ПРИНОС САВРЕМЕНОМ МОНАШТВУ

 

ПРИНОС САВРЕМЕНОМ МОНАШТВУ
 

 
ГЛАВА ПЕТА
О чувању од саблазни
 
Онај, који свој живот хоће да заснује на јеванђелским заповестима, упоредо с тим мора за место свог боравка изабрати манастир који је најдаљи од саблазни. Ми смо слаби и повређени грехом. Саблазан која се налази испред нас или у нашој близини, нужно ће наићи на благонаклоност наше греховне повређености и оставиће утисак на нас. Тај утисак на почетку може бити и неприметан. Међутим, када се он развије и ојача у човеку, може га довести до руба пропасти. Понекад утисак саблазни дејствује и веома брзо, не дајући, да тако кажемо, искушаваноме никакву опомену нити могућност да размисли: он моментално помрачује ум, мења расположење срца и баца монаха у пад и падове. Преподобни Пимен Велики је говорио: „Добро је побећи од узрочника греха. Човек, који се налази у близини повода за грех сличан је ономе који стоји на рубу дубоке провалије и непријатељ, кад год то пожели, лако може да га гурне у ту провалију. Међутим, ако смо телом удаљени од повода за грех, уподобљујемо се оном који је далеко од провалије. Чак и ако нас непријатељ повуче ка провалији, ми ћемо, у тренутку кад нас тамо повлачи, моћи да се супротставимо, и Бог ће нам у томе помоћи.“[1] Узроци и поводи за грех су следећи: вино, жене, богатство, (прекомерно) телесно здравље, власт и почасти. „То заправо нису грехови“, каже авва Исаак Сиријски, „али се наша природа услед њих лако приклања греху, због чега је човек дужан да се брижно чува од њих.[2]2 Свети Оци забрањују да се за место боравка одабере манастир који је према мишљењу мирјана славан[3]: славољубље, које је заједничко за читав манастир, нужно мора заразити и сваког његовог члана. Опит је показао да васцело братство може да се зарази духом славољубља, не само због вештаствених предности свога манастира, него и због високог мишљења мирјана о побожности (благочешћу) његовог устава. Презир према братствима других манастира који се одатле рађа и у чему се заправо и састоји гордост, лишава могућности монашког напредовања, заснованог на љубави према ближњима и смирењу пред њима. Као пример како саблазан постепено и, чини се, неприметно и неосетно, дејствује на монаха, тако да на крају може у потпуности да овлада њиме и да га гурне у страшан пад, навешћемо следећу повест. У једном египатском манастиру живео је неки старац који се тешко разболео и којег су служила остала браћа. Авва Мојсије (вероватно онај, за којег преподобни Касијан каже да је био најобдаренији даром расућивања и, уопште, обиљем духовних дарова) рекао је овом старцу: „Не премештај се у околину насеља да не би пао у блуд.“ Старца су зачудиле и озлоједиле ове речи: „Моје тело је мртво, о чему ти то говориш?“ Он није послушао авву Мојсија и преселио се у околину световног насеља. Дознавши за њега, почело је да га посећује мноштво житеља. Ту је, Бога ради, дошла да га служи и нека девојка. Девојка је имала неку болест и видело се да ју је старац исцелио, будући да је поседовао дар чудотворења. Кад је прошло неко време, пао је с њом и она је постала бременита. Мештани су је питали, од кога је бременита, а она је одговорила да је (бременита) од старца. Међутим, нису јој веровали. Старац је затим рекао: „Ја сам то учинио. Ви, међутим, сачувајте дете које треба да се роди.“ Дете се родило и већ било одојче кад је на један скитски празник овамо дошао старац, носећи дете на раменима. Ушао је у цркву у тренутку кад се у њој окупило целокупно братство. Угледавши старца, браћа су заплакала. Он им је на то рекао: „Погледајте ово дете! То је син непослушности!“ Старац је после тога отишао у своју некадашњу келију и почео да узноси Богу своје покајање.[4] Таква је сила саблазни, кад се монах лицем у лице нађе испред ње. Дар исцелења није спречио падање у блуд. Тело, које је било умртвљено за грех старошћу, услед болести и дуготрајног монашког подвига, опет је оживело, будући да је било изложено непрестаном или честом дејствовању саблазни. Као пример тога, како узрочник греха може тренутно да дејствује на монаха, да помрачи његов ум, да измени његово срдачно расположење и да га баци у грех, опет ћемо навести једну црквену повест. Епископ неког града озбиљно се разболео, због чега су сви стрепели за његов живот. Дознавши да је епископ безнадежно болестан, посетила га је игуманија и са собом повела две сестре. У време док је она беседила с епископом, једна од њених ученица, која је стајала покрај епископових ногу, руком је дотакла његову ногу. Од тог додира у болеснику се распламсала љута блудна битка. Страсти су лукаве, и он је најпре затражио од игуманије да ову сестру остави код њега да га служи, наводећи као разлог за такву молбу недостатак сопствене послуге. Ништа не подозревајући, игуманија је оставила сестру. Услед ђаволског дејствовања, епископ је осетио да му се обнавља снага и сагрешио с монахињом, која је постала бременита. Епископ је напустио катедру и повукао се у манастир. Ту је живот окончао у покајању, чије је прихватање посведочено силом чудотворења која је дата покајнику.[5] Таква је наша слабост! Тако саблазни утичу на нас! Оне су у провалију пада бацале и свете пророке (в. 2 Сам 11), и свете епископе, и свете мученике, и свете пустиножитеље. Утолико пре смо ми, острашћени и слаби, дужни да предузмемо све мере предострожности и да се чувамо од утицаја који саблазни врше на нас. Страсти су у монаху гладне: уколико су остављене без хране, махнито се бацају на предмет пожуде, слично дивљим зверима пуштеним са ланца.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Алфавитни Патерик.
  2. 57. слово, где, као и у 56. слову, говори о узрочницима греха.
  3. Изреке авве Зинона. Алфавитни Патерик.
  4. Сабеседовање прво (Collatio) о расуђивању.
  5. Алфавитни Патерик.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *