ПРИНОС САВРЕМЕНОМ МОНАШТВУ

 

ПРИНОС САВРЕМЕНОМ МОНАШТВУ
 

 
ГЛАВА ДВАДЕСЕТ ПРВА
О поклонима
 
Поклони се деле на земне и допојасне. Примењују се обично уз вечерње правило, пре него што се отпочине у сну. Најбоље је ако поклони претходе читању вечерњих молитава, односно, ако правило почне поклонима. Поклонима се тело донекле замара и загрева, а срце долази у стање скрушености; подвижник ће се у таквом стању помолити усрдније, топлије и пажљивије. Ако се молитве буду читале после поклона, у њима ће се осетити сасвим другачији укус. Поклоне треба извршавати неужурбано, и тај телесни покрет треба оживети плачем срца и молитвеним вапајем ума. Кад желиш да започнеш коленоприклоњења, свом телу дај најпобожнији положај, какав би требало да има слуга и створење Божије у присуству свог Господа Бога. Након тога сабери мисли, да не би лутале унаоколо. Крајње неужурбано, гласно тек толико да само ти чујеш и закључавши ум у речи, из скрушеног и смиреног срца изговори молитву: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног. Изговоривши молитву, богобојажљиво и са страхом Божијим неужурбано начини земни поклон, без узрујавања, са осећањем покајника и грешника који моли за опроштај, као да си пред ногама Самог Исуса Христа. Не стварај у својој машти лик или изображење Господње, него буди уверен у Његово присуство. Буди уверен да Он мотри на тебе, на твој ум и срце, и да је Његова награда – у Његовим рукама. Оно прво је недозвољена машта која води погибељном самообмањивању, док је увереност у присуство свагдасуштог Бога увереност у свесвету истину.[1] Начинивши земни поклон, опет доведи тело до богобојажљивости и спокојства и опет неужурбано изговори горепоменуту молитву. Када је изговориш, поново начини поклон на гореописани начин. Не брини о количини поклона, него сву своју пажњу обрати на својства молитве коју твориш с коленоприклоњењима. Да и не говоримо о дејству на дух, и на само тело ће далеко снажније дејствовати мањи број поклона изведених на гореописани начин, него њихов велики број, начињен на брзину и без пажње, и само ради рачунања. Искуство неће оклевати да то и докаже. Кад се замориш од коленоприклоњења, пређи на допојасне поклоне. Мера допојасног поклона одређује се тиме што, приликом његовог творења, спуштена рука додирне земљу или под. Када приликом творења поклона као своју неизоставну обавезу утврди и обилно душевно делање које се састоји из пажње, неужурбаности, страхопоштовања и намере да се Богу принесе покајање, подвижник ће након кратког временског периода увидети коју количину поклона подноси његова телесна грађа. Кад услед своје слабости и попустљивости према себи из тог броја искључи неколико поклона, од преосталог броја (поклона) може да установи своје свакодневно правило. Добивши за њега благослов духовника, настојатеља или некога од монаха у којег има поверења и с којим се саветује, он свакодневно може да извршава такво правило. Ради душевне поуке наше возљубљене браће, нећемо прећутати ни оно што у наставку следи: поклони, који се чине ради броја, неоживљени правилним умним и срдачним делањем, више су штетни него корисни. Када их изврши, подвижник почиње да се радује. Ево, говори он самоме себи, слично оном фарисеју који се помиње у Јеванђељу, и данас ме Бог удостојио да (на пример) начиним три стотине поклона! Хвала Богу! Зар је то лак посао? У данашње време три стотине поклона! Ко то данас извршава такво правило, итд. Требало би поменути да поклони загревају крв и да загрејана крв изузетно доприноси подстицању умне делатности. Доспевши у такво расположење, несрећни подвижник се једино из тог разлога и не схватајући истинско душевно делање, препушта штетној умној делатности, тј. препушта се славољубљу и маштањима који се ослањају на његов подвиг, уз чију помоћ он намерава да узнапредује. Подвижник се наслађује таквим помислима и маштањима и не може довољно њима да се насити. Он их присваја и у себе усађује погибељну страст преузношења. Преузношење убрзо почиње да се пројављује у тајном осуђивању ближњих и у јавној склоности ка њиховом поучавању. Очигледно да је таква склоност знак гордости и самообмањивања: уколико монах не би себе сматрао узвишенијим од свог ближњег, никада се не би одважио да га поучава. Такав је плод сваког телесног подвига уколико он није оживљен намером покајања и ако покајање није његов једини циљ, ако се подвигу самом по себи приписује вредност. Истинско монашко напредовање састоји се у томе да монах себе сматра грешнијим од свих осталих људи. „Један брат је рекао преподобном Сисоју Великом: ‘Видим да се моја мисао непрестано налази уз Бога.’ Преподобни је одговорио: ‘Није велико то, што се твоја мисао непрестано налази уз Бога, него је велико то, када монах себе види као нижег од сваке твари.'“[2] Такав је био начин размишљања истинских слугу Божијих, истинских монаха: он се у њима уобличио услед правилног душевног делања. Уз правилно душевно делање, и телесни подвиг има огроман значај, будући да дејствима тела изражава покајање и смирење. Види смирење моје и труд мој, и опрости cвe грехе моје, молитвено вапи ка Богу Свети Давид (Пс 24,18), који је у свом побожном подвигу телесни труд сјединио с дубоким покајањем и с дубоким смиреноумљем.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Свети Оци кажу: „Никада не прихватај ако видиш нешто чулно или духовно изван или унутар себе, било да је то обличје Христа, ангела, неког светитеља или маштовито изображење светлости у уму. Не веруј томе и не буди благонаклон према њему. Сачувај свој ум да стално буде без слика и не-ка се посредством уобразиље ништа не утисне у њега, нека буде без обличја, обраћајући пажњу једино на речи молитве.“ Калист и Игњатије Ксантопули, О безмолвију и молитви, Добротољубље, 2. том, у руском издању.
  2. Алфавитни Патерик.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *