ПРИНОС САВРЕМЕНОМ МОНАШТВУ

 

ПРИНОС САВРЕМЕНОМ МОНАШТВУ
 

 
ГЛАВА ДВАНАЕСТА
О живљењу у послушности старцу
 
Оно, што је речено о отшелништву и затворништву, мора се рећи и о послушности старцима, и то у оном облику, у каквом је оно упражњавано у древном монаштву. Преподобни Касијан Римљанин каже да египатски Оци, међу којима је монаштво особито процветало и доносило задивљујуће духовне плодове, “тврде да је мудрима својствено да управљају и да буду управљани, и означавају да је то највећи дар и благодат Светог Духа.”[1] Неопходан услов такве потчињености је духоносни учитељ, који би вољом Духа умртвио палу вољу онога који му се потчинио у Господу, и који би у тој палој вољи умртвио и све његове страсти. Човекова пала и искварена воља садржи у себи тежњу ка свим страстима. Очигледно да се умртвљавање пале воље, које се тако величанствено и победоносно извршава вољом Духа Божијег, не може извршавати палом вољом учитеља, када и сам учитељ још увек робује страстима. “Ако хоћеш да се одрекнеш света”, говорио је Св. Симеон Нови Богослов њему савременим монасима, “и да се научиш јеванђелском живљењу, онда се не препуштај неопитном и острашћеном учитељу да се, уместо јеванђелском, не би научио ђаволском живљењу, јер је код благих учитеља и учитељевање благо, док је код злих – зло. Из злог семена неминовно ничу и зли плодови. Варалица је сваки онај, који не види а обећава да ће поучавати друге, и оне који га следе збациће у јаму погибељи, према речи Господњој: Слијепи слијепога ако води, оба ће у јаму пасти (Мт 15,14).”[2] У другој прилици, овај велики угодник Божији саветује монаху да поступи према упутству духовног оца и додаје: “Нека, међутим, тако поступи једино у оном случају када зна да је његов духовни отац причасник Духа и да му неће говорити оно, што је противно вољи Божијој него да ће по свом дару и по мери потчињенога говорити оно што је угодно Богу и корисно за душу, како се не би показао као покоран човеку а не Богу[3]. У том смислу заветује и Апостол: Не будите робови људима (l Кор 7,23). Он заповеда да се чак и само служење слугу господарима извршава духовно, а не по угледу на човекоугоднике, него по угледу на слугe Христове, творећи вољу Божију под видом спољашњег служења људима (в.Еф 6.6). Зар ја сад настојим да људе придобијем или Бога? Или тражим људима да угађам? Јер кад бих још људима угађао, не бих био слуга Христов, каже Апостол (Гал 1,10). Не знате ли да коме дајете себе за слуге у послушност – човеку телесног мудровања или Богу – слуге сте онога кога слушате, или гријеха и телесног мудровања за смрт, или послушности за праведност Божију и за спасење (в.Рим 6,16). Послушност саображава покорнога лику (образу) онога коме се он покорава: И упаљиваше се стока гледајући у прутове (Пост 30,39), каже Писмо. Они старци, који прихватају улогу… употребимо ту непријатну реч, која припада незнабожачком свету, да бисмо тачније објаснили дело, које по својој суштини није ништа друго до душегубна глума и најтужнија комедија – они старци, дакле, који прихватају улогу древних светих стараца, немајући њихове духовне дарове, нека знају да су и сама њихова намера, сама мисао и њихов појам о великом монашком делању, тј. послушности – лажни, да су сам начин њиховог размишљања, њихово разумевање и знање – самообмана и демонска прелест, и она нужно мора донети одговарајући плод и у онима које они поучавају. Њихово неправилно и непотпуно усмерење може само током неког времена остати непримећено од стране неопитног почетника којег руководе, уколико је тај почетник бар мало проницљив и уколико се бави светим читањем, с непосредном намером да се спасе. Неизбежно је да се оно (такво усмерење) у своје време разоткрије и да послужи као повод за непријатно раздвајање, за најнепријатнији однос старца и ученика, за душевно растројство и једног и другог. Страшно је када неко услед преузношења и самовоље прихвати на себе обавезу која се може испунити само на заповест Светога Духа и дејствовањем Духа. Страшно је мислити о себи као о сасуду Светога Духа, будући да општење са сатаном још није прекинуто и да сасуд не престаје да се скрнави сатанским дејствовањем. Ужасно је такво лицемерје и претварање! Оно је погубно и за самог човека и за ближњег, а пред Богом је преступничко и богохулно. Узалуд ће нам указивати на преподобног Захарија који је, будући послушник неопитног старца Кариона, свог оца по телу, достигао монашко савршенство,[4] или на пример преподобног Акакија: он се спасао живећи код суровог старца, који је нечовечним ударцима свог ученика пре времена отерао у гроб.[5] И један и други налазили су се у послушности код несавршених стараца, али су се руководили саветима духоносних Отаца и поучним примерима, којих је у изобиљу било пред њиховим очима: једино су из тог разлога могли да живе у спољашњој послушности својим старцима. Ти случајеви су изван уобичајеног поретка и правила. “Начин дејствовања Промисла Божијег у потпуности се разликује од општег човечијег поретка. Ти се придржавај општег поретка”, рекао је преподобни Исаак Сиријски.[6] Неко ће приговорити: вера послушника може да замени несавршенство старца. То није истина: вера у истину спасава, док, према речима Апостола, вера у лаж и демонску прелест погубљује. Не примише љубав истине да би се спасли, каже он о онима који својевољно пропадају. И зато ће им Бог послати (допустити) силу обмане, да вјерују лажи; да буду осуђени сви који не вјероваше испшни него завољеше неправду (2Сол 2,10-12). По вјери вашој нека вам буде (Мт 9,29) рекао је Господ, СамоИстина, двојици слепих и исцелио их од слепила; лаж и лицемерје немају право да понављају речи СамоИстине како би оправдали своје преступничко понашање, којим погубљују своје ближње. Било је случајева, али веома, веома ретких, када је по особитом надзору Божијем вера дејствовала кроз грешнике, спасавајући и саме те грешнике. У Египту се догодило да је разбојнички старешина Флавијан, намеравајући да опљачка неки женски манастир, обукао монашко одејаније и дошао у тај манастир. Монахиње су га примиле као једног од Светих Отаца. Увеле су га у цркву и затражиле да се за њих помоли Богу, што је он, на своје чуђење и противно својој вољи, и учинио. Након тога предложено му је да обедује. По окончању обеда, монахиње су му опрале ноге. Једна од манастирских сестара била је слепа и глува. Монахиње су је довеле и напојиле водом у којој су опрале ноге овог путника. Болесница се истог часа исцелила. Огласивши сатворено чудо, монахиње су прославиле Бога и свети живот страног монаха. Благодат Божија спустила се на разбојничког старешину. Он се покајао и од разбојничког старешине постао монах – чудотворац.[7] У житију Св. Теодора, епископа Едесе, читамо да се блудница, будући приморана од стране очајне Адерове супруге, помолила Богу за њеног умрлог сина, и младенац је на молитву блуднице васкрсао. Застрашена оним што се над њом извршило, блудница је без оклевања напустила грешан живот, ступила у манастир и подвижничким живот достигла светост.[8] Такви догађаји су изузеци. Посматрајући их, правилно ћемо поступити уколико се будемо дивили надзору и непојмљивим судовима Божијим, укрепљујући се у вери и нади. Међутим, поступићемо веома неправилно уколико такве догађаје будемо прихватили као образац за подражавање. Као руководитеља за наше понашање Сам Бог нам је дао Закон Божији, тј. Свето Писмо и светоотачке списе. Апостол Павле одлучно каже: Заповиједамо вам пак, браћо, у име Господа нашег Исуса Христа, да се клоните од свакога брата који живи неуредно, а не по предању које примише од нас (2 СолЗ,6). Предањем се овде назива морално предање Цркве. Оно је изложено у Светом Писму и у списима Светих Отаца. Преподобни Пимен Велики је заповедио да се без оклевања растанемо од старца чије је понашање душегубно[9], очигледно зато што такав старац нарушава морално предање Цркве. Друга је ствар када нема душевне штете и када нас само збуњују помисли: збуњујуће помисли су очигледно демонске и њима се не би требало покорити, будући да дејствују управо тамо где задобијамо душевну корист коју би они, опет, хтели да нам опљачкају. Монашка послушност, у оном облику и карактеру у којем се оно спроводило међу древним монаштвом, представља узвишено духовно тајинство. Нама је постало немогуће да га достигнемо и да га у потпуности подражавамо: нама је могуће једино да га побожно и разборито испитамо, и могуће нам је да усвојимо његов дух. Читајући опите и правила делања древних Отаца, о њиховој послушности која је подједнако узвишена и у руководитељима и у руковођенима, ступићемо на пут правилног расуђивања и душеспасоносне разборитости и увидећемо да је у савремено доба дошло до општег назадовања хришћанства. Постаћемо свесни да ми нисмо у стању да наследимо делање Отаца у његовој пуноти и у свом његовом обиљу. И то је велика милост Божија према нама, и то је за нас велика срећа, јер нам је омогућено да се хранимо мрвицама које падају са духовне трпезе Отаца. Те мрвице нису најпотпунија храна али су у стању да, без осећања тескобе и глади, сачувају од душевне смрти.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Преподобни Касијан, О општежитељном уставу, књ. 2, гл. 3.
  2. Преподобни Симеон Нови Богослов, гл. 32 и 34, Добротољубље, 1. том, у руском издању.
  3. 8. слово
  4. Алфавитни Патерик и Незаборавна казивања…
  5. Св. Јован Лествичник, Лествица, 4. поука.
  6. 1. слово.
  7. Алфавитни Патерик, слово Ф.
  8. Четиј Минеј, за дан 9. јула.
  9. Алфавитни Патерик.

Comments are closed.