ПРИНОС САВРЕМЕНОМ МОНАШТВУ

 

ПРИНОС САВРЕМЕНОМ МОНАШТВУ
 

 
ГЛАВА ТРИДЕСЕТ ПЕТА
О користи и штети од телесних подвига
 
Након што су прародитељи у рају преступили заповест Божију, међу казнама, којима је био подвргнут човек, помиње се и казна проклетства земље. Нека је земља проклета због тебе, рекао је Бог Адаму. С муком ћеш се од ње хранити у све дане живота твога. Трње и коров ће ти рађати, а ти ћеш јести зеље пољско. Са знојем лица свога јешћеш хлеб (Пост 3,17-19). То проклетство све до данас лежи на земљи, и то је свима очигледно. Она не престаје да даје коров, иако га нико не сеје. Она земљоделца орошава знојем и тек посредством знојавог и често крвавог рада даје оно биље које служи као човекова храна и које се назива житом.
Казна коју је изрекао Бог има и духовно значење. Божија одлука о кажњавању подједнако се испољава и у вештаственом и у духовном погледу.[1] Свети Оци под земљом подразумевају срце. Као што земља, услед проклетства које ју је погодило, не престаје да сама од себе, из своје повређене природе, ствара трње и коров, тако и срце, затровано грехом, не престаје да из себе, из своје повређене природе, рађа грешна осећања и помисли. И као што нико не брине о сејању и засађивању корова него их сама од себе производи изопачена природа, тако се и грешне помисли саме од себе зачињу и ничу у човечијем срцу. Вештаствени хлеб задобија се у зноју лица; небески хлеб, који даје вечни живот, сеје се у људско срце уз појачан душевни и телесни труд. Уз појачан труд, он расте, бива пожњевен, постаје способан за употребу и бива сачуван. Хлеб небески је – реч Божија. Труд који је потребан да би се у срце засадила реч Божија захтева толике напоре да се назива подвигом. Човек је осуђен да се с муком храни од земље у свим данима свог земаљског живота, и да једе хлеб у зноју лица свога. Овде под земљом треба подразумевати телесно мудровање, каквим се човек, који је отпао од Бога, обично руководи током свог земаљског живота. Услед телесног мудровања, изложен је непрестаној бризи и размишљању о земаљском, непрестаним невољама, разочарењима и непрекидним пометњама. Једино се слуга Христов, у време обитавања на земљи, у непрестаној борби с телесним мудровањем и у непрестаном труду на узгајању врлина, у зноју лица храни небеским хлебом. Да би земља била обрађена, потребна су разна гвоздена оруђа као што су плугови, дрљаче или лопате, којима се она прекопава, ситни и омекшава. Исто тако, потребно је да и наше срце, које је средиште телесних осећања и телесног мудровања, буде обрађено постом, бдењем, коленоприклоњењем и осталим исцрпљивањима тела, да би се преовладавање телесног, страсног осећања, повукло пред преовладавањем осећања духовног, и да би утицај страсних, телесних осећања на ум био лишен оне несавладиве моћи какву (тај утицај) има над људима који су одбацили подвижништво или су немарни према њему. Онај који је одлучио да засеје семе у земљу коју претходно није обрадио само ће изгубити семе. Неће имати никакве користи и самоме себи начиниће сигуран губитак. Исто тако, онај, који није одговарајућим телесним подвизима обуздао телесна стремљења срца и телесне помисли ума, а намерава да се бави умном молитвом и да у срце усади заповести Христове, не само да ће се узалудно трудити, него би могао да буде изложен и душевној несрећи, самообмањивању и демонској прелести. Он би на себе могао да привуче гнев Божији, исто као и онај што је на свадбу дошао без свадбеног руха (в. Мт 22,12). Земља, која је најбрижљивије обрађена, нађубрена и уситњена али није засејана, мораће да са утолико већом силом породи коров. Исто тако ће и срце, које је обрађено телесним подвизима али није усвојило јеванђелске заповести, из себе изнедрити коров славољубља, гордости и блуда. Уколико се земља више обради и нађубри, утолико бива способнија за ницање густог и сочног корова. Уколико је снажнији телесни подвиг монаха који је немаран према јеванђелским заповестима, утолико је у њему снажније и неизлечивије преузношење. Земљоделац, који поседује мноштво оруђа за обраду земље и који се тиме поноси али при том не обрађује њиме земљу, само обмањује и заварава самога себе, јер не стиче никакву добит. Тако ни подвижник, који се одликује постом, бдењем и осталим телесним подвизима, али је немаран према самопосматрању и управљању самим собом при светлости Јеванђеља, обмањује самога себе и узалудно се и погрешно узда у телесне подвиге. Он неће задобити никакав духовни плод, нити ће сабрати духовно благо. Онај пак, који замисли да обради земљу не користећи земљоделачко оруђе, потрудиће се много и узалудно. Тако ће се и онај, који пожели да без телесних подвига задобије врлину, узалудно трудити. Изгубиће ненадокнадиво време које се не може вратити, исцрпеће душевне и телесне силе а ништа неће добити. Ко намерава да стално преорава своју земљу, никада ништа неће посејати и пожњети. Тако ће и онај, који се стално буде бавио телесним подвигом, изгубити могућност да се бави подвигом душевним и да у себе засади јеванђелске заповести, од којих се у своје време рађају духовни плодови. Телесни подвизи су потребни зато, да би се земља срца оспособила за примање духовног семена и доношење духовних плодова. Напуштање подвига или њихово запостављање чини земљу неспособном за сетву и за плодове. Њихова прекомерност или уздање само у њих подједнако је, а можда чак и више, штетно колико и њихово напуштање. Напуштање телесних подвига чини да се људи уподобе животињама, јер ствара простор за телесне страсти. Прекомерност у њима (телесним подвизима) чини да се људи уподобе демонима, јер потпомаже склоност ка душевним страстима и њихово јачање. Они, који су напустили телесне подвиге, потчињавају се стомакоугађању, блуду и гневу у његовим грубим испољавањима. Они, који су прихватили неумерене телесне подвиге и који их неразумно употребљавају или пак једино на њих полажу своје наде, видећи у њима своју заслугу пред Богом и своје достојанство, падају у славољубље, преузношење, уображеност, гордост, суровост, у презирање ближњих, у њихово понижавање и осуђивање, у злопамћење, мржњу, хулу, раскол, јерес, самообмањивање и демонску прелест. Као оруђу које је неопходно за стицање врлина, телесним подвизима ћемо признати сваку вредност која им припада. Међутим, чуваћемо се од тога да та оруђа сматрамо врлинама, како услед погрешног схватања о хришћанском делању не бисмо пали у самообману и били лишени духовног напретка. Телесни подвиг је потребан чак и светитељима, који су постали храмови Светога Духа, како у телу, остављеном без уздржања, не би оживела страсна кретања, и како не би послужило да се у освештаном човеку појаве нечиста осећања и помисли. О томе је посведочио и Свети Апостол Павле, говорећи: Изнуравам тијело своје и савлађујем га, да проповиједајући другима не будем сам одбачен (1Кор 9,27). Преподобни Исаак Сиријски каже да разрешење, тј. напуштање поста, бдења, безмолвија и осталих телесних подвига, тих помоћника побожног живота, допуштање себи непрестаног починка и наслађивања, шкоди и старцима и савршенима.[2]
 
 


 
 
НАПОМЕНЕ:

  1. Преподобни Марко Подвижнпк, 7. слово, О посту и смирењу; 19. слово Светог Исаака Сиријског и 26. беседа преподобног Макарија Великог, 21. глава.
  2. 90. спово.

 
 

 
 

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *