ПРИНОС САВРЕМЕНОМ МОНАШТВУ

 

ПРИНОС САВРЕМЕНОМ МОНАШТВУ
 

 
ГЛАВА ПЕДЕСЕТА
О покајању и плачу
 
Кад смо започели да љубљеној браћи излажемо своје убоге савете, рекли смо да монаштво није ништа друго до обавеза да се тачно извршавају јеванђелске заповести и да монашки живот није ништа друго до живот утемељен на јеванђелским заповестима, без обзира на то да ли живимо међу мноштвом људи или у најдубљој пустињи. Наше усамљеништво је у Богу. Наш ум и срце могу у нашем Богу да нађу оно сигурно и мирно пристаниште на које не делују ни таласи, ни ветрови житејског мора. Уколико тога нема, онда ће нас свет, који је непријатељ Богу, пратити и у најдубљим шумама, и у планинским кланцима, и у пећинама, и тамо ће нас учинити својим служитељима. Монашки живот који није заснован на јеванђелским заповестима сличан је згради без темеља, и он ће се срушити. Монашки живот, који није оживљен јеванђелским заповестима, сличан је телу без душе; он ће се усмрдети фарисејским смрадом, и усмрдеће се утолико више уколико споља буде одевен у телесни подвиг или ако се претвара да поседује тај подвиг. Разуман читалац ће потврду за ту истину наћи у свим саветима које смо до сада изложили.
Завршавајући ове убоге савете, сматрамо се обавезним да пред љубљеном браћом изложимо и најважније духовно делање, које мора обухватити целокупан живот монаха, које мора бити душа његовог живота и душа његовог душевног и телесног подвига. Разуме се да су они, који су пажљиво прочитали претходне савете, на основу њих већ уочили то делање. Ми, међутим, сматрамо да је наша дужност да посебно, и што је могуће исцрпније, известимо о њему. Монашки живот није ништа друго до делатно и непрестано покајање. Уколико желимо да монашко име не носимо узалудно и на своју осуду, неминовно је да се васцело погрузимо у покајање. Монах иде правим путем тек онда, кад је преиспуњен и руковођен осећањем покајања. Кад се осећање покајања удаљи од срца, то је поуздан знак да су монаха привукле лажне мисли, на које га је наговорио сатана или су поникле из пале природе. Постојано одсуство покајања служи као знак потпуно неправилног расположења. Приликом сваког молитвословља, рукотворени храм Божији се кади тамјаном; из тог разлога је ваздух у храму стално испуњен миомирисима који потичу од упаљеног тамјана, тако да се тај мирис осећа и у одеждама и у осталим предметима у храму. Тај ваздух свакако удишу сви који доћу у храм ради молитве и богослужења. Тако и нерукотворени храм Божији, од Бога саздан и пресаздан, тј. хришћанин, а посебно монах, стално мора бити испуњен осећањем покајања. Требало би да се осећање покајања побуди при свакој молитви монаха: требало би да је оно прати, да јој садејствује, да је окриљује, да је узноси ка Богу, јер се она другачије не може узнети са земље и отргнути од расејаности. Осећањем покајања мора бити прожето целокупно понашање монаха, па и само његово испуњавање јеванђелских заповести. Он је дужан да их испуњава као дужник, као непотребни слуга (в. Лк 17,10), и дужан је да их узноси у ризницу небеског Цара као ништавну отплату свог неотплативог дуга, који може бити исплаћен једино милошћу Цара небеског. Преподобни Марко Подвижник је рекао: “Они, који себе не сматрају дужнима да извршавају сваку заповест Христову, поштују закон Божији само телесно, не схватајући ни шта говори, ни на чему се темељи.”[1] Бог од палог људског духа прихвата само једну жртву: покајање. Остала осећања, па чак и најнапорнији подвиг који се може назвати жртвом – паљеницом, одбацују се, као да су оскрнављена грехом и да им је, пре него што буду принета на жртву, потребно да буду очишћена покајањем. То је једина жртва палог човека коју Господ не понижава њеним одбацивањем (в.Пс50,19); кад се посредством покајања обнови Сион и пресаздају зидине нашег духовног Јерусалима, тада ће се одважно на олтару срца принети жртве правде – наша осећања, обновљена благодаћу Божијом. Тада ће човек постати способан за богоугодну жртву – паљеницу (в.Пс50,21). Свештеномученик Садок је рекао: “Онај, ко је духован, с радошћу, жељом и великом љубављу очекује мученичку смрт и не плаши се ње, јер је спреман. Међутим, телесном човеку је смртни час страшан.”[2]
Покајање је јеванђелска заповест. Према указивању Јеванђеља, непосредна последица покајања мора бити наше ступање у небеско Царство. Због тога васцели временски период од тренутка кад нас Христос усвоји па до тренутка ступања у вечност, односно, целокупан наш земаљски живот, треба да представља поприште покајања. Очигледно је да Царство небеско постаје неотуђива својина оних, који су се покајали. Прва проповед и заповест коју је оваплоћени Бог изговорио палом човечанству ради чијег је спасења дошао, односила се на покајање: Од тада поче Исус проповпједати и Говорити: Покајте се, јер се приближило Царство небеско (Мт4,п). Након Свог васкрсења, а пред вазнесење на небо, Господ је апостолима отворио ум и они су разумели Писма. Он им је тада рекао да је, сагласно Светим Писмима, Христос требало да пострада и да васкрсне из мртвих у трећи дан, и да се у Његово Име проповиједа покајање и опроштење гријехова по свим народима, почевши од Јерусалима (Лк 24,45-47). Да би неко поверовао у Христа и да би примио хришћанство, неопходни су свест о сопственој огреховљености и покајање. Када су Јевреји наклоњени вери упитали Светог Апостола Петра шта треба да учине, он им је одговорио: Покајте се, и да се крсти сваки од вас у име Исуса Христа за опроштење гријехова (Дап2,38). Тако је и Апостол Павле свуда проповедао покајање пред Богом и вјеру у Господа нашега Исуса Христа (Дап20,21). Немогуће је да човека, док живи у греху и љуби грех, усвоји Христос: Сваки који чини зло мрзи свјетлост и не иде ка свјетлости, да се не разоткрију дјела његова јер су зла (Јн 3,20) и Шта има праведност са безакоњем; или какву заједницу има свјетлост с тамом? А какву сагласност Христос с велијаром? (2 Кор 6,14-15). Да би приступио Христу и сјединио се с Њим посредством Светог Крштења, човек најпре треба да се покаје. Након Светог Крштења нама је остављена слобода – или да живимо у јединству са Господом или да то јединство нарушимо општећи са грехом. И то није све! Светим Крштењем се у нашој палој природи не уништава њено својство да из себе рађа мешавину зла са добрим, како би се стално искушавала наша слободна воља, како би наше одабирање божанственог добра и његово претпостављање злу и нашем позлеђеном добру било слободно, потврдно доказано потчињавање свим патњама крсног пута. Светим Крштењем брише се првородни грех и греси начињени пре Крштења, греху се одузима насилна власт над нама коју је он имао до нашег препорода, дарује нам се благодат Светога Духа којом се сједињујемо са Богом у Христу и добијамо силу да рушимо и побеђујемо грех. И управо због тога што нисмо избављени од борбе са грехом, у време свог земаљског живота не можемо бити потпуно слободни од сагрешења, тако да и сам праведник седам пута (тј. често) пада и устаје, каже Писмо (Пр 24,16). Он пада услед своје немоћи и ограничености, али увек уочава грех који је лагано и неприметно поникао из пале природе,који су лагано и неприметно принели и положили пали духови; покајање постаје његово неотуђиво наслеђе, његово стално оружје, његово непроцењиво благо. Праведник покајањем подржава своје општење са Христом; он се покајањем исцељује од рана које му је нанео грех. Ако речемо да гријеха немамо, каже Свети Јован Богослов, себе варамо, и истине нема у нама. Ако исповиједамо lpujexe своје, вјеран је и праведан да нам опрости гријехе, и очисти нас од сваке неправде. Ако речемо да нисмо сагријешили, правимо Га лажом и ријеч Његова није у нама (l Јн 1,810). Ово Богослов говори о невољним греховима, који потичу од слабости и ограничености, о мало важним греховима које чак ни светитељи не могу да избегну. Међутим, о грешном животу изабраном по слободној вољи он каже следеће: Сваки који у Њему (у Господу Исусу Христу) пребива не гријеши; сваки који гријеши није Га видио нити Га је познао. Дјечице, нико ga вас не вара: који твори правду праведан је, као што је Он праведан; онај који твори гријех од ђавола је, јер ђаво гријеши од почетка. Ради тога се јави Син Божији да разори дјела ђавоља. Сваки, који је рођен од Бога не чини гријех (тј. не води грешан живот, не пада у смртне и својевољне грехе) јер сјеме Његово остаје у њему, и не може гријешити, јер је од Бога рођен. По овоме се познају дјеца Божија и дјеца ђавоља (1 Јн3,6-10). Чеда Божија воде живот сагласан са јеванђелским заповестима, и кају се за своја посрнућа. Ако се услед неког несрећног стицаја околности служитељу Божијем догоди да падне у смртни грех, он се од греховне ране исцељује покајањем и исповешћу и због тога не престаје да буде чедо Божије. Они, који грешан живот воде својевољно и услед љубави према њему, радо падајући у сваки грех кад год им се укаже прилика, сматрајући за наслађивање животом блуд у свим његовим видовима и свако друго преступање јеванђелских заповести, јесу чеда ђавола, чак и ако се називају хришћанима, чак и ако учествују у неким црквеним молитвословљима и обредима, чак и ако притичу Светим Тајнама, њима на изругивање а себи на осуду.
Такав је однос покајања према сваком хришћанину. Оно утолико пре чини суштину монашког живота. Ступање у тај начин живота значи свест о својој огреховљености, а сам тај живот је поприште покајања које се ничим не прекида. Онај, који ступа у монаштво и жели да пред Богом положи монашке завете, пред почетак тог свештеног обреда на следећи начин излаже исповедање залога свог срца: “Похитај да ми отвориш очинско наручје, развратно сам истрошио живот свој, Спаситељу, не презри сада осиротело срце моје, које упире поглед на непотрошиво богатство милосрђа Твога! Јер, Теби, Господе, у умилењу вапијем: сагреших, Оче, небу и Теби!”[3] Највећи Свети Оци сматрали су покајање за своје једино делање. Посветивши се том делању, они су га све више и више распростирали на себе. Наиме, покајање не само да очишћује грехе, него и изоштрава човеково гледање на самога себе. Када се са душевне ризе покајањем очисте неке мрље, тада се на њој неочекивано показује постојање других мрља, мање грубих али не мање важних, које су до тог времена, услед неизоштрености зрења, остале непримећене. Најзад, покајање узводи свог подвижника ка најширим душевним видицима. Пред њим се разоткрива како његов сопствени пад, тако и пад читавог човечанства, његово страдање и страдање читавог човечанства под јармом кнеза овога света, чудесно дело искупљења и остале тајне, и нека читаоца са њима упозна лични опит, јер речи нису довољне да их опишу. Преподобни Арсеније Велики је непрестано био обузет покајањем и плачем, који је сједињен са њим и који га изражава. На Арсенијевим коленима стално се налазила марамица на коју су падале сузе. У време док су се руке преподобног бавиле рукодељем, његов ум се бавио молитвом покајања.[4] Кад су ангели дошли да његову душу разлуче од тела и да је вазнесу на небо, преподобни Сисоје Велики их је преклињао да је оставе у телу и да му дају време за покајање. Својим ученицима, који су били сведоци његовог савршенства, преподобни је рекао да не зна да ли је поставио почетак покајању. Толико је узвишену представу о покајању имао, и придавао му је тако узвишен значај! Очигледно да је преподобни овде васцели монашки живот назвао покајањем: рекавши да још није ни започео с покајањем, он је изразио своје смирено мишљење о свом монашком животу уопште. Задобивши истинску, духовну представу о покајању, они (преподобни Оци) су му присајединили све своје подвиге, сматрајући изгубљеним онај дан, у којем нису плакали над собом, чак и ако су тога дана извршили нека добра дела.[5] Несумњиво да је преподобни Сисоје био погружен у подвиг покајања и плача; међу осталим својствима тог подвига је и чињеница да он не може да насити свог подвижника: уколико га више насићује, у њему се утолико више побуђује жеља за њим; уколико му више дарује чистоту, он утолико више жуди за још потпунијом чистотом. Они, који су очишћени плачем, и даље себе сматрају нечистима. Већ смо поменули савет који је преподобни дао оном брату што је од њега тражио душеспасоносни савет: “Ако хоћеш да угодиш Богу, изађи из света, удаљи се од земље, напусти твар и приступи Творцу, сједини се с Богом молитвом и плачем, и наћи ћеш покој и у овом и у будућем веку” Другом брату је рекао: “Трезвеноумно обитавај у својој келији, стани пред Бога са многим сузама и у скрушености срца, и задобићеш покој.” Очигледно да је преподобни саветовао браћу на основу своје свете опитности. Првоме је саветовао да напусти све што је световно и земаљско, односно сва пристрашћа, док је другога саветовао да борави у келији, јер су уз пристрашћа и често излажење из келије такво покајање и молитвени плач немогући. Потребно је да се срце свега ослободи и да га ништа не развејава. Тек тада оно може да заплаче пред Богом, да се погрузи у плач као у бездан, као у живот. Кад је један брат упитао Пимена Великог како би требало да онај, који разумно безмолвствује, обитава у келији, Велики је одговорио: “Слично човеку чији је врат погружен у смрадно блато и који, имајући бреме на врату, вапи ка Богу: ‘Помилуј ме!'” У тим речима су сви монашки подвизи сабрани у плач и молитву покајања. Другом брату, који га је питао какво делање да прихвати, овај исти преподобни је одговорио: “Шта нас забрињава онда, кад дође време да станемо пред Бога?” “Наши грехови”, одговорио је брат. Пимен: “Дакле, ући ћемо у наше колибе и, усамивши се у њима, с покајањем ћемо се сећати наших грехова, и Господ ће нас услишити.” И други брат је упитао тог истог старца, какво делање да прихвати. Старац му је тада рекао: “Кад је Авраам дошао у обећану земљу, купио је себи гроб. Тако је владавину над њом започео гробом.” “Какво значење има гроб”, упитао је брат. “То је место плача и ридања”, одговорио је Пимен. “Шта да чиним са својим греховима”, опет је брат упитао преподобног. “Онај, који жели да се избави од својих грехова, избавља се од њих плачем, а онај, који жели да се сачува да их (грехове) не задобије, чува се плачем. То је пут покајања, и њега су нам предали Писмо и Оци, који кажу: ‘Плачите, јер другог пута ка спасењу (осим плача) нема'”, одговорио је велики Пимен. Овај светитељ је рекао и следеће: “Плач је двострук, јер он и дела и чува.” Једном су Пимен и авва Анув пролазили околином Диолка; тамо су на неком гробу видели жену која се ударала и горко плакала. Зауставили су се и ослушнули је. Кад су се донекле удаљили, сусрео их је један од тамошњих житеља, и авва Пимен га је упитао: “Шта се догодило са том женом. Зашто она тако горко плаче?” “Умрли су јој муж, син и брат”, одговорио је он. Тада се авва Пимен обратио авви Ануву и рекао му: “Кажем ти, ако човек не умртви све телесне пожуде и не задобије сличан плач, не може да буде монах, јер се васцели живот монаха састоји у плачу.” Пимена Великог су обавестили о упокојењу Арсенија Великог. Он је заплакао и рекао: “Блажен си, авво Арсеније! Ти си током овога живота плакао над собом. Они, који не буду овде оплакивали себе, плакаће вечно. Немогуће је да не плачемо: или својевољно овде или невољно тамо, у мукама.”[6]
Неки, који се не баве душевним подвигом или се њиме баве веома мало и подвизавају се једино у телесном, и то не без примеса фарисејства – јер ниједно искључиво телесно подвизавање не може да прође без фарисејства – ни најмање не осећају жалац савести и њено разобличење њихове огреховљености. Из тог разлога своје стање спокојства сматрају достојним одобрења. То своје мишљење они подржавају својим многобројним, видљивим добрим делима и људским похвалама. Полазећи од те основе, они такво стање спокојства сматрају непосредном последицом богоугодног делања и беспрекорног врлинског живота. То спокојство се повремено претвара у необуздану радост, и они се не устручавају да ту радост сматрају за благодатну. Жалосно самообмањивање! Душегубно слепило! Самообмањивање је овде засновано на преузношењу, а преузношење је позлеђивање душевног ока, које је рођено из неправилног делања и рађа још неправилније делање. Љубљени брате, спокојство које те уверава у исправност твог пута није ништа друго до неосвешћеност и неосећање сопствене огреховљености, које је потекло и потиче од немарног живота. Радост, која се у теби рађа услед спољашњег напредовања и људских похвала, нипошто није духовна и света радост. Она је плод преузношења, самозадовољства и славољубља. То стање привидног спокојства Свети Оци називају неосетљивошћу, умртвљењем душе и смрћу ума и пре смрти тела.[7] Неосетљивост или умртвљење душе састоји се у одузимању и удаљавању осећања покајања и плача од нашег духа, у одступању спасоносног страдања, које се назива скрушеношћу, од нашег срца. Неосетљивост срца или привидно спокојство представља поуздан знак неправилног начина размишљања, неправилног подвига и самообмањивања. “Колико год велике подвиге чинили ми у животу свом”, каже Свети Јован Лествичник, “ако немамо осетљиво (састрадално) срце, сви су ти подвизи лажни и узалудни.”[8] Неосетљивост потиче од немарногживота, од неправовремених излазака из келије, од шала и смеха, од празнословља и многоглагољивости, од насићености и презасићености, од пристрашћа, од прихватања и усвајања славољубивих помисли, од надмености и гордости.[9] “Ако немаш умилење”, кажу Свети Оци, “знај да имаш славољубље, јер управо оно не допушта души да доспе у умилење.”[10] Пут ка достизању умилења је пажљив живот. Почетак покајања потиче од страха Божијег и пажње, као што каже Свети Мученик Вонифатије: “Страх Божији је отац пажње, а пажња мајка унутрашњег спокојства које пак рађа савест а она, опет чини да душа, као у некој чистој и неузбурканој води, види своју ругобу. Тада се рађају зачеци и корени покајања.”[11] Иако служи као почетни узрок покајања, пажљив и правилан живот по јеванђелским заповестима се све дотле сматра неосењеним божанственом благодаћу и неплодним, док из њега не поникну скрушеност срца, умилење, плач и сузе, а што чини истинско монашко покајање. Као потврду тог најважнијег опитног учења, навешћемо сведочанства Светих Отаца. Свети Јован Лествичник каже: “Ко напусти свет да би збацио са себе бреме грехова, нека се угледа на оне што седе на гробљу ван града. И нека не зауставља вреле и горке своје сузе, ни нечујни лелек срца, док и он сам не угледа Исуса где долази да одвали стену окорелости са срца и ослободи наш ум од веза грехова – као што је Лазара ослободио (в.Јн 11,44) – заповедајући Својим послушним ангелима: Раздрешите га од страсти и пустите га да иде ка блаженом бестрашћу! Иначе нема никакве користи од напуштања света.”[12]
Свети Исаак Сиријски: Питање – Шта су поуздани показатељи и знакови према којима подвижник може да осети да је почео да у себи, у својој души, запажа скривен плод? Одговор: Кад се удостоји благодати обиља суза, које се изливају без присиле. Сузе су уму одређене као нека врста границе између телесног и духовног, између острашћеног стања и чистоте. Све док човек не примети тај дар, дотле дела његових подвига још остају у спољашњем човеку, и он још није осетио тајанствена дејства унутрашњег човека. Кад почне да напушта телесно садашњег века, кад се покаже да је прекорачио границу и да је ступио у унутрашњост онога, што се скрива у унутрашњости природе, одмах ће достићи и благодат суза. Ове сузе почињу од прве обитељи скривеног живота (тј. од доласка у манастир) и узносе подвижника у савршенство љубави Божије. Колико напредује у том животу, толико се обогаћује сузама све док, услед непрестаног обитавања у њима, не почне да их пије и у храни и у пићу. То је поуздан знак да је ум изашао из овог света и да је осетио духовни свет. Уколико се човек својим умом приближава овом (вештаственом) свету, утолико се умањују ове сузе. Кад се ум у потпуности погрузи у овај свет, тада се потпуно лишава ових суза. То служи као знак да је човек погребен у страсти.”[13] Свети Симеон Нови Богослов: “Нека нас пре плача и суза нико не прелешћује узалудним речима, па не прелешћујмо ни сами себе: у нама нема покајања, у нама нема истинског кајања, нема страха Божијег у нашим срцима; још не прекоревамо себе, наша душа још није дошла до осећања будућег суда и вечних мука. Ако бисмо прекоревали себе, ако бисмо то задобили и ако бисмо то достигли, то би истог часа изазвало и сузе. Без њих не може омекшати наша каменосрдност, као што ни душа не може задобити духовно смирење; ми не можемо бити смирени. Онај пак који није постао такав, не може да се сједини са Светим Духом, а ко се није присајединио Њему, не може доћи до виђења и разума Божијег, и није достојан да се тајанствено научи врлини смирења.”[14] Пажљив живот доводи до умилења, а умилење, особито кад га прате и сузе, омогућује удвостручену, благодатну пажњу. Плач и сузе су дар Божији и због тога, водећи пажљив живот, испроси тај дар усрдном молитвом: Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се… Отац ваш небески даће (духовна) добра онима који Му ишту (Мт7,7,11), даће врата и кључ ка свим духовним добрима – плач и сузе. “Размишљајући пак о самом својству умилења, ја се чудим, како то плач и такозвана туга садрже у себи – као и саће мед – радост и весеље! Чему нас то учи? Томе, да је такво умилење заиста Господњи дар”, каже Свети Јован Лествичник.[15] Свети Симеон Нови Богослов је сасвим основано рекао да је почетни узрок плача и суза наша слободна воља.[16] Од нас зависи да ли ћемо се одрећи расејаности, лутања по келијама браће и одласка код познаника изван манастира, да ли ћемо се одрећи шала, празнословља и многоглагољивости, да ли ћемо поставити почетак пажљивом животу у молитви и читању речи Божије, прихватити уздржавање утробе од неумерености и сласти. Услед таквог пажљивог живота неминовно ће се појавити умилење и плач, а особито ако усрдним молитвама умолимо Бога да нам подари овај спасоносни дар. Кад тај дар добијемо, морамо га чувати као најскупоценије благо. Управо тако! Он и јесте непроцењиво духовно благо и богатство. И када га задобијемо, лако се може десити да га изгубимо, ако се препустимо расејаности, развејаности, служењу нашим пристрашћима и прохтевима, човекоугађању, светољубљу, стомакоугађању, сплеткарењу, клеветању па чак и многоглагољивости. Тако се може догодити да из стања умилења неприметно пређемо у стање неосетљивости. Стање неосетљивости је толико важно за нашег непријатеља да се он свим силама труди да нас у њему задржи и учврсти. Он нас у том случају не помућује другим страстима и искушењима, јер су преузношење и самозадовољство, што обично прати неосетљивост – самообмањивање и гордост, који су уобичајене последице укорењене неосетљивости, довољни за одузимање свих духовних дарова, довољни за пропаст. Неосетљивост је утолико страшнија што онај, којим је овладала, не осећа свој несрећни положај: он је обманут и заслепљен преузношењем и самозадовољством.
“Умилење је”, каже преподобни Симеон Нови Богослов, “плод творења заповести и узрочник свих духовних плодова. Оно је творац и саздатељ свих врлина, о чему сведочи васцело богонадахнуто Писмо. Због тога онај, који жели да одсече страсти и да задобије врлине, пре свих врлина и скупа са свим врлинама мора усрдно тражити умилење. Без њега, његова душа никад неће моћи да буде чиста, а ако не задобије чисту душу, никако неће задобити ни чисто тело. Запрљана одежда не може се опрати без воде; тако се ни без суза душа не може очистити од скверни и нечистоте. Нећемо износити оправдања која су штетна за душу и испразна или, тачније, потпуно лажна, јер служе као узрок душевне пропасти, него ћемо усрдно тражити царицу врлина. Ко ову царицу буде тражио свом душом, тај ће је и наћи. Тачније речено, она ће доћи и пронаћи онога који је страдалнички тражи. Чак и ако је његово срце тврђе од гвожђа и камена, она ће га својим доласком учинити мекшим од сваког воска. Она је божанствени огањ што руши горе и стене, што све брише и преображава, претварајући у вртове оне душе, у које дође. Она у недрима тих душа постаје источник са којег извире вода живота. Та вода непрестано истиче, као из неког базена, и допире до ближих и удаљенијих места у врту, преиспуњавајући душе које са вером прихватају Реч. Она, као прво, своје заједничаре очишћује од скверни а затим умива страсти, отирући их као красте које прекривају ране и одбацује их – одбацује, кажем, лукавство, завист, славољубље и све остале, које за њима следе. И не само да то чини него их, као неки пламен који свуда залази, постепено истребљује, сажиже и стално спаљује као трње. Она у нама најпре побуђује жељу за потпуном слободом и очишћењем од страсти, а затим жудњу за оним благом које је од Бога одложено и приуготовљено за оне који Га љубе. Све то чини божанствени огањ умилења уз садејство суза или, тачније речено, сузама. Као што смо рекли, ако нема суза, ниједног од тих блага никада није било нити ће бити, нити у нама, нити у некоме другом. У божанственом Писму се не може пронаћи да се некада неко од људи без суза и свагдашњег умилења очистио и да је постао свет, или да је примио Духа Светога, или да је видео Бога, да је осетио да се Он уселио у њега, или да Га је прихватио да обитава у његовом срцу. Ништа од тога није се могло савршити ако нису претходили покајање и умилење, ако сузе, изливајући се као са извора и непрестано наводњујући очи, нису опрале душевни дом и саму душу, орошавајући и расхлађујући душу, обухваћену и распламсану недоступним огњем. Они, који кажу да је немогуће изливати сузе и плакати сваке ноћи и свакога дана, сведоче за себе да им је туђа свака врлина. Ако су наши Свети Оци изнели такав закључак: они који хоће да одсеку страсти одсецају их плачем, и они који хоће да задобију врлине задобијају их плачем, онда је очигледно да онај, који не плаче свакога дана, нити одсеца страсти, нити твори врлине, чак и ако, обманут преузношењем, сматра да их твори. Реци ми, каква је корист од оруђа, која се користе за неку уметност, ако нема уметника који би знао како да употреби и оруђа и вештаство? Каква је корист од баштована, ако он обради читав врт, и у њему засади и засеје разноврсно биље, а одозго не падне киша на врт и он не буде напојен водом? Наравно да нема никакве користи. Тако и онај, који твори друге врлине и труди се на њима нема никакве користи, ако нема оне свете и блажене господарице и савршитељке свих врлина. Цар који нема себи потчињену војску је немоћан и лако бива побеђен, па се чак и не сматра за цара него за обичног човека. Исто тако и многобројна војска, која нема цара и војсковођу, лако бива растројена и непријатељ је истребљује. Такав је и однос између плача и осталих врлина. Под обличјем војске подразумевај све врлине почетника, а под обличјем цара и војсковође – блажено ридање и плач који васцелу војску доводе у ред, надахњују, подстичу, укрепљују и уче је како да дејствује оружјем у зависности од времена, околности, непријатеља… Плач свим тим управља и без њега и мноштво људи (тј. осталих врлина) лако бива поражено. Дакле, браћо, нека пре свих делања и заједно са свим осталим делањима, наше делање буде покајање, плач који је сједињен с покајањем и сузе које прате плач. Нема плача без покајања, и нема суза без плача. То троје је једно с другим повезано и сједињено, и немогуће је да се једно од њих појави без оних преосталих двоје.”[17]
Мислени (духовни) пут покајања и плача има ту посебну вредност да је безбедан од демонске обмане или, како се то обично назива, од демонске прелести. Да би обмануо подвижника, пали дух се најпре труди да ra увери у његову вредност или вредности, а што се види из примера изложених у претходним саветима. Међутим, како да превари онога, који се усрдно труди да увиди своју огреховљеност и који јеца над оном (огреховљеношћу) која му се открила, и због ње се распламсава за откривање оне још веће? Како да обмане онога, који је своје тежње управио ка томе да у себи види једино и искључиво грешника, како би и својим спољашњим и својим унутрашњим делањем приносио Богу познање и исповедање своје огреховљености? “Када ђаво види да неко живи у плачу, не остаје поред њега, јер се одвраћа од смирења које ствара плач”, каже преподобни Григорије Синаит.[18] Иако непријатељ искушава и оне који плачу, они га лако препознају и одбијају. Гордељивац, који у себи налази неку вредност, не може да одбије демонску обману која долази споља, будући да је њоме обузет и окован изнутра.[19]
Неуки и лицемерни подвижници сматрају да су достигли свој циљ када себе виде као свете и када их за такве прогласи свет. Они се радују самообмањивању и преузношењу које улази у њих, не схватајући колико је јадно самообмањивање, не схватајући да људска похвала служи као знак лажног пророка. Тај знак је необично важан, и дао га је Сам Богочовек: Тешко вама кад стану сви људи добро говорити о вама, јер су тако чинили лажним пророцима оцеви њихови, рекао је Господ (Лк6,26). Јад, душевни јад и несрећа, вечни јад! Истински монах радује се онда, кад почне да уочава своје грехе, кад он, према свом мишљењу о себи, постане нижи и грешнији од свих његових ближњих, кад почне да га потреса страх од суда Божијег и страх од вечних мука, кад се у њему појави осећање преступника и осуђеника, кад се при његовим молитвама почну изливати потоци суза, кад му се из груди отргну уздаси и вапаји, кад његов ум, очишћен сузама, стане пред Бога лицем у лице и види Невидљивог посредством најснажнијег осећања присуства Божијег. О, блажено виђење! Благодарећи њему, преступник може да принесе истинско кајање за учињене преступе, да умилостиви Свемилостивог обиљем суза, смиреним речима, разоткривањем свог жалосног стања, може да испроси опроштај од Човекољупца Бога, а са њим и мноштво непроцењивих, вечних, духовних дарова. Највећи успех монаха је да себе види и сматра за грешника! Велики је успех монаха кад целокупним својим делањем докаже да себе искрено и уистину сматра за грешника! “Кад ум почне да увиђа своја сагрешења, која својим мноштвом подсећају на морски песак, онда то служи као почетак просветљења душе и њеног здравља”, рекао је свештеномученик Петар Дамаскин.[20] Ум своје грехе може да увиди онда, када га додирне благодат Божија; будући да је помрачен падом, он сам по себи није способан да их увиди. Виђење својих грехова и своје огреховљености је дар Божији. Света Православна Црква поучава своја чеда да од Бога тај дар траже уз пост и коленоприклоњења, посебно у дане Велике четрдесетнице. Даром виђења својих грехова, свог пада и општења палог човека са палим ангелима недостижно су обиловали велики преподобни Оци. Без обзира на мноштво духовних дарова, који су сведочили о њиховој светости, тај дар их је подстицао на непрестано покајање и плач, на непрестано умивање сузама. Изреке, које су Оци изговорили у том стању. непојмљиве су за телесне умове. Тако је Пимен Велики говорио браћи, која су живела поред њега: “Браћо, верујте ми, тамо где буде био бачен сатана, бићу бачен и ја!”[21] Сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се, рекао је Господ (Лк 18,14).
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. О духовном закону, 34. глава – Добротољубље, 1. том.
  2. Четиј Минеј за 20. фебруар.
  3. Велики требник, Чин мале схиме или мандије.
  4. Алфавитни Патерик.
  5. В. Лествицу, 5. поуку.
  6. Изреке Сисоја и Пимена Великих, преузето из Алфавитног Патерика.
  7. Лествица, поднаслов 18. поуке.
  8. Лествица, 7. поука.
  9. В. Лествицу, 18. поуку, и 6. слово преподобног Симеона Новог Богослова.
  10. 28. глава Уметности и правила Светих Калиста и Игњатија Ксантопули, Добротољубље, 2. том, у руском издању.
  11. 15. духовна поука старца Серафима Саровског.
  12. Лествица, 1. поука.
  13. 21. спово.
  14. 69. глава, ДобротолубЉе, 1. том, у руском издању.
  15. Лествица, 7. поука.
  16. 6. слово.
  17. Преподобни Симеон Нови Богослов, 6. слово.
  18. Веома душекорисна поглавља, Поглавље о прелести, Добротољубље, 1. том, у руском издању.
  19. Оци Кијево-печерског манастира нису допустили преподобном Лаврентију да ступи у затворништво, јер су страховали да ће бити изложен демонској прелести, којој су били изложени Исакије и Никита. Лаврентије је због затворничког живота прешао у манастир Светог Великомученика Димитрија где је “све упаљене стреле непријатеља погасио сузама, тако да му је, благодаћу Божијом, било туђе свако демонско делање”, Печерски Патерик.
  20. Књига 1, гл. 2 – Добротољубље, 3. том, у руском издању.
  21. Алфавитни Патерик.

Comments are closed.