ПРИНОС САВРЕМЕНОМ МОНАШТВУ

 

ПРИНОС САВРЕМЕНОМ МОНАШТВУ
 

 
ГЛАВА ЧЕТВРТА
О непостојаности монашког живота када он није заснован на јеванђелским заповестима
 
Онај, који је свој живот засновао на изучавању Јеванђеља и извршавању јеванђелских заповести, засновао га је на најтврђем камену. У какав год положај да га поставе животне околности, његов подвиг ће стално бити уз њега. Он непрестано дела, непрестано се подвизава и непрестано напредује, чак и ако су његово дело, његов подвиг и његов напредак неразумљиви за друге. Ма какве патње и искушења да га сустигну, они не могу да га сруше. Господ је рекао: Сваки, дакле, који слуша ове ријечи Моје и извршује их, упоредићу га са човјеком мудрим који сазида кућу своју на камену; и удари дажд, и дођоше воде, и дунуше ветрови, и навалише на кућу ону, и не паде;јер бјеше утемељена на камену (Мт 7,2425). Овде се живот и душевно устројство пореде са кућом: та кућа добија своју необичну чврстину од неограничене божанствене силе, којом су преиспуњене речи Христове. Очигледно је да такву чврстину, какву души даје извршавање заповести Христових, не може да обезбеди ниједно друго средство или начин: сила Христова дејствује у Његовим заповестима. Господ је горенаведеним речима додао и следеће: А сваки који слуша ове ријечи Моје и не извршује их, биће сличан човјеку лудом који сазида кућу своју на пијеску; И удари дажд, и дођоше воде, и дунуше вјетрови, и ударише на кућу ону, и паде, и пад њезин бијаше страшан (Мт 7,26-27). Лако бива срушен привидно добар живот оних, који његове темеље утврђују на неком телесном подвигу, па чак и на многим подвизима, понекад веома тешким и веома истакнутим, али при том не обраћају потребну пажњу на јеванђелске заповести. Често се дешава да подвижници чак и не обраћају никакву пажњу на јеванђелске заповести и отворено их крше, не дајући им никакву вредност и ниуколико не схватајући њихову важност. Када се сусретну с неочекиваним искушењем или када дође до изненадне промене у животу, такви подвижници не само да се брзо поколебају, него бивају изложени и потпуном моралном растројству, које се у Јеванђељу назива страшним падом душевне куће. Навешћемо пример пустињака који живи у дубоком усамљеништву и који је у то усамљеништво положио сву своју наду у напредак и спасење. Претпоставимо да је тај пустињак изненада, силом прилика, био приморан да напусти своје усамљеништво и да живи међу мноштвом људи. Будући да у самоме себи није учвршћен јеванђелским заповестима, он се нужно мора изложити најснажнијем утицају саблазни, које се у великој мери сусрећу у људском друштву. То је сасвим природно: осим спољашњег усамљеништва, он није имао ниједну другу силу која га је ограђивала. Када је лишен њега, лишен је сваке своје потпоре и нужно мора да се повуче пред снагом осталих спољашњих утицаја. Оно што смо рекли нипошто није изговорено с намером да ниподаштавамо пустињачки живот који чува од саблазни и расејаности и посебно погодује изучавању и извршавању јеванђелских заповести. Напротив, то је речено због тога да би се и пустињаци у својим пустињама особито потрудили да изуче и изврше јеванђелске заповести, чијим се посредством у душу уводи Христос, Божија сила и Божија премудрост (1Kop 1.24). Истинско хришћанство и истинско монаштво састоји се у извршавању јеванђелских заповести. Тамо где нема тог извршавања, тамо нема ни хришћанства ни монаштва, ма каква била његова спољашњост. Праведни пак наследиће земљу и у век века настаниће се на њој. Писмо назива праведницима оне, који се брижљиво труде да изврше истинску и једину праведну вољу Божију а нипошто своју, привидно и лажно праведну. Само извршиоци правде Божије могу наследити земљу, тј. овладати својим срцем, својим телом и својом крвљу. Уста праведнога проучаваће мудрост, и језик његов говориће суд прави. Закон Бога његово! у срцу је његовом, и неће се спотаћи кораци његови (Пс З6,30-31).

Comments are closed.