ПРИНОС САВРЕМЕНОМ МОНАШТВУ

 

ПРИНОС САВРЕМЕНОМ МОНАШТВУ
 

 
ГЛАВА ТРИДЕСЕТ ДРУГА
О потреби за одважношћу у искушењима
 
За једну од највећих вредности војсковође у биткама сматра се постојаност његовог духа и непоколебивост у свим променама среће, када се чини да му је срце од камена и када он из те своје чврстине црпе најразборитије и најкорисније одлуке, доводећи њоме у недоумицу непријатеље и умањујући њихову храброст, док истовремено сопствену војску надахњује одважношћу. Такав карактер војсковође бива узрок највећих успеха, тако да се изненада читав низ губитака и несрећа крунише коначном победом и тријумфом. Такав мора да буде и ум монаха, тај војсковођа у невидљивој бици против греха. Њега не сме да збуни никакво искушење, узроковано људима, духовима или његовом палом природом. Нека извор непоколебивости и снаге буде вера у Бога, Којем смо се предали на служење и који је свемогућ. Малодушност и пометња рађају се из неверја. Међутим, чим подвижник притекне вери, малодушност и пометња ишчезавају, као што ноћна тама ишчезава пред излазећим сунцем. Ако ти непријатељ унесе разнолике грешне помисли и осећања или ако оне устану на тебе из твоје пале природе, немој да се уплашиш и да се томе чудиш као нечему необичном. Самоме себи реци: “У безакоњима сам зачет, и у греховима сам рођен. Немогуће је да моја природа, која је толико заражена греховним отровом, не пројави из себе своју заразу.” Тачно тако: немогуће је да пала природа не изнесе из себе свој плод, посебно кад она почне да се обрађује јеванђелским заповестима. Кад земљу почну да преоравају плугом, из ње на површину извлаче и само корење корова. Уколико се стално преорава, коров се постепено искорењује и њива постаје чиста. Тако се и приликом обрађивања срца (јеванђелским) заповестима из њега на површину извлаче најтемељније помисли и осећања, из којих ниче свака врста греха, и на тај начин се, уз стално и постепено пројављивање, мало по мало искорењују. Претпоставимо да се у теби изненада појавила блудна страст. Нека те то не збуњује! Исто тако, не збуњуј се ни у случају да се појави гнев, злопамћење, користољубље или жалост. Тако мора да буде! Међутим, чим се појави нека страст, без оклевања је сасеци јеванђелским заповестима. Ако не будеш повлађивао страстима, видећеш њихово умртвљавање. Ако им пак будеш повлађивао и беседио са њима, уколико их будеш потхрањивао у себи и наслађивао се њима, онда ће оне умртвити тебе. Грешне помисли и осећања ничу из наше пале природе. Међутим, када грешне помисли и осећања почну непрестано и појачано да долазе, то служи као знак да их узрокује наш непријатељ, пали ангео, или да (он) присиљава нашу палу природу да их она сама умножава. Такве помисли и осећања морају се исповедати духовнику, често и све дотле док нам досађују, чак и у случају да је духовник простодушан човек, без славе светитеља. Спашће те твоја вера у свето тајинство исповести. Исцелиће те благодат Божија, која је својствена тајинству. Нападајући нас непрестано и појачано, пали дух се труди да у нама засеје и одгаји семе греха, да нас честим сећањем на њега навикне на неки грех и да побуди посебну наклоност према њему, а да затим тај грех претвори у навику и наводно природне особине. Грешна навика се назива страшћу. Она човека лишава слободе и чини га заробљеником, слугом греха и палог ангела. Против појачаног и учесталог напада грешних помисли и осећања, који се на монашком језику назива битком, за монаха – почетника не постоји боље оружје од исповести. Готово да би се могло рећи да је исповест једино оружје монаха – почетника у време ове битке. У сваком случају, она је најснажније и најделотворније оружје. У време искушења, која ти донесе ђаво, што чешће прибегавај исповести. Прибегавај јој све дотле док се ђаво и искушење које је донео не удаље од тебе. Ђаво воли да своја злодела извршава у тајности, и воли да буде непримећен и неопажен. Он поставља заседу у скривеном месту… у заседи је да зграби сиромаха (Пс 9,30), односно неопитног и немоћног монаха. Он не трпи да се разоткрије и покаже: будући разобличен и откривен, он напушта свој плен и одлази. Пролазним помислима, које немају снаге да освоје душу, није неопходно да се без оклевања исповеде, макар оне биле и грешне. Одбаци их и не обраћај пажњу на њих, угуши их њима противним јеванђелским заповестима. Сети их се уопштеним речима, нипошто не предузимајући бесмислени задатак да их набројиш на исповести која претходи причешћивању Светим Тајнама Христовим. Кажи да си, осим крупним греховима који се морају прецизно изложити, у знању и незнању сагрешио и разним помислима, речима и делима.

Comments are closed.