ПРИНОС САВРЕМЕНОМ МОНАШТВУ

 

ПРИНОС САВРЕМЕНОМ МОНАШТВУ
 

 
ГЛАВА ДЕВЕТНАЕСТА
O пажњи током молитве
 
За молитву је неопходно неразлучиво саприсуствовање и садејствовање пажње. Када постоји пажња, молитва постаје неотуђиво власништво молитеља; међутим, кад је пажња одсутна, она (молитва) је молитељу страна. Када постоји пажња, она доноси обиље плодова; ако нема пажње, она доноси трње и коров. Плод молитве састоји се у просветљењу ума и умилењу срца, у оживљавању душе животом Духа. Трње и коров су умртвљеност душе и фарисејско преузношење поникло из окорелости срца, које се задовољава и горди количином молитвословља и временом употребљеним за њихово изговарање. Она пажња, која у потпуности чува молитву од расејаности и узгредних помисли и маштања, представља дар благодати Божије. Искрена жеља да се задобије благодатни дар, душеспасоносни дар пажње, испољава се тако, што ћемо се при свакој нашој молитви присиљавати на пажњу. Вештачка пажња – назовимо тако нашу сопствену пажњу која још увек није осењена благодаћу – састоји се у томе да, према савету Св. Јована Лествичника, свој ум закључамо у речи молитве. Уколико ум, услед своје неопитности у молитвеном подвигу, изађе из закључаности у речи, мора се поново увести у њих. У његовом палом стању, уму су својствене непостојаност и склоност да лебди свуда унаоколо. Бог, међутим, може да му (уму) подари непоколебивост, и Он је и дарује, за постојаност и трпљење у подвигу, у своје време.[1] Очувању пажње у време молитве особито помаже неужурбано изговарање молитвених речи. Немој журити док изговараш ове речи, да би ум лако очувао своју закључаност у њих и да не би исклизнуо ни из једне молитвене речи. Кад се молиш у самоћи, ове речи изговарај унеколико гласно, јер и то потпомаже очувању пажње. Пажљивој молитви можемо се и морамо научити приликом извршавања келијског правила. Возљубљени брате! Поучавајући се у почетку монашким келијским занимањима а посебно келијском молитвеном правилу, не одбацуј јарам извесне досаде и принуде. Благовремено се опреми свемоћним оружјем – молитвом. Благовремено се научи да њиме дејствујеш. Молитва је свемогућа због свемогућег Бога који у њој дејствује. Она је мач Духа, који је реч Божија (Еф 6,11). По својим особинама, молитва је човеково обитавање уз Бога и његово сједињење с Богом. По свом дејству, међутим, она је човеково помирење са Богом, кћерка и мати суза, мост којим се прелази преко искушења, грудобран који штити од сваке муке, разбијање демонских напада, бесконачни подвиг, извор врлина, узрочник духовних дарова, невидљиво напредовање, просветљење ума, одсецање очајања, потврда наде, ослобођење од туге, богатство монаха.[2] У почетку је неопходно да се присиљавамо на молитву; она ће убрзо почети да доноси утеху и том утехом она ће олакшати присилу и подстаћи нас да приморавамо саме себе. Потребно је да се током читавог живота присиљавамо на молитву[3] и ретки су они подвижници који су, услед изобилне благодатне утехе, били избављени од овог самоприсиљавања. Молитва убиствено делује на нашег старог човека: док год он живи у нама, противи се молитви као окушању смрти. Знајући за силу молитве и за њено благотворно дејство, пали духови свим силама настоје да је удаље од подвижника, учећи га да време, одређено за молитву, употреби за друга дела, или пак настоје да је униште и оскрнаве сујетном (испразном) и грешном расејаношћу, доносећи у време њеног творења безбројне житејске и грешне помисли и маштања.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Лествица, 28. поука.
  2. Преузето из Лествице, 28. поука.
  3. Алфавитни Патерик и Незаборавна казивања…, о авви Агатону, гл. 9.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *