ПРИНОС САВРЕМЕНОМ МОНАШТВУ

 

ПРИНОС САВРЕМЕНОМ МОНАШТВУ
 

 
ГЛАВА ТРИДЕСЕТ ТРЕЋА
Учење Светих Отаца о тесном путу
Изводи из дела преподобног Макарија Великог
Изводи из дела преподобног Марка Подвижника
Извод из житија Светог Андреја, Христа ради јуродивог
Изводи из Лествице Светог Јована Лествичника
Изводи из дела преподобног авве Доротеја
Изводи из дела преподобног Исаије Отшелника
 


 
Учење Светих Отаца о тесном путу
 
Учење о тесном путу, које преноси Свето Писмо, Свети Оци излажу веома снажно, дубоко, јасно, убедљиво и изобилно, као ону врсту хране која има највећи значај на духовној трпези духовне речи. “Ако ономе што је жељан знања, желиш да у свега неколико речи пренесеш душеспасоносну поуку, онда му укажи на молитву, исправну веру и трпљење патњи које му се догоде. Помоћу те три врсте добра задобиће се и свако друго добро”, каже Св. Марко Подвижник.[1] Учење о трпљењу патњи увек се сматрало једним од најважнијих хришћанских моралних предања. У садашње време, кад је по Промислу Божијем образовање и спасење монаха изложено разним напастима и искушењима, учење о трпљењу патњи добија највећи значај. Овој теми посвећујемо довољан број извода из светоотачких дела, с циљем да савременом монаху пруже укрепљење у патњама које су већ наступиле и да му омогуће да се правилним разумевањем патњи припреми за прихватање оних (патњи) које још нису наступиле али које се можда, слично тамном, громовитом облаку, претећи скупљају у даљини. Патње ће лако поколебати а често и оборити онога, кога сустигну неочекивано, неприпремљеног и ненаоружаног. Узимање ceol крста, тј. племенито трпљење патњи, заснива се на самоодрицању и оно је без самоодрицања немогуће. Трпљење се пројављује сагласно степену самоодрицања, док се самоодрицање темељи на вери у Христа. Тај духовни закон наговестио је Христос.
 
Изводи из дела преподобног Макарија Великог
 
“Онај ко жели да подражава Христа и на тај начин буде назван сином Божијим рођеним од Духа, превасходно је дужан да племенито и трпељиво поднесе све патње које му се догоде, као што су телесна болест, увреде и поруге људи и наговори невидљивих непријатеља. Према Промислу Божијем, који о свему одлучује премудро и са најбољим циљем, таква испитивања разним искушењима шаљу се душама зато, да би се отворено показало које од њих искрено љубе Бога. Од самог почетка века, за свете патријархе, пророке, апостоле и мученике, знамење изабрања било је то, што су корачали по тесном путу искушења и патњи и на тај начин угодили Богу. Сине, ако приступаш да служиш Господа Бога, припреми душу своју за искушења, учврсти срце своје и претрпи (Сир2,1). На другом месту се каже: Све што ти се догоди, прихвати (Сир2,4) као добро, знајући да нам се ништа не догађа без Бога. Због тога су душе, које желе да угоде Богу, превасходно дужне да се наоружају трпљењем и надом. У ђаволска лукавства спада и то што нас он, у време кад наиђу патње, баца у очајање, с циљем да нас одврати од уздања у Бога. Бог никада не допушта да душу, која се узда у Њега, искушења у тој мери муче да она, дошавши до краја, падне у очајање. Вјеран је Бог који вac неће пустити да се искушавате већма него што можете, него ће учинити са искушењем и крај, да можете поднијети, каже Апостол (1Kop 10,13). Ђаво не озлојеђује душу онолико, колико би он то хтео, него онолико, колико му то Бог допусти. Ако људи знају колико бреме може да понесе мазга, а колико магарац или камила, на сваку од поменутих животиња полажу терет сагласан с њеном снагом; ако пак грнчар зна колико се времена глинене посуде морају држати у пећи да, будући предуго остављене у њој, не би попуцале или да, противно томе, будући недовољно печене, не би постале непогодне за употребу; ако је, кажем, човек обдарен таквим расуђивањем, зар онда Промисао Божији неће далеко и неупоредиво више предвидети колико се бреме искушења мора положити на сваку душу да би она, будући њиме испитана, постала способна за Царство небеско?”[2]
“Ако стабљику конопље не будемо стално ударали, она неће бити способна да се претвори у танане нити. Уколико је више ударамо и гребенамо, она постаје чистија и спремнија. Глинена посуда, која је тек извајана, али није учвршћена у огњу, није погодна за употребу. Малолетно дете није способно за извршавање житејских обавеза; оно није способно да зида зграде, да сади дрвеће, да засејава већ припремљене њиве или да служи некој другој житејској потреби. Често се дешава да душе буду причаснице благодати Божије, да се, услед доброте Божије која снисходи ка њиховом младенаштву, преиспуне небеском сладошћу, и да дејствовањем Духа Светога окусе мир Христов; међутим, будући још неиспитане разним искушењима злих духова, оне се ниуколико не уздижу изнад детињег стања и разумевања и, да употребим тај израз, још увек су неспособне за Царство небеско. Јер, ако ли сте без карања, које су сви искусили, онда сте копилад а не синови (Јев 12,8). И искушења и патње шаљу се човеку ради његове користи; она души дају опитност и крепкост и ако их она, уздајући се у Господа, поднесе трпељиво и до краја, не може се догодити да не наследи обећања Духа и да се не ослободи од пометње порочним страстима.”[3]
“Наш непријатељ располаже безбројним замкама, помоћу којих се труди да нам нашкоди и да нас удаљи од Христа. Користећи нечисте духове, он нам узрокује или унутрашње патње или у души побуђује нечисте страсне помисли, подстичући сећања на учињена сагрешења и истовремено се трудећи да душу баци у чамотињу (униније), да јој спасење представи као немогуће и да је наговори на склоност ка очајању. Он дејствује тако лукаво да нам се чини да се те помисли рађају у самој души, а не да их је у њу засејао њој туђи, лукави дух, који, док дејствује, истовремено хоће и да се прикрије. Он поступа или на гореописани начин или доводи тело у тежак положај, или измишља сва могућа средства да посредством порочних људи ражалости оне побожне. Међутим, уколико лукави непријатељ јаросније на нас пушта огњене стреле, утолико смо дужни да се још више крепимо у Богу и да на Њега полажемо све своје наде, са чврстим уверењем да се све то дешава по вољи Божијој, чији се једини циљ садржи у томе да душе, које љубе Бога, буду у потпуности испитане искушењима и да долично покажу своју љубав према Богу.”[4]
“Човек Божији мора да се припреми за битке и борбе. Млади војник племенито подноси задобијене ране и храбро одбија противнике. Исто тако су и хришћани дужни да одважно поднесу патње и борбе, како оне спољашње, тако и унутрашње. Будући шибани патњама, хришћани су дужни да се посредством трпљења уздигну до напретка. Такав је пут хришћанског живота. Где је Свети Дух, тамо, као сенка за сунцем, следи прогон и борба. Погледај пророке, на које је дејствовао Свети Дух: каквим су их прогонима излагали њихови саплеменици! Погледај Самог Господа, Који је пут и истина (Јн 14,6) и који није трпео прогоне од неког другог народа, него од свог сопственог племена, од Израиљаца. Они су махнито прогонили Господа и разапели су Га на крст. Сличној судбини били су изложени и апостоли. Од оног времена, кад је Господ био прикован за крст, Дух Свети се удаљио од Јевреја и прешао код хришћана; нико од Јевреја више није био прогоњен и само су хришћани били предавани мучеништву. Не би требало да хришћане приликом искушења мучи недоумица: прогони су неотуђива својина истине.”[5]
“Прошавши кроз разне облике мучења, мученици су показали силу непобедиве одважности, потчињавајући се и самој насилној смрти. Након тога бивали су удостојени венаца. Уколико су њихова страдања била тежа и многобројнија, утолико су задобијали већу славу и одважност пред Богом. Слично томе ће се и душе, које су препуштене разним патњама – или оним које им јавно наносе људи, или оним, које су се појавиле у души услед побуне недоличних помисли, или пак оним, које узрокује телесна болест – ако непоколебиво све претрпе до краја, удостојити истих венаца као и мученици и исте такве одважности пред Богом. Патње мученика, који су претрпели мучења од људи, овим душама нанели су сурови напади и налети самих нечистих духова; и уколико су тежи и многобројнији напади противника – ђавола, којима су оне изложене, утолико од Бога добијају већу славу, и то не само у будућем веку него и овде, обогаћујући се преизобилним утехама Духа.”[6]
“Сасвим поуздано знамо да је узан и тесан пут који води у вечни живот и да је, из тог разлога, мало оних који по њему корачају. Због тога смо дужни да сва искушења, која нам нанесе ђаво, поднесемо непоколебиво и постојано, надајући се задобијању оних блага која су нам припремљена на небесима. Ма колико патњи да овде поднесемо, шта то значи у поређењу с благом које нам је обећано у будућности, или са причасношћу свеблагом Духу Утешитељу, које се још овде дарује достојнима, или пак са ослобађањем из таме порочних страсти, или са опраштањем мноштва наших дугова, односно грехова? Мислимо да страдања садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се открити (Рим 8,18). Због тога смо, слично храбрим војницима, дужни да Господа ради све одважно подносимо, не одбијајући чак ни да умремо за нашег Цара. Због чега онда, док смо живели световним животом и учествовали у његовим делима, нисмо били изложени таквим патњама, каквим смо изложени сада? Због чега сада, када смо прихватили да служимо Богу, трпимо разнолика искушења? Очигледно је да нам противник узрокује те патње због Христа и завидећи нам на благу које нам је припремљено. Он свим силама настоји да наше душе баци у слабост и чамотињу, како не бисмо добили оне награде које су нам обећане за живот проведен у угађању Богу. Ми се, међутим, боримо заједно са Христом, и тиме се руше сва лукавства која је непријатељ смислио против нас. Христос је наш велики покровитељ и заштитник. Размислимо и пажљиво размотримо: и Он Сам је током овоземаљског живота био обасут увредама, поругама и прогонима, да би на крају био кажњен срамном смрћу на крсту.”[7]
“Желиш ли да лако поднесеш сваку патњу и искушење? Онда прижељкуј да умреш за Христа и нека тај циљ нашег обећања непрестано буде пред очима твог ума. Тако нам је заповеђено: заповеђено нам је да узмемо свој крст и да пођемо за Христом, што значи да стално будемо спремни да се предамо смрти. Ако стално будемо у таквом расположењу и усмерењу духа, онда ћемо, као што је већ речено, лако поднети сваку патњу, како ону унутрашњу, тако и ону која долази споља. Може ли онај, ко жели да умре за Христа, са негодовањем и зловољом да дочека препреке на које наиђе? Нама се управо из тог разлога и додељују тешке патње, јер нисмо склони да умремо за Христа и што нисмо сва стремљења свог срца усредсредили у Њему. Онај који жели да у себи има Христа и да задобије тако драгоцено наслеђе дужан је да, сагласно тој жељи, подражава Његова страдања. Нека они, који кажу да љубе Господа, истинитост својих речи не доказују само великодушним трпљењем свих патњи које им се догоде, него и трпећи их радосно и с љубављу, ради наде положене у Господа.”[8]
“Реч Божија дејствује у сваком човеку сразмерно и сагласно њему самом. Колико се он придржава те Речи, толико и Она подржава њега. Колико је он чува, толико и Она чува њега. Из тог разлога су сви светитељи, пророци, апостоли и мученици чували Реч у својим срцима, не бринући се ни о чему привременом него су, презревши све овоземаљско, обитавали у заповести Светога Духа, дајући предност богољубљу и врлини у односу на све остало, и не изражавајући ту предност празним речима и површним познањем, него речју сједињеном са делом, самом стварношћу. Они су уместо богатства изабрали сиромаштво, уместо славе срамоту, уместо насладе – страдање. Уместо јарости изабрали су љубав; мрзећи насладе овога живота, они су утолико више љубили оне, који су им одузимали могућности за насладу и на тај начин садејствовали усмерењу које су прихватили. Удаљавали су се од искушења забрањеног плода, лепог за гледање и лукавог (Пост 2,9). Љубили су побожне и добронамерне, али нису осуђивали ни оне зле, сматрајући и једне и друге за посленике власти Господње; према свима су осећали исправну љубав. Имајући на уму заповест Господњу: Опраштајте, и опростиће вам се (Лк 6,37), оне који су их вређали сматрали су за своје доброчинитеље, који увређенима дају могућност да задобију опроштај грехова. И опет, имајући на уму заповест Господњу: Како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима (Лк 6,31), они су, по дугу савести, љубили и оне добре. Напустивши своју правду и тражећи правду Божију, они су постепено задобили љубав која се природно скрива у правди Божијој.”
“Дајући многе заповести о љубави, Господ је заповедио да тражимо правду Божију (Мт 6). Та правда је мајка љубави. Не можемо се спасти на други начин, осим посредством ближњег. Опраштајте, и опростиће вам се, заповедио је Господ (Лк 6,37). У томе се састоји духовни закон, који се уписује на срца верујућих и служи као испуњење првог закона. Нисам дошао да укинем Закон, него да гa испуним, каже Господ (Мт5,17). На који се начин он испуњава? Послушај. Први закон, осуђујући онога који је због довољног разлога нанео зло ближњем, осуђивао је и увређенога, будући да сваки, који због нечега осуђује ближњег, истовремено осуђује и самога себе, док је онај, који је опростио ближњем, и за себе задобио опроштај. Закон каже: “Осуда за осуду, опроштај за опроштај.” Дакле, испуњење закона се састоји у праштању увреде. Први закон нисмо поменули због тога што је Бог наводно дао два закона. Дат је један (закон) који је духован по природи и који у односу на плату доноси исправну одлуку: опрашта ономе који је опростио, а онога, који тражи казну, препушта суду. Са изабраним бићеш изабран, а са развраћеним бићеш развраћен, каже он (Пс 17,27). Из тог разлога они, који су закон испуњавали духовно и који су сразмерно том испуњењу постали причасници благодати, нису љубили само доброчинитеље него и оне који су их вређали и прогонили, очекујући да ће као награду за врлину задобити љубав. Њихова врлина није се састојала само у томе што су опраштали нанете увреде, него и у томе што су чинили добро онима који су их вређали, молећи се за њих Богу као за оруђа чијим посредством задобијају блаженство, према сведочењу Писма: Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас (Мт 5,11).
Таквом начину размишљања научио их је духовни закон. Када су чували трпљење и кротост у духу, Господ је, видећи срце оног који се бори и не одступа од љубави, рушио преграду која је растављала (Еф 2,14) и у потпуности из њих изгонио злобу. Од тог времена они су у себи имали љубав, али не услед насиља над собом него по благодати Божијој, јер је Господ од тог времена задржавао подигнуто оружје (в.Пост 3,24), које је подстицало страсне помисли. Они су улазили унутар иза завјесе, гдје као претеча за нас уђе Исус (Јев 6,19-20), где су се наслађивали плодовима Духа и где су созерцавали блаженства која их очекују у будућем животу, са савршеним поуздањем срца, тј. суштински, а не у огледалу u у загонетки (в. l Кор 13,12). Они сведоче заједно са Апостолом: Што око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који Гa љубе (1Кор2,9). Ја ћу, међутим, у погледу те чудне појаве поставити једно питање: ако то није долазило у срце човеку, како онда ви, апостоли, знате за њега? Како га знате ако сте исповедили да сте, као и ми, смртни људи (в.Дап 14,15)? Послушај шта на то одговара Апостол Павле: А нама Бо1 откри Духом Својим, јер Дух све испитује, и дубине Божије (1 Kop2, 10), да нико не би могао да каже да је Дух Свети био дарован апостолима као апостолима; нама није својствено да Га собом обухватимо. Апостол Павле каже, дајући својим речима облик молитве: Нека вам Бог по богатству славе Своје даде силу, да ојачате Духом његовим у унутарњем човјеку, да ce Христос вјером усели у срца ваша, дa будете укорењени и утемељени у љубави (Еф 3,1617). Дух (Свети)је Господ; а гдје је Дух Господњи, ондје је слобода (2Кор 3,17). Ако пак неко нема Духа Христова, он није Његов (Рим 8,9). Молићемо се да и ми примимо благодат Светога Духа са потпуним поуздањем и приметним осећањем, да бисмо поново ушли тамо одакле смо изгнани, да би од нас била удаљена душегубна змија, дух који нам непрестано намеће славољубље, дух бриге и преједања, да бисмо живом вером поверовали у Господа, очували Његове заповести и у Њему израсли у човека савршена, у мијеру раста пуноће Христове (Еф4,13), да над нама не би завладало пријатељство према свијету (Јак4,4) и да бисмо били чврсто убеђени у свом духу и без сумње веровали у благонаклоност благодати Божије према грешницима који се кају. Оно, што је даровано благодаћу, не може се више мерити са оном слабошћу, која је владала у човеку пре него што је примио благодат. Поверовавши свемоћном Богу, приступимо Ономе који причасност Духу Светом дарује за веру, а нипошто за дела природна јер се она не може упоредити са њима, приступимо простог и нељубопитљивог срца, јер Духа не примисте кроз дјела закона, него кроз проповијед вјере (Гал 3,2), каже Свето Писмо.”[9]
 
Изводи из дела преподобног Марка Подвижника[10]
 
“Бог је почетак, средина и крај сваког добра. Истинско добро не може се нити прихватити вером нити остварити на делу другачије, осим посредством Исуса Христа и Светога Духа.”[11]
“Жива вера је чврста тврђава. За онога, који у Христа верује таквом вером, Христос је – све.” (гл. 4)
“Бдење, молитва и трпљење патњи које нам се догоде дају срцу нешкодљиву, корисну скрушеност, само уколико га несразмерним увећањем подвига не лишимо његовог суштинског достојанства. Онај, који је немаран према ова три вида делања и који их слабо упражњава, у време свог исхода трпеће неподношљиве муке.” (гл.19)
“У време исхода, сластољубиво срце постаје оков и тамница за душу, а трудољубиво – отворена врата.” (гл. 20)
“Гвоздена врата кроз која се улази у Јерусалим изображавају отврдло срце. Она се сама од себе отварају ономе, који води подвижнички живот и подноси патње, као што су се отворила и Апостолу Петру (в. Дап 12,10)” (гл.21)
“У време кад се сећаш Бога умножи своје молитве, да би се и Он сетио тебе у време кад Га ти заборавиш.” (гл. 25)
“Милосрдно срце очигледно на себе привлачи милост; природно је да се оно, што је томе противно, мора догодити са срцем које се налази у расположењу које је противно милости.” (гл. 29)
“Закон духовне слободе поучава истини, и многи га знају уз површно разумевање; мећутим, само га неколицина разуме по мери извршавања заповести делима.” (гл. 30)
“Савршенство духовног закона скривено је у Крсту Христовом.” (гл.31)
“Човеку је за страдања припремљено добро, а за славољубље и сластољубље – зло.” (гл. 42)
“Онај који трпи људске увреде клони се греха, и добија помоћ сразмерну страдању.” (гл. 43)
“Онај ко верује Христу, Који нам је обећао награду, тај ће усрдно и по мери вере претрпети сваку увреду.” (гл. 44)
“Ко се моли за људе који му наносе неправду савлађује демоне. Демони, међутим, савлађују онога ко себи дозволи да се успротиви људима који му наносе неправду.” (гл. 45)
“Људске увреде ражалошћују срце. За онога, пак, који трпи увреду, оне су узрок чистоте.” (гл. 49)
“Живећи у изобиљу, прихвати недаћу која ти се догоди. Будући да ћеш морати да даш одговор, избегавај неумереност.” (гл.51)
“Неочекивана недаћа разборитог човека опомиње на Бога, а онога, који је Бога заборавио, позлеђује сразмерно притајеном забораву.” (гл. 56)
“Духовно се покажи Владики, јер човек гледа на лице а Бог на срце (Јев4,13[?]).”(гл.53)
“Нека те свако невољно страдање научи да се обратиш сећању на Бога, и нећеш оскудевати у подстицају на покајање.” (гл. 57)
“Испитуј свој грех, а не грех свог ближњег, и твој духовни подвиг неће ти бити украден.” (гл. 63)
“Тешко се опрашта немар према свакој врлини коју можемо да задобијемо; милостиња и молитва поправљају немарне.” (гл.65)
“Немој мислити да се врлина може задобити без страдања; онима, који живе у весељу, духовна опитност остаје непозната.”(гл.67)
“Загледај се у крајњи исход сваке патње, и видећеш да се он састоји у искорењивању греха.” (гл.67)
“Ако желиш да без осуде примаш људске похвале, најпре заволи да те разобличују у твојим греховима.” (гл.72)
“Онај ко претрпи понижење истине Христове ради, од многих ће бити прослављен стотину пута. Боље је, међутим, чинити добро са надом у будуће награде.” (гл. 73)
“Ко лицемерно хвали ближњег, у одговарајуће време лако ће га понизити.” (гл. 75)
“Ко не познаје замке које нам постављају непријатељи, лако ће бити заклан; онај, ко не познаје начела на којима се стварају страсти, лако ће пасти у грех.” (гл. 76)
“Нека онај, који је поступио по заповести, очекује искушење због тог свог поступка; љубав према Христу искушава се оним што јој је противно.” (гл. 88)
“Кад се у теби јави помисао која те наговара на славу од људи, поуздано знај да ти она припрема несрећу.” (гл. 90)
“Непријатељ познаје истинитост духовног закона, и тражи само то, да се човеков ум сагласи с предложеном грешном помишљу. На тај начин ће онога, који му се потчинио, (непријатељ) навести или на труд покајања или ће га, уколико се побеђени не покаје, изложити страдањима, наводећи на њега – као на онога који му се својевољно потчинио – различите патње. Понекад га поучава и да се побуни против патњи које му се догађају, да би се и ту умножила страдања и да би се, услед своје нетрпељивости, приликом исхода душе из тела показао као неверан.” (гл.91)
“Многи су се снажно борили против недаћа које су им се дешавале. Међутим, недаће нико није избегао другачије, осим посредством молитве и покајања.” (гл. 92)
“Пороци добијају снагу један од другога. И врлине се у човеку развијају једна из друге, подстичући у свом причаснику побуду ка напредовању.” (гл. 93)
“Мала сагрешења ђаво још више умањује у нашим очима, јер другачије не би могао да нас наведе на већа (сагрешења)” (гл. 94)
“Онај, ко се због новца, славе или насладе гневи на ближњег, још није познао да Бог праведно управља тварима.” (гл. 108)
“Уколико се догоди да неко, јавно сагрешивши и не покајавши се, све до свог исхода не претрпи никакву патњу, знај да га очекује немилосрдна осуда.” (гл. 112)
“Онај, ко се моли с разумевањем, трпи патње које му се догоде; онај, међутим, којег је савладало злопамћење, још није задобио чисту молитву.” (гл. 113)
“Подносећи људске увреде, срамоћење или прогоне, не гледај на садашње, него свој поглед устреми ка последицама поступака тог човека. Открићеш да је он за тебе био узрочник многих добара, не само у садашњем, него и у будућем веку.” (гл. 114)
“За оне са поремећеним варењем користан је горак пелен. Тако је и за оне искварене корисно да буду изложени злопаћењу. И једно и друго служи као лек, који првима даје телесно здравље, а другима покајање.” (гл. 115)
“Не желиш да претрпиш зло? Онда немој желети ни да чиниш зло, јер прво неминовно следи за другим. Јер што човјек посије, оно ће и пожњети (Гал6,7).” (гл. 116)
“Својевољно сејући зло а затим га невољно жањући, требало би да се дивимо правди Божијој.” (гл. 117)
“Између сетве и жетве мора да прође неко време; иако плату не видимо непосредно након почињеног зла, нећемо сумњати у њу, као што неки из тог разлога чине; она ће доћи у своје време.” (гл.118)
“Онај који истовремено и хвали и куди ближњег, показује да болује од славољубља и зависти: похвалама се труди да сакрије завист, а покудама настоји да истакне своје превасходство (првенство) над оним којег куди.” (гл. 122)
“Не могу се на истом пашњаку напасати и овце и вукови; исто тако, немогуће је да буде помилован онај који чини зло ближњем.” (гл.123)
“Када се нађу на истом месту, вода и ватра се супротстављају једна другој; исто тако, и у души се једно другоме противе самооправдање и смирење.” (гл. 125)
“Онај који моли за опроштај грехова љуби смиреноумље, а онај који осуђује ближњег запечаћује своју огреховљеност.” (гл. 126)
“Не остављај грех неизбрисаним, чак и ако је најситнији, јер ће те у противном повући ка већем злу.” (гл. 127)
“Ако хоћеш да се спасеш, заволи истиниту реч и никад се не одвраћај од разобличења.” (гл. 128)
“Боље је да се побожно молимо за ближњег него да разобличујемо свако његово сагрешење.” (гл. 132)
“Безумници се изругују оном, ко се искрено каје док то за њега служи као знак да је угодио Богу.” (гл. 133)
“Уколико се погордиш због похвала, очекуј недаће.” (гл. 137)
“Онај ко тражи похвале, ступа у област страсти; онај који плаче због недаће показује да је обузет сластољубљем.” (гл. 143)
“Помисли сладострасног колебају се као на теразијама; оплакујући своје грехе, сладострасни понекад лије сузе; понекад пак, штитећи своје сластољубље, ратује против ближњег и препире се с њим.” (гл. 144)
“Дуготрпељив човек обилује разборитошћу; разборитошћу ће обиловати и онај, који се свим срцем устреми ка изучавању премудрости Божије.” (гл. 146)
“Духовно знање не може бити истинито без сећања на Бога; оно је без сећања на Бога лажно.” (гл. 147)
“Онај, који мрзи разобличења, својевољно се погружава у страсти. Међутим, уколико страсти привлаче оног, који воли да га разобличују, очигледно је да се то дешава само услед претходне навике.” (гл. 151)
“Не пожели да слушаш приповедања о сагрешењима ближњег; у такву склоност утискују се обличја тих сагрешења.” (гл. 152)
“Нека се садашње недаће у твојим мислима преобразе у будућа блага, и немар никад неће ослабити твој подвиг.” (гл. 156)
“Сплет пријатних и непријатних догађаја прихвати с истом помишљу (подједнако равнодушно). Код таквог човековог подвига, Бог поравњује неравнине у догађајима.” (гл. 159)
“Душевне промене и колебања потичу од помисли које нису доведене у основно, свагда уједначено стање. Бог је устројио тако да невољно бива природна последица својевољног.” (гл. 160)
“Дела која се извршавају телом су пород дејствовања духа, будући да су, према одлуци Божијој, њихова природна и праведна последица.” (гл. 161)
“Непоколебиво истрај у духовном разумевању и нећеш малаксати у време искушења. Удаљивши се од духовног мишљења, осетићеш страдање; претрпи га.” (гл. 163)
“Моли се да не паднеш у искушење. Искушење које ти се догоди прихвати као властиту својину а не као нешто што ти је страно.” (гл. 164)
“Удовољавајући потребама тела уздржи се од сваке неумерености, и тада ћеш моћи да приметиш ђаволске замке.” (гл. 165)
“Кад се ум ослободи телесних брига, тада, сразмерно том ослобађању, почиње да види замке невидљивих непријатеља.” (гл. 167)
“Неко споља (тј. привидно) испуњава заповест, док у суштини удовољава својој тајној страсти; он на тај начин грешним помислима скрнави добро дело.” (гл. 169)
“Кад се нађеш на почетку зла, ти немој рећи: ‘Неће ме победити.’ Оно те је већ победило онолико, колико си се нашао у њему.” (гл. 170)
“Свако велико сагрешење почиње од малог потчињавања његовим начелима које, будући храњено и развијано, постепено нараста.” (гл. 171)
“Замке зла су густо испреплетана мрежа. Често се дешава да онога, који се у њу уплете, обухвати са свих страна, уколико овај допусти себи да буде немаран.” (гл. 172)
“Не пожели да слушаш о несрећи која се догодила твом непријатељу. Они, који својевољно слушају таква приповедања, пожњеће плод своје самовоље.” (гл. 173)
“Немој мислити да се велике недаће људима догађају само због њихових грехова; бивају искушавани и они, који угађају Богу. Свето Писмо каже: Безбожници и безаконици ће бити истребљени (в.Пс 36,28). Оно каже и следеће: Сви који хоће да живе побожно у Христу Исусу биће гоњени(2Тим 3,12).” (гл. 174)
“Потруди се да у време недаће уочиш дејствовање страсти: будући да нас теше у жалости, оне нам бивају пријатне.” (гл. 175)
“Неки мудрацима називају оне што разумеју и објашњавају разне предмете у видљивом свету; мудри су они који господаре над својим жељама.” (гл. 176)
“Ако у души приметиш снажан покрет који молчаљиви ум привлачи ка страсти, знај да је ум својевољним дејством подстакао ово невољно (дејство), својевољно покренувши страст и усадивши је у срце.” (гл. 179)
“Кад престанеш да на делу испуњаваш жеље тела, тада ће се, према Писму (Еф2,з), уз помоћ Господњу лако прекратити и невидљиво дејствовање страсти у души.” (гл. 181)
“Бог узима у обзир и наша дела и наше намере. У Писму је речено: Господ ће узвратити свакоме по дјелима његовим (Мт 16,27), а такође и: Даће ти Господ по срцу твоме (Пс19,5).” (гл.184)
“Онај, који није стално обузет испитивањем своје савести неће прихватити ни телесне подвиге за стицање побожности.” (гл. 185)
“Онај који није својевољно прихватио подвиге за стицање побожности, бива изложен невољним патњама.” (гл. 187)
“Савест је књига природног закона. Онај који чита ту књигу и на делу испуњава њене захтеве, опитно познаје да Бог помаже човеку.” (гл. 186)
“Онај који је познао вољу Божију и извршава је према својим могућностима, малим трудом избегава велики.” (гл. 188)
“Они, који би хтели да без молитве и труда победе искушења, неће моћи да их удаље од себе него ће се још више у њих уплести.” (гл. 189)
“Добро усмерење савести задобија се молитвом, и чиста молитва је правилно усмерење савести. Једно служи као природна последица другог.” (гл. 198)
“Јаков је Јосифу начинио шарену одећу, а Господ кроткоме дарује истинско познање, према сведочењу Писма: Научиће кротке иутевима Својим (Пс24,9), каже се у њему.” (гл. 199)
“Господ је скривен у Својим заповестима и они, који Га траже, задобијају Га сразмерно свом извршавању Његових заповести.” (гл. 190)
“Мир Христов је ослобађање од страсти; он не може да се задобије другачије, осим дејствовањем Духа Светога.” (гл. 192)
“Поучавајући нас да је извршавање сваке Његове заповести наша дужност, а да је усиновљење дар који нам Он дарује због искупљења људи Његовом крвљу, Господ каже: Тако и ви кад извршите све што вам је заповјеђено, говорите: Ми смо непотребне слуге,јер смо учинили што смо дужни учинити (Лк17,10). Из тих речи се јасно види да Царство Божије није плата за наша дела, него дар који добијамо по благовољењу Божијем, (дар који је) приуготовљен за Његове верне слуге.”[12]
Христос умрије за гријехе наше по Писму (i Кор 15,3), а онима који Му верно служе дарује слободу: Добро, слуго добри и вјерни, у маломе си био вјеран, над многим ћу те поставити; уђи у радост господара својега (Мт25,23). (гл.4)
“Онај који поштује Бога извршава оно, што је Он заповедио. Онај пак који је сагрешио, односно био непослушан Господу, трпељиво подноси недаће које му се догоде као оно што му је својствено и што му припада.” (гл. 6)
“Искушења која нам се неочекивано догоде поучавају нас да будемо трудољубиви и привлаче нас ка покајању онда, када му нисмо довољно склони. То се дешава према Божијем промишљању о нама.” (гл. 8)
“Невоље које се дешавају људима представљају исход сагрешења која су починили и страсти које живе у њима. Међутим, уколико те невоље будемо подносили уз помоћ молитве, за њима ће уследити добро.” (гл. 9)
“Будући похваљени због врлине, неки су се наслађивали том похвалом и наслађивање славољубљем прихватили као утеху савести. Други су се пак, будући разобличени за грех, ражалостили због тога, и ту корисну жалост сматрали за дејствовање злобе.” (гл.10)
“Онај који жели да преплива духовно море, у себи узгаја дуготрпељивост, смиреноумље, трпљење, уздржање. Међутим, уколико покуша да духовно море преплива без садејства ових врлина, његово срце ће се помутити и он неће моћи да га преплива.” (гл.29)
“Безмолвије се састоји у одбацивању свих видова зла. За онога, ко безмолвију припоји четири горепоменуте врлине и молитву, оно постаје најпоузданије средство за достизање бестрашћа.” (гл. 30)
“Немогуће је безмолвствовати умом уколико се не безмолвствује телом, нити се без безмолвија и молитве може поништити разједињеност тела и духа.” (гл. 31)
“Молитва се не сматра за савршену уколико мисао није усредсређена на њу; међутим, Бог ће услишити мисао која вапи безмолвно, тј. која није покрадена расејаношћу.” (гл. 33)
“Ум који се моли нерасејано скрушава срце. Срце скрушено и унижено Бог неће одбацити (Пс 50,19)” (гл. 34)
“И молитва се назива врлином, иако је она мати свих врлина. Она их рађа из сједињења са Христом.” (гл.35)
“Оно што учинимо без молитве и уздања у Бога, на крају се покаже као штетно и погрешно.” (гл. 36)
“Уколико током молитве паднеш у униније (чамотињу) или будеш изложен различитим дејствовањима непријатеља, сети се предстојећег исхода из овог живота и страшних паклених мука. Боље је, међутим, да се за Бога привежеш молитвом и да све своје бриге положиш на Њега, него да прибегаваш сећањима која нарушавају усредсређеност, ма како да су она корисна.” (гл. 38)
“Уздржаним се не сматра онај, којег расејавају различите помисли, чак и кад би оне биле корисне, јер је извесно да оне (помисли) нису корисније од молитве.” (гл. 40)
“Онај који се правилно каје не мисли да је његов подвиг покајања довољна плата за почињени грех, него свим силама настоји да подвигом покајања умилостиви Бога.” (гл. 42)
“Ма колико да данас умножимо своју врлину, тиме нећемо заслужити награду (плату): тиме само разоткривамо свој пређашњи немар.” (гл. 44)
“Велика је врлина када трпимо недаће које нам се догоде и када, према речи Господњој, љубимо ближњег који нас ненавиди (мрзи)(в.Мт5,44).” (гл.47)
“Опраштање увреда је знак нелицемерне љубави. Тако је и Господ заволео свет.” (гл. 48)
“Без духовног знања је немогуће да се од срца опрости увреда; духовно знање разјашњава да је све, што се човеку дешава, његова лична својина.” (гл.49)
“Ништа нећеш изгубити ако све напустиш Господа ради; оно, што си напустио, вратиће ти се у своје време са великим добитком.” (гл. 50)
“Истинско знање састоји се у подношењу патњи и у томе да за своје несреће не окривљујемо ближње.” (гл. 56)
“Онај који чини добро и очекује награду не служи Богу него својој вољи.” (гл.57)
“Онај, који је сагрешио, не може да избегне казну (плату) другачије, осим покајањем какво одговара његовом сагрешењу.” (гл. 58)
“Онај који је разумео да му се невоље које долазе споља дешавају према допуштењу правде Божије, тражећи Господа нашао је и знање и правду.” (гл.65)
“Ако разумеш да су, како нас томе учи Писмо, по свој земљи судови Господњи (Пс 104,7), онда ће за тебе сваки случај постати учитељ богопознања.” (гл. 66)
“Свакоме се догађа оно што заслужује, сагласно његовом расположењу; оно, што се дешава по допуштењу Божијем, веома је разнолико, и само Бог зна каква су искушења потребна свакоме од нас.” (гл. 67)
“Уколико си због људи изложен неком срамоћењу, знај да ти се тиме припрема слава од Бога; тако ћеш у учињеној срамоти остати неожалошћен и непомућен, док ћеш у слави, када она дође, бити веран и неосуђен.” (гл. 68)
“Када те, према благовољењу Божијем, многи буду хвалили, похвали која ти је устројена према Промислу Господњем немој додавати никакво самохвалисање, како не би била допуштена промена и како, уместо похвали, не би био изложен срамоћењу.” (гл.69)
“Кад се ум наоружа одважношћу у Господу, почиње да одвлачи душу од дуготрајних греховних навика; срце тада као да се кида, будући да га ум и страсти одвлаче на две различите стране, дејствујући слично двојици ратника који су непријатељски расположени један према другоме.” (гл. 75)
“Нико није толико благ и толико милосрдан као Господ; ни Он, међутим, не опрашта непокајаноме.” (гл. 78)
“Јадикујемо због грехова, али ипак остајемо привезани за њихове узроке.” (гл. 79)
“Када грешна душа не прихвата покорно страдања која јој се дешавају према допуштењу Господњем, ангели о њој говоре: Лијечисмо Вавилон, али се не исцијели (Jep5i,9).” (гл.82)
“Ум који је духовно познање истине препустио забораву, ратује са људима због онога што је за њега штетно, као да ратује за оно, што му је од користи.” (гл.83)
“Страст, која је својевољно покренута, након тога дејствује насилно и противно вољи онога, који јој је првобитно својевољно допустио да дејствује.” (гл. 85)
“Када види да се ум моли од срца, ђаво изазива тешка и лукава искушења, желећи да на самом почетку и снажно нападајући искорени врлину.” (гл. 88)
“Постоје три мислена стања у која ступа ум, будући изложен променама: природно, натприродно и противприродно. Ступивши у природно стање, ум открива да је крив за зле помисли и исповеда грехе Богу, увиђајући почетне узроке страсти. Када се спусти у противприродно стање, ум заборавља на правду Божију и бори се са људима као са узрочницима својих недаћа. Уздигавши се у натприродно стање, он задобија плодове Духа Светога које је набројао Апостол: љубав, радост, итд. Тада му постаје јасно да не може остати у натприродном стању уколико га привлаче телесне бриге! Спустивши се из тог стања, он бива изложен греховним падовима и искушењима која за њима следе, али не пре него у своје време, које је познато правди Божијој.” (гл.90)
“Уколико је знање истинито, утолико се темељи на кротости, смирењу и љубави.” (гл.91)
“У сваком делу и у свакој прилици непоколебиво притичи Богу молитвом, како би у свему имао помоћ Божију.” (гл. 94)
“Ништа не дејствује тако силно као молитва; Богу се ничим не може толико угодити, колико Му се може угодити молитвом.” (гл. 95)
“У молитви се садржи извршење свих заповести јер је љубав према Богу, која се изражава молитвом, најузвишенија од свих врлина и њихова је свеукупност.” (гл. 96)
“Молитва која је слободна од расејаности представља знак љубави према Богу, која је њена суштина. Немар за молитву и расејаност приликом њеног творења представљају знак сластољубља.” (гл.97)
“Онај који без жалости бди и моли се и који је дуготрпељив, уистину је постао причасник Духа Светога. Помоћ ће брзо добити и онај, који се својевољно присиљава на та добра дела, чак и ако се колеба приликом њиховог вршења.” (гл. 98)
“Добро је уколико ближњима помажемо речима, али је много боље уколико им помажемо молитвом и врлинама; онај, који помоћу њих (тј. помоћу молитве и врлина) себе приноси Богу, помаже и себи и ближњем.” (гл. 101)
“Уколико у било којој околности своју наду положимо на Бога, сигурно је да се услед те околности нећемо сукобити са ближњим.” (гл. 103)
“Ако је, према речима Писма, оно својевољно узрок свему невољном, онда је човеков најљући непријатељ управо он сам.” (гл. 104)
“Удаљи се од искушења трпљењем и молитвом. Уколико се против њега (искушења) будеш борио без овог оружја, оно ће те још силније мучити.” (гл. 106)
“Они, који су кротки по Богу, мудрији су од премудрих, и они, који су смиренога срца, снажнији су од најснажнијих, јер они са знањем носе јарам Христов.” (гл. 107)
“Све што кажемо или учинимо не затраживши за то молитвом Божију помоћ, на крају ће се показати као штетно или погрешно: ми ћемо опитно бити изложени тајанственом разобличењу.” (гл. 108)
“Само је један праведан по делима, речима и мислима – Господ Исус Христос. Многи су, међутим, праведни према вери, благодати и покајању; такви су сви свети људи.” (гл. 109)
“Ономе, који се каје, туђа је свака надменост. Напротив, онај који својевољно греши није способан за смиреноумље.” (гл. 110)
“Смиреноумље се не састоји у томе да савест разобличује човека; оно је благодат Божија и познање духовног милосрђа.” (гл. 111)
“Онај који ненавиди страсти одбацује и њихове узроке; међутим, онај који својевољно присвоји њихове узроке, и противно својој вољи бива изложен њиховим нападима.” (гл. 119)
“Ономе, који није склон начелима, на којима се заснивају страсти, није својствено ни да им се (страстима) мисаоно приклања.” (гл. 122)
“Хоће ли онога, који не мари за срамоћење, привући славољубље? Да ли ће се онај, ко је наклоњен унижености, помутити због осрамоћења? Да ли ће онога, који је скрушеног и смиреног срца, привући телесна наслада? Да ли ће се онај, који верује Христу, бринути због било чега привременог, и да ли ће се препирати или сукобити због било чега привременог?” (гл. 123)
“Онај који трпи увреду и при том се ни речима ни мишљу не препире с оним који га вређа, стекао је истинско знање и самим својим понашањем пројављује чврсту веру у Бога.” (гл. 124)
“У суштини, нити онај који чини неправду има неке користи од увреде, нити онај, што трпи неправду, бива нечега лишен: као у слици ходи човек, али се узалуд мете (Пс38,7)” (гл. 126)
“Ако видиш да је неко изложен многим срамоћењима и да због тога силно јадикује, знај да се претходно нахранио помислима славољубља и да због тога с тугом жање трње, израсло из оног семена које је засејао у срцу.” (гл. 127)
“Онај који се прекомерно заситио телесним насладама, платиће њихово изобиље стоструким страдањима.” (гл. 128)
“Учитељ је обавезан да послушнику каже шта му је дужност и да му, уколико овај себи допусти непослушност, наговести напад искушења.” (гл. 129)
“Онај који трпи неправду и не узвраћа ономе ко ту неправду чини, тиме доказује своју веру у Христа. Он ће бити стоструко награђен у овом веку и наследиће живот вечни.” (гл. 130)
“Сећање на Бога састоји се у болу срца за стицањем врлина. Онај, ко заборавља на Бога непрестано бива изложен утицају сладострашћа и лишава се спасоносног бола у срцу.” (гл. 131)
“Не говори да бестрасни не могу да тугују; они су дужни да тугују, ако не због себе, онда због ближњих.” (гл. 132)
“Ако хоћеш да задобијеш непрестано сећање на Бога, онда страдања која ти се догоде не одбацуј као неправедна, него их трпељиво поднеси и сматрај да те праведно сустижу. Приликом сваке несрећне околности, трпљење побуђује сећање на Бога: услед одбацивања трпљења оскудева духовно познање, док из утехе која долази од оправдавања себе происходи заборављање Бога.” (гл.134)
“Желиш ли да Господ покрије твоје грехе? Онда људима не показуј врлине које поседујеш. Како ми поступимо у односу на наше врлине, тако ће Господ поступити у односу на наше грехове.” (гл. 135)
“Не радуј се кад ближњем учиниш добро дело; радуј се онда, кад без злопамћења поднесеш увреду која уследи за твојим доброчинством. Зло следи добра дела онако, као што ноћ следи дан.” (гл.137)
“У невољним страдањима крије се милост Божија, која трпељивога привлачи ка покајању и избавља га од вечних мука.” (гл.139)
“Страх од вечних мука и чежња за Царством небеским подстичу на трпљење патњи, али не подстичу само услед човекове слободне воље, него према дару Онога, Који мотри на наше помисли.” (гл. 141)
“Ко верује будућим наградама, добровољно се удаљује од овоземаљских наслада; онај пак, који им не верује, сладострасник је и туђ скрушености срца.” (гл. 142)
“Ако хоћеш да се спасеш и да дођеш у познање истине (1Тим2,4), старај се да свагда будеш изнад чувственог и да се својом надом привежеш за Јединога Бога. Присиљавај самога себе да се удаљиш од свега чувственог и открићеш невидљиво дејство (демонских) начала и власти, који непријатељски дејствују против тебе посредством разних напада. Побеђуј их молитвом и добром надом, и задобићеш благодат Божију која ће те спасти од будућег гнева.” (гл. 146)
“Онај, који је разумео значење тајанственог казивања Апостола Павла о томе, да ратујемо против духова злобе (Еф 6,12), разумеће и причу Господњу о томе да свагда треба да се молимо и да не клонемо (в. Лк 18,1-18). (гл. 147)
“Онај, који је познао истину, не противи се недаћама, јер зна да недаће воде ка страху Божијем.” (гл. 150)
“Ако желиш да Богу приносиш непогрешиво исповедање грехова, не помињи појединачно своја пређашња сагрешења, него одважно претрпи недаће које су те због њих сустигле.” (гл. 153)
“Недаће се дешавају због пређашњих сагрешења, доносећи за свако сагрешење њему сродну плату.” (гл. 154)
“Онај ко је разуман и ко зна истину, не исповеда се Богу помињући учињене грехове него трпљењем патњи које су га (због њих) сустигле.” (гл. 155)
“Ако одбациш страдања и срамоћења, не надај се да ћеш покајање принети посредством других врлина. Славољубље и расположење срца, којем је туђа скрушеност духа, знају да служе греху и посредством праведних дела.” (гл. 156)
“Врлине се обично рађају из страдања и срамоћења. Напротив, пороци се рађају из насладе и славољубља.” (гл. 157)
“Свако испољавање телесног сластољубља потиче од насладе која је претходила том испољавању, док то, што себи допуштамо насладе, потиче од неверја.” (гл. 158)
“Онај, који своју вољу није помирио са Богом, спотиче се у својим делима и пада у руке својих противника.” (гл. 162)
“Богољубиви слушалац задобија корист и из противних поступака: уколико хвале његову врлину, он је још усрдније твори; уколико га пак разобличују за зло, он самога себе приморава да се покаје.” (гл. 165)
“Добро је да се придржавамо главне заповести и да се ни због чега другог не бринемо и не молимо, него да и молитвом и васцелом својом делатношћу свагда тражимо једино Царство и Реч Божију. Ако се пак налазимо у таквом положају да морамо да се бринемо за сваку своју потребу, онда за сваку од њих морамо и да се молимо. Онај који нешто чини или се због нечега брине без молитве, не може успешно окончати дело. О томе је посведочио и Сам Господ, рекавши: Без мене не можете чинити ништа (Јн15,5)” (гл.166)
“Онога, који запоставља заповест о молитви сустижу најтежа нарушавања и осталих заповести, предајући га једно другоме као заробљеника.” (гл. 167)
“Онај ко страдања садашњег времена прихвата с надом у задобијање будућих добара, стекао је познање истине и лако ће се избавити од гнева и жалости.” (гл. 168)
“Онај који због истине трпи злостављања и срамоћење корача апостолским путем, носећи крст на својим раменима и положивши на себе окове. Онај пак, који се труди да без овога пази на срце, не може а да не лута унаоколо и да не пада у искушења и замке ђаволске.” (гл. 169)
“Онај, који се бори са грехом, никада неће моћи да победи помисли уколико, упоредо с тим, не буде дејствовао и против њихових првобитних узрока. Исто тако, он не може победити ни првобитне узроке, уколико истовремено не буде дејствовао и против помисли; уколико одбаци само једно од ово двоје, оно друго ће га након кратког времена привући и једном и другом.” (гл. 170)
“Онај који се с људима препире из страха од страдања и увреда, или ће овде на себе привући најтежа искушења, или ће бити немилосрдно мучен у будућем веку.” (гл. 171)
“Онај, ко жели да од себе удаљи сваку несрећу, дужан је да најпре посредством молитве своја дела измири са Богом, да у свом духу задобије уздање у Бога и да, колико је то у његовој моћи, занемари бригу о чувственом (телесном)” (гл. 172)
“Када види да се човек непотребно и прекомерно бави телесним (делима), ђаво најпре поткрада ризнице ума, тј. духовно поимање, а затим одсеца наду у Бога, тј. главу.” (гл. 173)
“Када достигнеш непоколебивост и чистоту молитве, не прихватај познања која ти непријатељ нуди у време молитве, да не би изгубио оно што је боље. Боље је да стрелама молитве устрелиш непријатеља, збаченог и затвореног доле, него да с њим разговараш. Он не доноси добро, него лукаво доноси зло, да би нас одвратио од молитве.” (гл. 174)
“Добре мисли користе човеку у време искушења и унинија (чамотиње). Међутим, оне су током молитве штетне.” (гл. 175)
“Ако ти је Господ подарио да поучаваш друге али те они не слушају, жали у духу и не збуњуј се, не показујући своју пометњу. Уколико жалиш, нећеш бити осуђен с непослушнима; међутим, уколико се збуниш, бићеш изложен истом искушењу као и они.” (гл.176)
“Не допуштај себи да разобличујеш грех онога, који ти није потчињен. Такво разобличење је својствено власти.” (гл. 178)
“Не препири се с онима који се противе истини и не желе да ти буду послушни, како у њима не би побудио мржњу према себи, о чему сведочи Свето Писмо (Пр 9,8и2Тим2,23).” (гл. 181)
“Онај ко допусти послушнику да му противуречи тамо где то није потребно, у таквим околностима препушта га самообмањивању и допушта му да наруши завет послушности.” (гл. 182)
“Онај ко долично и са страхом Божијим некога поучава и разобличује, сам стиче врлину каква је противна том сагрешењу. Напротив, онај који то чини услед злопамћења и злурадости, према духовном закону пада у сличну страст.” (гл. 183)
“Неко говори истину, и зато га, према речима Богослова, ненавиде (в.Јн 8,31,47); неко је пак лицемеран и зато га љубе. Међутим, ни једна ни друга плата нису дуговечне; Господ у своје време свакоме даје оно што је заслужио.” (гл. 186)
“Онај, ко жели да од себе удаљи страдања будућег века, мора трпељиво подносити несреће садашњег живота. Када на тај начин у свом уму једно замени другим, он ће посредством ништавних страдања избећи велике муке.” (гл. 187)
“Забрани свом уму самохвалисање и својим помислима (забрани) надменост, да не би, по допуштењу Божијем, пао у противно ономе, чиме се гордиш. Добро не твори човек, него свевидећи Бог и човек.” (гл. 188)
“Свевидећи Бог даје доличну награду како нашим делима, тако и нашим својевољним помислима и размишљањима.” (гл. 189)
“Невољне грешне помисли израстају из греха који им је претходио, а вољне из слободне воље. На тај начин друге постају узроци првих.” (гл. 190)
“За грешним помислима, које су се појавиле противно нашој намери, следи жаљење. Међутим, за вољним грешним помислима следи радост, због чега се оне могу избрисати тек уз велики труд.” (гл.191)
“Сластољупца жалосте прекори и патње, док богољубивог жалосте похвале и изобиље.” (гл. 192)
“Ум онога, који не познаје судове Божије, креће се између провалија и сваки налет ветра лако може да га збаци у њих: кад га похвале, он се погорди; кад га прекоре, он се огорчује; кад се наслађује, привлачи га разврат; када страда, малодушан је и плаче; када нешто разуме, хоће то и да покаже, а када не разуме, претвара се да је разумео; када је богат, он се размеће; кад је сиромашан, он је лицемеран; кад се насити, постаје дрзак; када пости, препушта се славољубљу; воли да се препире с онима што га разобличују, а оне, који му опраштају, презире као безумне.” (гл. 193)
“Онога, ко благодаћу Христовом није задобио познање истине, не муче само страсти него и спољашње околности.” (гл. 194)
“Уколико хоћеш да разрешиш неку неразумљиву околност, потражи најпре оно што би у односу на њу било угодно Богу, и наћи ћеш корисно разрешење недоумице.” (гл. 195)
“Ономе, што је по вољи Божијој, васцела творевина садејствује својим служењем, док се ономе, од чега се Бог одвраћа, противи и васцела творевина.” (гл. 196)
“Они, који се противе непријатним догађајима, противе се, а да то ни сами не знају, заповести Божијој. Они пак, који их прихватају с истинским разумевањем, стрпљиво чекају Господа (Пс26,14)” (гл.197)
“Када дође искушење, не испитуј одакле је и због чега дошло. Тражи да га поднесеш благодарећи Богу, без јадиковања и злопамћења.” (гл. 198)
“Туђе зло неће умножити наше грехе, уколико га не прихватимо са злим помислима.” (гл. 199)
“Ако је тешко пронаћи онога који је без искушења угодио Богу, онда смо дужни да Богу захвалимо за све што нам се догоди.” (гл.200)
“Да Петар није напустио ноћно рибарење, ни у дневном не би имао успеха; да Павле није ослепео телесним очима, не би прогледао умом; да Стефана нису оклеветали као богохулника, не би му се отворила Небеса и не би видео Бога.” (гл. 201)
“Делање према заповестима Божијим назива се врлином, а неочекивана недаћа искушењем.” (гл. 202)
“Бог није искушавао Авраама зато, да би дознао какав је Авраам, јер га је већ познавао Онај, Који свакога човека познаје и пре него што човек постане. Бог је Авраама искушавао, односно слао му је недаће ради његове користи, зато да би му дао могућност да се усаврши у вери.” (гл. 203)
“Свака недаћа разобличује склоност воље и показује где се она приклања, да ли десно или лево. Откривајући скривено усмерење воље, неочекивана недаћа исправно носи назив искушења за онога, коме је она допуштена.” (гл. 204)
“Страх Божији подстиче нас да војујемо против зла. Кад се боримо против њега, тада и благодат Божија војује са нама.” (гл. 205)
“Мудрост се не састоји само у томе да познамо истину, него и у томе да трпељиво подносимо злобу људи који нас вређају и да њихове увреде прихватамо као своју својину. Они, који прихватају само први вид мудрости, лако се могу преузнети гордошћу. Они, међутим, који првом (виду мудрости) присаједине и други, задобијају смиреноумље.” (гл. 206)
“Желиш ли да те не узнемиравају грешне помисли? Пригрли понижење душе и нека се твоје тело злопати, прихвативши сва могућа лишавања. Тако нећеш поступати само привремено него стално, на сваком месту и у свакој прилици.” (гл. 207)
“Ако се будеш оградио својевољним лишавањима и подвизима, онда те неће надвладати помисли противне твојој вољи. Онај пак, који се не потчини лишавањима и подвизима, и невољно ће се потчинити помислима противним његовој вољи.” (гл. 208)
“Када се твоје срце и утроба помуте због неправде, не огорчуј се због тога! Према Промислу Божијем, покренуто је оно, што је претходно положено у твоју душу. С радошћу одбацуј помисли које се појаве. Знај да ће се онда, кад те помисли буду искорењене заједно с њиховим првобитним пројавама, искоренити и зло кретање. Међутим, оно ће се умножити уколико помислима допустимо да се разгранају.” (гл. 209)
“Без скрушености срца не можемо се у потпуности избавити од греховне заразе. Срце се скрушава троструким уздржањем: уздржањем од сна, уздржањем од хране и уздржањем од прекомерног телесног починка (мировања, покоја). Нарушавање уздржања у тим стварима рађа сладострашће. Сладострашће благонаклоно прихвата лукаве помисли и противи се молитви и доличном служењу.” (гл.210)
“Ако ти је од Бога даровано старешинство над братијом, чувај своју обавезу и немој, ради негодовања оних, који противурече, умањивати оно што си дужан да кажеш. У ономе, у чему они покажу послушност, бићеш награђен за њихову врлину. Ако пак не послушају, опрости им, па ћеш и ти добити опроштај од Онога, Који је рекао: Опраштајте и опростиће вам се (Лк 6,37).” (гл.211)
“Свака животна околност је слична трговини: онај, који зна да тргује, стиче зараду, а који не зна трпи губитак.” (гл. 212)
“Не присиљавај препирком на послушност онога, ко је непослушан речи љубави, него добитак, који је он одбацио, задобиј за себе. Твоја незлобивост ће донети већу корист него покушај да га насилно поправиш.” (гл.213)
“Онај ко падне у грех и не покаје се сразмерно сагрешењу, лако ће упасти у исту замку.” (гл. 215)
“Надмено срце не прихвата лако жалост по Богу.” (гл.216)
“Засићеност утробе не спаја се са срдачним болом да би се зачела врлина.” (гл.217)
“Човек не може прихватити бол и жалост по Богу уколико претходно не прихвати њихове узроке.” (гл.218)
“Страх Божији и самоосуђивање усађују жалост у срце. Уздржање и бдење чине га причасником бола.” (гл.219)
“Онога, који не мари за поучавање заповестима и учењима изложеним у Светом Писму, гониће бичем каквим се гоне коњи, или коцем каквим се гоне магарци. Ако га ни то не освести, онда ће му у чељусти бити стављени ђемови и узде, и помоћу њих ће бити приведен.” (гл. 220)
“Онога, којег лако савладају мала искушења, и противно његовој вољи лако ће победити и она велика. Напротив, онај који побеђује мала искушења, и у великима ће показати одважност у Господу.” (гл.221)
“Не покушавај да разобличењима будеш од користи ономе, који се хвали својим врлинама, јер онај, који радо истиче самога себе, није у стању да љуби истину.” (гл.222)
“Свака изрека Христова пројављује милост, правду и премудрост Божију, и у оне, који их благонаклоно слушају, посредством слуха усађује силу тих врлина. Из тог разлога немилостиви и неправедни, који су те изреке слушали у рђавом расположењу, нису били у стању да познају премудрост Божију, због чега су и разапели Учитеља те премудрости. Пазимо, стога, да Га благонаклоно слушамо, јер је Он рекао: Ко има заповијести Моје и држи их, то је онај који Ме љуби; а који Мене љуби, тога ће љубити Отац Мој; и Ја ћу га љубити и јавићу му се Сам (Јн 14,21). Видиш ли да је Он Своје јављање тајинствено сакрио испод заповести? Љубав према Богу и ближњем обухвата све остале заповести. Она се рађа у удаљавању од свега вештаственог и у безмолвију мисли.” (гл. 223)
“Да бисмо задобили безмолвије мисли, Господ нам је заповедио: Не брините се, дакле, за сутра (Мт 6,34). И то је сасвим тачно! Како ће се од рђавих помисли избавити онај, који се није у потпуности ослободио од свега вештаственог и од бриге за њега? Како ће онај, којим су овладале (рђаве) помисли, увидети сву огреховљеност каквом је заражено васцело човеково суштаство, која лежи на души као тама и магла, образујући се као последица својевољних грешних помисли и дела? Зар ће онај, који није познао ту огреховљеност или грех у широком смислу те речи, молити Бога да га избави од греха? Како ће онај, који се није очистио, пронаћи у себи место чисте природе (Јез 37,27)? И како ће онај, који га није нашао, видети дом Христов у себи? Ми смо – дом Божији, и то оглашавају и пророци, и јеванђелисти, и апостоли (3ax2,10; Јн 14, 23 и 1КорЗ,16)” (гл.224)
“На основу гореизложеног поретка морамо тежити налажењу тог дома. Морамо неуморно куцати молитвом, да би нам Владика отворио врата ка Себи, или у време овог живота или пак приликом преласка из овог живота у вечност, да због свог немара не бисмо зачули: Не познајем вас откуда сте (Лк 13,25). Ми нисмо дужни само да тражимо и да добијемо, него и да сачувамо добијено. Неки су изгубили духовну ризницу коју су добили. И млади, и они, који су касно почели да се поучавају духовном опиту, могу на основу књига, слушања, или, можда, случајног опита, задобити извесно знање о гореизложеном; међутим, у њему постојано и трпељиво обитавају само најпобожнији и најопитнији старци, који су га због непажње више пута губили и, добровољно прихватајући велики труд, поново задобијали. Ни ми нећемо престати да тако поступамо, све док ту ризницу не стекнемо као своје неотуђиво наслеђе.” (гл. 225)
“Ти ћеш можда рећи: ‘Ја немам новца, и како онда да будем милосрдан према убогоме?’ Немаш новца, али имаш слободну вољу; одреци се своје огреховљене воље, и тиме сатвори милост. Не можеш да пружиш милостињу руком? Пружи је онда својом добром вољом. Кад твој брат сагреши пред тобом, опрости му (Лк 17,3) према заповести Господњој, и то ће ти се урачунати у велику милост. Ако за себе од Бога тражимо опроштај грехова, онда смо дужни да и ми тако поступамо према ближњем сваки пут, кад сагреши против нас, да би се на нама испунило оно што је речено у Јеванђељу: Опраштајте, и опростиће вам се (Лк 6,37). Давање милостиње убогима, када имамо новца, велико је дело; међутим, љубав према ближњем који је сагрешио према нама толико је узвишенија и толико више доприноси опроштају грехова колико је душа, по својој природи, превасходнија (узвишенија) од тела. Просећи од Бога опроштај грехова добили смо га више пута, тако да услед тог опроштаја овде нисмо претрпели никакво зло; међутим, уколико нисмо вољни да ближњег учинимо причасником тог дара, онда ћемо се нужно уподобити оном злом слуги којем је господар опростио дуг од десет хиљада таланата, али који није хтео да свом дужнику, односно свом ближњем, опрости дуг од стотину динара. Износећи праведан суд над злим слугом, Господ је рекао: Зли слуго, сав дуг онај опростио сам ти,јер си ме молио. Није ли требало да се и ти смилујеш на свога другара, као и ја на те што се смиловах? И разгневи се…, приповеда Јеванђеље, u предаде la мучитељима док не врати све што му је дуговао. Господ је томе, као закључак, додао и следеће речи: Тако ће и Отац Мој небески учинити вама, ако не опростите сваки брату својему од срца својих сагрјешења њихова (Мт 18,32-35). Исто тако и оне, које је Он обогатио разним доброчинствима, али који су немилостиве и несажаљиве природе, на другом месту назива несрећнима: Тешко вама богатима, јер сте већ примили утјеху своју (Лк 6,24)! Истинско богатство је обиље разноликих дарова који су нам дати: тешко нама! Много пута смо молили Бога за милост и били помиловани; међутим, кад су нас саме молили, ми никога нисмо помиловали! Ми смо примили утеху своју, удовољавајући својој осветољубивости и осталим пожудама.”[13]
“Ми нећемо бити осуђени због мноштва зла, него зато што нисмо хтели да се покајемо и да познамо чудеса Христова, о чему сведочи Сама Истина: Мислите ли, каже Истина, да су ти Галилејци, чију крв помеша Пилат са жртвама њиховим, били грјешнији од свију Галилејаца (од свих људи на земљи), кад су тако пострадали? Нису, кажем вам, него ако се не покајете, сви ћете тако изгинути. Или оних осамнаест што на њих паде кула у Силоаму и поби их, мислите ли да су они кривљи били од свију људи што живе у Јерусалиму? Нису, кажем вам, него ако се не покајете, сви ћете тако изгинути (Лк 13,15). Увиђаш ли да бивамо осуђени због непокајања?”
“Сматрам да покајање чине следеће три врлине: очишћење мисли, непрестана молитва и трпљење недаћа које нам се догоде. Ове врлине не треба творити само јавно, него и умним делањем. Тим врлинама је предодређено да оне, који се њиховим дуготрајним упражњавањем навикну на њих, учине бестраснима.”
“Узми крст свој и хајде за Мном, рекао је Господ (Мк 10,21). Крст је трпљење недаћа које нам се догоде.”
“Без оне три горепоменуте врлине, не може се извршити дело покајања. Сматрам да покајање доликује свима и свагда, и грешнима и праведнима, који желе да задобију спасење, зато што само стање савршенства нема границу на којој оне три врлине не би више биле потребне. Оне почетнике приводе благочешћу (побожности), средње – напретку, а савршене утврђују у савршенству. Те врлине не могу бити довољно испуњене нити њиховим дуготрајним упражњавањем, нити пак познањем сопствене праведности.”
“Ко презире мало, због малога ће пасти (Сир). Никад не реци: како духован човек може да падне? Ако остане такав, он неће пасти. Међутим, уколико у себе прими и нешто мало од онога што припада греху и ако то мало не избаци покајањем, онда ће оно, укоренивши се и развијајући се и не подносећи више да буде усамљено, насилно и као ланцем, који се образовао услед дуготрајне попустљивости према својевољно прихваћеном првобитном виду греха, почети да га привлачи ка другом, што је њему слично. Ако духован човек ступи у борбу са испољеним злом и ако га одбије молитвом, задржаће своју меру напредовања изгубивши унеколико своје бестрашће, и то у оном степену, у којем је себи допустио пристрашће према злу што му се прикрало. Ако пак духован човек буде коначно унижен нарастајућим насиљем слабости која је овладала над њим и ако одбаци труд борбе и молитве, неизбежно ће га прелестити и друге страсти. На тај начин ће га једна страст предавати другој. Будући да ће га свака од њих постепено привлачити, лишиће се Божије благодати, а тада ће га већ, услед насиља оних видова греха над којима је раније господарио, и против његове воље привући веће зло.”
“Ти ћеш ми неминовно на ово приговорити: ‘Зар духован човек није могао да у оно време, кад је зло тек почињало да дејствује у њему, преклиње Бога да не падне у тако несрећне последице?’ И ја кажем да је могао. Он је, међутим, презрео мало и својевољно га прихватио као да је ништавно, не потрудивши се, да се помоли за њега, и не знајући да мало бива узрок већег, како у добру, тако и у злу. Када страст нарасте и кад је он својевољно пусти, она се гнезди у њему, а тада она и противно његовој вољи почиње да упорно дејствује у њему. Разумевши суштину дела, морамо притећи Богу молитвом, успротивити се и супротставити непријатељу, којег смо претходно штитили, препирући се с људима. Дешава се чак и то да нас Господ услиши, али да ми не осетимо помоћ коју смо од Њега добили, јер она не долази онако, како то човек претпоставља, него онако како то на нашу корист устроји Бог. Знајући да се лако спотакнемо на грех и да смо немарни према сагрешењима, Он нам много помаже недаћама, јер би нас, уколико се избавимо без страдања, поново привукла та иста сагрешења, у која бисмо несмотрено пали. Темељећи се на томе, тврдимо да је неопходно да претрпимо оно што нам се догоди, и да је живљење у покајању оно стање, које нам у потпуности одговара.”
“Сви смо ми Адамови потомци, и сви се рађамо у његовом греху. Из тог разлога смо, према одлуци Божијој, сви ми осуђени на вечну смрт, и немамо могућности да се спасемо без Христа. Сви, па чак и најправеднији међу људима, од вечне смрти избављају се једино посредством Христа, Који је распет за све нас и Који нас је искупио Својом крвљу. Из тог разлога нам и Сам Искупитељ предлаже једно делање, које собом обухвата сва остала (делања), заповедајући апостолима да свима говоре исто: Покајте се, јер се приближило Царство небеско (Мт4,п). Упоредо с овом, Спаситељ нам је предао и многе посебне заповести, чијим се извршењем достиже савршенство у покајању и чије нам је извршење завештао до саме смрти, говорећи: Ко изгуби живот свој мене ради и Јеванђеља онај ће la сачувати (Мк8,35;иЈн 12,25). И опет, заповедајући нам да се свега одрекнемо, додаје: Па и душе своје (живот свој) (Лк 14,26). Подвлачећи велики значај заповести, Он каже: Ако, дакле, ко укине једну од ових најмањих заповијести и научи тако људе, назваће се најмањи у Царству небескоме (Мт5,19). Ако нам је Христос, као што је овде растумачено, одредио да до смрти живимо у покајању, следи да онај, који тврди да се и пред саму смрт можемо покајати, одбацује заповест и одриче се губљења душе (живота) до смрти, односно да је преступио све Христове заповести. Ни за мале, ни за велике, све до саме смрти нема краја покајању! Нико није у стању да и на делу достигне савршенство покајања, савршенство којем ништа не би требало додати или којем се више ништа не би могло додати. Због тога ћемо се ми, чак и ако га не будемо испунили како доликује, својевољно подвизавати у покајању, да не бисмо били прибројани онима, што су намерно одбацили заповест и због тога били осуђени. Размотри житија свих оних, који су од почетка света побожно окончали овоземаљско туђиновање и видећеш да се у свим богоугодницима тајинство побожности извршило кроз покајање. Да ли је неко осуђен? Осуђен је због тога што је занемарио покајање. Да ли је неко оправдан? Оправдан је због тога, што се привезао за покајање.”
“Сама природа поучава нас да до смрти живимо у покајању. Ум не може бити празан. Ако је ум значајан и по свом обиму и по прирођеним и стеченим силама, он онда, налазећи се у стању здравља, дејствује у области добра. Ако се пак поузда у своју надмоћ, и напусти творење добра, онда се неминовно приклања области зла, да би опет, удаљивши се од зла, био привучен добром и исправном делању. Такво делање се за почетнике, средње и савршене састоји у молитви, очишћењу мисли и трпљењу недаћа које нам се дешавају по Божијем допуштењу, без чега се не могу творити ни остале врлине, које покајање чине богоугодним.”
“Ако је покајање тражење (искање) милости, онда онај, који се подвизава у покајању, мора да се побрине за то, да не зачује: Већ сте се наситили (1Кор4,8); он неуморно мора да настави своје искање, као онај, који нема довољно, јер Сваки који иште, прима (Мт7,8)”
“Ако ће бити помилован само онај, који је и сам милостив, онда се, како ја мислим, покајањем одржава цео свет, јер, према устројству Промисла Божијег, људи један другоме помажу у покајању.”
“Чак и ако се све до саме смрти будемо подвизавали у покајању, ни у том случају нећемо извршити оно што смо дужни, јер ни тада нећемо моћи да принесемо ништа, што би било подједнако вредно као Царство небеско.”
“Као што је природно да једемо, пијемо, говоримо или слушамо, тако је природно и да се кајемо.”
“Према одлуци закона, онај који је једном заслужио смрт бива убијен. Ако и после тога настави да живи, он живи по вери и ради покајања, ако не због свог сопственог, онда због прародитељског греха, који је заједнички читавом човечанству.”
“Ми смо се очистили Крштењем; кад смо се очистили, добили смо заповести. Онај пак, који прекрши заповести, скрнави и само Крштење, заборавивши cвoje очишћење од старих гријеха (2Пт 1,9), у којима нико не оскудева, будући свакодневно изложен невољним сагрешењима, чак и ако тежи да изврши све заповести.”
“Покајање је свима потребно; оно нам показује наше грехове, које смо раније чинили својевољно а који нам сада, када смо омрзнули страсти и кад смо почели да се удаљујемо од њих, служе као узрок невољних сагрешења.”
“Онај, који сматра да је окончао своје покајање, обазире се назад (Лк 9,61) и у њему се обнављају утисци које су оставила пређашња сагрешења.”
“Онај, ко је уистину разуман, разуме и то да му је потребно покајање: разумевање истине дарује се покајањем, а покајање – разумевањем истине.”
“Христос јемчи за нас уз услов покајања; онај, који одбацује покајање, одбацује и Спаситеља.”
“Добрим делима природе, а без покајања, не можемо да учинимо ништа, што би било достојно Божијег помиловања. Господ нам дарује велико помиловање због расположења душе склоне покајању. Онај који себе приморава и до краја живота живи у расположењу какво даје покајање, спашће се и због тог приморавања (себе) и због покајања, чак и ако би у нечему сагрешио. То је Господ обећао у Јеванђељима.”[14]
“Онај, који за себе тврди да му није потребно покајање проглашава себе за праведника, а Писмо ra назива породом аспидиним (Мт 3,7; Лк 3,7). Онај, који на основу мнења о својој праведности сматра да је већ савршио покајање, сједињује се са сластима страсти и не знајући за то, јер и мнење и разметљивост припадају таквим сластима.”
“Онај, који је заражен преузношењем, не може да се спасе. Надмен и неправедан човек и гордељивац ништавно окончава, каже Свето Писмо (Ав2,5).”
“Ако смиреноумље не наноси никакву штету савршеноме, онда нека ни савршени не напушта првобитни узрок смиреноумља, а то је покајање.”
“Онај који се заситио покајања, не може бити смиреноуман.”
“Уколико бисмо се темељно побринули о смиреноумљу, онда нам казне не би биле потребне. Свако зло и горчина који нас сустижу, сустижу нас због преузношења. Палом ангелу, сатани, било је допуштено да мучи Апостола, како се Апостол не би погордио (в. 2 Кор12,7). Бог ће утолико пре допустити да сатана искушава нас, који смо склони преузношењу. Он (пали ангео) ће нас газити све дотле, док се не смиримо.”[15]
“Проговоримо укратко и о бесловесној страсти гнева. Она пустоши, помућује и помрачује сваку душу. У време кад она дејствује и кад се креће, чини да човек, који се иначе лако спотакне о њу и лако јој се приклања, постане сличан звери. Та страст се утврђује, крепи и остаје укорењена све дотле, док се ђаволско дрво горчине, раздражљивости, гнева и јарости напаја злом водом гордости. Све дотле, та страст израста као снажна, обилно цвета и доноси мноштво плодова, односно преступања закона Божијих. На тај начин здање, које су лукави духови подигли у души, пребива у нетакнутој целости, утврђујући се и укрепљујући на свом темељу, односно на гордости. Ако хоћеш да се греховно дрво страсти горчине и раздражљивости, гнева и јарости, осуши у теби и да постане бесплодно, да му приступи секира Духа, да га посече, баци у огањ и да, према јеванђелским речима, ишчезне са сваком злобом; ако хоћеш да дом безакоња, који ђаво непрестано и злонамерно подиже сабирајући, као неко камење, разне основане и неосноване предлоге, на делу или у помислима, подижући у души зграду злобе; ако хоћеш, кажем, да тај дом буде срушен и раскопан, нека у твом срцу незаборавно буде сећање на смирење Господње. Размисли о овоме: ко је Господ, и ко је постао ради нас?
Са какве је висине божанствене светлости, делимично откривене вишњим бићима сразмерно сили њиховог зрења, и прослављан од васцеле словесне творевине – ангела, архангела, престола, господстава, начала, власти, херувима и серафима и свих оних умних сила које Писмо није ни именовало и чија имена, према наговештају апостола, нису ни стигла до нас – и у какву дубину човечијег смирења сишао Он по Својој неизрецивој доброти, у свему се уподобљујући нама, који смо седели у тами и сенци смрти (Лк 1,79), поставши посредством Адамовог преступа заточеници и налазећи се под насилном влашћу демона који у нама дејствују посредством наших страсти! И док смо се налазили у том суровом ропству, у области невидљиве и горке смрти, Владика васцеле видљиве и невидљиве творевине није нас се застидео. Он се смирио и уздигао нас из срамотних страсти и стања одбачености, на које је човек био осуђен по одлуци Божијој. Владика се у свему уподобио нама осим у греху, тј. уз изузетак срамних страсти. Казне које су по одлуци Божијој додељене човеку због преступања заповести и падања у грех, односно телесну смрт, умор, глад, и жеђ, Он је прихватио и постао оно, што смо и ми, како бисмо и ми постали то, што је Он. Логос постаде тијело (Јн 1,14) да би тело постало логосно (словесно). Богат будући, нас ради осиромаши, да се ми Његовим сиромаштвом обогатимо (2Кор 8,9). Он се по Свом великом човекољубљу уподобио нама, да бисмо се ми сваком врлином уподобили Њему. Тачно! Од оног времена, кад је дошао Христос, човек се преобразио у новог човека, будући обновљен благодаћу и силом Духа и достигавши меру савршене љубави, која изгони страх и која више није подложна паду. Љубав никад не престаје (1 Кор 13,8), јер је, како каже Јован, Бог љубав, и који пребива у љубави, у Богу пребива (1 Јн 4,16). Те мере су се удостојили апостоли и сви они, који су се темељно и исправно подвизавали у врлини, представивши се Господу као савршени и током читавог живота следећи Христа савршеном приврженошћу. Нека те не надвлада заборав, него непрестано созерцавај смирење које је Господ прихватио услед љубави према нама и по Свом неизрецивом човекољубљу. Созерцавај усељење Бога Логоса у утробу Дјеве, Његово прихватање човечанске природе, рађање од жене, постепеност Његовог телесног узрастања, срамоћење, срџбу, увреде, изругивања, прекоре, ударце, пљување, подсмехе, скерлетну хламиду (одежду), трнов венац, осуду коју су против Њега изнели управитељи, узвике безаконих Јевреја, Његових саплеменика, против Њега: Узми, узми, распни Га (Јн 19,15), крст, клинове, копље, напајање оцтом и жучи, изругивања незнабожаца и подсмехе оних што су, пролазећи пред Распетога, говорили: Ако си Син Божији, сиђи са крста па ћемо Ти веровати (Мт27,40,41)! Созерцавај и остала страдања, која је Господ претрпео ради нас: распеће, смрт, тридневно погребење, силазак у ад. Какви су плодови страдања за тим уследили? Васкрсење из мртвих, поробљавање ада и смрти, Вазнесење на небеса оних душа које су заједно са Господом изашле одатле, седење са десне стране Оца (Мк 16,19), које је изнад сваког началства и власти и изнад сваког имена (Еф1,21), част, слава и поклоњење свих ангела Првенцу из мртвих због страдања која је поднео, као што каже и Апостол: Зато нека је у вама иста мисао која је и у Христу Исусу, који будући у обличју Божијем, није сматрао за отимање то што је једнак са Богом, него је Себе понизио узевши обличје слуге, постао истовјетан људима, и изгледом се нађе као човјек; унизио је Себе и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту. Зато и Њега Бог високо уздиже, и дарова Му Име које је изнад сваког имена. Да се у Име Исусово поклони свако кољено што је на небесима и на земљи и под земљом; и да сваки језик призна да је Исус Христос Господ на славу Бога Оца (Флп 2;5-11). Ето на какву су славу и висину, према суду правде Божије, човека Господњег уздигла набројана страдања! И зато, ако их се с љубављу и усрдношћу незаборавно будеш сећао у свом срцу, страст горчине и раздражљивости, гнева и јарости неће владати над тобом. Када се созерцавањем смирења Христовог искорени гордост, тј. сам темељ тих страсти, тада ће се лако и само од себе срушити и васцело здање безакоња, јарости, гнева и туге. Које је то сурово и камено срце, које неће омекшати, смирити се и доћи до умилења, уколико у уму стално буде присутно сећање на смирење Јединородног Сина Божијег и на страдања која је Он претрпео? Зар се оно неће, према речима Писма, самоме себи чинити као земља и пепео које газе сви људи? Када се душа скруши и смири созерцавајући смирење Христово, која је то јарост, и који је то гнев, који ће моћи да завладају над њом? Каква је то туга која ће моћи да је савлада?”[16]
“Нама доликује да се поучимо духовном закону и да на себе прихватимо подвизавање у побожности, као и да недаће, које нам се догоде, подносимо као своје сопствене. Без тога нико не може постати уистину премудар.”
На питање какво је то подвизавање у побожности, Свети Марко је одговорио: “То су заповести Христове, међу којима је прва и највећа љубав. Она, према речима Писма, не мисли о злу, све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи (1 Кор 13,57). Поступајући тако, она не суди онима, који јој наносе неправду. Љубављу се ми разликујемо један од другога, и сви ми, у односу на њу, имамо недостатке, надајући се да ће их (те недостатке) допунити благодат Христова уколико се потрудимо да, сагласно својим могућностима, одгајимо љубав. Бог зна колико је онога, што не можемо да учинимо услед своје слабости, али зна и колико дела љубави не извршавамо услед свог немара. Љубав се не крепи само својевољним трудом, него и недаћама које нам се догоде; због тога је потребно да нам Бог пошаље много трпљења и кротости. У односу на то, Апостол каже: Ако неко међу вама мисли да је мудар у овоме вјеку, нека буде луд да би био мудар (l Кор 3,18). Мудри по слову (закона) сматрају да су сагрешили само они, који чине неправду, док премудри по Духу Божијем, будући и увређени, себе осуђују уколико увреду не подносе трпељиво, благонаклоно и радосно. Они себе не осуђују само због тога, него и зато што сматрају да су се увреде појавиле због неког повода који су сами изазвали или због неког пређашњег сагрешења, иако сагрешења могу бити лакша или тежа једно од другог. Онај, који се свети за себе, тиме као да Бога оптужује да не суди, док онај, који недаћу што га је сустигла подноси као себи својствену, својим трпљењем признаје своја пређашња сагрешења, због којих је и изложен страдању од искушења.”
“Постоје три вида побожности: први се састоји у томе да не сагрешимо; други се састоји у томе да, када сагрешимо, трпељиво подносимо патње које нас сустигну, а трећи у томе да плачемо због недостатка трпљења, уколико недаће не подносимо са доличним трпљењем. Уколико се овде не помиримо са Богом, користећи при том средства која је Он установио, онда ће то за нужну последицу имати оптужбу на будућем Суду. Зар Бог неће, само ако види да смо се смирили и да плачемо, Својом свемоћном благодаћу и онако, како то Он зна, избрисати наше грехове? Међутим, уколико се не будемо смирили и ако не будемо плакали и ако се, поред тога, будемо бранили речима световне мудрости (учености), гордећи се њоме пред богобојажљивима, како онда да будемо помиловани, будући да дејствујемо противно условима помиловања?”
Док је преподобни овако беседио, “један од његових ученика, који се уздао у своје уздржање и услед тога обитавао изван познања истине, покушавајући да претрпи све недаће, али чинећи то неправилно и мислећи о себи да страда као мученик, приговорио је старцу и рекао: Где се у Писму говори о томе да недаће човека сустижу услед његове кривице и по праведном суду Божијем?’
Старац му је на то одговорио: ‘Љубљени! То ћеш пронаћи на многим местима у Светом Писму, како Старог, тако и Новог Завета. Уосталом, и ја ћу ти, ако то желиш, указати на нека од тих места. Кад разумеш истину, одбаци умишљеност (високоумље), штавише, одбаци злоумље и задобиј смирење, присвојивши га од Бога, Који је рекао: Узмите јарам Мој (на себе) и научите се од Мене;јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим (Мт 11,29).’
Док је старац ово говорио, ученик га је прекинуо и рекао: ‘Ако сваки од нас подражава Христа тиме што ће недаће које га сустигну сматрати, како ти кажеш, за своју доличну плату, онда је очигледно да је и Христос, када је пострадао, извршио Свој дуг. Ја, међутим, такво мишљење сматрам за богохуљење.’ Авва је на то одговорио: ‘Кажи ми, љубљени, да ли су они, који новац узимају на зајам према поруци јемаца једини дужници или су, заједно са њима, дужници и они који за њих јемче?’ Ученик: ‘Очигледно је да су дужници и јемци.’ Старац: ‘Буди сасвим сигуран да је Христос, кад нас је прихватио, учинио Себе дужником, што и божанствено Писмо сведочи о Њему: Јагње Божије које узима на се гријехе свијета (Јн1,29), поставши за нас проклетство (Гал 3,13). Он је за све нас прихватио смрт и за све нас је умро: зар само тебе једног није прихватио? Искрено ми то објасни!’ Ученик је пао пред старчеве ноге и рекао: ‘Сагрешио сам као дете, и у незнању сам то изговорио. Међутим, нипошто се не одричем Избавитеља и Онога Који прима све који у Њега верују. Знам да, осим Њега, људи немају друге наде у спасење, као што каже Апостол: Сви сагријешише и лишени су славе Божије, а оправдавају се даром, благодаћу Његовом (Рим 3,2324).’ Браћа која су ту била присутна задобила су тиме велику душевну корист, увидевши да је њихов брат познао истину и покајао се. Старац је наставио: ‘Сада нам је преостало да вам на основу Писма покажемо да се ниједна од недаћа, какве се свакоме од нас догађају, не дешава неправедно, него по праведном суду Божијем. Једни страдају због свог зла, а други због ближњих: У недра улази свака неправда, али је од Господа све праведно (Пр16,33). Из тог разлога је речено: Хоће ли бити несрећа у граду, а Господ даје не учини (Ам 3,6), сва су дела Господња праведна (Пр 16,9), што човјек посије оно ће и пожњети (Гал 6,7), ако ли наша неправда објављује Божију праведност, шта ћемо рећи? Зар је Бог неправедан када показује гњев?… Никако! (Рим 3,56). И тројица младића, бачених у огњену пећ, поучавају нас таквом начину размишљања, говорећи да су тамо бачени због своје кривице и према заповести Божијој, прихвативши на тај начин грехове својих сународника, иако су они сами били невини (в.Дан3,28,31). И Свети Давид је, претрпевши неправду од Симеја, признао да је недаћама изложен по заповести Божијој и због своје кривице. И Исаија, и Јеремија, и Језекиљ, и Данило и остали пророци, предсказивали су народу израиљском, као и незнабожачким народима, да ће их сустићи несреће какве одговарају гресима које је починио сваки од тих народа. Пророци су истовремено обзнањивали и кривицу и казну која за њом следи: управо због тога – предсказивали су пророци – што се међу народом разгласило то и то или што се учинило то и то, догодиће се то и то. Свети Давид то објашњава и каже у својим Псалмима: Познах, Господе, да су судови Твоји правда, и ваистину си ме смирио (Пс 118,75) и за поругу безумноме дао си ме. Оглувонемех и не отварах уста cвoja jep си Ти то учинио (Пс 38,910). Требало би да и ми пред Богом изговоримо ове Давидове речи кад нас неко прекорева, захваљујући Богу што нам је послао неког, ко ће разобличити лукаве помисли скривене у нама и што га је послао с циљем да веродостојно размотримо своје помисли и да се поправимо. Нама је непозната већина наших духовних болести! Једино је савршеном човеку својствено да увек има на уму своје недостатке. Ако се тешко могу схватити чак и отворена нарушавања духовног закона, онда се још теже могу схватити она његова нарушавања која се извршавају у мислима. Ми се, међутим, не познавајући већи део своје огреховљености, збуњујемо због искушења. Будући да смо разборити, разумећемо да Господ искушења допушта због наше користи и да нам посредством њих чини многа добра. Као прво, њиховим посредством откривамо да у нама постоје рђаве помисли, које скривено владају над нама; након што их откријемо, биће нам даровано нелицемерно смиреноумље, избављење од испразног преузношења и испољавање разнолике злобе која се прикрива у нама, као што каже Писмо: Изникоше сви који чине безакоње; да буду истребљени у век века (Пс91,8). Браћо! Поуздано знајте следеће: уколико недаће не будемо подносили с трпљењем, вером и захвалношћу, никад нећемо моћи да откријемо злобу, која се крије у нама. Ако је не откријемо, нећемо моћи да одсечемо ни друге рђаве помисли које се боре са нама, нећемо се удостојити очишћења од утисака које су оставила пређашња сагрешења, а нећемо задобити ни чврсто уверење у погледу будућности.”
“Споља посматрано, недаће и разобличења не личе на кривицу;”међутим, оне у духовном погледу чувају сваку правду. То се може видети и из Светог Писма: они, који су страдали кад се силоамска кула срушила на њих, нису рушили куле на друге; заточеници, који су због покајања одведени у Вавилон на седамдесет година, нису друге одводили у ропство. Средства за казну не морају обавезно бити слична кривицама. Тако и војници, ухваћени у неком преступу, бивају кажњени батинањем, а не оним истим злом које су починили. Слично томе, и сви ми бивамо кажњени недаћама које нас сустижу благовремено и сагласно покајању, али не истоветно, односно, не у исто оно време када смо сагрешили, и не оним злом за које смо криви. Управо то и наводи неке да не верују у правду Божију, односно, на то их наводи одлагање казне и несличност казни с кривицама.”
Питање: “Недаће које нас сустижу веома су разнолике. Неке од њих потичу од клеветника, опадача и ласкаваца, од људи који воде у заблуду, обмањују, поткрадају, саблажњавају, који су непријатељски расположени, или нас пак презиру, ненавиде, угњетавају, бију и прогоне, једном речју, чине сва она зла која човек може да учини човеку. Друге недаће потичу од нашег сопственог тела, када је оно разуздано, кад се противи духу, захтева негу и пада у разне немоћи и болести, када је изложено падовима, повредама и осталим, разноликим последицама своје слабости. Исто тако, постоје и недаће које долазе споља: такви су уједи паса, отровних звери и месождера, а такође и заразне епидемије, глад, земљотреси, поплаве, мразеви, жеге, старост, сиромаштво, заточеништво и сл. Недаће изазивају и нечисти духови с којима војујемо, према речима Апостола: они мотре на наше речи и дела, и на основу њих изводе закључке о помислима које, сасвим природно, морају бити сличне речима и делима. Тај закључак демона је сасвим правилан! Ако наш својевољни ум не буде, услед свог неверја, разговарао са кушачким непријатељским прилозима, ако не напусти савршену наду у Бога каква му и доликује и ако не почне да рађа помисли, онда за њим не могу следити ни (противне) речи, ни (противна) дела. Ти си, међутим, рекао да несреће сваке врсте сустижу палога сразмерно његовој кривици, приводећи нас ка познању правде Божије. Укажи нам и на узроке недаћа, да бисмо на тај начин поверовали да смо уистину криви за недаће које нам се догађају и да смо дужни да их трпељиво подносимо. Страхујемо да по одлуци загробног суда који нас очекује не будемо изложени тешким мукама, не само као грешници него и као они, који су одбили исцелење.”
Одговор: “Узрок сваке недаће су наше помисли. Могао бих да као узрок наведем речи и дела, али ово не претходи помислима, и због тога помислима све приписујем. Помисао претходи, да би затим, посредством речи и дела, дошло до општења човека са човеком. Постоје два вида општења: један потиче од злобе, а други од љубави. Посредством општења, ми прихватамо једни друге, а да то и не схватамо. За прихватањем неминовно следе недаће, као што каже и Писмо: Када јемчиш за пријатеља, дајеш руку непријатељу (Пр 6,1). Свако подноси недаће које га сустигну, не само због себе, него и због ближњег – у ономе, у чему је ближњег прихватио на себе.
Прихватање услед злобе је невољно. Оно се извршава на следећи начин: онај, који нешто преотме од ближњег, прима на себе његова искушења, иако он то неће; такође и клеветник (прима на себе искушења) оклеветанога, зеленаш (прима искушења) оштећенога, мучитељ (прима искушења) мученога, клеветник (прима искушења) оклеветанога, а презриви – (прима искушења) презренога. Да не бисмо набрајали свако дејство појединачно – онај који вређа прихвата искушења увређенога, која су сразмерна увреди. 0 томе сведочи божанствено Писмо: Праведник се избавља из невоље, а безбожник долази на његово мјесто (Прп,8), Ко јаму копа, у њу ће пасти; и ко камен ваља, на њега ће се превалити (Пр26,27) и Унедраулази свака неправда, али је од Господа све праведно (Пр 16,33). Ако пак, како каже Апостол, наша неправда објављује Божију праведност у нашим односима једних према другима, шта ћемо рећи? Зар је Бог неправедан када показује гњев (Рим 3,5), не само у недаћама које нас уразумљују, него и у недаћама које неразумно и сурово устају против нас?”
“Прихватање ближњег на себе предао нам је Господ Исус. Он је извршио то прихватање јер је, као прво, исцелио наше душевне слабости, а затим исцијелио и сваку болест и сваку немоћ (Мт 9,35), узимајући на Себе гријехе свијета (Јн 1,29) И обнављајући чисту природу у онима, који су Му искрено поверовали, избављајући их од смрти, предајући им истинско богопознање, поучавајући их побожности, учећи их речју и примером да смо због љубави дужни да све до смрти подносимо страдања. Осим тога, учинио нас је и причасницима Духа, и Његовим посредством подарио нам трпљење и она блага, каква око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дођоше (1 Кор 2,9). Он је ради нас прихватио искушења: срамоћење, изругивање, окове, издају, шамаре, напајање оцтом и жучи, прикивање клиновима, распеће, пробадање копљем. На тај начин је, присајединивши нам се телом и духом,и прихвативши на Себе да ради нас пострада, Он такво прихватање (ближњег) предао као закон апостолима и Својим ученицима, а пре њих пророцима, праоцима и патријарсима, научивши ове друге Духом Светим, а оне прве Својом свесветим очовечењем (оваплоћењем). Обзнањујући то прихватање, Он је рекао: Не бојте се, Ја сам побиједио свијет (Јн16,33), Ја посвећујем Себе за њих, да и они буду посвећени истином (Јн 17,19) и Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јн 15,13). На тој основи је Свети Павле, подражавајући Господа, о себи рекао: Сада се радујем у својим страдањима за вас, и у своме тијелу допуњавам што недостаје Христовим патњама, за тијело Његово, које је Црква (Кол 1,24). Апостол је у тим речима изобразио тајанствено прихватање услед љубави. Хоћеш ли јасније да познаш, како су се сви апостоли и мишљу, и речју и делом присајединили нама и, услед таквог општења, нас ради прихватили искушења? У заједницу (у општење) са нама ступили су мишљу понудивши нам Писма, објашњавајући нам тајанствено значење пророштава, саветујући нас да поверујемо Христу као Спаситељу и да Му служимо као Сину Божијем по природи, потврђујући проповед задивљујућим знамењима, молећи се за нас, проливајући сузе и чинећи све оно, што треба да чине они, чија је мисао озарена истином. Ступили су у ту заједницу (у то општење) и речју, молећи нас, претећи нам, поучавајући нас, разобличујући и указујући на срамоту нашег маловерја и незнања, објашњавајући речи Писма о значењу времена, исповедајући Христа и проповедајући да је Он нас ради био распет, да је Он оваплоћени Логос Божији и да је оваплоћени Логос једна, а не две личности, иако се исповеда у двема природама, сједињеним нераздељиво и несливено, заустављајући кривоверје и преграђујући му пут у сваком времену, месту и делу, не саглашавајући се с лажима, удаљавајући се од оних, што се хвале по телу, не обитавајући уз славољубиве, не плашећи се разметљивих, унижавајући лицемерне, прихватајући смирене, усвајајући богобојажљиве и учећи и нас таквом понашању. Они су нам се присајединили и делом, будући изложени прогонима, срамоћењу, лишавањима, патњама, злоделима, утамничењу, насилној смрти и осталим страдањима која су нас ради претрпели. Ступивши у заједницу (у општење) са нама, они су прихватили и наша искушења. Ако ли се мучимо, кажу они, за вашу је утјеху и спасење…, ако ли се утјешавамо, за вашу је утјеху и спасење (2Kop1,6), примивши тај закон од Господа, Који је рекао: Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој (душу своју) положи за пријатеље своје (Јн 15,13). Ако је Господ душу Своју положио за нас, кажу они, онда смо и ми дужни полагати живот (душу) за браћу (l Јн 3,16), а такође и: Носите бремена један друМа, и тако испуните закон Христов (Гал6,2). Познавши да постоје два вида општења међу људима, и да за њима следи двојако прихватање, једно невољно а друго по љубави, нећемо бити радознали кад нас сустигну искушења, нити ћемо исцрпно испитивати својства прихватања, тј. како је, када и кроз кога дошло искушење: једино је Богу својствено да зна сагласност свакога од њих (сваког искушења) са кривицом, одређивање његовог времена и усмеравање васцеле твари ка садејствовању допуштеном искушењу.[17] Наша једина обавеза је да верујемо правди Божијој, да знамо да су се све недаће, које су нам се догодиле противно нашој вољи, догодиле или услед љубави или услед огреховљености и да смо стога дужни да искушења подносимо с трпљењем, не одбацујући их и не противећи им се, како на тај начин не бисмо својим гресима додали и нови грех. Браћо, превасходно вас молим да обратите пажњу на оно што је речено и да се ми, који смо због наших речи изложени искушењу, не бисмо бесплодно излагали, да не бисмо заборавили речено и прихватили га без доличне усрдности. Заборав су врата хладноће (унинија, чамотиње) срца, док је и једном и другом мајка – неверје.”
Браћа су на то одговорила: “Оче, буди спокојан у погледу поуке коју си нам изложио. Убеђени сведочењима Писма, са вером смо слушали казивање о томе, да се без воље Божије ниједна невољна патња не може дотаћи човека иако ми, услед своје ограничености, не разумемо нити тајанствени стицај околности, нити време које је одређено за допуштено искушење.”[18]
“Послушај, словесна душо, саучеснице у мом животу!” – Ову поуку души преподобни Марко полаже у уста њеног ума: “Намеравам да ти казујем о тајни, која се односи и на мене, и на тебе. Ја сам ту тајну разумео не зато што сам се очистио од страсти, него зато што сам се, по благодати Божијој, мало успокојио од њиховог дејства. Поуздано сам сазнао, душо, да сам ја, исто као и ти, изложивши се противприродном дејствовању, незнањем привучен у заблуду, оптужујући друге за своја сагрешења и погрешно претпостављајући да се злоба налази изван нас. Услед таквог, погрешног гледишта, понекад оптужујемо Адама, понекад сатану, а понекад и људе с којима општимо. Услед тога ступамо у разнолике ратовеи, сматрајући да војујемо против других, војујемо против самих себе. Бранећи се једни од других, ми, заправо, једни друге нападамо; сматрајући да себи добро чинимо, мучимо се слично ђавоиманима; подносимо напоре и изложени смо покудама које за нас праведно бивају бескорисне, будући да су последице неправилног расположења. Мислимо да љубимо заповести, али смо услед свог самообмањивања замрзели начела на којима се заснива њихово извршење. Сада поуздано знам да нас никаква власт не привлачи неправедно ни ка добру ни ка злу, и да нас након нашег Крштења и Бог и ђаво подстичу да би нас праведно присвојили за себе, сагласно томе какво је усмерење добио наш живот након Крштења и коме смо се својевољно потчинили.”
“Постоје два вида прилога којима нас свет обмањује уколико их благовремено не уочимо: то су људска похвала и угађање телу. Када нам се приближе без наше претходне сагласности, не припадају ни злоби ни врлини, и служе само за разобличење наше воље, односно за откривање њених склоности. Господу је угодно да трпимо увреде и да живимо у оскудици и подвигу; ђаво, међутим, жели оно што је томе противно. Уколико се наслађујемо људским похвалама и угађањем телу, онда је очигледно да смо непослушни Господу и да се приклањамо духу сластољубља. Уколико се не наслађујемо људским похвалама и угађањем телу, очигледно је да се приклањамо Богу и да смо прихватили тесан пут. Због тога је овим варљивим прилозима и допуштено да дејствују на човека, како би они, који љубе заповест и који су јој наклоњени, приклонили своју вољу ка Христу и да би Христос, нашавши улаз у њихове душе, њихове умове научио истини. Слично томе, исто схвати и за оно супротно. Они, који љубе људску славу и угађање телу отварају улаз ђаволу, који је на тај начин нашао себи својствен улаз и слободно уводи зло, не престајући да га умножава онолико, колико се наслађујемо помислима какве нам је он наметнуо. Он тако поступа све дотле, док ми искреног срца не омрзнемо два горепоменута вида прилога. Међутим, ми их љубимо и због њих не само да издајемо врлину, него их, зависно од околности, и мењамо један за други: понекад присиљавамо тело на лишавања и на подвиге, али са циљем да стекнемо славу међу људима. Понекад се покоравамо људским увредама да бисмо удовољили свом сластољубљу, а понекад напуштамо сваку бригу о њима, тежећи да задобијемо оне видове светољубља којима се хране и јачају славољубље и сластољубље. Као средство за њихово потхрањивање и јачање служи среброљубље које је, према речима божанственог Писма, коријен свију зала (1 Тим 6,10).”
“Ти ћеш ми, душо, неминовно приговорити да ми не сабирамо злато и да немамо никакав иметак. Међутим, ја ћу ти рећи да ни злато ни иметак нису штетни сами по себи, али да је штетна њихова злоупотреба и њихово коришћење по пристрашћу. Неки, који су били богати без страсти према богатству, угодили су Богу. Такав је био Свети Авраам, такви су били праведни Јов и Давид. Напротив, неки од нас су и без богатства, а посредством ништавних ситница, у себи одгајили страст користољубља. На тај начин смо постали гори од оних, који поседују велико богатство; напустивши живот који се у сваком погледу мора састојати од лишавања и подвига, у разним приликама лукаво себи допуштамо да се наслађујемо. Мислимо да тобоже делујемо скривено од Бога; клонећи се среброљубља, не клонимо се сластољубља; не сабирамо злато, али сакупљамо неважне ситнице; одричемо се старешинских чинова и власти, али зато свим средствима настојимо да уловимо славу и похвалу; напустили смо иметак, али нисмо напустили насладе, за које нам иметак даје потребна средства. Неки од нас се одричу и насладе, али у погрешном разумевању, не удаљивши се од прекомерности штетних за спасење душе, него тобоже гнушајући се добрих створења Божијих и мислећи да следимо речи Писма: Не додирни, не окуси, не опипај! (Кол 2,21).
Душо! Када будеш слушала о преступу Адама и Еве, разуми га на овај начин: у почетку су му били изложени само они; сада смо му у духу изложени и ми, ја и ти. А све ово њима се догађаше за примјер, а написа се за поуку нама, на које дође свршетак вијекова (1Kop 10,11). Размотри оно што следи! Препородивши се Крштењем и налазећи се у рају Цркве, прекршили смо заповест свог Препородитеља. На који начин? Господ је заповедио да љубимо све једноверне и да, посредством трпљења, окусимо плод који она (љубав) доносе, говорећи: Једи слободно са свакога дрвета у врту (Пост2,1б). Ми смо, међутим, следећи помисли змије, заволели једне као добре, а друге омрзнули као зле. У томе се и састоји окушање са дрвета познања добра и зла. Окусивши од њега, ми умиремо духом, али не зато што је Бог створио смрт, него зато што се она сама од себе појављује у човеку који је омрзнуо ближњег. Бог није смрт створио, нити се радује пропасти живих (Прем 1,13-[19]). Њега не покреће страст гнева, Он не измишља начине за кажњавање грешника, не мења се у складу са достојанством свакога, него је све премудрошћу створио (Пс 103,24), предодредивши да свему буде суђено по духовном закону. Из тог разлога, Он Адаму и Еви није рекао: У онај дан, у који окусите забрањени плод, Ја ћу вас погубити него им је, упозоравајући их и утврђујући, наговестио закон правде, рекавши: У онај дан, у који окусите од њега, смрћу ћете умрети (Пост2,17). Уопште, Бог је установио да за сваким делом, било да је оно добро или зло, следи природна и одговарајућа плата. Награда се не измишља у сваком појединачном случају, како то мисле неки, који не познају духовни закон. Будући да га делимично познајемо, морамо бити убеђени у то да ће и нас, који смо некога од ближњих омрзнули као злог, Бог одбацити као зле. Не прихватајући покајање од ближњег као од грешника, и сами ћемо бити одбачени као грешници. Ако ближњем не опростимо његова сагрешења, ни ми нећемо добити опроштај. Објављујући тај закон, Законодавац Христос је рекао: Не осуђујте, и нећете бити осуђени; опраштајте, и опростиће вам се (Лк 6,37). Тај закон је познавао и Свети Павле који је рекао, не додавши никакав приговор: Судећи другоме, себе осуђујеш (Рим2,1). Тај закон је познавао и пророк, који је вапио Богу: Ти ћеш узвратити свакоме по делима његовим (Пс 61,13). Други пророк је говорио у име Божије: Моја је освета и плата, каже Господ (Понз 32,35). Зашто бисмо набрајали Писма, кад се у васцелом божанственом Писму, и Старом и Новом, а посебно код Псалмопојца, јасно излаже тај закон, да бисмо ми, познавши његово духовно значење и тајанствени устав, стрепели приликом сваког случаја одступања од њега и трудили се да браћу љубимо не само речима него и срцем? Тај закон није закон Мојсијев, који суди само видљивом. То је духовни закон, којим се разоткрива и оно тајно (невидљиво). И Мојсијев закон је дат од Бога, али само за извесно, одређено време. Он је допуњен духовним законом, односно благодаћу Господа нашег Исуса Христа, Који је рекао: Нисам дошао да укинем Закон… него да га испуним (Мт5,17). На тој основи доликује да у сваком делу, једном рекавши оно што је потребно, не настављамо да приговарамо него да опростимо оном, који нас је увредио, ма каква да је та увреда, праведна или неправедна. Морамо знати да је награда за опроштај увреде већа од награде за сваку другу врлину. Услед греха који влада над нама и који је допустио пређашњи начин живота, нисмо у стању да слободно наставимо према предложеном усмерењу. Због тога се морамо молити Богу, и молитви придружити бдење и остале подвиге и лишавања, како би нас Бог удостојио Своје милости и како бисмо задобили такву силу. О, љубљена душо! У свако време, на сваком месту и у сваком делу чврсто ћемо се придржавати једног циља. Онда када будемо подносили људске увреде, радоваћемо се уместо да јадикујемо; међутим, нећемо се радовати просто и неразумно, него зато што нам се кроз опраштање ближњем указује повољна прилика да задобијемо опроштај својих грехова. У томе се садржи познање (разумевање) истине. Оно је свеобухватније од сваког другог знања. На основу њега можемо да се молимо Богу, поуздано знајући да ћемо бити услишени. Оно је плод вере и доказ веровања у Христа; посредством њега можемо да узмемо свој крст и да кренемо за Христом; оно је родитељ првих и великих заповести, и посредством њега можемо свим срцем да љубимо Бога, и да ближњег љубимо као саме себе. Да бисмо га задобили, морамо прихватити пост, бдење и остале подвиге и лишавања. Тиме ће се отворити наше срце и наше унутрашње расположење, примиће га у себе и више га неће избацити одатле. Опраштајући ближњем његова сагрешења, у себи ћемо тада осетити дејствовање благодати, која нам је тајинствено дата на Светом Крштењу. Она у нама више неће дејствовати неприметно него сасвим отворено и осетно.”
“Тој врлини се супротстављају две страсти: славољубље и сластољубље. Њих најпре треба да се одрекнемо у свом духу, и тада ћемо задобити ову врлину. Душо! Ако се својевољно предаш овим двема страстима, никога не оптужуј: нити Адама, нити сатану, нити друге људе, него ступи у борбу са својом вољом и не занемаруј ту борбу Она је унутрашња и међусобна. У њој се не боримо са својом браћом, него са самима собом. У њој имамо једног Саборца, који је непобедив и од којег се ништа не може сакрити. Тај Саборац је Христос, Који је Светим Крштењем тајинствено усађен у нас. Уколико, сагласно својим снагама, очувамо Његове заповести, Он ће нас укрепити. Против нас се, као што сам већ рекао, боре склоност ка наслади којом је заражено наше тело, и славољубље, које господари и над тобом и нада мном. Те две страсти су прелестиле Еву и обмануле Адама: сластољубљем је дрво представљено као добро за јело, прекрасно и драго ради знања, док је славољубље изговорило: Постаћете као богови и знаћете шта је добро а шта зло (Пост 3,56). Увидевши да су наги, Првостворени, Адам и Ева, застидели су се једно другога. Тако се и ми, изгубивши у духу непорочност незлобивости, у својим савестима стидимо једни других. Тада себи шијемо одећу од смоквиног лишћа, облачимо се у празне речи и у лажна оправдања. Као супротност мекој одећи од лишћа, Господ нам је припремио грубу одећу од кожа, која означава подвижнички живот, и рекао: Трпљењем својим спасавајте душе своје (Лк 21,19). Он нам преноси поуку, каква одговара датој одећи: Који сачува душу своју (живот свој) – у злопамћењу или у неком другом греху, изгубиће је, а који изгуби душу своју (живот свој мене ради), не допустивши јој ни злопамћење ни било који други грех, сачуваће је за живот вечни (Мт10,39).[20]
 
Извод из житија Светог Андреја, Христа ради јуродивог
 
Једном је Свети Андреј пролазио кроз мноштво народа на тржници, недалеко од куле коју је подигао Свети Равноапостолни цар Константин. Ту је била и нека жена по имену Варвара. Она је дејствовањем Светога Духа доспела у иступљење и видела да блажени Андреј мећу мноштвом народа корача у виду блиставог огњеног стуба. Неки су га гурали, неки ударали, а многи су, гледајући га, говорили: “Овај човек није при себи! Сишао је с ума! Ни својим непријатељима не бисмо пожелели да дођу у такав положај!” Иза Андреја су корачали демони у виду црних Етиопљана и један другоме говорили: “Не дао Бог да се још један овакав појави на земљи! Нико наша срца није спалио тако као овај, који се претвара да је безуман јер не жели да служи свог господара. Он се сада подсмева целом свету!” Варвара је видела да Етиопљани стављају неке знакове на оне, који су ударали светога и да међусобно говоре: “У сваком случају, нека нам послужи као утеха то што га немилосрдно туку. Они, који без икаквог разлога туку угодника Божијег, биће због тога осуђени у смртном часу, и за њих нема спасења!” Када је то чуо, блажени се дејствовањем Духа Божијег устремио на њих као пламен и страшном силом развејао знакове које су ставили демони. При том им је претећи говорио: “Ви немате права да стављате знакове на оне, који бију мене! Ја се молим Владики да им ударце, које ми задају, не упише у грех! Они тако поступају услед незнања, и због њиховог незнања биће им опроштено!” Када је свети ово изговорио, небо се отворило као што се отварају врата и из њега је према светоме полетело мноштво прекрасних ластавица. Међу њима је био и снежнобели голуб, који је у кљуну носио златан маслинов лист. Он се светоме обратио људским гласом: “Прими овај лист, који ти је Господ Сведржитељ послао из раја као знамење благодати Божије, јер си милостив и човекољубив као што је милостив и човекољубив и Сам Господ. Он ће те прославити и увеличати милост Своју над тобом, јер и ти опрашташ и љубиш оне који те бију, молећи се да им тај грех буде опроштен.” Кад је то изговорио, голуб је слетео на главу светога. Гледајући то, блажена жена се задивила и, дошавши себи након виђења, помислила: “Колико светиљки Бог има на земљи, а нико за њих не зна!” Варвара је неколико пута покушала да и другима преприча своје виђење, али јој је сила Божија то забранила. Након тога, Св. Андреј ју је срео у граду и рекао: “Варвара, чувај моЈУ тајну и никоме не казуј о ономе што си видела све дотле, док не ирођем кроз место шатора gueml, до дома Божијег (Пс41,5)” Она му је на то одговорила: “Светиљко и угодниче Божији! Догодило се да сам намеравала да испричам, али ми је то забранила невидљива сила Божија!”[21]
 
Изводи из Лествице Светог Јована Лествичника[22]
 
Из Кратког прегледа (претходних) поука[23]
 
“Чврста вера је мајка одрицања. Непоколебљива нада представља врата кроз која у човека улази непристрашће. Љубав Божија је узрок туђиновања. Уздржање је мајка здравља. Мајка уздржања је помисао на смрт и трајна успомена на жуч и оцат Господа и Бога. Помоћник и узрок целомудрености је безмолвије, а пост гаси огањ телесне пожуде. Противник рђавих и срамних мисли јесте скрушеност (срца). Усрдна молитва је пропаст за униније. Сећање на суд Божији рађа ревност.”
“Лек од гнева је љубав према понижењу. А појање, састрадалност (милосрђе) и добровољно сиротовање (нестјажатељност) угушују тугу.”
“Ћутање и безмолвије су непријатељи таштине; но, ако живиш у заједници, трпи понижење.”
“Видљиву гордост лече жалосне околности, изазване оскудицом и лишавањем, а невидљиву Онај Који је одвека невидљив.”
“Уништитељ чулних (телесних, вештаствених) змија је јелен, а смирење оних мислених (духовних)”
“Као што змија не може да свуче са себе стару кошуљицу ако се не провуче кроз тесну рупу, тако ни ми не можемо одбацити старе навике, стару кошуљицу душе и плашт старог човека, ако не прођемо тесним и узаним путем поста и понижења.”
“Као што одвећ дебеле птице не могу летети високо, тако се ни човек који угађа свом телу не може попети на небо.”
“Исушено блато више не годи свињама. Ни увенуло тело више не привлачи демоне.”
“Као што облаци сакривају сунце, тако рђаве мисли помрачују и погубљују ум.”
“Као што осуђени на смрт кога воде на извршење казне не говори о позоришту, тако ни онај који искрено плаче никада неће угађати стомаку.”
“Гвожђе се и против своје воље покорава магнету; слично томе, грешне навике и утисци, који су се претворили у особине, злостављају оне што су се њима заразили.”
“Као што се притешњена вода пење увис, тако често и душа, притиснута несрећом, кроз покајање узлази Богу и спасава се.”
“Као што ветрови усталасају океан, тако и гнев, више од свих осталих страсти, узбурка разум.”
“Као што се лопови не усуђују лако да доћу на место где виде да лежи царско оружје, тако ни мислени разбојници не могу тако лако да покраду онога који је уз срце, као стражу, поставио молитву.”
“Као што ватра не производи снег, тако ни човек који иште земаљску славу неће примити небеску.”
“Као што без оружја није могуће уништавати дивље звери, тако се ни без смирења не може стећи безгневље.”
“Као што се они, који се пењу трулим лествама, излажу опасности да падну и да се сломе, тако су и свака част, и слава, и власт супротни смиреноумљу.”
“Као што вода може избрисати слова, тако и сузе могу избрисати грехе.”
“Као што слова у недостатку воде бришемо и другим средствима, тако и душе које немају суза изглађују и одстрањују своје грехе туговањем, уздасима и дубоком сетом.”
“Ко има слабо тело а учинио је тешке грехе, нека иде путем смирења и онога што је овоме својствено. За њега не постоји други пут ка спасењу.”
“Као што нема оправданог разлога да човек дигне на себе руку само зато што има врућицу, тако ни до последњег издисаја не треба очајавати.”
“Као што би било нечасно да неко ко је сахранио свог оца одмах са погреба оде на свадбу, тако ни онима који плачу због својих грехова не одговара да траже од људи било какву част, или спокојство, или славу у садашњем животу.”
“Као што цар не отпушта из војске војника који у рату задобије тешке ране по лицу већ га, штавише, унапређује, тако и монаха који трпи велике невоље од демона небески Цар увенчава славом.”
 
Из 26. поуке (расуђивање о помислима, страстима и врлинама):
 
“Кад видимо некога од наших подвижника где пати од неке телесне болести, не би требало да са злобом питамо за узрок његове бољке. Боље да га примимо са простодушном и искреном љубављу, као да је део нашег тела, и као војника рањеног у борби.”
“Има болести које се добију ради очишћења од грехова, а има и таквих болести које треба да сломе наш понос.”
“Наш добри, сведобри Владика и Господ, кад види да је неко веома лен према подвигу, смирује његово тело болешћу као најпогоднијим подвигом, а понекад и душу очишћује од рђавих помисли и страсти.”
“Душевно немоћни људи треба да у телесним тегобама, опасностима и спољним искушењима виде бригу коју Господ води о њима. Савршени ће то видети у доласку Духа и у умножавању благодатних дарова.”
 
Из 25. поуке (о смиреноумљу):
 
Између покајања (дакако, стварног покајања), плача (очишћеног од сваке нечистоте) и свепреподобног смирења почетника, постоји таква разлика и деоба каква је између квасца, брашна и хлеба. Правим покајањем душа се сатире и мршави, и некако спаја и тако рећи меша са Богом, уз помоћ воде искреног плача. А када се од њега (плача) распали огањ Господњи, настаје и добија се хлеб блажене смирености, бесквасан и ненарастао.”
“Прво и искључиво својство ове дивне и чудесне тријаде (тројице) јесте потпуно радосно подношење понижавања, када га душа раширених руку прима и грли као лек који лечи и спаљује њене болести и велике грехе. Друго иза њега својство је уништење сваке љутине, а са тим – умереност. А трећи и најлепши степен јесте искрено неповерење у сопствена добра дела, и жудња за непрестаним учењем.”
“У ономе, ко је задобио смирење, нема ни трага мржње, ни сенке расправљања, ни најмање воње непокорства.”
“Ко је са смиреношћу склопио (духовни) брак, тај је благ, пријатан, саосетљив, а изнад свега тих, ведар, спреман да послуша, нетужан, будан, вредан и (зар је потребно много говорити?) бестрасан. Јер, у смирењу (понижењу) нашем спомену нас Господ… и избави нас од непријатеља наших (Пс 135,23-24), од страсти и од прљавштина наших.”
“Знај, драги, да долине умножише пшеницу (в.Пс 64,14) и да се пуне плодом духовним у себи. Долина, то је смирена душа која посред планина – мука и врлина – остаје ненадмена и непомична. Нисам постио, нисам бдео, нисам лежао на земљи него сам се смирио (понизио), и одмах ме спасе Господ (Пс114,б). Покајање васкрсава палог, а плач куца у небеске двери. Преподобна смерност их, међутим, отвара.”
“Једна је ствар – узносити се, а друга – не узносити се, нешто треће је – смиривати се. Први суди по цео дан. Други не суди, али ни себе не осуђује. А трећи, мада невин, увек осуђује самога себе.”
“Не треба да престанемо да испитујемо себе, ако хоћемо да постигнемо врлину смиреноумља. Ако у дубини душе будемо мислили да је сваки наш ближњи бољи од нас, помоћ Божија је близу.”
“Многи од нас називају себе грешнима, а можда и одиста сматрају себе таквима. Међутим, тек трпљење увреда показује какво је срце.”
“Ко хита тихоме пристаништу смиреноумља, нека не престаје да чини све што може, нека се присиљава на разне начине – речима, мислима, закључцима, испитивањем и истраживањем, целокупним подвигом и радом, творећи молбе и молитве, размишљајући и премишљајући – докле год се уз Божију помоћ и са најнижим и најпрезренијим подвизима лађица његове душе не избави од вечно бурнога мора гордости.”
“Неки људи, ради смиреноумља, до саме смрти држе пред очима своје некадашње грехе, иако су за њих добили опроштај, шамарајући том успоменом сујетну уображеност. Други пак, размишљајући о страдању Христовом, сматрају себе вечним дужницима. Неки, опет, презиру себе због свакодневних недостатака. А други, по искушењима, болестима и падовима који им се догоде, усвојише мајку дарова (смиреноумље). Има и таквих (да ли их има и сада, не знам рећи), који се утолико више смирују уколико их Бог више дарива, сматрајући себе недостојним таквога богатства и остају у таквом уверењу као да свакога дана само увећавају свој дуг пред Богом.”
“Кад некога видиш, или за некога чујеш, да је за свега неколико година достигао највиши ступањ бестрашћа, схвати да је такав човек ишао не неким другим, већ овим блаженим кратким путем.”
,Не нама, Господе, не нама – чуо сам некога где каже у дубини моје душе – него Имену Твоме дај славу (Пс 113,9). Човек који је то рекао добро је познавао природу људску; он је знао да похвала не може а да јој не нашкоди. О Теби је похвала моја, у цркви великој (Пс 21,26), то јест у будућем веку. А пре тога, ја нисам у стању да без опасности примам похвале.”
“Природно својство лимуновог дрвета јесте да се његове гране пружају увис онда када је оно без плода. А када се савијају, то значи да ће ускоро бити и плода.”
“Птице се боје и самог погледа на јастреба, а подвижници смерности – и најмањег призвука препирке.”
 
Из 24. поуке (о кротости):
 
“Кротост је непроменљиво стање духа, истоветно у понижењу као и у почасти.”
“Кротост се састоји у томе да се без узбуђења, искрено молимо за ближњега, чак и кад нас он вређа.”
“Кротост је стена која се уздиже изнад мора јарости, о коју се разбијају сви валови што налећу на њу а сама остаје непоколебљива.”
“Кротост је потпора трпљења, врата или, боље речено, мајка љубави, подлога расуђивању.”
“Научиће (Господ) кротке путевима Својим (Пс24,9). Она је посредник опроштаја, смелост у молитви, обиталиште Духа Светога. На кога ћу погледати, ако не на кротког и тихог (Ис 66,2)?”
“У срцима кротких људи почива Господ, а немирна душа је седиште ђавола.”
“Кротки ће наслиједити земљу (Мт5,5), штавише, завладаће земљом, срцем. А људи који се стално љуте биће истребљени из земље своје.”
“Кротка душа је престо простоте, а гневљив ум – творац злоће.”
“Права душа је друг смирености, а лукава – робиња гордости.”
“Душе кротких људи испуниће се познањем истине, а гневљив ум живи у мраку и незнању.”
“Простота је једнообразно стање душе, у коме се она не може покренути никаквим злоумљем.”
“Злоћа је демонска вештина (боље рећи – наказност), која је изгубила истину, а мисли да то сакрије од многих.”
“Безазленост је ведро расположење душе, слободно од сваке лукаве мисли.”
“Искреност је неизвештачени разум, искрено понашање и природна, неприпремљена реч.”
“Лукавство је нешто супротно искрености; то је обманути разум, самозаваравање Промислом Божијим, лажно заклињање, двосмислено изражавање, прикривање стварних осећања, бездан преваре, срачуната лаж, гордост која је постала саставни део природе, противник смирености, глумљење покајања, бежање од плача, непријатељ исповедања, упорна својеглавост, виновник падова, препрека подизању, притворни осмех при подношењу увреда, неразумна сета, притворна побожност, демонски живот.”
“Као што се Бог назива Љубављу, тако се назива и Правдом. Зато премудри Соломон у Песми над песмама каже чистом срцу: Правда те заволе (Пнп 1,3). А и отац његов: Добар је и праведан Господ (Пс24,8). О онима, пак, што носе исто име као Он, каже да се спасавају, јер вели: Онога Који спасава праве срцем (Пс7,11). И опет: Лице Његово виде и посети правду душа људских (Пс10,7).”
“Сви ми, који бисмо хтели да привучемо Господа к себи, приђимо Му природно, као ученици учитељу, просто и неизвештачено, једноставно и искрено. Будући једноставан и несложен, Он хоће да душе које Му прилазе буду једноставне и непокварене. Једноставност је свагда сједињена са смирењем.”
 
Из 22. поуке (о многоликом славољубљу):
 
“Сујетан човек је хришћанин који обожава идоле. Он мисли да обожава Бога, а у ствари хоће да угоди људима а не Богу.”
“Ласкавац је служитељ демона, водич гордости, истребљивач умилења, рушилац врлина, заводник. Они који вас хвале обмањују вас, вели пророк (Ис 3,12).”
“Нико не зна шта је у човеку осим духа човековог (в. l Кор2,н). Зато, нека се постиде и занеме они који би хтели да нас хвале у лице.”
“Кад чујеш да је ближњи твој или пријатељ рекао о теби нешто лоше у твоме одсуству, тада покажи колико га волиш и похвали га!”
“Велика је ствар стрести са себе похвалу људску. Још је већа ствар отрести се похвале демонске.”
“Смиреноумље не показује онај који сам о себи говори рђаво (ко не би био у стању да поднесе самога себе?), већ онај који од другог човека подноси увреду тако да не умањи своју љубав према њему.”
“Не обраћај пажњу на славољубиву помисао кад у теби изазива жељу да постанеш епископ, или игуман, или учитељ. Тешко је отерати пса од тезге на којој се продаје месо.”
“Славољубље доводи човека до гордости кад га претпостављају другоме, а до злопамћења кад га презиру.”
“Славољубље често бива узроком срамоте уместо части, јер оно својим разјареним ученицима наноси велику срамоту.”
“Ако се усрдно трудимо да угодимо Богу, свакако ћемо и од небеске славе окусити. Онај ко осети ту славу, презираће сваку славу земаљску. Чудио бих се, наиме, кад би неко презрео другу пре него што окуси прву.”
“Немој слушати испразно славољубље које ти саветује да објавиш своје врлине ради користи слушалаца. Каква је корист човјеку ако сав свијет задобије а души својој науди (Мт 16,26)? Ништа тако није у стању да поучи оне који гледају као смирено и искрено понашање и реч.”
“Има славе која од Господа долази: Прославићу оне који Мене прослављају (1Цар2,30). Има славе која је последица ђавоље препредености: Тешко вама, вели, када стану сви људи добро говорити о вама (Лк6,26)! Прву ћеш јасно препознати кад на славу људску будеш гледао као на нешто што шкоди, кад се клониш сваког лукавства њеног и кријеш свој богоугодни начин живота куд год кренуо. Другу ћеш препознати када сваку ситницу чиниш да те виде људи (Мт6,5).”
“Прљава таштина нас учи да глумимо врлину коју немамо, наводећи нам речи: Тако да се свијетли свјетлост ваша пред људима, да виде ваша добра дјела (Мт5,16).”
“Господ често преображава славољубиве у неславољубиве помоћу неке срамоте која их задеси.”
“Онај који се подиже, биће понижен (Лк 14,11), свакако и овде, још пре будућег века.”
“Када хвалитељи (боље рећи кваритељи) почну да нас хвале, тада се одмах треба сетити мноштва својих безакоња, па ћемо видети да смо недостојни онога што се говори о нама или чини за нас.”
“Често се дешава да црв, достигнувши одређени узраст, добије крила и узлеће у висину. Тако и таштина, кад се потпуно развије, рађа гордост, тај корен и плод сваког зла.”
 
Из 23. поуке (о безглавој гордости)
 
“Почетак је гордости тамо где се завршава славољубље. Средина, то је ниподаштавање ближњег, бестидно разглашавање својих подвига, хвалисавост у срцу, мржња према прекору. А крај, то је одбацивање Божије помоћи, уздање у своје сопствене снаге, демонска нарав.”
“Где год се догодио пад, тамо се претходно настанила гордост: друго објављује долазак првога.”
“Гордоуман монах осорно одговара. А смиреноуман не одговара ни на који начин.”
“Човек гордога срца жели да влада. Зна се: он другачије не може – боље рећи неће – ни да пропадне.”
“Господ се противи гордима (Јак4,6). Ко их онда може помиловати? Нечистје пред Господом сваки човек охола срца (Пр 16,5). Ко онда може таквога очистити?
“Ко не трпи прекоре, испољава страст. А ко их прима, ослобађа се од ланаца којима је био окован.”
“Гордост значи губитак целокупног духовног богатства, свега што се са толико зноја постигло. Завапише и не беше спасиоца, свакако зато што су завапили са гордошћу; ка Господу викаше, и не услиша их, без сумње због тога што нису одсецали узроке онога против чега се мољаху (Пс 17,42).”
“Немој се осећати сигурним докле год не примиш пресуду, имајући на уму онога коме су свезали руке и ноге и кога су бацили у крајњу таму, иако је већ седео за свадбеном трпезом.”
“Не буди охол, земљани створе! Многи су свргнути с неба мада бејаху свети и бестелесни.”
“Кад демон гордости чврсто заседне у својим служитељима, тада им он (у сну или на јави, у виду светог ангела или неког мученика) открива извесне тајне или даје привидну благодат, да би се ти бедници преварили и потпуно изгубили памет.”
“Надменост доводи до заборављања грехова, а сећање на грехе је посредник смиреноумља.”
“У гордим срцима рађају се богохулне речи, а у смиреним душама – небеска виђења.”
“Већина гордих људи (како,не знам) заварава се све до смрти уверењем да су бестрасни. Тек тада они увиде колика је њихова беда.”
 
Из 8. поуке (о безгневљу и кротости)
 
“Као што вода, кад се мало по мало сипа на ватру, потпуно угаси пламен, тако и суза истинског плача гаси сваки пламен гнева и плаховитости.”
“Безгневље је чежња за понижавањем, исто онако ненасита као што је код сујетних људи ненасита тежња ка похвалама. Безгневље је пораз природе, који се испољава у неосетљивости за увреду, неосетљивости која произилази из великих подвига и обилног зноја.”
“Кротост је непокретно стање душе, које се не мења било да трпи разноврсна понижења или да слуша похвале.”
“Почетак безгневља је ћутање уста када је срце узбуђено. Средина је ћутање мисли при тананом узнемирењу душе. А врхунац – непоколебљиви мир, и поред тога што дувају нечисти ветрови.”
“Гнев је израз потајне мржње, тј. злопамћења. Гнев је жеља да се догоди зло ономе који нас је расрдио. Плаховитост је запаљивање срца у невреме. Огорчење је непријатно осећање, које се гнезди у души. Гнев је променљиво стање нарави и ругоба душе.”
“Неки људи, склони гневу, не брину се о лечењу и искорењивању ове страсти; они, јадници, не мисле на оно што је речено: Тежина гa срџбе његове обара (Сир 1,22)”
“Брзо кретање једног воденичног камена може у једном магновењу да сатре и уништи жито душе и плод дотадашњег подвига у већој мери него споро кретање другога за читав дан. Зато и треба добро да пазимо. Понекад пламен, одједном распаљен јаким ветром, спаљује и упропашћује њиву срца више но ватра која дуго гори.”
“Пријатељи, не бисмо ни ово смели заборавити: лукави демони понекад, у тренуцима гнева, брзо одлазе од нас, да бисмо престали да водимо рачуна о великим страстима, као да су мале, те да болест наша на крају постане неизлечива.”
“Као што тврд и нераван камен, када се таре и удара о друго камење, губи своје неравнине, све неправилне и грубе облике своје, и постаје гладак и округао, тако и душа, плаховита и груба, општећи и живећи са другим, исто тако грубим људима, постиже једно од ово двоје: или трпљењем излечи своју болест, или се повлачи, и тако на поуздан начин сазнаје своју немоћ која ће јој се, као у огледалу, показати у њеном малодушном бекству.”
“Срдит је човек добровољни падавичар, коме то прелази у навику, а ова га онда и против његове воље растрже и злоставља.”
“Ништа није толико недолично онима који се кају као узбуђење гнева, јер обраћање захтева велико смирење, а срдитост је знак велике гордости.”
“Ако је знак најдубље кротости у томе, да се и у присуству онога који нас изазива сачува спокојство у срцу и љубав према том човеку, онда је свакако знак крајње гневљивости ако се човек потпуно сам са собом речима и покретима свађа и бесни на онога који га је увредио.”
“Ако се Дух Свети назива, и јесте, мир душе а гнев јесте и назива се узнемирење срца, онда ништа толико не омета долазак Духа Светога у нас као срдитост.”
“Треба велику пажњу да обратимо на ову змију (на страст гнева), зато што њој, као и страсти телесних прохтева, помаже сама природа.”
“Гневљиви, као вук, често узнемирава читаво стадо и многе смирене душе унижава и вређа.”
“Опасно је узнемиравати око нашег срца јарошћу, као што је речено: Узнемири се од гнева око моје (Пс6,8). Још је теже изражавати речима узрујаност душе. А ако се то чини и рукама, онда је то већ сасвим супротно и туђе монашком, том ангелском и божанском животу.”
“Ако хоћеш, па си чак и решио да извадиш трун из ока другог човека, немој да уместо лекарског инструмента употребиш греду. Греда – то је тешка реч и недолично понашање, а лекарски инструмент – то је блага поука и прекоревање сједињено са дуготрпљењем.”
“Први ступањ блажене трпељивости јесте у томе што се понижење подноси, макар и са горчином и болом у души. Средина је бити у таквим околностима без туге. А крај (ако само краја има), сматрати увреду за похвалу. Нека се радује први, други нека срећан буде, а трећи нека се весели, блажен у Господу!”
 
Из 9. поуке (о злопамћењу):
 
“Онај који је савладао гнев уништио је и злопамћење: докле год је жив отац, дотле се и деца рађају.”
“Ономе који је стекао љубав постало је туђе да се гневи, а онај који гаји у себи непријатељска осећања задаје себи непотребне муке.”
“Трпеза љубави руши мржњу, а чисти дарови омекшавају душу. Међутим, трпеза без уздржљивости јесте мајка дрскости, и кроз враташца љубави ускаче стомакоугађање.”
“Ако већ хоћеш да будеш злопамтив, буди такав према демонима. Ако хоћеш коме да будеш непријатељ, буди непријатељ телу, и то у сваком погледу. Тело је незахвалан и неискрен пријатељ: што му више угађаш, то нам више зла наноси.”
“Дознаћеш да си се потпуно избавио од ове трулежи не када се помолиш за онога који те је увредио, не ни када му за зло узвратиш добрим или га позовеш к себи за трпезу већ кад се, на вест да је претрпео неку душевну или телесну незгоду, растужиш и заплачеш због њега као због себе самог.”
“Успомена на Исусова страдања лечи злопамћење, које те излаже силној срамоти пред Његовом трпељивошћу.”
У дрвету, изнутра трулом, стварају се црви. А у онима који су само привидно кротки и безмолвни, крије се трајна срџба.”
“Ко избацује гнев из себе налази опроштај. А онај који се привија уз њега лишава се милосрђа Божијег.”
“Да би заслужили опроштај грехова, неки су се посветили напорним подвизима. Али, човек који не памти зла стиже пре њих на циљ: Опростите то мало што су вам људи дужни, и опростиће вам се огроман дуг ваш пред Богом (Лкб,37)”
“Непамћење зла је знак правога покајања. А ко је у срцу свом злопамтив и мисли да се каје, личи на човека коме се у сну причињава да трчи.”
“Нека нико не мисли да је ова мрачна страст безначајна. Она се често увлачи и у срца духовних људи.”
 
Из 4. поуке
(о блаженој и незаборавној послушности):
 
“Подстицани грижом савести, дођимо к себи, док Господ, видевши колико се напрежемо и отимамо к Њему, не избрише грехове наше и бол који нам раздире срце не претвори у радост, јер по мноштву болова мојих у срцу моме, утехе Твоје обрадоваше душу моју (Пс 93,19). У одговарајуће време, не заборавимо ни онога који говори Господу: Колике си ми показао невоље многе и зле, и повративши се оживио си ме, из бездана земље по мојему паду опет си ме извео (Пс70,20-21).”
“Благо ономе, који ради Бога сваки дан трпи грдњу и понижење, и успе да се савлада! Тај ће ликовати с мученицима и слободно ће разговарати с ангелима.”
“Благо монаху који у сваком тренутку сматра да је заслужио сваки прекор и поругу! Благо ономе који је своју вољу до краја умртвио и сву бригу о себи пренео на свог учитеља у Господу, јер ће стати с десне стране Распетога!”
“Ко одбацује од себе праведан или неправедан укор, тај одбија своје спасење; а онај који га прима, с болом или без бола, брзо ће примити опроштај својих грехова.”
“Видео сам у тој обитељи1 и такве послушнике у Господу који су саме себе вређали и понижавали Бога ради, да би били спремни да приме увреде са стране, навикнути да се не плаше понижења.”
“Ако се од самог почетка свом душом предаш сваковрсним понижењима, нећеш се, сине, дуго времена трудити да осетиш у себи блажени мир.”
“Усрдно испијај подсмех као воду живота, од сваког човека који хоће да те напоји тим леком који чисти од блуда, јер ће се тада у твојој души родити сунце дубоке чистоте, и светлост Божија неће напуштати твоје срце.”
“Мала ватра смекша велику количину воска. Тако и мала увреда која нам се често наноси, сву суровост, безосећајност и окорелост срца одједанпут омекша, заслађује и сасвим искорени.”
“Ревносни треба највише да пазе на себе, да не би због тога што осућују површне били више од њих осуђени. Сматрам да се Лот управо тиме и оправдао што, живећи међу онаквим људима, те људе није никада осуђивао.”
“Увреде, потцењивања и сличне ствари у души подвижника могу да се упореде са горчином пелена. Похвале, почасти и разне друге љубазности, попут меда, код сладострасних рађају сваку сласт. Размотримо, стога, природу и једног и другог: пелен чисти у нама сваку нечистоћу, а мед обично изазива поремећај жучи.”
“Кад неразборитог монаха грде и осуђују, он се осећа увређеним и покушава да одговара или, пак, одмах метанише пред оним што га грди, и то не из смерности, него из жеље да прекрати грдњу. А ти, када те туку – ћути, и примај тај бол као најбоље средство да ти душа постане светла и чиста. Кад лекар престане да те грди, тада затражи од њега опроштај; он, можда, у љутини не би примио твоје кајање.”
Свети, духоносни настојатељ александријског општежића које је описао Свети Јован Лествичник, излагао је понижавајућим казнама потчињене монахе па чак и оне који су веома узнапредовали и старце. Тиме их је чувао од преузношења и омогућио им да достигну најдубље смирење. “Какав је био, уз помоћ Божију, тај пастир духовних оваца, таквог му и манастирског економа посла праведни Господ. Тај човек бејаше честит као нико други и кротак као ретко ко. Једном приликом, ради користи осталих, велики старац се као наљути на њега, очевидно без икаквог разлога, и нареди да се истера из цркве пре завршетка богослужења. А ја, знајући да човек није крив за оно за шта га пастир бејаше оптужио, кад остадох насамо с великим, узех економа у заштиту. Међутим, мудрац ми рече: ‘И ја знам, оче! Али, као што би било жалосно и неправедно отети хлеб из уста гладном детету, тако и васпитач душа чини неправду и себи и подвижнику кад му не пружа прилику да задобије ловоров венац, а зна да у сваком тренутку он може заслужити тај венац подношењем увреда, презира, ниподаштавања, подсмеха. Tb доводи до троструке и веома значајне штете: прво, сам настојатељ се лишава награде за изрицање епитимије; друго, настојатељ је могао да врлину једнога употреби на корист осталих, а то није учинио; треће, и најтеже, чак и они који изгледају чврсти и стрпљиви, занемарени извесно време тобож као добродетељни (врлински), без опомена и без укора од стране настојатеља, често се лишавају стечене користи и трпљења. Јер, ма колико земља била добра, плодна и масна, недостатак воде понижења чини да она подивља и да из ње никне трње надутости, блуда и незнања за страх Божији. Знајући за то, онај велики Апостол је писао Тимотеју: Настој и у вријеме и у невријеме, покарај, запријети, утјеши, са сваком стрпљивошћу и поуком(2Тим4,2).’
А кад сам се ја томе успротивио, указујући ономе истинском путовођи на слабост нашег нараштаја, као и на то да се због безразложног као и оправданог прекоревања пастира, можда, многи могу одбити од стада, тај ми човек, пун мудрости, рече: ‘Душа која се Христа ради љубављу и поверењем везала за пастира не одступа од њега до последње капи крви, нарочито ако је његовом помоћи излечила ране, сећајући се онога који рече: Ни анђели, ни поглаварства, ни силе… нити икаква друга твар неће нас моћи одвојити од љубави Христове (в.Рим8,38-39). А ако се душа није на такав начин везала, учврстила и привила уз пастира, онда се ја чудим да такав човек на томе месту проводи време узалуд, везан за пастира лажном и привидном покорношћу’ И стварно, велики се није преварио. Напротив, задржао је овце у своме стаду, васпитао их и усавршио, и принео Христу као жртву без мане.”
Овде се мора приметити да понашање бестрасног човека, преиспуњеног божанственом благодаћу, никако не може да послужи као тачан образац који ће подражавати настојатељи и учитељи чије је напредовање сасвим умерено и који се још боре са страстима. Међутим, кратко разобличење потчињене браће, разборито указивање на њихове недостатке утемељено на речи Божијој, уздржавање од штетног и лукавог човекоугађања и ласкања приликом општења са потчињенима као и искрена љубав према њима, морају донети несумњиву, суштинску корист и братству и самом настојатељу. Главни циљ извода које овде доносимо састоји се у показивању и објашњењу велике тајне Божије, скупоценог духовног блага које је скривено и које Промисао Божији предаје у различитим недаћама и понижењима, каква се служитељу Божијем дешавају у време његовог земаљског туђиновања.
“Једном приликом”, наставља да приповеда Свети Јован Лествичник, “кад сам седео за трпезом са великим настојатељем, наслони он своја света уста на моје ухо и рече ми: ‘Хоћеш ли да ти покажем божанску мудрост у најдубљој старости?’ И кад сам га ја за то замолио, дозове он са друге трпезе једног монаха, по имену Лаврентија, који је у манастиру дотле провео око четрдесет осам година и био други по чину свештенослужитељ. Он дође, и поклонивши се игуману до земље, узе од њега благослов. Но, кад је устао, игуман му ништа не рече, него га остави да стоји крај трпезе, без јела. Ручак тек што је био почео. Тако је он стајао добар сат или чак и два, да ме је већ било и стид погледати у лице тог подвижника: бејаше то старац осамдесетих година, сав сед. Остао је тако, без одговора од стране игумана, све до завршетка обеда. А кад смо устали, преподобни га посла ка поменутом великом Исидору, да му изрецитује почетак тридесет деветог псалма. А ја, најлукавији, не пропустих прилику да испитам старца. И кад сам га упитао на шта је мислио док је стајао крај трпезе, одговорио ми је: ‘Замишљајући да уместо пастира гледам лик Христов, ја ни на тренутак нисам помислио да од њега добијам наређење као од човека, него од Бога. Стога сам и стајао, оче Јоване, не као пред људском трпезом, него као пред жртвеником Божијим, и молио сам се Богу без икакве рђаве мисли о пастиру, с поверењем и пун љубави према њему. Јер, неко рече да љубав не мисли што је зло (l Kopi3,5). Уосталом, знај и то, оче, ко се преда једноставности и драговољном незнању зла, за нечастивога у томе човеку више ни за тренутак нема места.'”
“Учинио бих неправду свима који теже ка добру када бих у гроб ћутања закопао врлину и подвиг Македонија, првог међу тамошњим ђаконима. Једном, кад се приближавао празник Светог Богојављења, овај свети подвижник, потпуно предан Господу, испроси од пастира одобрење, два дана пред празник, да оде неким својим послом у град Александрију. Уз то, наравно, обећа да ће се најбрже вратити из града, због близине празника и потребних припрема. Добромрзац, пак, ђаво, омете архиђакона, којег с благословом бејаше отпустио игуман, да стигне у манастир за свети празник, у року који му настојатељ беше одредио. Пошто је стигао дан касније, забрани му пастир да служи и одреди му место међу последњим почетницима. Добри је ђакон трпљења и архиђакон постојаности примио заповест очеву, и то тако мирно као да је кажњен неко други, а не он. Пошто је у таквом положају провео четрдесет дана, мудри пастир га врати у пређашњи његов чин. Но, тек што је прошао један дан, архиђакон га стане понизно молити да остане под епитимијом и првобитном казном губитка части, говорећи му да је у граду ‘починио један неопростиви грех’. Преподобни је знао да он не говори истину, али зато што је то тражио ради смирења, учини по праведној жељи подвижника. Имало је шта и да се види: часна старина стоји у реду почетника и свакога искрено преклиње да се моли за њега. ‘Пао сам’, вели, ‘у блуд непослушности.’ А мени, бедноме, овај велики Македоније повери разлог због чега се добровољно вратио на последње место: ‘Никада нисам осетио у себи такво олакшање од сваке борбе и такву сласт божанствене светлости као сад. Ангелима je’, каже, ‘својствено да не падају (неки чак мисле да уопште не могу ни пасти); људско је – пасти, и што је брже могуће устати, ма колико пута се то догоди; а демонима, и само њима, својствено је да када падну више никад не устану.'”
“Налазећи се у тој обитељи, дивио сам се вери и трпљењу неких почетника, и несавладивој чврстини с којом су подносили строгост не само настојатеља него и извесних монаха, много нижих од њега. Да бих се нечему изучио, обратих се једноме од те браће, који је провео у манастиру већ петнаест година, по имену Авакиру; њега су највише, приметио сам, скоро сви злостављали. Трпезари су га готово сваки дан истеривали из трпезарије, пошто тај брат по природи бејаше на језику помало неуздржљив. И рекох му: ‘Брате Авакире, зашто то видим да те свакога дана избацују из трпезарије, па често и на спавање одеш без вечере?’ А он ми одговори: ‘Веруј ми, оче, кушају ме оци, да виде јесам ли ја прави монах; они то не чине одистински. Те тако и ја све подносим лако, пошто ми је познат циљ великог оца и свих осталих. И ево, петнаест година живим са том мишљу. Уосталом, и они сами су ми рекли, приликом ступања у обитељ, да оне који су се одрекли од света испитују све док не наврше тридесет година. И право је, оче Јоване, злато не може бити чисто докле год се не претопи у огњу!’ Поживевши још две године после мог доласка у тај манастир, овај честити Авакир отпутова ка Господу, рекавши оцима на самрти, пре него што испусти душу, ово: ‘Хвала Господу и вама! Зато, што сте ме ради мојега спасења кушали ви, ево већ седамнаест година како ме не куша демон!’ Пастир, као праведни судија, с правом нареди да се Авакир сахрани као исповедник, са светима који почивају тамо.”
“Недељу дана пре мог одласка из тог светог места, Господ узе к Себи једног преподобног оца, не желећи да ме лиши његове молитве. То је био један диван човек, по имену Мина, други по чину иза настојатеља, који је педесет девет година живео у томе општежићу и прошао кроз све дужности. Трећег дана после његове смрти, док сам вршио уобичајено правило поводом упокојења преподобнога, одједном се читаво место где је преподобни био положен испуни дивним миомирисом. Велики нареди да отворимо ковчег у коме је лежало тело преподобнога. И када то учинисмо, угледасмо сви како из његових часних стопала, као из два извора, истиче миомирисно миро. Тада учитељ рече свима: ‘Видите? Гле, зној његових мука и напора принет је Богу као миро!’ Да, управо тако!
Оци из тог места причали су нам и о многим другим врлинама овога преподобног Мине, између осталог и ово. Једном науми настојатељ да испроба његово благодаровано трпљење. И када је Мина дошао у игуманску келију и направио вечерње метаније пред игуманом, молећи га, по обичају, за правило, игуман га остави тако да лежи на земљи све до јутарњег богослужења. Тада га благослови и подиже, пошто га претходно изгрди као уображена и нетрпељива човека. Преподобни је знао да ће он то храбро поднети, па је због тога то и извео, на поуку свима.”
 
Изводи из дела преподобног авве Доротеја
 
“Праведно је рекао авва Пимен, да се особине монаха виде у искушењима. Монах који приступа да искрено служи Господу дужан је да, према завештању премудрога (Сира), припреми своју душу за искушења (Сир2,1), како никад, ма шта да му се догоди, не би дошао у недоумицу или у пометњу Он је дужан да верује да се ништа не догађа без Промисла Божијег. Тамо, где дејствује Промисао Божији, одатле проистиче свако могуће добро, и свака могућа корист за душу јер све, ма шта да Бог чини са нама, Он чини на наше добро, и чини то јер нас љуби и милује. Према апостолској поуци, ми смо дужни да за све захваљујемо (Еф5,20) Његовој доброти и да се никад не препуштамо јадиковању и малодушности због онога што нам се дешава. Све, што нас сустигне, прихватићемо без пометње, са смиреноумљем и уздањем у Бога, верујући, као што сам рекао, да све, ма шта да с нама чини Бог, чини то по Својој доброти, љубећи нас и чинећи то на наше добро, и да другачије не можемо имати користи осим на онај начин, који је устројио Бог.”
“Бог је извор премудрости. Он зна шта је за нас корисно и, саобразно том знању, до ситница устројава све што се на нас односи. Богу је све могуће, и Њему ништа није немогуће. Знајући да Бог љуби и милује Своју творевину, да је Он извор премудрости, да зна на који начин мора устројити наше околности, да за Њега ништа није немогуће, да све служи вољи Његовој а такође знајући и да све што Он чини, чини на нашу корист, обавезни смо да све што нам се догоди, макар то било и жалосно, прихватимо са благодарењем и као од Доброчинитеља, као од Владике. Све што се савршава – савршава се по праведном суду Божијем и Бог, Који је бесконачно милостив, неће нас презрети ни у једној нашој патњи, чак ни у оној најмањој.”
“Неки долазе у недоумицу због следећег размишљања: ‘Ако неко, када га сустигне искушење, сагреши и буде надвладан жалошћу, како да и даље буде убеђен да је то искушење допуштено због његове користи?’ – Будући изложени искушењима, сагрешујемо искључиво због своје нетрпељивости, јер нећемо да поднесемо чак ни најмању патњу и нећемо да пострадамо противно својој вољи, јер Бог неће допустити да будемо искушавани преко својих снага. О томе је посведочио Апостол, говорећи: Вјеран је Бог који вac неће пустити да се искушавате већма него што можете (1 Кор 10,13). Ми, ми немамо трпљења! Ми нећемо да поднесемо чак ни најмању патњу! И ништа нећемо да прихватимо са смирењем! Из тог разлога нас искушења руше и, уколико се више напрежемо да се избавимо од њих, утолико нас она више спутавају. Ми малаксавамо, али не можемо да се ослободимо (због неправилности средстава која користимо за ослобођење). Они, који због својих потреба плове по мору, уколико познају вештину морепловства могу да примете талас који се подиже на њих и да се погну испод њега: талас пролази испод лађе и она га пресеца, а поморци не трпе никакву штету. Напротив, уколико би поморци хтели да се успротиве таласу, он би их одбацио и однео на значајну удаљеност. Током даље пловидбе, на њих ће доћи и други талас. Ако се и њему успротиве, и он ће их одбацити и удаљити од предузетог пута, а поморци ће бити изложени бескорисном исцрпљивању. Ако се пак, као што сам рекао, буду погнули испод таласа и прилагодили њиховом усмерењу, таласи ће их заобићи не наневши им никакву штету Поморци ће успешно окончати своју пловидбу и оно дело због којег су је предузели. Тако је и са искушењима. Ако неко искушења поднесе са трпљењем и смирењем, она ће проћи не наневши му никакву штету. Ако се пак препусти жалости и пометњи, и ако свакога буде осуђивао, оптеретиће се неподношљивим бременом и удвостручиће дејствовање искушења. На тај начин од искушења неће имати никакве користи, него ће претрпети штету. Искушења доносе велику корист онда, кад се подносе трпељиво и без пометње.”
“Чак и ако нас узнемирује страст, не би требало да се због тога смућујемо. Смутња која се јавља кад на нас дејствују страсти потиче од неразборитости и гордости, од неразумевања нашег душевног устројства и, као што су рекли Оци, од тога што се клонимо труда. Ми не успевамо зато, што не знамо своју меру, што немамо трпљење у започетим делима и што хоћемо да без труда стекнемо врлину. Чему се чуди острашћени, кад га узнемирује страст? Зашто се смућује? Ти си је уобличио у себи, имаш је у себи, и опет се смућујеш! Ти си у себе примио њене залоге[24], а опет се питаш: зашто ме узнемирује? Боље би било да претрпиш, да се унизиш и да се молиш Богу. Немогуће је да не страда од страсти онај, који их је уобличио у себи и који их извршава на делу. Њихова имовина је сабрана унутар тебе; врати им тај залог, и оне ће отићи, рекао је авва Сисоје. Имовином страсти, која се у нама налази као залог, названи су почетни узроци страсти и својевољна љубав према страстима. Нас су привукли почетни узроци страсти, подстакли смо страсти на дејство и због тога је немогуће да нас страсти не искушавају страсним помислима; оне нас присиљавају на извршавање страсти и противно нашој вољи, јер смо се својевољно предали у руке страстима.”
“Стање онога који се својевољно потчинио страстима изображава се пророковим казивањем о Јефрему: Потчини Јефрем супарника својега – своју савест – и погази суд (Ос 5,12 према црквенословенском преводу), и обрати се ка Египту, и би насилно одведен у Асирију. Свети Оци под обличјем Египта подразумевају вољу тела, која нас привлачи да тело умиримо наслађивањем и која души предаје сладострасно расположење. Под обличјем Асираца они подразумевају страсне помисли, које помућују и узнемиравају ум, испуњавајући га нечистим идолима и приводећи га насилно и противно његовој вољи ка творењу греха и на самом делу.”
“Ако се неко својевољно препушта телесном наслађивању, онда он насилно и противно својој вољи бива одведен у Асирију као заробљеник, да служи Навуходоносора. Знајући за то, пророк је туговао и наговарао Јевреје да се са узвишеног места, какво заузима Јудеја, не спуштају у низијски Египат (в. Јер42). Шта то чините, несрећници? Смирите се мало, погните своје вратове, служите цара вавилонског и остаћете на земљи ваших отаца. Након тога он их храбри, говорећи: Не бојте се цара Вавилонскога, којега се бојите; не бојте гa се, говори Господ јер сам Ја с вама да вac сачувам и да вac избавим из његове руке (Јер 42,11). У наставку предсказује страдања која их морају сустићи ако се не потчине Богу: Ако вu, каже пророк, окренете лице cвoje да идете у Мисир (Ешпат) и отидете да се населите ондје… бићете уклин и чудо и клетва и pyг, и нећете више видјети овога мјеста (Јер 42,15,18). Они су, међутим, пророку одговорили: Не, него идемо у земљу Мисирску (египатску), да не видимо рата и гласа трубнога не чујемо и не будемо гладни хљеба, и ондје ћемо се населити (Jep42,14). Јевреји су остварили ту своју намеру и отишли у Египат. Својевољно су ступили у фараонову службу, али су затим били насилно одведени у Асирију, где су и против своје воље служили Асирцима.”[25]
“Проникните дубље у ово што вам говорим. Пре него што страсти почне да твори на делу, човек се налази у свом граду и слободан је, макар на њега и устајале противне помисли. Осим тога, он има Бога за свог помоћника. Ако се смирује пред Богом и са благодарношћу носи јарам страдања и искушења, помоћ Божија ће га отргнути из тешког положаја. Међутим, ако се он, избегавајући подвиг, спусти до удовољавања сладострасним захтевима тела, онда ће насилно и противно својој вољи бити одведен у земљу Асираца, где ће их служити иако то не жели. Онима, који су доспели у такво стање, пророк каже: Молите се за живот Навуходоносоров, јер је у његовом животу ваше спасење (Вар[26] 1,11-12). Заповешћу да се моле за Навуходоносоров живот изображава се обавеза човека који је и на делу пао у грех. У време кад у њему дејствује жалост, изазвана искушењем које му се догодило, он не сме да се препусти малодушности, и не сме се клонити мучења, какво у њему узрокују страсне помисли, него мора смирено подносити такво стање, признавши да му мора бити подвргнут. Нека има на уму да он није достојан чак ни да се избави од тежине свога стања, и да то стање треба да се продужи и да се развије. Ако у себи види узрок искушења које му се догодило, или ако га за још неко време не сагледа – дужан је да верује да се ништа не дешава без суда Божијег, и да од Бога не долази ништа неправедно. Бог је од неког брата удаљио искушење које ra је обремењивало, али је он, плачући и тугујући због тога, говорио: Тосподе! Недостојан сам да чак и мало пострадам!’ Прича се такође да је ученик великог старца био у искушењу због блудне страсти која се побунила против њега. Видевши његово страдање, старац му је рекао: ‘Хоћеш ли да се помолим Богу, и Он ће те ослободити борбе?’ Ученик је на то одговорио: ‘Оче! Иако ми је тешко, видим у себи плод овог стања. Боље је да се помолиш Богу да ми подари трпљење.’
Такви су они који уистину хоће да се спасу! Ето шта значи смиреноумно носити јарам и молити се за Навуходоносоров живот! Пророк због тога и каже да је његов живот – ваше спасење. Те две изреке су међусобно сродне, тј. оно што је рекао брат: ‘Видим у себи плод од борбе са страшћу’, и оно што је рекао пророк: ‘У његовом животу је ваше спасење.’ То је потврдио и старац, који је одговарајући брату рекао: ‘Сад сам познао да си ти узнапредовао више него ja'”
“Кад неко ступи у подвиг против свих дејстава греха и кад почне да се бори против страсних помисли какве му долазе у ум, он се смирује, скрушава, труди се и, постепено се очишћујући страдањима подвига, доспева у природно стање. И као што смо рекли, отуда следи да се онај, којег узнемирава страст, ако се помућује због тога, помућује због неразборитости и гордости. За њега је боље да смирено позна своју меру, да буде трпељив и да се моли, док му Бог не учини милост. Ако неко не буде изложен искушењима, неће окусити страдања од страсти; такав се неће ни подвизавати да се некад од њих очисти. О томе говори Псалмопојац: Када израстоше грешници као трава, и изникоше сви који чине безакоње; да буду истребљени у век века (Пс91,8). Грешници, који су израсли као трава, јесу страсне помисли. Трава је слаба, и нема никакву моћ. Када страсне помисли израсту у души, тада ничу, и испољавају се сви који чине безакоње тј. страсти, и нека оне буду истребљене у век века. Подвижници искорењују страсти онда, кад ове за њих постану очигледне. Проникните у поредак ствари: као прво, нарастају страсне помисли; кроз то се испољавају страсти, а кад се испоље, оне бивају уништене. Све се то односи на подвижнике. Ми, међутим, који смо сагрешили и на делу и који свагда творимо своје страсти, чак и не знамо кад нарасту страсне помисли и кад поникну страсти. Не знајући за то, ми и не помишљамо да ступимо у подвиг борбе против страсти. Ми смо непрестано збачени доле, ми се још налазимо у Египту, на несрећној изради цигли за фараона. Кад би нам бар било дато да осетимо своје горко ропство, па да се смиримо и да затражимо помиловање!”
“Кад су синови Израиљеви били у Египту и кад су робовали фараону, бавили су се израдом цигли. Онај, који прави цигле, свагда је у погнутом положају и свагда гледа у земљу. Нешто слично дешава се и са душом. Кад њоме завлада ђаво и кад она на самом делу твори грех, онда (она) гази разум и не помишља ни на шта духовно; она стално размишља једино о земаљском, и дејствује једино за земљу. Израиљци су од цигли, које су сами направили, подигли фараону три чврста града: Питон, Рамесин и Хелиополис или Сунчев град. Тим градовима означавају се сластољубље, славољубље и среброљубље. Из тих страсти рађају се сви грехови.”
“Бог је послао Мојсија да изведе Израиљце из Египта и да их избави из ропства. фараон их је тада још више оптеретио радом, говорећи: Беспосличите, беспосличите, и зато говорите: да идемо да принесемо жртву Господу (Изл5,п). Слично томе, кад види да је Бог милостиво погледао на душу, да је благоволео да је помилује и да јој, или посредством Своје речи или посредством некога од Својих слугу, подари олакшање од страсти, ђаво је још више обремењује навалом страсти и утолико снажније напада на њу. Знајући за то, Оци крепе човека својим учењем и не допуштају му да се погрузи у страх и недоумицу. Један од Отаца каже: ‘Јеси ли пао? Устани. Опет си пао? Опет устани’, итд. Други Отац каже: ‘Снага оних, који желе да задобију врлину, састоји се у томе Да не буду малодушни када падну, и да не падну у очајање, него да наставе да се подвизавају.’ Краће речено, сваки од Отаца – на разне начине, један овако, један онако – пружа руку подвижницима које повређује непријатељ. Оци су такав вид дејствовања позајмили из Светог Писма, које каже: Ко падне, зар не устаје? Ко зађе, зар се не враћа (Јер 8,4) и Вратите се Мени, синови…, и исцелићу унижење ваше, говори Господ (Јер 3,22 према црквенословенском преводу), и томе слично.”
“Када је рука Божија отежала над фараоном и његовим поданицима, он је одлучио да отпусти синове Израиљеве. фараон је рекао Мојсију: Идите, послужите Господу; само овце и волови ваши нека остану (Изл 10,24[27]). Под именом оваца и волова подразумевају се помисли, које представљају наслеђе ума.[28] фараон је хтео да завлада над њима (помислима), надајући се да ће посредством њих синове Израиљеве поново привући к себи. Мојсије је одговорио фараону: Треба да нам даш и што ћемо принети и сажећи на жртву Господу Богу својему (Изл 10,25). Кад је синове Израиљеве извео из Египта, Мојсије их је провео кроз Црвено море. Намеравајући да их доведе до места где је било седамдесет палми и дванаест извора, Бог их је најпре довео у Меру. Овде је народ јадиковао не налазећи шта ће пити, јер је вода у Мери била горка. Међутим, они су кроз Меру дошли до седамдесет палми и дванаест извора. Тако и душа, која престане да твори грех на делу и пређе преко духовног мора, најпре мора да се потруди у подвизима и да се изложи многим невољама, да би затим кроз невоље ушла у свети покој: Кроз многе невоље ваља нам ући у Царство Божије (Дап 14.22). Невоље управљају милост Божију ка души, слично као што ветар нагони кишне облаке. Киша која дуго пада чини да иструле усеви жита ако су они још увек млади и нежни, и уништава њихов плод; ветрови постепено исушују и укрепљују изданке. Тако се догађа и са душом. Попустљивост, недостатак невоља и неоскудевање у вештаственим средствима лишавају је снаге и доводе у стање разнежености. Напротив, искушења је снаже и чине својом Богу, као што говори и пророк: У време невоља опоменусмо се Тебе, Господе (в.Ис 33,2). И зато, као што смо већ рекли, не би требало да се смућујемо, и не би требало да у искушењима очајавамо: потребно је да претрпимо невоље, да за њих благодаримо Богу и да се непрестано и са смирењем молимо Богу да буде милостив према нашој слабости и да нас, у славу Своју, заштити од сваке напасти.”
“Ко сатвори дело Бога ради, тога ће неминовно сустићи искушење, јер сваком добру претходи искушење, или пак оно за њим следи. Оно, што се чини Бога ради, не може чак ни да буде постојано, уколико не буде испробано искушењем.”
“Будући да смо острашћени, ми нипошто не смемо веровати свом срцу: искривљеним правилом искривљује се чак и оно, што је по својој природи право.”
“Ко се у својој души не одрекне свега, ко се не одрекне славе, телесног наслађивања и, поврх свега, оправдавања, тај неће моћи нити да одсече своје жеље, нити да се избави од гнева и жалости, нити да спокојство ближњег сачува ненарушеним.”
“Није велика ствар – не осуђивати онога, који је благонаклон према нама, нити бити милостив према њему кад је у невољи. Велика ствар је – не осуђивати онога, који дејствује против нас, не светити му се на основу нагона страсти, не саглашавати се са онима који га осуђују; велика ствар је – саосећати са радошћу онога, који нам је претпостављен.”
“Не тражи љубав од ближњег. Онај који тражи љубав и не може да је уочи, доћи ће у пометњу. Боље је да ти покажеш љубав према ближњем. Ако тако поступиш, ти ћеш се успокојити, а ближњег ћеш привести к љубави.”
“У свему што ми се догађа, никад нисам пожелео да ствари поправим искључиво помоћу људског расуђивања и напора. Ма о чему да се ради, поступам по својим снагама, а све остало препуштам Богу.”
“Непонижавање милостиње ближњег јесте дело смиреноумља. Треба прихватити такву милостињу, чак и ако је она оскудна и неважна.”
“Онај, који не тежи да изврши склоности сопствене воље, увек дејствује у складу са својом вољом. Немајући посебних жеља, он увек испуњава своју жељу и бива задовољан свим што му се догоди: он неће да се дела извршавају онако, како он жели; он хоће да се дела извршавају онако, како се извршавају.”
“Није правовремено да неко исправља брата у оном истом тренутку кад је брат сагрешио против њега. (Потребно је да се брату да време, да би могао да размисли и да се смири). То не треба чинити ни у које време, ако осећање да се светимо за себе служи као почетни узрок нашег дејства.”
“Не чини зло чак ни у шали: дешава се да неко у почетку шале ради чини зло, а да касније и против своје воље буде привучен ка њему.”
“Не треба желети избављење од страсти зато што ћемо тако избећи страдање које она изазива; то избављење треба желети услед потпуне мржње према њој (страсти), као што је и речено у Писму: Потпуном мржњом омрзох их, постадоше ми непријатељи (Пс 138,22).”
“Нико се не може разгневити на ближњег уколико се најпре његово срце не узнесе над ближњим, ако ближњег не унизи пред собом, ако не сматра себе за вишег од ближњег.”
“Као знак да се неко својевољно испунио страшћу служи то што се он збуњује кад га због ње разобличују или исправљају. Ако неко разобличење страсти подноси без пометње, тј. ако се без пометње потчини исправљању, онда то служи као знак да је он по страсти поступио услед незнања, или услед привучености (страшћу).”[29]
“Почетниче! Никад не веруј свом срцу: оно се налази у стању слепила, услед дејствовања пристрашћа по старом човеку.”
“Приморај себе на свако добро и одсецај своју вољу, односно вољу старог човека: благодаћу Христовом и сопственим подвигом задобићеш навику одсецања воље, тако да ћеш је одсецати без присиле и жаљења, а све, што се дешава, дешаваће се као по твојој вољи и по твојој жељи.”
“Немој желети да се све дешава по твојој жељи: треба да желиш да се дешава онако, као што се дешава. Тако ћеш у свему бити спокојан. Уосталом, то се односи само на оно, у чему нема преступања Божије или отачке заповести.”
“Потруди се да себе доведеш у такво расположење, да се у свему сматраш достојним прекора.”
“Стално се чувај од тога да се у теби не уобличи мнење (високо мишљење) о самоме себи или сопствено умовање о било чему.”
“Веруј да се све, што нам се дешава, чак до најмање ситнице, налази под Промислом Божијим, и тако ћеш без пометње претрпети невоље које те сустигну.”
“Веруј да су срамоћења и непријатности лек за гордост којом је заражена твоја душа.”
“За оне, који те прекоревају, моли се као за своје истинске исцелитеље, имајући при том несумњиво уверење да онај, који ненавиди срамоћење, ненавиди и смирење, и да се онај, који се клони огорчености, клони и кротости.”
“Не пожели да дознаш за пороке и сагрешења свог ближњег, и не прихватај подозрења према њему, на која те наговара непријатељ. Ако она (подозрења) услед наше сопствене порочности и бивају засејана у нас, потруди се да их преобратиш у добре мисли.”
“За све благодари, и задобијај благост (доброту) и свету љубав.”
“Уз помоћ сваког могућег трезвеноумља чуваћемо своју савест у свим односима: према Богу, према ближњима, према стварима.”
“Пре него што нешто кажемо или учинимо, размотримо да ли је то сагласно с вољом Божијом. Када то размотримо и помолимо се, изнећемо своју слабост пред Бога и Божија доброта ће нам у свему помагати.”
“Због ситница, због питања ‘шта је то’ и ‘зашто је то важно’, у души се ствара лоша навика, тако да она постаје немарна и према великом. Знате ли колико је осуђивање ближњих тежак грех? И шта је теже од тога? Шта је то што Бог више презире? Од чега се Он толико одвраћа? Не постоји ништа горе од осуђивања, рекли су Оци. Међутим, човек у то велико зло пада услед поступака, који му се чине неважни. Прихватајући да незнатно покудимо ближњег, говоримо: ‘Зар је важно што ћу саслушати шта каже тај и тај брат’, ‘зар је важно ако и ја кажем неку реч’, ‘зар је важно ако погледам шта ће учинити тај и тај брат или тај и тај путник?’ Ум престаје да обраћа пажњу на своје грехове, али примећује грехове ближњег, а затим прелази на осуђивање, клеветање и прекоревање ближњих. Услед осуђивања ближњих долазимо до тога да сами падамо у грешке, за које смо осуђивали ближње. Ако се човек не брине стално о својим греховима, ако, према речима Светих Отаца, не оплакује свог мртваца, не може узнапредовати ни у чему добром, јер стално посматра шта чини ближњи. Ништа у тој мери не гневи Бога, ништа у тој мери не обнажује човека, ништа у тој мери није узрок да га Бог напусти, као његово клеветање, осуђивање и прекоревање ближњих.”
“Неки клеветају, неки осуђују, а неки понижавају. Клеветати – то значи о некоме рећи: тај и тај је слагао, или се разгневио, или је пао у блуд, или је учинио нешто слично. Онај, који тако говори, пао је у клевету, тј. пристрасно је говорио о сагрешењу свога брата. Осудити, то значи рећи: тај и тај је лажов, гневљив, блудник. Онај, који се тако изразио, осудио је и само расположење душе, изговорио је пресуду за читав живот, о васцелом човеку рекао је: он је такав и такав. То је тешко. Једно је рећи: он се разгневио, а сасвим друго: он је гневљив. Онај, који се изразио на тај начин, изрекао је, као што сам рекао, пресуду за читав живот. Грех осуђивања је толико тежак, и толико је тежи од других грехова, да је сам Христос рекао: Лицемјере, извади најприје брвно из ока својега, па ћеш онда видјети да извадиш трун из ока брата својега (Лк 6,42). Овде је грех ближњег уподобљен труну, а осуђивање – брвну. Зашто ми, уместо да осуђујемо ближње, не осуђујемо саме себе и сопствена сагрешења, која су нам поуздано позната, и за која морамо дати одговор Богу? Зашто отимамо суд над људима, који припада једино Богу? Шта хоћемо од Његове творевине? Шта хоћемо од свог ближњег? Браћо, ми имамо о чему да се бринемо! Нека сваки обрати пажњу на себе и на своје зло. Оправдати и осудити људе може једино Бог Који познаје устројство, снагу, околности, дарове, телесну грађу и способности свакога, па ће сагласно томе свакоме судити судом, који је разумљив једино Богу.”
“Понекад се дешава не само да осуђујемо ближње, него да их и понижавамо. Као што сам рекао, једно је осуђивати, а друго – понижавати. Понижавање се не састоји само у осуђивању ближњег, него и у његовом презирању, кад се гнушамо ближњег и кад се од њега одвраћамо као од мрскости. То је далеко горе и погубније од осуђивања. Они, који хоће да се спасу, не обраћају пажњу на недостатке ближњег, јер је она непрестано усмерена на њихове сопствене недостатке. Из тог разлога они и напредују. Ми, несрећници, ниуколико не размотривши ствари, осуђујемо, гнушамо се и понижавамо ако нешто видимо или чујемо, па чак и ако то само уобразимо. Што је још горе, ми се не задовољавамо само сопственом штетом него, сусревши другог брата, не оклевамо да кажемо: догодило се то, и то, и то. Ми позлеђујемо брата, јер полажемо грех у његово срце. Не плашимо се претње Светог Писма: Тешко ономе који ближњег свог опија мутним развратом (Ав2,15). Ми савршавамо демонско дело, и не маримо за то. У чему се састоји демонско делање? Само у томе што помућују људе и наносе им штету. На своју и на пропаст ближњег, ми се показујемо као помоћници демона! Онај, ко нашкоди души, садејствује и помаже демонима. Напротив, ко души донесе корист, помаже светим ангелима. Зашто се томе излажемо? Искључиво зато, што немамо љубави. Кад бисмо имали љубави, на недостатке ближњег гледали бисмо са милошћу и састрадањем, као што и каже Писмо: Љубав покрива мноштво гријехова (l Пт4,8) и Љубав не мисли о злу…, све трпи (l Кор 13,5,7). Ако бисмо, као што сам рекао, имали љубави, онда би та љубав покривала сва сагрешења нашег брата, како поступају и светитељи, видевши људске недостатке. Зар су светитељи слепи? Зар они не мрзе сагрешења? Ко толико мрзи грех као светитељи? Они, међутим, мрзећи грех, не мрзе грешника, не осућују га и не одвраћају се од њега. Они састрадавају са грешником, поучавају га, теше, исцељују га као болестан уд и чине све да би га спасли. Светитељи привлаче брата ка врлини помоћу дуготрпљења и љубави, а не одвраћањем од њега и гнушањем. Ако мајка има унакаженог сина, она се њега не гнуша, нити се одвраћа се од њега. Напротив, труди се да вештачким украсима уклони природни недостатак и чини све да би украсила сина. Тако и светитељи стално покривају и украшавају грешника, штитећи га с циљем да га постепено поправе и да не доживи нове повреде, али и да би на тај начин они сами још више узнапредовали у љубави Христовој.”
“Задобијмо љубав, задобијмо срце милостиво према ближњем, да бисмо се том особином оградили од суровог клеветања, осуђивања и понижавања, да бисмо посредством њега (таквог срца) помагали једни другима као сопственим удовима. Ко се гнуша самога себе ако има рану на руци, нози или неком другом делу тела? Зар ће одсећи свој уд, чак и ако се овај загноји? Напротив, зар га неће очистити, опрати, ставити на њега мелем, кропити га освештаном водицом, молити се за његово исцелење и затражити од светитеља да се помоле за њега? Краће речено, он неће бити немаран према свом телесном уду и неће се гнушати његове наказности и његовог смрада, него ће употребити сва средства да би га исцелио. Требало би да на сличан начин и ми састрадавамо једни с другима; дужни смо да једни другима помажемо, и сами и посредством отаца и браће који су узнапредовали више од нас. Дужни смо да проналазимо и чинимо све што служи узајамној помоћи и нас самих и браће; ми смо једни другима удови, као што каже и Апостол: Тако смо многи једно тијело у Христу, а појединачно уди смо једни другима (Рим 12,5) и Ако страда један уд, с њим страдају сви удови (l Кор 12,26). Шта значи општежиће? Шта ви мислите? Зар то није једно тело? Зар удови тог тела не живе у општежићу? Нека сваки уд служи телу сразмерно својој снази! Трудите се да свагда помажете једни другима: или учењем, полажући реч Божију у срце брата, или тешећи га у време невоље, или пружајући му руку помоћи у било каквом послу. Једном речју, нека се сваки, сразмерно својој снази, љубављу зближи са ближњима.”
“Уколико се више зближавамо једни с другима, утолико се више приближавамо Богу. Слично се догађа и у погледу удаљавања. Они, који се удаљују од Бога, сразмерно томе, колико напуштају љубав према Богу и удаљују се од Њега, удаљују се и један од другога. Исто тако, колико се удаљују један од другога, толико се удаљују и од Бога. Такво је својство љубави: колико се налазимо изван ње, толико не љубимо Бога и толико смо удаљени и од ближњих. Ако пак љубимо Бога онда, колико Му се приближимо љубављу, толико се љубављу сједињујемо са ближњима. Сразмерно томе, колико се љубављу сјединимо са ближњима, сједињујемо се љубављу и са Богом.”[30]
“Понекад, кад чујемо увредљиву реч, не обраћамо на њу пажњу и подносимо је без пометње, као да је нисмо ни чули; понекад, међутим, чим нешто чујемо, одмах бивамо пометени. Шта је разлог тој разлици? Да ли она има само један разлог, или их има више? Сматрам да постоји много разлога, али постоји један који, да тако кажем, служи као почетак свима осталима. Ако се некоме догоди да, након што се бавио молитвом или безмолвијем, у време кад се налазио у добром расположењу, буде изложен искушењу, он ће из тог разлога увредљиви поступак свог брата поднети без пометње. Догађа се и да увређени буде пристрасно расположен према ономе, који га вређа, тако да га његови поступци не огорчују. Исто тако, неки осећају презир према онима што их вређају, тако да њихове увреде сматрају за ништавне и не обраћају на њих никакву пажњу, као да га уопште и не сматрају за човека и не дају никакав одговор на његове речи, ма шта да овај говори.”
“Уколико темељно испитамо, увидећемо да се разлог сваке пометње садржи у томе што не прекоревамо саме себе. Одатле потиче свако растројство! Из тог разлога никад не можемо доћи у стање спокојства. Кад то знамо, не би требало да се чудимо када од свих светитеља чујемо како кажу да не постоји други пут осим пута самопрекоревања. Ми се, међутим, иако увиђамо да ниједан светитељ није нашао спокој идући другим путем, надамо да ћемо стећи спокојство или да ћемо ићи правим путем, никада не желећи да прекоримо саме себе! Уистину, ако човек задобије мноштво врлина а не буде се придржавао тог пута, никада неће престати да се вређа и да вређа друге, поништавајући тиме све своје напоре. Напротив, какву радост и какво спокојство осећа онај, који прекорева самога себе! Како је рекао авва Пимен, онај, који прекорева самога себе, ма куда да пође и ма шта да му се деси, било да је то неки губитак, срамоћење или недаћа, никада се неће помести, јер ће свагда предупређивати пометњу тако, што ће самога себе сматрати достојним невоље. Које је друго расположење у тој мери слободно од жалошћења?”
“Догађа се да неко, како се то њему чини, живи у миру и безмолвију. Међутим, дошао је брат, упутио му неку неугодну реч, и њега је обузела пометња! Он на тој основи сматра да има довољно разлога да се ражалости, и каже: ‘Да тај и тај није дошао, да ми није изговорио увредљиве речи и помутио ме, не бих био растројен!’ То је – смешно! То је прелест! Зар је у њега страст положио онај, који му је упутио неугодне речи? Онај, који је изговорио те речи, само је извео на површину страст која се прикрива у њему, како би се, ако то хоће, покајао због ње. Онај, који се руководи таквим расуђивањима, сличан је поквареном хлебу, који је споља добар а изнутра плеснив. Кад се хлеб разломи, покаже се његова плеснивост.[31] Тако је и овај, како се њему чинило, живео у миру, а да није ни знао да има страст која живи у њему. Брат му је упутио једну реч, и она је изнела плеснивост која се тајила у њему! Нека се покаје, ако хоће да буде помилован. Нека се очисти, нека узнапредује, нека увиди да је дужан да заблагодари брату, а не да се жалости због њега, јер му је брат донео највећу корист.”
“Ако у недаћама које нам се догоде будемо осуђивали саме себе а не некога другог, то ће нам донети велико добро, дубоко спокојство и значајно напредовање. Ми смо утолико пре дужни да тако поступамо знајући да нам се ништа не догађа без Промисла Божијег. Ако је неко праведно достојан спокојства, Бог ће открити сараценском срцу да му учини милост, сагласно његовим потребама. Ако је пак неко недостојан спокојства или ако му оно није на корист, он га неће наћи чак и кад би створио ново небо и нову земљу. У сваком догађају, који нас сустигне, морамо гледати нагоре. Било да нам учине добро или да пострадамо од зла, дужни смо да своје душевне очи управимо нагоре и да заблагодаримо Богу за све што нам се дешава, и да се при том непоколебиво придржавамо самопрекоревања. Према светоотачким поукама, ако нам се догоди нешто добро, дужни смо да кажемо: ‘То се догодило по Промислу Божијем.’ Ако нам се догоди нешто зло, треба да кажемо: ‘То се догодило због наших грехова.’ Уистину, све недаће које смо претрпели, претрпели смо због својих грехова!”[32]
“Бићемо будни, браћо, и уз Божију помоћ усрдно ћемо се борити против свепогубне страсти злопамћења, да бисмо се спасли од њене власти. Догађа се следеће: када се међу браћом појави пометња или незадовољство, брат се поклања брату, али и након тога не престаје да јадикује и да гаји непријатна осећања према њему. Такво осећање не би требало да запостави, него да га одбаци што је пре могуће јер је то – злопамћење. Потребна је посебна опрезност, како човек не би огрезао у њему и пропао. Одсецајте страст док је млада, пре него што се укорени и почне насилно да влада над вама. У том случају ћете се силно намучити док је не истргнете. Наиме, једна је ствар ишчупати из земље травку, а сасвим друга – ишчупати велико дрво.”
“Злом се на зло може узвратити не само делом него и речју и самим изразом лица. Неко о себи мисли да на зло не узвраћа злом на делу; међутим, испоставља се да узвраћа речју или изразом лица. Он добија такав израз, чини такве покрете и баца такве погледе, који смућују и повређују брата. У томе се садржи – узвраћање на зло злом. Други се труди да на зло не узврати злом, ни делом, ни речју, ни изразом, ни покретом; он, међутим, у срцу потхрањује озлојеђеност на брата, потхрањује огорченост, која такође има карактер злопамћења. Увиђате ли како су различита расположења?”
“Неки, опет, не задржава у срцу ни најмању озлојеђеност на брата. Међутим, ако чује да је неко тог брата ожалостио, да су га прекорели или да су га понизили, он, слушајући то, не престаје да се радује. Испоставља се да он на тај начин на зло узвраћа злом у скривености свога срца. Неки не потхрањује злобу у срцу нитисе радује ако чује за понижење онога, који га је увредио. Он чак и жали ако увреде онога, који је њега увредио, али се не радује његовој добробити. Ако види да је овај прослављен или успокојен, жалости се због тога. И то је један од видова злопамћења. Он је лакши од горенаведених, али им такође припада. Сваки од нас је дужан да се радује добробити свога брата и да, сразмерно својој снази, помаже тој добробити, чинећи све, што зависи од њега, да би угодио брату и да би га успокојио.”
“Како да се исцелимо од злопамћења? – Моли се од свег срца за оног који те увредио, говорећи: ‘Боже, помози брату и мени молитве његове ради.’ На тај начин ће се онај, који страда од злопамћења, као прво, молити за свог брата, што служи као знак милосрђа и љубави, а као друго, смириће се (унизиће се) пред братом, просећи за себе помоћ ради његових молитава. Зар се тамо, где постоји милост, љубав и смирење, може појавити срџба, злопамћење или нека друга страст? Исправно је рекао авва Зосима: ‘Чак и ако ђаво позове у помоћ све демоне и ако покрене сва лукавства своје злобе, смирење заповести Христове поништиће и поразити његову препреденост, ма каква она била.’ Други старац је рекао: ‘Онај, који се моли за непријатеља, није злопамтило.’ Темељно проникнувши у оно што слушате, извршите то и на делу. Истину вам говорим: уколико не будете извршавали и на делу, не можете се научити искључиво слушањем речи. Зар ће онај, који жели да изучи неку уметност, моћи то да учини само објашњавањем речима? Он се обавезно мора прихватити дела, и оно је у почетку повезано са грешкама: на тај начин он и ради, и квари своје дело. Међутим, ако се стално труди и трпи, постепено ће се научити уметности, уз помоћ Бога Који мотри на његов труд и на његову добру вољу. Ми, међутим, не прихватајући се дела, хоћемо да уметност, која превазилази све остале (уметности) изучимо само путем слушања! Да ли је то могуће? Браћо! Док год будемо имали времена, пазићемо на себе и усрдно ћемо се трудити.”[33]
“Настојатељу браће! Старај се о њима скрушенога срца, испуњеног благошћу и милошћу. Поучавај их врлини и делом и речју, а посебно делом, зато што је пример делотворнији од речи. Ако си телесно довољно снажан, буди за браћу пример телесног труда. Ако си слаб, делуј на њих (на браћу) благим душевним устројством и плодовима Духа, које је набројао Апостол: љубављу, дуготрпљењем, радошћу, миром, добротом, милосрђем, вером, кротошћу и уздржањем од свих страсти (в.Гал5,22-23). Не узнемиравај се прекомерно због преступа који се догоде, него без пометње укажи на штету која произилази из таквог преступа. Ако прекор или казна буду неопходни, обрати пажњу на лик и одабери погодно време. Немој често злостављати због ситних сагрешења, као да си праведник којем је туђа свака грешка. Не разобличуј често, јер то оптерећује: навикнутост да се слушају честа разобличења доводи разобличаванога до озлојеђености и немара. Не заповедај као господар, него смирено предложи, као да се саветујеш са браћом. Таква реч се лакше прихвата, у већој мери подстиче на покорност и угодно делује на ближњег.”
“У време пометње, кад ти се брат супротстави, уздржи свој језик, како му не би нешто изрекао у гневу. Не допусти свом срцу да се узноси над њим. Сети се да је он твој брат, образ Божији, и да га искушава ваш заједнички непријатељ. Буди милосрдан према њему, да га ђаво не би ранио твојом срџбом и заробио, а затим и погубио злопамћењем; нека због наше неразборитости не пропадне душа за коју је умро Христос. Сети се да ћеш и ти, ако се разгневиш, бити осуђен за гнев. Буди свестан своје сопствене слабости и покажи састрадање према брату. Захвали Богу што ти је дао прилику да опростиш свом брату и да тиме добијеш опроштај за своја сагрешења, која су далеко важнија и бројнија од његових. Опраштајте, и опростиће вам се (Лк 6,37), рекао је Господ. Да ли ти се чини да ће твоје дуготрпљење послужити брату као узрок повреде? Међутим, Апостол нам је заповедио да зло побеђујемо добрим, а не да злом побеђујемо добро (в.Рим 12,21). И Свети Оци кажу: ‘Посаветуј ближњег, јер ћеш, уколико те привуче гнев, тиме удовољити само својој страсти.’ Ниједан разборит човек неће срушити своју кућу да би изградио кућу ближњем. Ако се пометња настави, насилно задржи своје срце у границама кротости и помоли се на следећи начин: ‘Милосрдни и човекољубиви Боже! Ти си нас, по Својој неизрецивој доброти, створио ни из чега, да бисмо се наслађивали Твојим добрима. Кад смо преступањем заповести отпали од Тебе, Ти си нас призвао к Себи крвљу Твог Јединородног Сина, Спаситеља нашег. Дођи и сада и помози нашој слабости, припрети узбурканости нашег срца као што си некада припретио усталасаном мору, да се не бисмо и један и други у истом часу, будући умртвљени грехом, лишили Твог усиновљења и да нам Ти не би рекао: Каква је корист у крви Мојој, кад будем силазио у пропаст (Пс 29,10). Заиста вам кажем, не познајем вас (Мт 25,12), јер су се ваше светиљке угасиле због недостатка јелеја (уља).’ Након те молитве, кад се укроти срце, моћи ћеш, према апостолској поуци, да га смирено и разборито с љубављу разобличиш, уразумиш, исцелиш и поправиш, као болестан уд сопственог тела (в.2Тим4,2). Тада ће и брат, разумевши своју озлојеђеност, с поверењем прихватити поправљање: ти ћеш својим миром умирити и његово срце. Нека те ништа не разлучи од свете Христове заповести: Научите се од Мене; јер сам Ја кротак и смирен срцем (Мт11,29). Пре и више од свега морамо се побринути за мирно устројство душе, не допуштајући да срце обузме пометња, нити под привидно оправданим изговорима, нити ради заповести. Требало би поуздано да знамо да, управо ради достизања љубави и чистоте срца, настојимо са свом могућом брижљивошћу да испунимо заповести. Тако управљај браћом и чућеш божанствену реч, која обзнањује: Ако одвојиш драгоцено од рђавога, бићеш као уста Моја (Јер 15,19).[34]
 
Изводи из дела преподобног Исаије Отшелника
 
“Нама је превасходно неопходно смиреноумље. Нека нам реч ‘опрости’ свагда буде спремна као одговор на сваку непријатну реч и на сваки непријатан поступак према нама. Смиреноумљем се кидају све мреже нашег противника, ђавола.”[35]
“У сваком делу сматрај себе сасвим ништавним, и твоје мисли ће свагда бити непомућене.” (З.сл.)
“Врлина се раћа од избегавања препирки, злопаћења (тела), смирења, од сталног одсецања сопствене воље уз духовно разумевање, од неповерења у своју праведност, од пажње која је стално усредсрећена на сопствене грехове.” (1.сл.)
“Ако у нечему погрешиш, не прикривај своју погрешку лажима. Поклони се и кажи: ‘Опрости ми.’ Грешка ће се тиме исправити.” (3.сл.)
“Ако ти неко упути увредљиву реч, не допусти свом срцу да се узохоли пред братом. Пре него што гнев почне да дејствује у теби, приморај себе да се поклониш пред оним, који те увредио. Гневу претходи понижавање ближњег.” (3.сл.)
“Ако те неко због нечега прекори, не дозволи себи да се разљутиш на онога, који те ражалостио. Не упуштај се у расправу да ли је учињено разобличење праведно или неправедно, него реци: ‘Опрости ми.’ Такво понашање ће повести младога (тј. почетника) ка напредовању.” (3.сл.)
“Ако пожелиш нешто што не жели брат који живи поред тебе, одсеци своју вољу да не би дошло до препирке и да се брат не би ражалостио.” (3. сл.)
“Ако брат, који ти је дошао у келију, почне да празнослови, напусти га. С љубављу му реци: ‘Опрости ми! Ја сам слаб и не могу да поднесем такве речи!'” (3.сл.)
“Ако чујеш за грех свога брата, никоме не преноси такве гласине, јер ћеш тиме задати смртну рану својој души.” (4.сл.)
“Ако неко у твом присуству почне да куди брата, немој ћутати и немој се стидети пред оним, који га прекорева. Немој се сагласити са њим, не дозволи да сагрешиш пред Богом, него му смирено реци: ‘Опрости ми, брате, ја сам грешник и достојан сам сваког сажаљења. Тај порок, о којем говориш, припада мени, и ја не могу да слушам како га разобличујеш.'” (4.сл.)
“Ако ти брат учини зло и ако неко у твом присуству почне да га клевета, потруди се да сачуваш своје срце, како се у њему не би обновило осећање озлојеђености на брата. Сети се мноштва својих сагрешења пред Богом и ако хоћеш да ти Он опрости, не узвраћај ближњем на зло злом.” (4.сл.)
“Ако чујеш да се брат рђаво понео према теби и ако се после тога негде сретнеш с њим или он дође код тебе, благонаклоно га прихвати, с радосним поздравом и изразом. Не говори му о ономе, што си чуо о њему, нити га питај: ‘Зашто си говорио то и то’, јер је у Причама речено: Ко се опомиње зла, законопреступник је (Пр 12,16 према црквенословенскомпреводу)” (4.сл.)
“Ако се, док безмолвствујеш у келији, сетиш некога ко ти је учинио зло, устани и од срца се помоли Богу за њега, како би Бог опростио ономе, који је учинио зло. Тако ће се помисао на освету удаљити од тебе.” (4. сл.)
“Ако те, док безмолвствујеш у келији, обузме слабост, не падај у малодушност него заблагодари Богу. Ако видиш да се услед слабости твојој души прикрада пометња, обрати јој се (души) саветом и утехом: ‘Ова слабост је кориснија од слабости каква ме очекује у паклу, у коју ћу пасти ако не будем чврст и истрајан у трпљењу’ Услед таквог размишљања утихнуће пометња у теби.” (4.сл.)
“Добро пази да, полазећи да се причестиш Светим Тајнама, не осећаш злобу према брату, јер ћеш тиме нашкодити самоме себи.” (4.сл.)
“Ако ти брат, којег је обузела малодушност, упути грубу реч, ти је с радошћу прихвати. Испитујући своје помисли на суду Божијем, открићеш да си својим сагрешењем дао повода да те ражалосте.” (5.сл.)
“Ако неко у твом присуству прекорева и понижава свог брата, не дозволи себи да обратиш пажњу на ову клевету, јер ће се у противном и теби десити непријатност.” (6. сл.)
“Не потхрањуј у срцу злу мисао ни према коме, јер ће онда сав твој труд на побожности бити узалудан.” (6. сл.)
“Нека твоје срце буде чисто и благонаклоно према свима, и у себи ћеш видети мир Божији.” (6. сл.)
“Отров скорпиона разлива се по читавом телу и позлеђује и само срце онога, којега је ујео; исто тако делује и осећање злобе према ближњем. Њеним отровом бива рањена душа, и лукава злоба погубљује онога, који је њоме заражен. Онај који жели да свој подвиг и врлину сачува од повреде, настоји да што пре удаљи од себе скорпиона: злобу и лукавство.” (6.сл.)
“Три врлине непрестано просветљују ум: неналажење зла ни у једном човеку, доброчинства онима који су нас ражалостили и подношење недаћа које су нас сустигле без пометње.” (7.сл.)
“Из ове три врлине рађају се три, које су веће од њих: неналажење зла у људима рађа љубав, доброчинствима, учињеним онима који чине зло, задобија се мир, а непомућено трпљење недаћа које нам се догоде рађа кротост.” (7.сл.)
“Четири врлине ограђују душу и омогућују да предахне од пометње, какву узрокују непријатељи – демони: милост, негневљење, дуготрпљење и заборављање увреда.” (7. сл.)
“Четири порока помрачују душу; мржња према ближњем, понижавање ближњих, завист и роптање.” (7. сл.)
“Постоје четири разлога због којих у човеку јача страст гнева: због склоности да се прима милостиња и да се она расподељује, због извршавања своје воље, због жеље за поучавањем других и због мишљења о себи као о разумном.” (7.сл.)
“Ако прећутиш кад те неко прекори због нечега што си – или што ниси – учинио, поступићеш саобразно Исусовој природи. Ако почнеш да приговараш, говорећи: ‘Шта сам учинио’, поступићеш онако, како није својствено тој природи; ако пак одговориш истом мером, поступићеш сасвим противно Исусовој природи.” (б.сл.)
“Научи свој језик да говори: ‘Опрости ми’, и у тебе ће се уселити смирење.” (9.сл.)
“Бог је Светом Апостолу Петру показао да ниједног човека не треба сматрати оскрнављеним или нечистим.” (в. Дап 10) (10. сл.)
“Онај, чије је срце задобило светост, видеће све људе као свете. Онај, чије је срце огрезло у страсти, никога неће сматрати чистим. Он мисли да су сви слични њему; он у свом срцу одмах осети незадовољство, ако се пред њим према некоме односе са одобравањем. На тој основи пазите да никога не прекоревате, нити отворено (устима) нити у срцу.” (10. сл.)
“Уколико је човек лењивији, утолико је снажније његово преузношење, и он се, у свом срцу, сматра пријатељем Божијим. Међутим, кад прихвати подвиг и кад се ослободи страсти, неће се усудити ни очи да подигне ка небу.” (10. сл.)
“Ни у једном подвигу и ни у каквој невољи не смемо се предавати унинију (чамотињи) и слабости. Потрудимо се од свег срца и Бог ће нас, верујем, придружити збору светитеља Својих.” (10. сл.)
“Потребно је да човек са великим смирењем душе и тела излива обилне молитве пред Богом, како ни у једном делу не би задобио славољубиво мишљење о самоме себи, како се не би сагласио са људским похвалама, како га не би ражалостиле људске увреде и како би се, у односу на оне што га вређају, његово срце умирило сећањем на сопствене грехове.” (10. сл.)
“Ни пред онима које волиш не допусти својим устима да изнесу горку реч о онима, што те прекоревају.” (10. сл.)
“Никога немој прекоревати, али никога немој ни хвалити. И једно и друго је суд, који нам је Бог забранио (Лк 6,37) и израз преузношења над ближњим.” (10. сл.)
“Брижљиво ћемо мотрити на себе, да се у нама не би појавили мржња и непријатељство, јер је у случају да се они појаве немогуће угодити Богу.” (12.сл.)
“Кад неко непрестано размишља о последњем дану свог живота и о оним казнама, којима ће бити изложен због својих сагрешења, не долази му помисао о осуђивању других. Болно ишчекивање вечних мука нагриза његово срце. Пред очима његовог ума налази се призор вечних мука, и он му не допушта да га расеје испразна радозналост. Његово поучавање је разблажено жалошћу. Његове речи не служе гордом поучавању ближњих, ма како да је немаран њихов живот. Он се не брине о храни. Уколико му неко учини милост, он, због дубоког познања своје огреховљености, неће због те милости осетити утеху. Будући изложен срамоћењу, неће узвратити са гневом. Трпељиво ће подносити увреде, знајући да их је достојан. На његовим уснама се никад не види смех. Он одмахује главом и тешко уздише, сећајући се оног страшног суда пред који треба да стане. Ако чује расуђивање о нечему, без обзира да ли је оно добро или лоше, не изриче своје мишљење. Оно (расуђивање) не привлачи на себе нити његову пажњу, нити његов слух. Услед тешког бола који обузима његово срце, његове очи обилно изливају поток суза. Уколико је син знаменитих родитеља, он утолико више јадикује, јер га утолико већа срамота очекује на суду, пред мноштвом посматрача који га познају. Созерцавајући приуготовљени престо суда, он не обраћа пажњу на то, ко је међу људима добар а ко је зао. Уколико се с њим у тамници нађу и други заробљеници, он ни на који начин не општи са њима, нити разматра шта да каже или учини за своје оправдање и избављење: Јер ће сваки своје бреме носити (Гал 6,5). Кад га поведу на губилиште, његово лице је мрачно, а очи оборене ка земљи. Нико од људи се не усуђује да прозбори реч у његову заштиту, јер сваки стрепи за себе. Он пак исповеда и признаје учињена сагрешења, и сматра да је заслужио осуду и казну.” (14. сл.)
“Онима, који су задобили смиреноумље, Бог открива њихова сагрешења како би их они познали и покајали се због њих. Ако се смиреноумљу присаједини и плач, то ће из срца истерати седам демона, и омогућити души да узнапредује посредством њених подвига и врлина. Оне, који доспеју у такво стање, неће помести људске увреде. Виђење грехова служи нам као свеоружје; оно чува од гнева и осветољубивости, и даје снагу да се издрже недаће које нас сустигну. Каква увреда може да дотакне оне, који непрестано разматрају своја сагрешења пред лицем Божијим?” (16. сл.)
“Напротив, ако дозволиш себи да будеш побеђен, ако не поднесеш реч свог ближњег и ако му озлојеђено одговориш, у твом срцу ће се подићибитке. Оне ће ти одузети мир, јер ће те подсећати на речи које су ти упућене и учиниће да жалиш због онога чиме си узвратио. Мучиће те размишљање о томе: блаженима ћеш називати отшелнике, који живе у усамљеништву, и твоје срце ће отврднути према ближњима, као према онима који немају љубави.” (16. сл.)
“Потруди се да задобијеш трпљење и љубав: трпљењем се побеђује гнев, а љубављу ћеш се исцелити од жалости. Моли Бога да ти подари ове врлине. Љубав и дуготрпљење заустављају (гасе) гнев који се креће противприродно, али задржавају природно дејствовање гнева, који тада устаје против демона. Ако будеш имао смиреноумље и плач, свагда ћеш бити у миру са ближњима.” (16. сл.)
“Ако неко ради Бога и очувања мира претрпи увредљиве речи грубог и неуког човека, назваће се сином мира. Он ће бити способан да у стање узајамног мира доведе свој дух, душу и тело. Кад ова три саставна дела човека буду међусобно сагласна, прекратиће се дејствовање свих који се наоружавају против закона ума и срушиће телесно мудровање. Син мира, који је доспео у то стање, постаје обитавалиште Духа Светога, јер је претходно постао својина Духа Светога, Који се више не одваја од њега.” (16.сл.)
“Смиреноумље омогућује да се поднесу увреде.” (16.сл.)
“Црв уништава дрво које нагриза, као што и злоба трује срце које је потхрањује.” (17.сл.)
“Ко своју душу отвара пред Богом, добија силу да без пометње поднесе прекоре. Сузе таквог подвижника не скрнаве се никаквом примесом која потиче од људских побуда.” (17.сл.)
“Напуштање самопрекоревања значи напуштање негневљења.” (17. сл.)
“Не потхрањуј непријатељство према било ком човеку, јер у противном Бог неће прихватити твоје молитве. Буди у миру са свима, и стећи ћеш одважност у молитви.” (17. сл.)
“Не пожели да слушаш о искушењима каква су сустигла човека који те увредио, како му се не би светио у срцу.” (17. сл.)
“Пази на себе; ако те савест прекорева због тога, што се брат жалости због тебе, не занемаруј те опомене савести, него се поклони брату и смиреним гласом затражи од њега опроштај. Потруди се да добијеш опроштај.” (17.сл.)
“Чувај се да не будеш окрутан и суров према брату. Сви ми трпимо насиље заједничких непријатеља – демона.” (17.сл.)
“Ако те нападне завист, сети се да смо сви ми – удови Христови. На тој основи и част и бешчашће свакога од нас припадају свима нама. Такво размишљање ће те успокојити.” (17.сл.)
“Ако те помисао присиљава да о брату кажеш нешто рђаво, помисли, колико ће се брат ражалостити кад чује твоје мишљење о њему, и колико ћеш се стидети да се након тога сусретнеш с њим. Таквим размишљањем моћи ћеш да се уздржиш од клеветања.” (17. сл.)
“Ако осетиш рђаву жељу да понизиш брата, сети се да ће те Бог зато предати твојим непријатељима. То ће зауставити твоју намеру.” (17.сл.)
“Господ је у Јеванђељу рекао: Ако опростите људима caгpјешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески. Ако ли не опростите људима сагрјешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрјешења ваша (Мт6,14-15). Страшна је и претећа реч Господња! Ако видиш да твоје срце није према свима чисто, пази да нешто не тражиш од Бога. Показаћеш непоштовање према Богу кад се, будући грешник и потхрањујући у себи огорченост према себи сличном човеку, усуђујеш да од Онога, Који гледа на срца, тражиш да опрости твоја сагрешења. Онај, који се моли у таквом расположењу, није у стању да се моли умном молитвом. Он се моли само устима, не разумевајући самога себе и не припадајући самоме себи.” (18.сл.)
“Онај што жели да се моли истинском умном молитвом, коју Дух Свети покреће у чистом срцу дужан је да, пре него што приступи молитви, брижљиво испита самога себе и да види да ли се у његовом срцу угнездило непријатељство према било коме. Ако се у њему крећу и помућују га мржња и гнев и ако се моли у таквом расположењу, он онда само заварава самога себе. Бог га неће услишити, јер се његов ум, узнемирен и покраден страшћу, не моли. Мислећи да се моли, он само спољашњошћу испуњава уобичајено правило.” (18.сл.)
“Онај, који жели да принесе чисту молитву, дужан је да најпре брижљиво испита свој ум и да размотри да ли је прихватио злобне помисли. Пре него што се обратиш Господу молећи Га да те помилује, неопходно је да ти опростиш ближњем и да га помилујеш. Пре него што почнеш да молиш Господа да се не опомиње твојих грехова, вољних и невољних, потребно је да и ти заборавиш ожалошћења и увреде које ти је нанео ближњи. Ако то не учиниш, узалуд ћеш се молити, јер те Бог неће услишити.” (18.сл.)
“Опроштај грехова добићеш у оној мери, у којој опростиш ближњем.” (18. сл.)
“Разгледај своје срце. Да ли си га у погледу свих људи очистио од злопамћења? Бог је Истина, и захтева да Му се служи истином, а не само речима које се изговарају језиком. Због тога обради своје срце тако, да се из њега добровољним заборавом искорени свако сећање на увреду и ожалошћење.” (18.сл.)
“Сваки човек самога себе припрема за пакао или се ослобађа од њега; не постоји ништа чвршће од воље и она се, према слободи која јој је дата, приклања или животу или смрти. Блажени су они, који су заволели вечни живот! Они се том љубављу чувају од спотицања.” (18.сл.)
“Против помисли злопамћења које те муче потребно је да се подвизаваш у труду и зноју лица, у дубини срца, како ти оне не би задале тешку рану, чије ће исцелење бити веома тешко. У том подвигу ће ти помоћи непрестано сагледавање сопствених грехова. Налазећи се у таквом расположењу, ти ћеш – ако дознаш да су те увредили – лакше истерати из душе сваку жељу да се осветиш.” (18.сл.)
“Страх од пакла обуздава онога, којег мучи гнев и који намерава да ономе, ко га је увредио, узврати неким злом. Он (тај страх) му каже: ‘Несрећниче! Ти молиш Бога да ти опрости твоје грехове, а гневиш се на свог брата и немилосрдно оглашаваш његова сагрешења! Знаш ли шта се тиме показује? Тиме се показује да још обитаваш у својим гресима и да за њих ниси добио ни најмањи опроштај.'” (18. сл.)
“Ако твоје срце омекша и отуђи се од сваког осећања злобе према ближњем, добићеш Божију милост. Ако је твоје лукаво срце немилосрдно према ближњима, знај да те Бог још није поменуо. Опрости ми!” (18.сл.)
“Човек, који још није достигао првобитно, непорочно и природно стање, по угледу на Сина Божијег, нека буде уверен да његов подвиг још није донео никакав плод.” (18.сл.)
“Сваки човек, који је примио Свето Крштење, обавезан је да разапне све противприродне, лукаве нагоне којима се Адам заразио приликом пада, услед којих се лишио свете славе и био збачен у вечни стид и срамоту.” (18.сл.)
“Нека се ум одважно подвизава! Нека презре и омрзне све, што високо цене телесни људи! Нека до краја живота буде непомирљиви непријатељ свега испразног! Адамове синове у греховно ропство бацају следеће вође и предводници зла: пропадљиви добитак, земаљска слава и част, наслађивање и неговање тела, украшавање одећом и брига о телесној лепоти. Тиме се потхрањују чулност и сластољубље – оне страсти, које је змија улила у Евина уста и по којима препознајемо да смо Адамови синови. Присуство страсти у нама разобличују лукаве помисли, које кључају у нама и чине нас непријатељима Божијим.” (18.сл.)
“Блажен је онај, који се са Христом разапео, умро, био погребен и васкрсао у обновљеној природи, ко следи свете стопе Исусове. Син Божији је постао човек да би Му се Његови следбеници уподобили смиреноумљем, нестјажатељством (добровољним сиромаштвом), пониженошћу у свету, подношењем увреда и изругивања, немаром према телу, презирањем наговора лукавих демона. Онај, који победи страсти и доспе у такво стање, тај је Христов, тај је син Божији и брат Исусов.” (18.сл.)
“Господ је рекао: Заиста, заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као дјеца, нећете ући у Царство небеско (Мт18,3). Како поступају деца? Када га казне, дете плаче; радује се с радоснима; када га прекоревају, дете се не гневи, а када га хвале, оно се не горди. Ако му претпоставе другога, њега не мучи љубомора; ако му одузму нешто што му припада оно се не збуњује; ако му оставе наследство, дете је према њему равнодушно; оно се ни с ким не суди, не упушта се ни у какве расправе, не мрзи никога од људи. Када живи у сиромаштву, дете не јадикује због тога, а кад живи у богатству не преузноси се. Кад види жену, не осећа жељу; сластољубље и многобрижност немају власт над њим. Оно никога не осуђује, никоме не господари, никоме не завиди, не хвали се оним што не зна; не подсмева се ближњима због њихових телесних мана, ни према коме не гаји непријатељство; није лицемерно, не тражи световне почасти, не сакупља богатство, страни су му среброљубље, дрскост и свадљивост; не поучава друге услед страсне побуде надмености; ни о чему не брине, и ако му свуку одећу, не тугује због тога; не следи сопствену вољу, не плаши се ни глади, ни злочинаца, ни звери, ни рата, ни прогона. Такви су и они, о којима је наш Господ, Исус Христос, рекао: Заиста, заиста вам кажем: ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско!” (26. сл.)
“Каква су то дела истинских младенаца (истинске деце), која од нас захтева Господ? Tо објашњава Апостол следећим речима: Одбацивши, дакле, сваку злобу и свако лукавство и лицемјерје, и завист и сва оговарања (l Пт2,1). Да ли си из тога, брате, разумео значење речи нашег Господа Исуса: Заиста, заиста вам кажем: ако се не обратите и не будете као дјеца, нећете ући у Царство небеско. Страшне су те речи, које је Господ изговорио и потврдио заклетвом: Амин, амин (заиста, заиста) вам кажем. Онај, Који је изговорио те речи, Сам је Амин (Истина). Како каже Апостол, Немајући у кога већег да се закуне, Бог се закле Самим Собом (Јев 6,13). Брижљиво ћемо проникнути у те речи и са страхом и трепетом стално ћемо се бринути за извршење тих речи. Ма какво искушење да се приближи нашој души, трудићемо се да запамтимо речи Господње, потврђене заклетвом: Амин, амин (заиста, заиста) вам кажем: ако се не обратите и не будете као дјеца, нећете ући у Царство небеско. Нека нам ове речи буду штит, ма колико пута да нас ђаво рани стрелом огорчења на ближњег, ма колико пута да нас рани и сам ближњи, прекором, лажима или одрицањем послушности, чак и кад би та послушност била његова обавеза. Нека речи Господње буду наш штит кад у нама дејствује лукаво огорчење, настојећи да у нама побуди рђаву успомену на оно увредљиво, што нам је учинио ближњи, и на тај начин помрачи нашу душу гневом и мржњом. Сећајући се ових речи Господњих, ко их се неће уплашити? Који је то мудрац, који жели да спасе своју душу и да избегне паклене муке, који неће из свог срца избацити свако негодовање против ближњег? Ко, у жељи да не буде избачен из Царства небеског, неће из свог срца избацити сваку мржњу? Страшна је и кратка реч коју је изговорио Господ: Амин, амин (заиста, заиста)вам кажем: ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско. Та реч је тешка за оне, који следе вољу своје пале природе, за оне који воле свет, за оне који не прихватају да Дух Свети и сад нисходи на изабранике Божије и испуњава их Својим даровима. Кад се спусти на њих, Дух им дарује заборав свакога зла и истовремено им предаје Своје учење: Он им предаје кротост, која замењује гнев; Он им предаје мир, који замењује непријатељство; Он им предаје смиреноумље, које замењује склоност ка расправама и свадљивости; Он им предаје љубав, која замењује мржњу; Он им предаје дуготрпљење, које замењује малодушност. Таква својства задобијају они, што су се удостојили препорођења.” (26. сл.)
“Брижљиво мотри на себе и укрепљуј се у вери; очима ума гледај на нашег Господа, Исуса Христа Који је, будући Бог и имајући неизрециву славу и величанство, нас ради постао човек, остављајући нам примјер, да идемо Његовим стопама (l Пт2,21). Себе је неизрециво понизио узевши обличје слуге (Флп2,7). Он нам се јавио као убоги и равнодушноје подносио понижења. Претрпео је многе и тешке увреде и срамоћења. Над Њим се савршило пророштво Писма: Као јагње на заклање вођен би и као овца нијема пред онијем који је стриже не отвори уста својих. Од тјескобе и од суда узе се (Ис53,78). Он је нас ради прихватио смртну казну, којој су претходила и коју су пратила страшна изругивања, ударци и мучења. Следећи Њега и због испуњења Његове заповести, због очишћења наших грехова, дужни смо да трпељиво и усрдно подносимо, ако праведно или неправедно будемо изложени прекорима и клеветама. Зашто бих много причао? Ако нас буду прогонили до смрти, поћи ћемо и у смрт као што овце иду на заклање, као што бесловесна животиња иде на погубљење, не противуречећи и не супротстављајући се. Ако то буде могуће, замоли да те поштеде. Ако пак буде немогуће, ти ћути у великом смирењу.” (28. сл.)
“Брижљиво пази на себе, и гнушај се љубави према старешинству, тражења људске славе, почасти и похвала, одговорности која ће те подстаћи да помислиш да нешто значиш или да имаш неку врлину, да си бољи од свог брата, или бар њему раван. Све то омрзни потпуном мржњом, као узрок душевне пропасти, вечне смрти и вечних мука. Одсецај мрску пожуду и телесну сласт чак и у њиховим најмањим испољавањима. Не дозволи себи да се било коме слободно обраћаш; не приближавај се телу ближњег и без особите потребе не гледај чак ни његово лице. Не узимај превремено ни најмању количину хране. Очувавши и утврдивши себе у ситницама, нећеш пасти ни у тешка сагрешења. Онај, који запостави ситнице, постепено силази у погубан пад.” (28. сл.)
“Брижљиво пази на себе, и искрено и свом душом себе сматрај за последњег од свих хришћана и за највећег грешника. Нека твоја душа непрестано обитава у плачу, у смирењу и у уздасима. Свагда пребивај у молчанију, као онај који је недостојан да говори и који ништа не зна. Нипошто немој говорити ако то није неопходно.” (28. сл.)
“Брижљиво пази на себе, свагда се сећајући и свагда имајући пред очима вечни огањ и вечне муке. Духовно посматрај грешнике који су тамо осућени и који се тамо муче. Сматрај да више припадаш њима, него онима што живе на земљи.” (28. сл.)
“Брижљиво пази на себе, и помисли да је наш Господ, Исус Христос, умро за нас, да нас је искупио Својом крвљу, да је васкрсао и саваскрсао нас са Собом. Из тог разлога си и ти дужан да више не живиш у својој палој природи, него у Господу. Веруј да се свагда налазиш пред Њим и да Он мотри на твоје срце.” (28. сл.)
“Брижљиво пази на себе, и увек буди спреман да се потпуно покориш вољи Божијој, чак и кад би с том покорношћу била повезана мала или велика недаћа, чак и ако би твој живот био у опасности, чак и ако би затим уследила насилна смрт. Свагда очекуј велика и страшна искушења, недаће, невоље и страшну смрт, како те они не би затекли неспремног.” (28. сл.)
“Брижљиво пази на себе, и нипошто себи не допуштај да размишљаш о нечему, што није богоугодно. Бог је свуда присутан и све види. Кад пожелиш да нешто кажеш или учиниш, да са ближњим ступиш у било какву везу, да окусиш храну или пиће, да спаваш, једном речју, кад намераваш да приступиш било каквом послу, најпре размотри да ли је то сагласно са заповешћу Божијом. Наведи разлог који те подстиче да тако поступиш. Говори и поступај као пред погледом Божијим, с циљем да кажеш и учиниш једино оно, што је Богу угодно. На тај начин, задобићеш блискост са Богом и велику одважност пред Њим.” (28. сл.)
“Брижљиво пази на себе, и ако те неко увреди па се због тога ражалостиш или разгневиш, ти ћути и не допусти себи да у то време кажеш нешто недолично. Кад молитва успокоји твоје срце, кратко и мирно разјасни то са братом. Ако буде потребно да разобличиш брата, а ти у том тренутку приметиш да те помућује гнев и да си растројен, ништа не говори брату, да се не би још више помутио. Тек кад и ти и брат будете у добром и кротком расположењу, можеш да му се обратиш, али га немој разобличавати и прекоревати, него му објасни ствар с великим смиреноумљем.” (28. сл.)
“Брижљиво пази на себе да ни у чему не тражиш своју вољу или свој спокој – ни у речима, ни у делима, ни у мислима. Постарај се да у свакој прилици испиташ и поуздано откријеш шта је то, што је сагласно са Божијом вољом, а затим то изврши одлучно и у потпуности, чак и ако је то извршење повезано с великим трудом. Они, који тако поступају, уистину дејствују и трпе Царства небеског ради. Од свег срца веруј да је последовање вољи Божијој неупоредиво корисније од сваког поступка заснованог на домишљању људске мудрости. Божија заповест садржи у себи живот вечни.” (28. сл.)
“Брижљиво пази на себе, као да се непрестано налазиш пред Богом. Ни на кога не полажи наду: сву своју веру управи на Бога и једино се у Њега уздај. Ако ти је нешто потребно, моли Бога да ти Он то подари по светој вољи Његовој. Сматрај да си све што имаш добио од Бога, а не од некога другог. Да ли у нечему оскудеваш? Не жалости се, и не негодуј ни на кога. Лишавање поднеси усрдно и без пометње, помишљајући да си због својих грехова достојан многих недаћа. Не прибегавај људским средствима и реци самоме себи: Ако Бог буде благоволео да ме помилује, Он може то да учини.’ Бог ће послати све што је потребно ономе, који се руководи таквим начином размишљања.” (28. сл.)
“Брижљиво пази на себе, и ништа не примај док се не увериш да си оно, што ти се нуди, задобио праведним средствима, и да ти то шаље промисао Божији. Тада оно што ти се даје прихвати без икакве сумње. Ако пак дознаш да је оно, што ти се нуди, стечено неправдом, насиљем, преваром или лукавством, одбиј такав дар. Боља је ситница са страхом Божијим него ли велике ризнице без страха (Пр 15,16)” (28. сл.)
“Брижљиво пази на себе и с присилом се научи на молчаније, како би ти Бог подарио да напредујеш у врлини. Када искрсне потреба да говориш, најпре размисли да ли је та потреба оправдана, и шта је Богу угодније: да ли да говориш или да сачуваш молчаније. Кад се увериш да треба да говориш, отвори уста са страхом Божијим. Нека ти лице буде оборено ка земљи, и нека твоја реч буде изговорена с поштовањем и како доликује. Кад ступиш у разговор са пријатељем, не говори много и пожури да заћутиш. Кад те нешто упитају ти одговори, али само онолико, колико је уистину потребно. Не говори ништа осим онога, што је неопходно.” (28. сл.)
“Брижљиво пази на себе и, као што се уздржаваш од блуда, тако се уздржавај да те не привуче пожуда очију, слуха, језика и додира. Нека твоје очи стално буду управљене на твоје рукодеље. Посебно пази да не гледаш на жене, па чак ни на особито лепе мушкарце. Не допусти себи да слушаш онај разговор, у којем се осуђују туђа дела. Брате! Ако сматраш да су ови савети душекорисни, потруди се да их следиш, а Бог ће ти помоћи и заштитиће те у часу искушења.” (28. сл.)
Међу осталим поукама, Света Црква завештава монаху, који прима постриг, и следеће: “Не претпостављај ништа Богу, не љуби већма него Бога ни оца, ни мајку, ни браћу, нити иког свог, нити себе самог, нити царства света, или било какав покој и част; не избегавај сиромаштво него остани до смрти у њему; не избегавај ни злостављање ни понижавање од људи, нити ишта друго сматрај да је тешко, јер ћеш сметати себи у идењу за Христом, него увек гледај на добра оних који са надом живе по Богу, мислећи на све Мученике и Преподобне, који та добра стекоше многим знојем, и трудом, и потоцима крви, и смрћу… Буди разборит у свему, пострадај као добри војник Господа Христа Који, иако Сам Бог и Господ наш, будући богат милошћу, ради нас осиромаши, да бисмо се ми обогатили Његовим царством. Треба стога и ми да постанемо подражаваоци Његови, и да Њега ради сносимо све, напредујући у заповестима Његовим дан и ноћ. Сам Господ рече: Ако ко хоће за Мном да иде, нека се одрече себе и узме крст свој и иде за Мном, што значи бити увек готов, по цену живота, на свако испуњење Његових заповести, јер имаш и да гладујеш, и да жеђујеш, и да наготујеш, и да будеш вређан и исмеван, ружен и гоњен, и да будеш изложен многим другим невољама које одликују живот по Богу. И кад све то претрпиш, радуј се, вели Господ, јер је награда твоја велика на небесима, у Христу Исусу Господу нашем, Коме слава вавек. Амин.”[36]
Света Црква, изговоривши ово изложење свог духовног начина размишљања, у којем је показано чудесно сједињење заповести Христових са крстом Христовим, захтева од онога, што прима постриг да он, као прво, исповеди истину тог изложења, а као друго да обећа да ће га следити. Онога, који ступа у монаштво, она пита: “Да ли све ово тако исповедаш, са надом у моћ Божију, и да ли обећаваш да ћеш у овоме истрајати до краја живота свог, благодаћу Христовом?” Осим тога, постриг се даје само ономе, који овде изложено учење Свете Православне Цркве признаје за истинито и даје обећање да ће доживотном делатношћу доказивати истину коју је чуо, признао и исповедио.
Такав је разум Свете Цркве! Такав је разум свих Светих Отаца Православне Цркве! Ми смо се овде задовољили само неколицином извода, којих је могло бити неупоредиво више. Међутим, то би било понављање једног истог учења у другачијој форми. Савете Отаца закључимо нашим убогим саветом, заснованим на најблаготворнијим и најделотворнијим опитима. Кад нас сустигне нека недаћа, корисно је да понављамо следеће кратке изреке, и то да их понављамо с пажњом и свом душом, све дотле док се услед њиховог понављања у срце не излије спокојство, па чак и утеха и сладост:
(1) “Достојно примам по делима мојим. Помени ме, Господе, у Царству Твоме!”
(2) “Господе, нека Твоја света воља буде нада мном грешним сада и у векове.”
(3) “Господе, ја сам створење Твоје и слуга Твој и, хтео – не хтео, налазим се у Твојој власти; учини са створењем Својим по светој вољи Твојој и по великој милости Твојој!”
(4) “Слава Теби, Господе, за све што си устројио за мене, слава Теби! Праведан је и многомилостив Твој суд нада мном, који заслужујем све привремене и вечне казне.”
(5) “Благодарим Ти и славословим Те, Господе и Боже мој, за ове мале и ништавне недаће које ми се дешавају по Твом благом и свемудром промислу, и којима разобличујеш мени непознате моје страсти, којима ћеш ми олакшати одговор на Твом страшном суду, и којима ћеш ме искупити од вечних паклених мука.”
Очигледно је да су ове изреке позајмљене из Светог Писма и светоотачких дела. Уколико се понављају пажљиво и неужурбано, оне дејствују веома брзо, снажно, благотворно и спасоносно.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. О онима који мисле да се оправдају делима, гл. 102.
  2. Sancti Macarii Aegiptii opera omnia, Liber de libertate mentis, caput XIII.
  3. Liber de libertate mentis, caput XIV.
  4. Ibid. cap XXXI.
  5. Homilia, XV, cap. XII
  6. Liber de libertate mentis, caput XV
  7. Ibid.cap. XVI.
  8. Ibid, сар. XVII.
  9. 37 Беседа.
  10. Преподобни Марко Подвижник излаже своја дубока размишљања на архаичан начин, понекад сажето, а понекад веома расплинуто. То нас је приморало да овде, приликом превођења, често прибегнемо значајној преради речи у реченици (тј. парафрази) с циљем да поучна мисао увек буде јасна за читаоца и да поука не буде скривена у неразговетности излагања. То се, иако у мањој мери, примећује и у другим изводима из светоотачких дела који су овде објављени. Тим правилом често су се руководили и Свети Оци, чак и у случају изрека из Светог Писма које су наводили.
  11. Слово о духовном закону, гл. 2. (Цитати који следе такође су из овог Слова, прим. изд.)
  12. Слово о онима који мисле да се оправдају делима, гл. 2. (Следе цитати из истог Слова, прим. изд.)
  13. Преподобни Марко Подвижник, 3. слово – О покајању. (Следе цитати из 3. слова, прим. изд.)
  14. Добра дела пале природе, којима је туђе покајање, доводе до преузношења и погрешно захтевају спасење као закониту награду. Покајање се рађа извршавањем заповести Христових.
  15. Преподобни Марко Подвижник, 7. слово – О посту и смирењу.
  16. Преподобни Марко Подвижник, из Посланице монаху Николају.
  17. Ово садејствовање се обично назива стицајем околности.
  18. Преподобни Марко Подвижник, 6. слово – Расправа са ученим.
  19. Књига премудрости Соломонове (прим. изд.).
  20. Преподобни Марко Подвижник, 5. слово – Савет ума души.
  21. Житије Светог Андреја, Христа ради јуродивог, написао је јереј Никифор. В. Четиј Минеј, за 2. октобар.
  22. Изводи из Лествице Светог Јована Синајског наводе се, уз извесне корекције, по преводу Д. Богдановића
  23. Овај преглед се налази на крају 26. поуке (прим. изд.).
  24. Под залогом страсти подразумевају се страствени утисци и навике.
  25. Након што су Вавилоњани заузели Јерусалим а преостали Јевреји побегли у Египат, Навуходоносор, вавилонски цар, заузео је и Египат, заробивши и оне Јевреје који су тамо побегли. Навуходоносор је владао и Асиријом, због чега се назива “царем вавилонским и царем асирским”.
  26. Књига пророка Варуха (прим. изд.).
  27. Где год долази до размимоилажења у изворном тексту и у Даничићевом преводу Старог Завета, библијски цитати се наводе према црквенословенском преводу (прим. прев.).
  28. Ако буду кружиле око земаљског и испразног, помисли ће подвижника нужно привући ка телесном животу и сагрешењу.
  29. 12. поука, која се састоји од кратких изрека.
  30. 6. поука – О неосуђивању ближњег.
  31. Према другом мишљењу: по спољашњости је сличан чистом сасуду, али је изнутра испуњен смрадном нечистотом. Кад се сасуд отвори, смрад покаже да се налази у њему.
  32. 7 поука – О самопрекоревању.
  33. 8 поука – О злопамћењу.
  34. 17. поука – О поучавању браће.
  35. 3. слово.
  36. Велики требник, Чин мале схиме или мандије.

Comments are closed.