ПРИНОС САВРЕМЕНОМ МОНАШТВУ

 

ПРИНОС САВРЕМЕНОМ МОНАШТВУ
 

 
ГЛАВА ТРИДЕСЕТ СЕДМА
О милостињи
 
Не би требало да монах – почетник даје вештаствену милостињу сиромашнима, искључујући само оне посебне случајеве, када је потребно да се ближњем укаже помоћ и када тај ближњи нема другог начина да је добије.[1] Давање милостиње сиромашнима је врлина мирјана, и та је врлина саобразна њиховом живљењу, тј. вештаствена је, и није туђа примесама. Узнапредовали монаси, који су стекли дар расуђивања или који су на то од Бога призвани, могу да дају милостињу сиромашнима. Они су обавезни да удовоље том служењу као својој дужности, сматрајући се оруђима промисла Божијег, сматрајући да им је учињено доброчинство тиме, што су им дата средства да доброчинство изврше. Осим тога, они сматрају да је веће доброчинство учињено њима, него онима којима су они учинили доброчинство. Монаха – почетника, који својевољно даје милостињу сиромашнима, неминовно ће привући славољубље и он ће пасти у преузношење. Ако нечега имаш у изобиљу, подели то сиромасима пре него што ступиш у манастир. Тако налаже јеванђелска заповест. Младићу, који је желео да достигне савршенство врлине, Господ је рекао: Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу, и узми крст свој па хајде за Мном (Мт 1 9,21 и Мк 10,21). Подела имања (имовине) претходи узимању крста. Прихватање и ношење крста немогуће је уколико се сачува имовина (в. Лк 14,33): крст ће се стално скидати с рамена и бивати замењен средствима која даје имовина. Вера у једнога Бога и зрење Бога вером поништаваће се уздањем у имовину и бригом о њој. Пред почетак свог подвига, свети мученици и монаси трудили су се да са свом прецизношћу испуне горепоменуту заповест Господњу. Ови први су, полазећи на видљиве муке, раздавали имовину сиромасима или су, услед недостатка времена, Богом заповеђено раздавање имовине завештавали рођацима и пријатељима. Други су поступали исто тако, полазећи на невидљиво мучеништво. Монашки подвиг је невидљиво, али у правом смислу мучеништво за онога, који тај подвиг извршава како доликује. Нека нашем ступању у манастир претходи раздавање наше имовине. Наше вештаствено живљење у свету запечатимо вештаственом милошћу, једном од највећих вештаствених врлина. Ономе, који ступа у манастир, предстоји друга милостиња, и то је милостиња невештаствена. Она се састоји у томе да ближње не осуђујемо када греше, него да према њима будемо милостиви, па чак и да не судимо о ближњима, говорећи о једнима добро а о другима лоше. Такав суд је неизбежно повезан с одбацивањем смирења и гордошћу, која за човека присваја оно, што припада једино Богу. Невештаствена милостиња састоји се у томе да на зло не узвраћамо злом, него да на зло одговарамо добром. Невештаствена милостиња састоји се у томе да опростимо сва ожалошћења и увреде које су нам нанели ближњи, и да у односу на себе та ожалошћења и увреде сматрамо за истинска доброчинства која нас очишћују од греховне нечистоте. Краће речено, монашка милостиња састоји се у последовању за Христом, тј. у брижљивом извршавању јеванђелских заповести и у ношењу крста, односно у благонаклоном трпљењу и у брижљивом присиљавању самога себе на трпљење свих недаћа за које Божији промисао буде благоволео да их ради нашег спасења пошаље на нас у време нашег земаљског туђиновања. Без овог другог не може се одржати ни прво, односно, последовање Христу не може се одржати без прихватања крста и признавања да се у њему налази новозаветна правда и воља Божија. За монахе, који су узнапредовали и који су на то од Бога призвани, невештаствена милостиња састоји се у предавању речи Божије ближњима. Према учењу Светих Отаца, невештаствена милостиња је онолико узвишенија од вештаствене колико је душа узвишенија од тела.[2] Да би човек давао вештаствену милостињу, он мора да се побрине за стицање вештаствене имовине. Међутим, да би давао невештаствену милостињу, он мора да се постара и побрине о томе да се обогати духовним богатством: учењем Христовим. Ако се на било који начин догоди да се након ступања у манастир домогнеш имовине, без оклевања се потруди да је посредством милостиње преместиш на небо. Имовину која ти је припала повери настојатељу или некоме другом, ко ти је познат по својој доброј савести, и препусти му да он подели твоју имовину. Не усуђуј се да је делиш сам и самовољно! Након што своју имовину предаш ономе, који ће је расподелити, не сумњај у њега и не проверавај га. Препусти то његовој савести, а себе не бацај у бригу и подозрење које ће нашкодити твојој души. Ти си испунио своју обавезу, и не треба више да бринеш како ће своју обавезу испунити онај, који је расподељује: он свом Господару стоји или пада (Рим 14,4).[3]
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Преподобни Симеон Нови Богослов, гл. 16. Добротољубље, 1 том, у руском издању
  2. Лествица, из Поуке пастиру.
  3. 249. 250 и 251. одговор преподобног Варсонуфија Великог.

Comments are closed.