ПРИНОС САВРЕМЕНОМ МОНАШТВУ

 

ПРИНОС САВРЕМЕНОМ МОНАШТВУ
 

 
ГЛАВА ТРИДЕСЕТ ОСМА
О нестјажатељству (добровољном сиромаштву)
 
Сваки, који ступи у манастир и на себе прихвати благи јарам Христов, дужан је да непрестано живи у нестјажатељству (добровољном сиромаштву), да се задовољава само најнеопходнијим и да се чува од вишка одеће, келијних предмета и новца. Имовина, богатство и ризница монаха треба да буде наш Господ, Исус Христос. Ка Њему морају бити окренути и стално устремљени погледи ума и срца; на Њега се мора усредсредити наша нада; на Њега мора бити положено све наше уздање, ми морамо бити силни по нашој вери у Њега. Уколико поседује имовину, монах није у стању да очува такво душевно расположење. Заповест о нестјажатељству дао је Сам Господ: Не сабирајте себи блага на земљи, гдје мољац и рђа квари, и гдје лопови поткопавају и краду; него сабирајте себи блага на небу, гдје ни мољац ни рђа не квари, и гдје лопови не поткопавају и не краду (Мт 6, 19-20). Постављајући овакву заповест, Господ је изнео и разлог због којег ју је поставио: Он је рекао: Гдје је благо ваше, онде ће бити и срце ваше (Мт 6,21) и Не можете служити Богу и мамону (Мт6,24). Уколико монах поседује новац или неке драгоцености, по некој неизбежној и непобитној нужности и закону његова нада ће, и противно његовој вољи, од Бога прећи на имовину. Он ће се уздати у имовину и у имовини ће видети своју моћ; у њој ће видети средство помоћу којег ће избећи преокрете до каквих може доћи на попришту овоземаљског живота. На имовину се усредсређује његова љубав, његово срце, његов ум и васцело његово суштаство. Срце “вештаствољупца” постаје окорело и туђе сваком духовном осећању, као што је и само вештаство окорело и безосећајно. Према одређењу Апостола, скупљање новца и друге имовине од стране монаха представља поклоњење идолу (в.Еф5,5). Идолопоклонство је неминовно повезано с одрицањем од Бога. Помрачени “вештаствољубац” неће дуго чекати да пожање плодове своје самообмане: доћи ће смрт, на коју је он у свом помрачењу и опијености земаљским благостањем сасвим заборавио, и она ће га отети од његовог богатства. Капитал и напуњене оставе, у које се он уздао, остаће другима, не доносећи му чак ни привремену корист и отуђивши га од Бога (в.Лк 12,15-22). Дух Свети оплакује стање човека обманутог преваром богатства, који у страшном и погубном сиромаштву духа ступа у вечност, и каже: Гле човека који не стави Бога за помоћника себи, него се поузда на мноштво богатства свога (Пс 51,9). Из следеће повести, коју нам је сачувала црквена историја, дознајемо како се, услед пристрашћа према пропадљивој имовини, у дубини душе извршава одрицање од Бога, које у повољној прилици неће пропустити и да се испољи. Неки Павле, презвитер, живео је у ненастањеној планини, скривајући се од прогонитеља – идолопоклоника. Уз себе је имао значајну количину злата. Њему се придружило и пет девственица, монахиња, које су се такође склониле од прогона. Ове девственице су блистале од врлина и биле преиспуњене миомирисом Светога Духа. Живеле су поред презвитера Павла, и заједно с њим се подвизавале у молитви и у испуњавању божанствених заповести. Неки злонамерник, међутим, дознао је за место на којем бораве. Он је старешину чаробњака, који су били уз персијског цара Сапора, обавестио о томе да се хришћански презвитер, који има много злата, скрива у планини заједно са још пет девственица – монахиња. Ако хоћеш да се домогнеш злата, нареди да их ухапсе и да их изведу пред тебе на суд; када одбију да се одрекну своје вере, одсећи ћеш им главе, а злато ћеш узети за себе’, говорио је потказивач велможи. Велможа ни најмање није оклевао да послуша овај савет: пред себе је на суд извео презвитера с монахињама и његовим златом. Презвитер је тада рекао велможи: ‘Зашто ми одузимаш имовину, кад ни у чему нисам крив пред тобом?’ Велможа: ‘Зато што си хришћанин и што се не покораваш царској заповести.’ Павле: Господару мој! Заповеди ми шта год хоћеш!’ Велможа: Ако се поклониш сунцу, узми што је твоје и иди куда знаш!’ Павле је погледао своје злато и рекао: ‘Оно што ми заповедаш да учиним, учинићу!’ Без оклевања се поклонио сунцу, окусио идолске жртве и пио крв која је жртвована идолима. Видевши да његова намера није успела, велможа је рекао: Ако и своје монахиње наговориш да се као и ти поклоне сунцу и да се затим удају или да се препусте блуду, узми своје злато и поведи монахиње и иди куда желиш.’ Павле је отишао код монахиња и рекао им: ‘Велможа је узео моју имовину и заповеда вам да испуните царску вољу. Ја сам се поклонио сунцу и јео сам од идолских жртава. Заповедам вам да и ви учините то исто!’ Монахиње су одговориле као једним устима: ‘Несрећниче! Зар ти није довољна твоја сопствена пропаст? Како се усуђујеш и да разговараш са нама? Сад си постао други Јуда јер си, као и он, због злата предао на смрт свог Владику и Господа! Кад је узео злато, Јуда је отишао и обесио се. И ти си, проклетниче, по свом моралу постао други Јуда! Због злата си погубио своју душу, а ниси се сетио оног богаташа који је, добивши велико богатство, рекао својој души: Душо, имаш многа добра сабрана за многе године; почивај, једи, пиј, весели се, због чега је чуо: Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе; а оно што си припремио чије ће бити (Лк 12,19-20)? Говоримо ти као да стојимо пред Самим Богом, јер ће ти се догодити и једно и друго: и оно што се догодило Јуди, и оно што се догодило богаташу’ Кад су то изговориле, пљунуле су на лице отпадника. Велможа је тада заповедио да дуго и сурово ударају монахиње. Док су их ударали, оне су узвикивале: ‘Ми се клањамо нашем Господу Исусу Христу и нећемо се покорити заповести твог цара. Ти ради то што радиш!’ Велможа је на све могуће начине покушавао да се домогне злата. Због тога је заповедио Павлу да својом руком одсече главе овим уистину мудрим дјевама. Мислио је да Павле неће хтети то да учини и да ће се на тај начин домоћи злата. Када је то чуо, несрећни Павле је поново погледао своје злато и рекао велможи: ‘Што ми заповедаш да учиним, учинићу!’ Узео је мач и пришао монахињама. Кад су то виделе, ове свете дјеве су се ужаснуле и једногласно му рекле: ‘Проклетниче! До јуче си био наш пастир, а сада си као вук дошао да нас прождереш! Зар је такво твоје учење, које си нам свакодневно понављао, говорећи да с радошћу умремо за Христа! Ти сам ни најмање ниси хтео да пострадаш за Њега него си Га се одрекао, ни за тренутак не размисливши о томе! Где је Свето Тело и Крв, које смо примали из твоје нечисте руке? Знај да је мач, који држиш у руци, за нас постао заступник вечног живота. Ми одлазимо код нашег Учитеља, Христа а ти ћеш, као што смо ти и предсказале, убрзо бити задављен омчом и, заједно са твојим учитељем Јудом, постаћеш син пакла!’ Кад су му то рекле и још нешто додале, монахиње су се помолиле. Павле им је одсекао главе. Велможа му је тада рекао: ‘Ниједан од хришћана није испунио царску заповест онако, како си је ти испунио. Због тога те не могу пустити без царевог личног одобрења. Кад му будем испричао и кад он дозна за то, удостојиће те великих почасти. Сад се радуј са нама, и настани се недалеко од нас, на имању на које ћу те одвести. Сутра ћу цара обавестити о теби.’ Отпадник је на то рекао: ‘Нека буде како си рекао.’ Током ноћи, велможа је послао своје робове да на оном имању, на које га је (Павла) упутио, потајно задаве Павла ужетом. Ујутро је он сам, претварајући се да ништа не зна, дошао да га посети. Затекавши га како виси на ужету и обешеног, осудио је Павла као самоубицу. Заповедио је да га изнесу изван града и тамо баце да га поједу пси. На тај начин је (велможа) присвојио његову (Павлову) имовину.[1]
Монах који води трезвеноуман живот и у самоме себи посматра грехове или пад човечије природе, лако ће приметити да се истог тренутка, када добије неки скупоцен поклон или значајну количину новца, у срцу јавља уздање у ту имовину, док уздање у Бога захлађује и слаби. Ако не буде опрезан, неће оклевати да се јави ни привезаност за имовину. Привезаност или пристрашће за имовину лако може да се претвори у страст, због које на неприметан начин у срцу долази до одрицања од Христа, иако уста настављају да Га исповедају, да Га призивају у молитвама и да проповедају Његово учење. Када нека убиствена (погубна) страст овлада човеком, у њему замукну остале страсти: ђаво престаје да му изазива битке и искушења, чувајући у њему као своју ризницу и верни залог његове пропасти смртоносну страст која је човека заразила. Човек, којег је грех убио у тајни његовог срца, бива привучен до самих врата ада. Он другим људима може изгледати свето и поучно, као што је и Павле изгледао монахињама, док га искуство не разобличи на исти начин, на који је разобличило и Павла. Онај, који жели да своју љубав и наду усредсреди на Бога, мора се постарати да живи у нестјажатељству (добровољном сиромаштву), а да новац и скупоцености које добије употреби за задобијање богатства у вечности (в. Лк 16,9). Почетак свих духовних блага је вера у Христа и у Јеванђеље, жива вера која се доказује извршавањем јеванђелских заповести делима и животом. Природно је онда што је среброљубље, које из срца искорењује веру, коријен свију зала (в. 1 Тим 6,10).
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Алфавитни Патерик (Отачник) и Vies des peres des deserts d’Orient, Tom. IX, chap. XVI.

Comments are closed.