ПРИНОС САВРЕМЕНОМ МОНАШТВУ

 

ПРИНОС САВРЕМЕНОМ МОНАШТВУ
 

 
УВОД
Душевно делање је човеку урођено и представља његов нераскидиви део
 
Човек не би могао да живи без мисли и осећања. Мисли и осећања служе као знак да је човек жив. Уколико би се то у било ком тренутку прекинуло, то би истовремено значило и прекид човековог живота, човековог постојања. Живот се ни на тренутак не прекида: тако и ум ни у једном тренутку не престаје да рађа мисли, као што и срце ни за тренутак не престаје да рађа осећања. Души је урођено да непрестано дела. Зато је неизбежна обавеза свакога, ко ступи у манастир, да својој души зада неко богоугодно дело. Свети Оци су такво делање назвали душевним делањем, умним подвтом, надзирањем ума, чувањем срца, трезвеноумљем, пажњом и сл.[1]
Као што је након стварања тела у њега одмах била удахнута душа, тако је и за монаха – почетника неопходно да, након што добије правила спољашњег понашања, без оклевања прихвати богоугодно душевно делање. Као што душа оживљава тело, тако и богоугодно душевно делање оживљава богобојажљиво спољашње понашање. Тело без душе је мртво: чим га она напусти, оно почиње да се распада и да из себе шири смрад. Побожно спољашње понашање, лишено богобојажљивог усмерења и вежбања душе, најпре неће донети духовни плод, а затим ће бити заражено славољубљем, преузношењем, лицемерјем, човекоугађањем и другим погубним, тешко уочљивим и неприметним душевним страстима. Душевне страсти врло брзо нарастају и јачају под покровом спољашње богобојажљивости, у случају да она није оживотворена истинском побожношћу (благочешћем). Наслађујући се својом спољашњом богобојажљивошћу, човек од ње неприметно прелази на притворност. Притворност се допада ослепљеном свету и привлачи похвалу, уважавање и поверење људи[2], одвлачи монаха од крсног пута и устројава му најугоднији, земаљски и телесни (плотски) положај. Када притворност на тај начин обаспе доброчинствима свог посленика, он с једне стране види свој добитак, а са друге патње и прогоне од света каквима бива изложен истински подвижник побожности. Због тога се све више и више труди да узнапредује у притворности и човекоугађању. Потпуно напредовање у притворности образује фарисеја који се придржава убиствене речи закона али одбацује његов оживотворујући дух. Иако непрестано говори о Богу и врлини, фарисеју су потпуно страни и Бог и врлина. Да би удовољио свом славољубљу, спреман је и способан за свако злодело, за сваки низак поступак. То је природан ток и плод. Душа не може бити без непрестаног вежбања: ако јој се не да богоугодно вежбање, она ће се непрестано увежбавати у оним мислима и осећањима која се рађају у њој самој, односно, она ће у себи развијати сопствени пад, и развијаће лаж и зло којима је заражена. Човек мора предузети благовремене мере како не би постао фарисеј и како због тренутног наслађивања овоземаљским преимућствима и похвалама не би изгубио спасење и блаженство у вечности. Наше срце је слабо и лако може да га привуче порок прикривен допадљивом маском. Мере против фарисејства предузеће онај који се приликом ступања у манастир без оклевања побрине да себи омогући правилно душевно делање.
Из тога што ум непрестано рађа мисли, а срце осећања, види се и делање које монах мора да понуди својој души. Уму се мора пружити вежбање у богоугодним мислима, а срцу (вежбање) у богоугодним осећањима. Другим речима, неопходно је да ум и срце прихвате и усвоје Јеванђеље. Ономе, који жели да задобије спасоносно душевно делање, као помоћ нудимо следеће савете, преузети из Светог Писма и светоотачких дела.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Слово Никифора Исихасте, Добротољубље, 2. том, у руском издању.
  2. „Оне, који су притворни (лицемерни) у врлинама и који овчијом кожом свог спољашњег изгледа показују једно, док су у суштини и по унутрашњем човеку нешто друго, који су испуњени сваком неправдом, завишћу, љубомором и злосмрадним страстима, као свете и бестрасне поштују многи чије духовно око није очишћено и који не могу да их препознају по њиховим плодовима. Оне, међутим, који живе у богобојажљивости, врлини и простоти срца и који су уистину свети, ниподаштавају као обичне људе, не обраћају на њих пажњу, презиру их и сматрају безначајним. Такви људи многоговорљивог и славољубивог проглашавају за ученог и духовног, док молчаљивог, који се клони празнословља, сматрају незналицом и немим. Умишљени и болесни од ђаволске гордости одвраћају се од оног који говори Духом Светим као од умишљеног и гордог, и више се плаше његових речи него што њима бивају тронути. Напротив, много хвале и прихватају оне што оштроумно говоре од своје учености или од утробе (под утробом треба подразумевати плотско, тј. телесно стање) и који клевећу своје сопствено спасење.“ Преподобни Симеон Нови Богослов, гл. 70,71 и 72, Добротољубље, 1. том, у руском издању.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *