и они ће бити мој народ (2Кор 6,16). Испод силе словесности, у средини срца, налази се сила ревности; испод ње, у најнижем делу срца, налази се жељна или вољна сила. Код животиња ове две силе дејствују веома грубо, будући да ни на који начин нису повезане са словесношћу. У људима оне дејствују сагласно томе у којој је мери и на који начин развијен њихов дух. Оне, међутим, могу да дејствују правилно и да буду потпуно потчињене духу или словесној сили само у истинском хришћанину, који пред разумом Христовим – Јеванћељем није збацио само очигледно грешне него и све природне помисли и осећања. Ум и срце не могу да се сједине на други начин осим посредством Духа и Истине. То значи да ум и срце не могу да се сједине уколико у потпуности не одбаце палу природу или уколико се у потпуности не предају руковођењу Јеванђеља, уколико постојаним и ревносним следовањем јеванђелским заповестима не привуку к себи благодат Свесветог Духа, уколико се не исцеле и не оживе од додира с њом и од њеног осењивања.[3] Не само што свако греховно осећање и свака греховна помисао разарају сједињење ума и срца и супротстављају их једно другом, него то чине и све природне помисли и осећања, ма како да су истанчана и маскирана привидном праведношћу. У случају удаљавања од духовног усмерења које даје Јеванђеље, узалудна су сва средства и технике (умећа); срце и ум се никада неће међусобно сјединити.
Извршавање заповести које претходи сједињењу ума и срца разликује се од извршавања заповести које следи након тог сједињења. Пре овог сједињења, подвижник заповести извршава уз највећи напор, присиљавајући и приморавајући своју палу природу. Након сједињења, духовна сила која је сјединила ум и срце привлачи га ка њиховом извршењу, чини га угодним, лаким и пуним насладе. Путем заповести Твојих трчах, кад си раширио срце моје, рекао је Псалмопојац (Пс 118,32).
За онога који се бави молитвом Исусовом биће веома корисно да прочита Примедбе (Предговоре) схимонаха пољномеруљског Василија на књиге Светих Григорија Синаита, Исихија Јерусалимског, Филотеја Синајског и Нила Сорског.[4] Након што се прочитају све примедбе, читање целокупног Добротољубља биће јасније и корисније. Приликом читања светоотачких дела, треба имати на уму и то да је мера почетника њиховог времена у наше доба мера онога који је веома узнапредовао. Примена светоотачких поука на себе и на своју делатност мора се спроводити с великом опрезношћу.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Калист и Игњатије Ксантопули, 53. глава, О безмолвију и молитви. Добротољубље, 2. том, у руском издању.
  2. О душевним силама види у поглављима преподобног Филотеја Синајског. Добротољубље, 2. том, у руском издању.
  3. Преподобног Пимена Великог упитали су шта значе речи: Заједничар сам свих који Те се боје и који чувају заповести Tвoje (Пс 118,63). Преподобни је одговорио: “То Дух Свети говори о Себи.” Алфавитни Патерик.
  4. Издање Оптине пустиње, 1847. година.

Comments are closed.