ПРИНОС САВРЕМЕНОМ МОНАШТВУ

 

ПРИНОС САВРЕМЕНОМ МОНАШТВУ
 

 
ГЛАВА ЧЕТРДЕСЕТ ШЕСТА
О сновиђењима
 
Да би помутили и повредили људске душе, демони користе и сновиђења. Међутим, и сами неопитни монаси, обраћајући пажњу на снове, самима себи наносе штету. Из тог разлога је потребно да овде одредимо значај снова за човека, чија природа још није обновљена Духом Светим.
У време људског сна, стање уснулог човека је од Бога тако устројено, да се васцели човек налази у потпуном починку. Тај починак је толико потпун, да човек током његовог трајања губи свест о свом постојању и доспева у самозаборав. У време сна прекида се свака делатност која је повезана са радом и која се извршава својевољно, будући управљана разумом и вољом. Постоји, међутим, и она делатност, која је неопходна за живот и која не може бити разлучена од њега. У човековом телу крв наставља да тече, желудац да вари храну, плућа да дишу, кожа да се зноји. У души се пак умножавају мисли, маштања и осећања, али не више у зависности од разума и слободне воље, него под утицајем несвесне природе. Таква маштања, која прате њима својствена мишљења и осећања, сачињавају сновиђење. Оно је често чудно, будући да не припада систему човекових својевољних и намерних маштања и размишљања, него се појављује као самовољно и самосвојно по закону и захтеву природе. Сновиђење понекад носи на себи неповезане трагове својевољних размишљања и маштања, а понекад бива последица моралних склоности. На тај начин сновиђење, не може и не би требало ни да има никакво значење. Смешна је и сасвим нелогична жеља неких да у бунцањима сновиђења виде предсказање своје будућности, будућности других или неко друго значење. Како може да постоји оно, за чије постојање нема никаквог узрока?
Будући да имају приступ нашим душама кад смо будни, демони могу да им приступе и у сну. Они нас и у време сна искушавају грехом, прилажући нашем маштању и своје маштање. Осим тога, кад примете да обраћамо пажњу на снове, они се труде да им дају занимљивост и да у нама побуде веће интересовање за та бунцања, да нас наведу да постепено у њих поверујемо. Такво поверење је увек повезано са преузношењем, а преузношење чини да наш мисаони поглед на нас саме буде лажан, због чега сва наша делатност бива лишена исправности. Демонима је управо то и потребно. Онима, који су узнапредовали у преузношењу, демони почињу да се јављају у лику ангела светлости, у лику мученика и преподобних, па чак и у лику Пресвете Богородице и Самога Христа. Демони величају њихов начин живота и обећавају им небеске венце, а затим их узводе на сам врх преузношења и гордости. Та висина је истовремено и погубна провалија. Требало би да знамо, и знамо, да у нашем стању, које још увек није обновљено благодаћу, ми нисмо способни да видимо друга сновиђења, осим оних која су привиђења душе и наговори демона. Као што се у време будног стања у нама непрестано појављују помисли и маштања која потичу од пале природе или од демона, тако и у време сна видимо само маштања, услед дејствовања пале природе и услед дејствовања демона. У време будног стања, наша утеха се састоји од умилења, које се рађа од познања наших грехова, од сећања на смрт и на суд Божији. Међутим, такве помисли се у нама јављају услед благодати Божије која живи у нама, а дата нам је на Светом Крштењу. Приноси их ангео Божији, саобразно нашем покајању. Исто тако, дешава се да нам и у сну – истина, веома ретко и само у крајњој потреби – ангео Божији представи наше упокојење, паклене муке или страшни посмртни и загробни суд. Од таквих сновиђења долазимо до страха Божијег, до умилења, до плача над собом. Међутим, таква сновиђења дају се веома ретко подвижнику, или пак, по особитом и непојмивом промислу Божијем, отвореном и свирепом грешнику. Она се дају ретко не због шкртости божанствене благодати према нама – не! – него зато што нас ствари, које нам се дешавају ван општег поретка, доводе до преузношења и у стању су да поколебају наше смирење, а оно је толико потребно за спасење. Воља Божија, у чијем се извршавању садржи човеково спасење, изображена је у Светом Писму тако јасно, тако снажно и тако исцрпно да помоћ човековом спасењу посредством нарушавања општег поретка бива сасвим сувишна и непотребна. Мртвацу, који је молио да васкрсне и да га пошаљу код браће, како би их посаветовао да са широког пређу на узан пут, речено је: Имају Мојсеја u пророке, нека њих слушају. Када је пак молитељ приговорио: Не,… него ако им дође неко из мртвих покајаће се, добио је одговор: Ако не слушају Мојсеја и пророке, ако неко и из мртвих васкрсне неће се увјерити (Лк 16,29-31). Опит је показао да су многи, који су били удостојени да у сну виде митарства, страшни суд и друге загробне страхоте, током краћег периода били потресени овим виђењем, али су затим постали расејани, заборавили су на виђење и живели су безбрижним животом. Напротив, они који нису имали никаква виђења него су се марљиво поучавали закону Божијем, постепено су дошли до страха Божијег, достигли духовни напредак и радост која се рађа услед благовести о спасењу, а затим из земаљске долине плача прешли у блажену вечност. Свети Јован Лествичник расуђује о учешћу демона у монашким сновиђењима на следећи начин: “Када се ми, оставивши ради Господа свој дом и своје сроднике, предајемо туђиновању из љубави према Богу, тада демони пробају да нас узнемире, представљајући нам наше сроднике како тугују, или како умиру, или како их због нас затварају и пљачкају. Стога онај који верује сновима личи на човека који трчи за својом сенком, настојећи да је ухвати. Демони сујете су пророци у сну. Пошто они, у својој препредености, по извесним знацима закључују шта ће се десити, јављају нам то унапред, да бисмо се ми дивили кад се та виђења у сну испуне на јави, да бисмо почели о себи високо мислити – као да смо већ близу дара прозорљивости. Такав човек често постаје пророк у очима оних, који верују демону; за оне који демона презиру такав је увек лажљивац. Као дух, демон види шта се дешава у ваздушном простору и кад примети да неко, на пример, умире, он то лаковернима предсказује у сну. Демони, међутим, ништа не знају о будућности по предзнању. Уосталом, и лекари су у стању да нам предскажу смрт!
Често се демони преображавају у ангела светла и узимају лик мученика, те нам у сну представљају као да долазимо овима (ангелима и мученицима); кад се пробудимо, испуњавају нас радошћу и поносом. То нека ти послужи као знак преваре. Ангели, када се јаве, показују вечне муке, страшни суд и прогнање из Царства Божијег; оне, који су се пробудили из таквог сна, испуњавају дрхтањем и снужденошћу.
Ако почнемо да се покоравамо демонима у сну, тада ће нам се они и у будном стању ругати. Човек који верује сновима потпуно је неискусан. философ је пак онај, који им уопште не верује. Веруј само оним сновиђењима која ти објављују муку и суд. Али, ако те доводе до очајања, онда су и ти снови од демона.”[1]
Преподобни Касијан Римљанин приповеда о неком монаху, месопотамском домороцу, и каже да је живео у највећој самоћи и испосништву, али да је пропао услед обманутости демонским сновиђењима. Демони су увидели да овај монах мало пажње обраћа на свој духовни развој, да је, напротив, сву пажњу усредсредио на телесни подвиг и да му – а самим тим и себи самом – приписује највећу вредност. Тада су почели да му представљају сновиђења која су се, према демонској препредености, збивала и у стварности. Кад се монах утврдио у поверењу у сновиђења и у самога себе, ђаво му је у раскошном сновиђењу представио Јевреје како се наслађују небеским блаженством и хришћане како страдају у пакленим мукама. При том му је демон – наравно, у лику ангела или неког старозаветног праведника – саветовао да пређе у јеврејство, како би и он добио могућност да учествује у јеврејском блаженству, а монах је то без оклевања прихватио.[2] Оно, што је речено, довољно је да бисмо нашој љубљеној браћи, савременим монасима, показали колико је неразборито да обраћају пажњу, а утолико пре да верују сновима, и колико велику штету може да нанесе поверење у њих. Услед обраћања пажње на снове, у душу ће се неизоставно прикрасти поверење у њих. Због тога се строго забрањује и само обраћање пажње на снове.
Природа, која је обновљена Светим Духом, руководи се потпуно другачијим законима него пала природа, која је огрезла у свом паду. Руководитељ обновљеног човека је Свети Дух. “На њима је заблистала благодат божанственог Духа, и уселила се у дубину њиховог ума; њима је Господ као душа”, рекао је преподобни Макарије Велики.[3] И у будном стању и у сну, они (обновљени људи) живе у Господу, изван греха, изван земаљских и телесних помисли и маштања. Њихове помисли и маштања, која се током сна налазе изван људског разума и воље и која у другим људима дејствују несвесно и према захтевима природе, у њима дејствују под руковођењем Духа, и снови таквих људи имају духовно значење. Тако је праведни Јосиф у сну био поучен тајинству оваплоћења Бога – Логоса. У сну му је заповеђено да бежи у Египат и да се врати из њега (в. Мт l и 2). Сновиђења, која су послата од Бога, у себи носе непобитну уверљивост. Та уверљивост је разумљива за светитеље Божије, али је несхватљива за оне, који се још увек боре са страстима.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Лествица, Додатак трећој поуци.
  2. Преподобни Касијан Римљанин, Слово о расуђивању – Добротољубље, 4. том, у руском издању.
  3. 7. слово, 12. глава.
    Преподобни Марко Подвижник, Слово о покајању и Слово о крштењу.

Comments are closed.