ПРИНОС САВРЕМЕНОМ МОНАШТВУ

 

ПРИНОС САВРЕМЕНОМ МОНАШТВУ
 

 
ГЛАВА ЈЕДАНАЕСТА
О отшелничком животу
 
Нека од возљубљене браће не буде скривено ни то, да најузвишенији облици монашког живљења, као отшелништво у дубоким пустињама, безмолвије у затворништву или живљење код духоносног старца уз потпуну послушност, нису устројени случајно, нити по људској самовољи и разумевању, него на основу посебног надзора, одређења, призива и откровења Божијег. Антоније Велики, глава монаштва и утемељивач општежића, удаљио се у пустињу тек онда када је био одевен у вишњу силу и не другачије, него на основу призива Божијег. Иако то није сасвим отворено речено у његовом житију, на то јасно указују даљи догађаји у животу преподобног. У његовом житију говори се о томе да је за најдубљу (унутрашњу) пустињу ради најстрожијег безмолвија био поучен божанственим гласом и заповешћу.[1] Преподобном Макарију Великом, нешто млађем савременику преподобног Антонија, јавио се херувим и показао му бесплодну, дивљу равницу, која ће касније постати знаменити египатски скит. Он му је заповедио да се ту смести и да живи, обећавши да ће ову пустињску равницу настанити мноштво отшелника.[2] Боравећи у царским палатама, Арсеније Велики се молио Богу да му укаже на пут спасења. Он је зачуо глас који му је рекао: “Арсеније, бежи од људи и спашћеш се!” Арсеније се повукао у поменути скит, где је поново преклињао Бога да га поучи спасењу. Ту је поново зачуо онај исти глас: “Арсеније, бежи (од људи) и ћути, безмолвствуј, јер је то корен безгрешности!”[3] Преподобна Марија Египћанка је заповешћу Божијом призвана на отшелништво у Зајорданској пустињи.[4] Призвавши на безмолвије и отшелништво Своје изабранике, тј. оне, за које је Он провидео да су способни за безмолвије и отшелништво, Бог им је за такво живљење дао начине и средства каква човек сам по себи не може да има. Чак и у та времена, кад је монаштво процветало и кад је било много духоносних руководитеља, ретки су били они, који су сматрани способнима за безмолвије, а особито за безмолвије у отшелништву. “Ретки су они који заиста живе по идеалу безмолвија. Tо могу само они којима Бог помаже у борби и који су примили божанску утеху, јер само та утеха може да им олакша муке”, каже Свети Јован Лествичник[5], као и: “Безмолвије погубљује неопитног.”[6] Затворници и безмолвници често су бивали изложени највећим душевним недаћама. Недаћама су бивали изложени они, који су у затворништво ступили самовољно, а не будући призвани од Бога.
У Прологу се може прочитати следећа повест. У Палестини, у подножју велике и високе литице, налазио се један манастир, док се у самој литици налазио вертеп (пештера, пећина) изнад манастира. Монаси тог манастира су приповедали: “Пре неког времена, један од наше браће добио је жељу да живи у пећини која се налази у планини, па је то и затражио од игумана. Игуман је имао дар расуђивања и рекао је овом брату: ‘Сине мој, како то да хоћеш да живиш сам у пећини, кад још ниси надвладао телесне и душевне страсне помисли? Онај ко жели да безмолвствује мора бити под руковођењем учитеља, уместо да управља сам собом. Ти нипошто ниси достигао одговарајућу меру, а тражиш од моје маленкости да ти дозволи да сам живиш у пећини. Ја мислим да ти не разумеш разнолике замке ђаволске. За тебе је неупоредиво боље да служиш оцима, да њиховим молитвама добијаш помоћ Божију и да са њима у одређено време славиш и хвалиш Свевладику, него да се сам бориш са безбожним и лукавим помислима. Зар ниси чуо шта каже богогласни отац, писац Лествице: Тешко ономе који живи у усамљеништву! Ако падне у чамотињу (униније) или лењост, нема никога да га подигне. А тамо где су два или три сабрана у Моје име, тамо сам и Ја међу њима, рекао је Господ.’ Тако му је говорио игуман, али није могао да одврати монаха од душегубних помисли. Видевши његову несавладиву жељу и упорне молбе, игуман му је најзад дозволио да живи у пећини. Испраћен молитвом игумана, он се попео у пећину. У време узимања хране, један од манастирске браће доносио ју је до пећине. Затворник је имао корпицу привезану за уже, коју је спуштао да би узео храну. Након што је монах неко време провео у пећини, даноноћно је почео да га збуњује ђаво, који се увек бори са онима што желе да живе богоугодно. После неколико дана, демон се преобразио у светлог ангела, јавио се монаху и рекао: ‘Знај да ме је због твоје чистоте и узорног живота Господ послао да те служим.’ Монах је на то одговорио: ‘Какво сам то добро учинио, да би ме служио ангео?’ Ћаво је проговорио: ‘Све што си до сада учинио је велико и узвишено. Напустио си световне дивоте и постао монах. Трудиш се у посту, молитви и бдењу. Затим си напустио манастир и дошао да живиш овде. Како да ангели не служе твојој светињи?’ Тим речима га је душегубна змија довела до надмености и до гордости; од тог времена ђаво је почео стално да му се јавља. Једном је неки човек, којег су опљачкали лопови, дошао код овог монаха. Нечисти демон, који га је преварио јавивши се у лику ангела, тада му је рекао: ‘Овог човека су опљачкали лопови. Оно што је украдено скривено је на том и том месту. Реци му да пође тамо и да узме што је његово.’ Пришавши ка пећини, човек се поклонио. Монах му одозго каже: ‘Добро је, брате, што си дошао! Знам, догодила ти се несрећа, јер су код тебе долазили лопови, и украли су ти то и то. Не јадикуј! Они су украдено оставили ту и ту. Отиђи тамо и све ћеш пронаћи, а за мене се помоли!’ Човек се зачудио, послушао и пронашао украдене ствари. Он је монаха прославио по читавој тој земљи, говорећи да је монах који живи у пећини пророк. Код монаха је почело да притиче мноштво људи. Кад би га слушали, чудили су се учењу које им је он преносио према наговору ђавола. Он је предсказивао, и његова предсказања би се обистинила. Несретник је током дужег периода живео у таквој заблуди. Другога дана друге недеље по Вазнесењу Господа нашег Исуса Христа, нечисти демон се јавио монаху и рекао: ‘Знај, оче, да ће због твог непорочног и равноангелског живота доћи и други ангели и да ће те у телу вазнети на небо. Тамо ћеш се, заједно са свим ангелима, наслађивати гледањем неизрециве лепоте Господње.’ Кад је то изговорио, демон је постао невидљив. Међутим, човекољубиви и многомилостиви Бог, који не жели људску пропаст, положио је у срце овога монаха жељу да о свему што се догодило обавести игумана. Кад је дошао брат који је обично доносио храну затворнику, овај му је, помоливши се из пећине, рекао: ‘Иди, брате, и реци игуману да дође овамо!’ Брат је то и пренео игуману. Игуман је пожурио да оде тамо. Лествицама се попео до пећине, код затворника, и рекао: ‘Зашто си ми, сине мој, заповедио да дођем овамо?’ Затворник је одговорио: ‘Чиме ћу ти, свети оче, узвратити за све, што си учинио за моју недостојност?’ ‘Какво сам ти то добро учинио?’, упитао је игуман. Монах на то каже: ‘Уистину, оче, ја сам се посредством тебе удостојио многих и великих добара. Ти си ме обукао у ангелски образ, посредством тебе видим ангеле и бивам удостојен да беседим са њима. Посредством тебе добио сам дар прозорљивости и пророштва.’ Кад је то чуо, игуман се зачудио и рекао: ‘Несретниче! Зар ти да видиш ангеле? Зар ти да будеш удостојен дара прозорљивости? Тешко теби, несретниче! Зар ти нисам говорио да не идеш у пећину, да те демони не би преварили?’ Монах је на то приговорио: ‘Не говори тако, часни оче! Због твојих светих молитава ја видим ангеле. Сутра ће ме они вазнети на небеса, заједно са мојим телом. Нека твоја светиња зна, да ћу Господа Бога нашег преклињати да и тебе узму ангели, да би и ти био са мном у небеској слави.’ Саслушавши то, игуман му је претећи рекао: ‘Несретниче, тебе је обмануо демон! Мећутим, ако сам већ дошао овамо, нећу одавде одлазити. Остаћу овде да видим шта ће се с тобом догодити. Ја нећу видети нечисте демоне, које ти називаш ангелима. Међутим, ти ме обавести кад будеш видео да су дошли.’ Игуман је заповедио да се уклони лествица, и остао је у пећини са прелешћеним, непрестано обитавајући у посту и псалмопојању. Кад је наступио час у који се прелешћени надао да ће се вазнети на небеса, видео је демоне како приступају и рекао: ‘Дошли су, оче.’ Игуман га је тада загрлио и завапио: Тосподе Исусе Христе, Сине Божији, помози Свом прелешћеном слуги и не дозволи нечистим демонима да завладају над њим.’ Кад је игуман то изговорио, демони су шчепали и почели да вуку прелешћенога, настојећи да га отму из игумановог наручја. Игуман је запретио демонима и они су, стргнувши с прелешћеног његову мантију, ишчезли. Мантију су могли видети како лебди високо у ваздуху, да би се најзад сакрила. Након извесног времена, опет су видели мантију како лети доле и пада на земљу. Старац је тада рекао прелешћеноме: ‘Безумниче и несретниче! Видиш ли како су демони поступили са твојом мантијом? Намеравали су да исто тако поступе и са тобом. Намеравали су да те уздигну у ваздух, као Симона врача и да те затим баце доле како би се разбио, и јадно испустио грешну душу!’ Игуман је затим позвао монахе, заповедио им да донесу лествицу и прелешћеног монаха одвео из пећине у манастир. Да би смирио његове помисли, одредио му је да служи у пекари, у кухињи и на осталим манастирским послушањима. На тај начин је спасао овог брата.”[7]
Услед превременог ступања у затворништво таквом искушењу били су изложени и наши сународници, преподобни Исаакије и Никита Печерски.[8] Из животописа преподобног Исаакија, савременика преподобних Антонија и Теодосија, примећује се да је у затворништво ступио по сопственој вољи. Упражњавао је најнапорнији телесни подвиг. Тежња ка још напорнијем подвигу подстакла га је да се закључа у једну од најтешњих пећина Кијево-печерског манастира. Хранио се просфором и пио само воду, па је и ту оскудну храну примао сваког другог дана. При тако напорном телесном подвигу и без опитних сазнања о душевним подвизима и борби, немогуће је а да се не плати одрећена цена и таквом подвигу и самоме себи. Искушење које демони наводе на подвижника обично се заснива на његовом унутрашњем расположењу. “Уколико човек сам по себи не даје повода сатани да га потчини свом утицају, сатана никако не може насилно да завлада над њим”, каже преподобни Макарије Египатски.[9] Демони су се пред Исаакијем појавили у лику светлих ангела. Један од њих блистао је више од осталих. Демони су га називали Христом, и тражили су од подвижника да му се поклони. Подвижник се поклоњењем, које доликује једино Богу и које је учинио пред ђаволом, потчинио демонима, који су га измучили насилним телесним кретањем (плесањем) до полусмрти. Преподобни Антоније, који је служио затворника, дошао је код њега носећи уобичајену храну. Међутим, када је видео да затворник не даје никаквог гласа и схватио да се с њим догодило нешто посебно, уз помоћ других монаха развалио је чврсто затворени улаз у Исаакијеву пећину. Изнели су га као мртвог и положили пред пећину. Приметивши да је још увек жив, вратили су га у пећину и положили на постељу. Наизменично су га неговали преподобни Антоније и Теодосије. Исаакију су се услед овог искушења одузели и ум и тело. Није био у стању нити да стоји, нити да седи нити да се, лежећи, окрене с једне на другу страну. Тако је две године лежао сасвим непомично, и нем и глув. Током треће године је проговорио и затражио да га подигну и поставе на ноге. Затим је, као дете, почео да учи да хода. Међутим, није изражавао никакву жељу нити мисао да посети цркву. На то су га једва и насилно приморали, и он је постепено почео да одлази у храм Божији. После тога је почео да одлази и у трпезарију и постепено је научио и да употребљава храну. Током те две године, док је непомично лежао, он није окусио ни хлеб ни воду.
Најзад се у потпуности ослободио страшног и чудног утиска који је на њега оставило јављање и дејствовање демона, и преподобни Исаакије је касније задобио високу меру светости. – Преподобни Никита је био млађи од преподобног Исаакија, мада је био његов савременик. Будући подстакнут ревношћу, затражио је од игумана благослов да се подвизава у затворништву. Тада је игуман је био преподобни Никон, и он му је то забранио говорећи: “Сине мој, неће бити од користи теби, тако младом, да живиш у доколици! Боље ће бити да будеш са браћом; ако их будеш служио, нећеш изгубити своју плату! И сам знаш да су Исаакија Пећиножитеља, док је живео у затворништву, прелестили демони. Он би пропао да га, благодарећи молитвама наших преподобних отаца, Антонија и Теодосија, није спасла посебна благодат Божија!” Никита је на то одговорио: “Ја се нипошто нећу прелестити ничим сличним, и желим да се чврсто супротставим демонским замкама, да молим човекољупца Бога да ме удостоји дара чудотворења као и Исаакија Затворника, који и сада твори многа чудеса!” Игуман је опет рекао: “Твоја жеља превазилази твоје снаге. Добро пази да се не погордиш и не паднеш! Напротив, ја ти заповедам да служиш браћи и од Бога ћеш добити венац за своју послушност.” Будући привучен силном ревношћу према затворничком животу, Никита ни најмање није хтео да обрати пажњу на оно, што је говорио игуман. Он је извршио оно што је замислио: закључао се у затвор и остао у њему, молећи се и никуда не излазећи. Кад је прошло неко време, једном је, током молитве, зачуо глас који се заједно са њим молио и осетио необичан миомирис. Будући обманут, рекао је самоме себи: “Ако то не би био ангео, не би се заједно са мном молио, нити би се осећао миомирис Духа Светога!” Никита је затим почео усрдно да се моли, говорећи: “Господе! Јави ми се Ти Сам приметно, да бих Те видео!” Глас му је тада рекао: “Ти си млад! Нећу ти се јављати да се не би погордио и пао!” Затворник је са сузама одговорио: “Господе! Нећу се прелестити ни на који начин, јер ме игуман научио да не обраћам пажњу на демонску прелест и учинићу све што ми Ти заповедиш!” Задобивши власт над њим, душегубна змија је на то рекла: “Немогуће је човеку да ме види док је још у телу! Међутим, ја ћу послати свог ангела да буде са тобом, а ти извршавај његову вољу!” С тим речима, пред затворника је стао демон у обличју ангела. Никита је пао пред његове ноге и поклонио му се као ангелу. Демон му је рекао: “Од сада немој више да се молиш него читај књиге. Тако ћеш непрестано беседити са Богом. Осим тога, бићеш у могућности да онима, који долазе код тебе, пренесеш душекорисне речи, а ја ћу се непрестано молити Светворцу за твоје спасење.” Поверовавши тим речима, затворник се још више обмануо: престао је да се моли и занимао се читањем. Радовао се гледајући демона како се непрестано моли, јер је претпостављао да се за њега моли ангео. Затим је са онима, који су долазили код њега, почео да беседи о Писму и да пророкује, слично палестинском затворнику. Слава о њему раширила се међу мирјанима и на двору великог кнеза. Он заправо није пророковао него је, будући обавештен од присутног демона, казивао посетиоцима где се налази украдено или где се нешто, у неком од њега удаљеном месту, догодило[10]. Тако је великог кнеза Изјаслава обавестио о убиству новгородског кнеза Гљеба и саветовао га да великокнежевског сина тамо постави за кнеза. Мирјанима је то било довољно да затворника прогласе за пророка. Примећено је да мирјане, као и саме монахе који су лишени духовног расуђивања, готово увек привуку преваранти, лицемери и они који се налазе у демонској прелести и да њих сматрају за свете и благодатне. У познавању Старог Завета, нико није могао да се упореди са Никитом. Он, међутим, није подносио Нови Завет, и своје беседе никад није заснивао на Јеванђељу или апостолским Посланицама. На основу тог чудног усмерења његовог учења, оци Кијевопечерског манастира су разумели да га је демон прелестио. У манастиру је тада било много светих монаха, украшених благодатним даровима. Они су својим молитвама отерали демона од Никите, и Никита је престао да га виђа. Оци су извели Никиту из затвора и тражили да им каже нешто из Старог Завета. Међутим, он је под заклетвом тврдио да никада није ни читао оне књиге, које је раније знао напамет. Показало се да је он, услед утиска који је на њега оставио демон, заборавио чак и да чита, тако да су га с муком и уз велики труд поново научили да чита. Молитвама Светих Отаца успео је да дође себи; спознао је и исповедио свој грех и оплакао га горким сузама. Смиреним живљењем у братству достигао је висок степен светости и дар чудотворења. Свети Никита је касније био рукоположен за епископа новгородског.
Најновији опити потврђују оно што су јасно доказали опити прошлих времена. И сада је прелест – а тако се на монашком језику назива самообмана сједињена с демонском обманом – неизбежна последица превременог повлачења у дубоко усамљеништво или посебног подвига у келијском усамљеништву. У време када је писац ових подвижничких савета био младић, око 1824-1825. године, посетио је Александро-Невску лавру, да би се о својим помислима посаветовао са монахом Јоаникијем, свећаром Лавре и учеником стараца Теодора и Леонида. Код тог монаха су многи мирјани, који су водили подвижнички живот, долазили ради духовног савета.[11] Код њега је долазио и војник Павле из Павловског пука. Павле се беше преобратио из расколништва, након што је, будући писмен, претходно био расколнички учитељ. Павлово лице блистало је од радости. Међутим, услед силне усрдности која се распламсала у њему, Павле се предао неумереном телесном подвигу, неусклађеном с његовом телесном грађом, будући да о душевном подвигу није имао довољно знања. Једном приликом, током ноћи, Павле је стајао на молитви. Одједном се око иконе појавила светлост, блистава као сунце, док се усред те светлости појавио голуб, који је сијао од белине. Од голуба се разлегао глас: “Прихвати ме; ја сам Свети Дух и дошао сам да бих се настанио у теби.” Павле је радосно пристао. Голуб је кроз уста ушао у њега а Павле је, исцрпљен постом и бдењем, изненада у себи осетио снажну блудну страст. Напустио је молитву и отишао у јавну кућу. Његова гладна страст учинила је да засићење страсти буде немогуће. Све јавне куће и све њему доступне блуднице постали су његова стална јазбина. Најзад се освестио. Своју обманутост демонским јављањем и оскрнављење које је било последица прелести изложио је у писму упућеном јеросхимонаху Леониду, који је тада живео у Александро-Свирском манастиру. У писму се испољило претходно високо духовно стање палога. Поменути младић био је тада келејник јеросхимонаха Леонида (18271828) и, уз благослов старца, прочитао је Павлово писмо. Јеросхимонах Леонид се у пролеће 1828. преселио најпре у Плошанскују, а затим у Оптину пустињу. На путу га је пратио његов келејник, који је том приликом посетио и неке манастире Калушке и Орловске епархије. Кад је боравио у чувеној Бјелобјерешкој пустињи, тамо је у то време расофорни монах Серапион био славан по свом подвижничком животу. Он је приликом свог усамљеничког келијског правила видео ангела. Серапиона нису прослављали само мирјани него и монаси, будући да код нас у Русији преовлађује телесни подвиг, док је о подвигу душевном готово изгубљен и сам појам. Они су Серапиона истицали као образац монашког живота. Године 1829. Серапион се услед душевног растројства преместио у Оптину пустињу, да би ту био руковођен саветима јеросхимонаха Леонида.
Приликом једног саветовања са старцем ишчупао је велики део старчеве браде. Будући да је у скит Оптине пустиње смештен услед поштовања према његовој подвижничкој слави, Серапион је једном приликом током ноћи дошао код старешине скита, јеромонаха Антонија. Обавестио га је да му се управо јавио Јован Претеча и заповедио му да закоље овог Антонија, јеросхимонаха Леонида, јеромонаха Гаврила и спахију Жељабовског, који је у то време био скитски гост. “А где ти је нож?”, упитао га је досетљиви и неустрашиви Антоније. “Немам нож”, одговорио је прелешћени. “Ти си, значи, без ножа дошао да кољеш?”, приговорио је Антоније и удаљио у келију прелешћеног, који је морао бити предат у дом умоболних, где је и окончао. Како смо чули, Серапион је пред крај дошао себи и отишао (са овог света) са надом у спасење. Мора се приметити да пали дух, када жели да овлада Христовим подвижником, не дејствује као господар, него тражи да привуче човекову сагласност на предложену прелест. Тек када добије сагласност, он може да овлада оним, који је ту сагласност изразио. Описујући напад палог ангела на човека, Св. Давид га је изразио са свом тачношћу, рекавши: У заседи је да зграби сиромаха, да зграби сиромаха да га увуче у замку своју (Пс 9,30-31). Свети Дух дејствује самовласно, као Бог. Долази у оно време када човек, који се смирио и понизио, ни најмање не очекује Његов долазак. Изненада се мењају и ум и срце. Он Својим дејством обухвата васцелу човекову вољу и све његове способности, тако да човек није у могућности да размишља о дејству које се у њему извршава. Када обитава у некоме, благодат не показује ништа уобичајено или чулно, него га тајно поучава ономе што раније није видео, нити је некада замишљао. Ум се тада тајно поучава узвишеним и скривеним тајнама које, према божанственом Павлу, човечије око не може да види, нити ум, сам по себи, може да схвати… Човечији ум сам по себи, када није сједињен са Господом, расуђује према сопственим снагама. Када се сједини са огњем Божанства и са Светим Духом, тада сав бива обузет божанственом светлошћу, сав постаје светлост и распламсава се у пламену Свесветог Духа, испуњава се божанственим познањем, и немогуће му је да у пламену Божанства мисли о своме и о ономе о чему би хтео да мисли. Тако је преподобни Максим Кавсокаливит говорио преподобном Григорију Синајском.[12] Напротив, приликом демонских јављања човеку се увек даје слобода да расуђује о појави, да је прихвати или одбаци. То се испољава у демонским покушајима да обману Светитеље Божије. Једном приликом, када је Пахомије Велики обитавао у усамљеништву, изван манастирског жамора, испред њега је стао ђаво у великој светлости и рекао: “Радуј се, Пахомије! Ја сам Христос и дошао сам код тебе као код свог пријатеља!” Светитељ је, расуђујући сам са собом, помислио: “Христов долазак човеку сједињен је с радошћу којој је стран сваки страх. У том тренутку ишчезавају све човекове помисли и ум тада васцело бива уперен у зрење онога што види. Ја сам, међутим, видевши овога што ми се представља, испуњен пометњом и страхом. То није Христос, него сатана.” Након овог размишљања, преподобни је одважно рекао појави: “Ђаволе, иди од мене! Проклет си и ти, и твоје виђење, и подмуклост твојих лукавих замисли.” Ђаво је без оклевања отишао, испуњавајући келију смрадом.[13]
Немогуће је да човек, који се још увек налази у области телесног мудровања и који још није задобио духовни увид у палу човечију природу, не придаје извесну вредност својим делима и да себи не припише извесне заслуге, ма колико да такав човек изговара смирене речи и ма колико да изгледа смирен по својој спољашњости. Телесном мудровању није својствено истинско смирење и за њега је оно немогуће: смирење је плод духовног познања. Преподобни Марко Подвижник каже: “Они, који себе не сматрају дужницима сваке заповести Христове, поштују закон Божији телесно, тј. не разумеју ни шта говоре, ни шта тврде (l Тим 1,7); због тога и мисле да га испуњавају својим делима.”[14] Речи Светог Оца откривају да се онај, који себи приписује неко добро дело, налази у стању самообмане. То стање самообмане служи као основа за демонску прелест: пали ангео налази уточиште у лажном, гордом схватању хришћанина, и на то схватање лако калеми своју обману. Он посредством обмане потчињава човека својој власти и баца га у такозвану демонску прелест. Из горенаведених опита очигледно је да ниједан од прелешћених није себе сматрао недостојним виђења ангела, одакле следи да је себи приписивао извесне заслуге. Телесни и душевни човек и није у стању да другачије суди о себи. Због тога су Свети Оци уопштено о свим оним подвижницима, који су недовољно образовани душевним делањем и неосењени благодаћу, рекли да је безмолвије за њих погубно.
У вези са затворницима и безмолвијем, поучно је понашање преподобних Варсануфија Великог и његовог сабрата Јована Пророка, који се с њим подвизавао у посту. Њих двојица су и сами били затворници у општежићу авве Серида. Сва браћа тог манастира или бар већина њих, руковођени су поукама тих великих угодника Божијих, преиспуњених Духом Светим. Њиховим поукама руководио се и игуман Серид, којег је Варсануфије Велики називао сином. Серид је и служио светог старца, који није излазио из келије и који је примао само Серида, тако да је његовим посредовањем давао писане одговоре осталој браћи. Будући руковођено поукама богонадахнутих људи, манастирско братство је показивало брз и обилат духовни напредак. Неки од њих оспособили су се за затворнички живот на који их је призвао Бог, провидећи њихове способности. Тако је Варсануфије Велики предсказао Јовану Миросавском да му је од Бога предодређено безмолвије. Припремивши тог монаха живљењем према јеванђелским заповестима усред монашке заједнице, у ватри послушности, у своје време, од Бога назначено, увео га је у затворништво.[15] Из преписке Варсануфија Великог са Јованом Миросавским види се да су Јована и након ступања у затворништво спопадале страсне помисли. Страсти су још више узнемиравале остале монахе, којима је било допуштено затворништво. Затворништво им, међутим, није било забрањено. Напротив, преподобном авви Доротеју, који се одликовао и духовном и световном мудрошћу и способношћу да руководи друге монахе, који је тај духовни дар доказао и на делу, духоносни оци су забранили затворништво, ма колико да га је он желео. “Безмолвије даје човеку повод за поноситост, пре него да задобије себе, тј. пре него да буде непорочан”, говорили су му они. За истинско безмолвије има места тек онда, када је човек већ понео крст. Дакле, ако будеш састрадавао са ближњима добићеш помоћ, а ако се пак уздржиш од састрадања, желећи да се узвисиш до онога, што превазилази твоју меру, знај да ћеш изгубити и оно што имаш. Не одступај ни унутра ни напоље, него се придржавај средине, разумевајући шта је воља Господња јер су дани зли (Еф 5,19). Моје речи значе следеће: не усуђуј се на безмолвије и не буди немаран према себи када се налазиш усред брига: ту је средњи пут, на којем не постоји опасност од пада. У безмолвију се мора имати смирење и брижна будност над собом, морају се уздржавати сопствене помисли. Све ово није ограничено неким одређеним временом. Свако је дужан да са захвалношћу трпи оно, што му се услед околности догађа. Уколико човек више нисходи у смирење, утолико више напредује. Боравак у келији не чини те опитним, јер у њој боравиш без жалости (очигледно: услед недостизања битке са демонима, што оног, који је затворен у келију, доводи до тако тешке жалости и борбе, каква је сасвим непозната монаху у општежићу).[16] Посредством тога, што си превремено оставио све бриге, ђаво ти не припрема спокојство него пометњу, тако да ће те приморати да на крају кажеш: “Боље да се нисам ни родио.”[17] Преподобни Доротеј, којег је васељенска Црква признала за светитеља, један од најбољих подвижничких писаца, боравио је међу браћом у општежићу, а након упокојења својих светих учитеља основао је свој манастир и у њему био настојатељ. Свети Јован Лествичник примећује да они, који су склони поноситости и осталим душевним страстима никако не би требало да одабирају усамљенички живот, него да би требало да живе међу братством и да се спасавају извршавањем заповести,[18] јер је преблажено свако живљење, било да је оно у пустињи или међу братством, када је сагласно са вољом Божијом и када му је циљ угађање Богу.[19] Из превременог безмолвија клија демонска прелест не само она очигледна, него и она која је споља невидљива: мисаона, морална, која је далеко опаснија од оне прве, јер се веома тешко лечи а често је и неизлечива. Прелести те врсте, које се заснивају на поноситости, Свети Оци називају мнењем.[20] Она се састоји у томе да подвижник прихвата лажне појмове о духовним предметима, као и о самоме себи, и да их сматра за истините. Услед природног саосећања и садејства ума срцу и срца уму, лажне појмове и созерцања неминовно прате заводљива и сладосна срчана осећања. Она нису ништа друго до дејствовање истанчаног сладострашћа и славољубља. Они, који су заражени том прелешћу, постају проповедници лажног подвижничког учења, а понекад и јересијарси за вечну погибељ како своју, тако и својих ближњих. Свети Исаак Сиријски у свом 55. слову помиње како је неки Малпас у отшелништву водио најстрожији подвижнички живот, с циљем да достигне висок духовни степен, али да је пао у поноситост и очигледну демонску прелест, поставши изумитељ и началник (предводник) јереси евктита. Као образац подвижничке књиге, написане у стању прелести која се назива мнењем, може се навести дело Томе Кемпијског под називом Угледање на Исуса Христа.
Оно одише истанчаним сладострашћем и умишљеношћу, што у људима ослепљеним и преиспуњеним страстима ствара осећање насладе, које они сматрају за окушање божанствене благодати. Несрећни и помрачени! Они не схватају да су, омирисавши истанчани мирис страсти које живе у њима, почели њиме да се наслаћују и да га у свом слепилу сматрају за миомирис благодати! Они не схватају да су за духовно наслађивање способни само светитељи, да духовној наслади мора претходити покајање и очишћење од страсти, да грешник није способан за духовну насладу, да мора бити свестан да је недостојан ове насладе и одбацити је уколико почне да му приступа, да је мора одбацити као несвојствену себи, као очигледно и погибељно самообмањивање, као истанчано кретање славољубља, умишљености и сладострашћа. Слично Малпасу, у отшелништву су најснажнију демонску прелест достигли и Франциско Асишки, и Игнацио Лојола, и остали подвижници латинства,[21] који се у његовом крилу (у крилу латинства) сматрају за светитеље. “Када је Франциско вазнет на небо”, приповеда писац његовог житија, “Бог Отац је, видевши га, на тренутак био у недоумици коме да да предност – да ли Свом Сину по природи или Свом сину по благодати – Франциску.” Шта може бити страшније и наказније од ове хуле, и жалосније од ове прелести!
У наше време и у нашој отаџбини, отшелништво у ненастањену пустињу може се сматрати потпуно немогућим а затворништво веома тешким, будући да су сада опаснији и неприхватљивији него у било које друго време. У томе би требало видети вољу Божију и покорити јој се. Ако хоћеш да будеш Богу угодан безмолвник, заволи молчаније и уложи сваки напор да се на њега привикнеш. Не дозволи себи да празнословиш ни у цркви, ни у трпезарији, ни у келији; не допусти себи да излазиш из манастира осим у случају крајње потребе, и само за најкраће могуће време. Не дозволи себи нарочито блиско познанство, нити у манастиру нити изван њега. Не допусти себи слободно обраћање нити погибељну доколицу, него се понашај као придошлица и странац у манастиру, али и у самом овоземаљском животу. На тај начин ћеш постати богоугодни безмолвник, пустињак и отшелник. Ако Бог види да си способан за пустињу или за затвор, онда ће ти Он, Својим неизрецивим судовима, обезбедити пустињачки и безмолвнички живот, као што га је обезбедио и блаженом Серафиму Саровском, или ће ти омогућити затвор, као што га је омогућио блаженом Георгију, затворнику Задонског манастира.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Житије преподобног Антонија Великог, Четиј Минеј, 17. јануар и Vitae rarum Patrologiae coursus completus, t. LXXIII.
  2. Алфавитни Патерик.
  3. Алфавитни Патерик и незаборавне повести о подвижништву Светих и блажених отаца
  4. Четиј Минеј, 1 април.
  5. Лествица, 4. поука, 120. глава, према руском издању.
  6. В. Лествицу, 27. поуку.
  7. Пролог, за 9. дан јануара.
  8. Печерски Патерик и Четиј Минеј за 31. јануар.
  9. 4. слово, 12. глава.
  10. У наше време, у Москви, у дому умоболних, налазио се сличан пророк, код којег је притицало мноштво радозналаца. Тај пророк се звао Иван Јаковљевич. Житељи Москве посетили су неког монаха пустињака, и пред њим почели да хвале свог пророка. Говорили су му да су се у његов дар прозорљивости уверили сопственим искуством, да су га питали за свог рођака који се тада налазио на принудном (робијашком) раду у Нерчинској. Иван Јаковљевич неко време није одговарао, и када су га љубопитљивци почели пожуривати да одговори, он је рекао: ‘Да ли је Нерчинска далеко?’ ‘Преко шест хиљада врста’, одговорили су они. ‘Зар онда можеш брзо тамо да отрчиш’, приговорио је он. Његов одговор састојао се у томе, што им је рекао да су ноге заточеника огуљене до крви. Након извесног времена, добили су писмо од рођака из Нерчинске, у којем и је он описивао тежину свог положаја и поменуо да су му окови до крви огулили ноге. ‘Замислите како је прозорљив Иван Јаковљевич’, с ускликом су Московљани завршили своје казивање. Монах им је одговорио: ‘Нема ту прозорљивости, и ту се очигледно ради о повезаности са палим духом. Духу Светом није потребно време. Он без оклевања саопштава и небеске и земаљске тајне. Иван Јаковљевич је из Москве у Нерчинск послао палог демона који се налазио уз њега, и он је отуда донео празно и вештаствено сведочење, које је задовољило славољубље пророка и радозналост телесних људи који су се код њега распитивали. Свети Дух свагда обзнањује о нечему духовном, душеспасоносном и суштински потребном, док пали дух свагда обзнањује нешто телесно, будући да након свог пада гмиже по греховним страстима и вештаственошћу’ Као пример дејствовања и карактера који припадају светој и од Бога дарованој прозорљивости, представићемо значајан догађај из црквене историје. Свети Атанасије Велики, архиепископ александријски, приповедајући епископу Амонију о својим страдањима која је узроковао цар Јулијан Отпадник, каже: “У то време видео сам велике људе Божије Теодора, настојатеља тавенисиотских монаха, и Памона, авву оних монаха који су живели у околини Антиноје. Намеравајући да се сакријем код Теодора, попео сам се у његову лађу, која је била заклоњена са свих страна. Да би ми исказао поштовање, Памон је путовао са мном. Ветар нам није погодовао, и ја сам се молио тескобног срца. Теодорови монаси изашли су на обалу и вукли лађу. Видевши моју жалост, авва Памон је почео да ме теши. Ја сам му одговорио: ‘Веруј да у време мира моје срце нема толико храбрости колико у време прогона јер се, страдајући за Христа и укрепљујући се Његовом благодаћу, надам да ћу тиме од Њега добити већу милост, макар ме и убили.’ Нисам још ни изговорио те речи, а Теодор је погледао авву Памона и насмешио се; авва Памон му је узвратио поглед и такође се насмешио. Ја сам их упитао: ‘Зашто се смејете мојим речима? Да ли ме оптужујете за плашљивост?’ Обративши се Памону, Теодор је рекао: ‘Реци патријарху шта је узрок нашем смеху.’ Међутим, Памон је одговорио: ‘На теби је да то учиниш.’ Теодор је онда рекао да је тога часа у Персији убијен Јулијан, као што је Бог и предсказао о њему: Надмен и неправедан човек и гордељивац ништавно окончава (Ав 2,5 према црквенословенском преводу). Хришћанима ће устати цар, надмоћан човек али кротког духа. Због тога не залази дубље у Тиваиду, не напрежи се, него потајно пођи у сусрет новом цару. Видећеш се с њим на путу и он ће те веома благонаклоно примити. Вратићеш се својој цркви, а њега ће Бог ускоро узети из овог живота. Све се управо тако и догодило.” (в. Sancti Athanasii opera omnia, tom. 2, pag. 979982)
  11. Монах Јоаникије је био Теодоров рођак. Након Теодоровог упокојења није престао да контактира са Леонидом, да би касније, ради сажитељства с њим, прешао у Оптину.
  12. Добротољубље, 1. том, у руском издању.
  13. Четиј Минеј, 15. мај.
  14. Слово о духовном закону, 34. глава.
  15. Одговори, 1-54.
  16. Види житија преподобних Антонија Великог, Онуфрија Великог и других отшелника и затворника.
  17. Одговори312, 313.
  18. Поука 8, гл. 10,18, 21,25; поука 27, гл. 13,36.
  19. 88 глава преподобног Симеона Новог Богослова, Добротољубље, 1. том, у руском издању.
  20. Главе 128, 131, 132. Св. Григорија Синаита, Добротољубље, 1. том, у руском издању.
  21. Након отпадања Западне од Источне Цркве.

Comments are closed.