ПРИНОС САВРЕМЕНОМ МОНАШТВУ

 

ПРИНОС САВРЕМЕНОМ МОНАШТВУ
 

 
ГЛАВА ДВАДЕСЕТ ОСМА
О сећању на смрт
 
Монах је дужан да се свакодневно и по неколико пута на дан сећа неизбежне смрти која му предстоји, и да у своје време задобије непрестано сећање на њу. Наш ум је у тој мери помрачен падом да бисмо, уколико се не приморамо да се сећамо смрти, могли сасвим да заборавимо на њу. Кад заборавимо на смрт, на земљи почињемо да живимо као да смо бесмртни, жртвујући јој (земљи) целокупну своју делатност и нимало не бринући о страшном преласку у вечност или о свом уделу у вечности. Одлучно и неустрашиво газимо заповести Христове и чинимо најстрашније грехове; не напуштамо само непрестану молитву него и (молитву) утврђену у одређене часове; почињемо да запостављамо ово суштинско и неопходно занимање, као да се ради о неком неважном и непотребном делу. Заборављајући на телесну смрт, ми умиремо душевном смрћу. Напротив, онај који се често опомиње телесне смрти, оживљава душом. Он на земљи живи као путник у гостионици или сужањ у тамници, који непрестано ишчекује да га из ње изведу на суд или да га казне. Пред његовим погледом свагда су отворена врата у вечност. Он стално и са душевном бригом, дубоком жалошћу и мишљу гледа у том правцу. Непрестано размишља о томе чиме ће се оправдати на суду Христовом и каква ће одлука бити донета за њега. Ta одлука решава човеков удео у васцелом, безграничном загробном животу. Његову пажњу и љубав не привлачи никаква земаљска лепота, никаква земаљска саблазан. Он никога не осуђује, јер не заборавља да ће на суду Божијем њему бити изречена онаква пресуда, какву је он овде изрицао о својим ближњим. Он свима и све опрашта, да би и њему самом било опроштено и да би наследио спасење. Према свима је попустљив и милосрдан, да би се и он сам удостојио попустљивости и милосрђа. Сваку жалост која дође он радосно прихвата и целива као казну за његове грехе у времену, будући да ће га она ослободити казне у вечности. Уколико му дође помисао да се погорди због своје врлине, сећање на смрт ће се одмах устремити против те помисли и постидети је, разобличити је у њеној недоличности и протерати је. Какав значај може имати ваша врлина на Суду Божијем? Какву вредност може имати ваша врлина пред очима Богa, пред Којим је и небо нечисто (в. Јов 15,15)? Непрестано се опомињи: „Ја ћу неминовно умрети! Умрли су моји оци и праоци; нико од људи није свагда остао на земљи. И мене чека удео који је погодио и погађа свакога!“ Не губи узалудно време које ти је дато за покајање! Не загледај се у земљу, на којој си ти само тренутни посленик, на којој си прогнаник и на којој ти је милосрђем Божијим допуштено да размислиш и да се покајеш, како би избегао вечне тамнице и мучење у њима. Кратак период туђиновања на земљи употреби на задобијање мирног уточишта, уточишта блаженог у вечности. За стицање вечног богатства преклињи одрицањем од сваког привременог (богатства), одрицањем од свега телесног и душевног у области пале природе! Преклињи извршавањем Христових заповести! Преклињи искреним покајањем за учињена сагрешења! Преклињи захвалношћу и прослављањем Бога за све патње које су ти послате! Преклињи изобилним псалмопојањем и молитвословљем! Преклињи молитвом Исусовом, сједињујући с њом сећање на смрт! Та два делања, молитва Исусова и сећање на смрт, лако се сливају у једно. Услед молитве јавља се живо сећање на смрт, као њено предосећање, док се од предосећања смрти јаче распламсава молитва. За подвижника је неопходно да се сећа смрти! То сећање је потребно и за сам подвиг, јер га чува од повређивања и изопачења преузношењем, до којег може довести и подвижнички и пажљив живот, ако не буде ограђен сећањем на смрт и на суд Божији. Велика је душевна несрећа ако човек свом подвигу приписује било какву вредност и ако га сматра за своју заслугу пред Богом. Сматрај себе достојним сваке овоземаљске казне и достојним вечних мука. Такво мишљење о самоме себи биће најистинитије, најдушеспасоносније и најбогоугодније. Често набрајај вечне несреће које очекују грешнике. Честим набрајањем тих несрећа учини да изгледа као да оне стоје пред твојим очима. Задобиј предосећање адских мука да би твоја душа приликом живог сећања на њих задрхтала, да би се отргла од греха и притекла Богу смиреном молитвом за помиловање, уздајући се у Његову бесконачну доброту и ни најмање се не уздајући у себе.[1] Сећај се и замишљај неизмерну, страшну подземну провалију и тамницу које чине ад. Та провалија се назива безданом. У односу на људе, она управо таква и јесте. Пространа адска тамница има мноштво одељака и мноштво различитих патњи и мука, којима се сваком човеку плаћа за дела која је починио током овоземаљског живота. Међутим, у свим одељцима закључавање је вечно, као што су вечне и муке. Тамо господари мучна, непрозирна тама и, истовремено, гори неугасиви огањ, који је свагда подједнако снажан. Тамо нема дана, јер тамо влада вечна ноћ. Тамо је неподношљив смрад, који се не може упоредити ни са једним овоземаљским смрадом. Сурови адски црв никад не спава и никад не дрема: он гризе и гризе, прождире адске заточенике, али не нарушава њихову целовитост и не поништава њихово постојање, а при том се ни он сам не засићује. Такве особине имају све адске муке: оне су теже од сваке смрти, а не доносе смрт. У аду се смрт жели онолико, колико се на земљи жели живот. За адске заточенике, смрт би била радост. Међутим, она за њих не постоји; њихов удео је бесконачни живот за бесконачна страдања. Муче се у аду услед неподношљивих казни, каквима обилује вечна тамница оних које је Бог одбацио. Муче се тамо неподношљивом патњом, муче се тамо најсуровијом душевном болешћу – очајањем. Сматрај себе осуђеним на ад и вечну муку и из те свести у твом срцу ће се родити тако незадрживи и силни молитвени вапаји да ће неизоставно навести Бога да те помилује, и Бог ће те, уместо у ад, увести у рај. Ви, који себе сматрате достојнима небеских и земаљских награда! Вама ад прети више него очигледним грешницима, јер је најтежи међу свим греховима – гордост, преузношење, грех духа који се не види чулним очима и често се прикрива маском смирења. Сећање на смрт и размишљање о њој упражњавали су највећи међу преподобним Оцима. За Пахомија Великог писац његовог житија каже да је „сећањем на вечне муке и бескрајне патње, односно сећањем на неугасиви огањ и на оног црва који никад не умире, непрестано обитавао у страху Божијем. На тај начин се Пахомије уздржавао од зла и подстицао себе на боље.“[2]
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. В. Лествицу, 7. поуку.
  2. Vita sancti Pachomii, abbatis Tabennensis. Patrologie, Tom LXXIII.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *