ПРИНОС САВРЕМЕНОМ МОНАШТВУ

 

ПРИНОС САВРЕМЕНОМ МОНАШТВУ
 

 
ГЛАВА ТРИДЕСЕТ ЧЕТВРТА
О трезвеноумљу
 
Између Својих осталих свесветих и спасоносних завештања, Господ нам је заповедио и непрестано молитвено бдење над самима собом, стање које се у делатним светоотачким списима назива светим трезвеноумљем. Бдите и молите се да не паднете у напаст, рекао је Господ Својим ученицима (Мт26,41), а што вама говорим, свима говорим: стражите (бдите) (Мк 13,37). Преподобни Исихије Јерусалимски одређује трезвеноумље на следећи начин: „Трезвеноумље је пут ка свакој врлини и ка свакој заповести Божијој.“[1] Одатле се види да је трезвеноумље засновано на најбрижљивијем и постојаном изучавању јеванђелских заповести, а самим тим и целокупног Светог Писма. Трезвеноумље тежи да делима, речима, помислима и осећањима непрестано обитава у извршењу свих јеванђелских заповести. Да би достигло своју намеру, оно непрестано бди и поучава се закону Божијем, и појачаном молитвом непрестано вапи Богу за помоћ. Трезвеноумље је непрестано делање. „Трезвеноумље је духовна уметност која, уз Божију помоћ и уколико се усрдно упражњава током дужег периода, у потпуности избавља човека од страсних речи, помисли и рђавих дела. Ономе, који се у њему подвизава, оно даје поуздано познање недостижног Бога, колико се Он може познати, и разоткривање скривених божанствених тајни. Њиме се извршава свака Божија заповест Старог и Новог Завета и даје свако благо будућег века. Оно је заправо, чистота срца и, по својој величини и достојанству или, боље речено, услед нашег немара, сада је веома ретко међу монасима.“[2] „Трезвеноумље је непрестано безмолвствовање срца од сваке помисли и његово свагдашње, непрестано призивање Исуса Христа, Сина Божијег и Бога. Он је Једини којим оно (срце) дише, с Њим се одважно наоружава против непријатеља. Срце се исповеда Њему, Једином Који има власт да отпушта грехове. Посредством Његовог призивања, оно често обухвата Христа, јединог Тајновидца срца. Таква душа се на сваки начин труди да од људи сакрије своју сладост и свој унутрашњи подвиг, како лукави не би потајно увео злобу и искоренио њено добро делање. Трезвеноумље је чврсто устројство ума и његово стајање пред дверима срца. Оно види помисли пљачкаша које му приступају, слуша шта они говоре и познаје те убице, види какве слике изображавају и подстичу демони, како би ум преварили маштањем“.[3] „Показујући непорочност, чистоту, свеобухватност и делотворност ове врлине (трезвеноумља) и поучавајући нас како да је започнемо и сатворимо, велики законодавац Мојсије или, тачније, Дух Свети, каже: Пази на себе, да у срцу твом не буде тајна реч безакоња (Понз 15,9). Тајном речју назвао је свако мисаоно изображење неке рђаве или богопротивне ствари. Такву појаву Свети Оци називају прилогом, који ђаво уноси у срце. Чим се тај прилог појави у уму, за њим следе наше помисли и започињу страсну беседу с њим.“[4] Трезвеноумље се супротставља самом почетку греха: помислима и греховном осећању. Трезвеноумље извршава заповести у самим човековим почецима: у помислима и осећањима. Трезвеноумље открива трезвеноумном његово пало стање, открива му пале духове, открива му човекову зависност од палих духова, у коју је човек пао услед извршавања њихове воље и у коју још дубље пада извршавајући њихову и своју грешну вољу. Следећи нашу палу вољу и вољу демона, наш пад се утврђује и бива запечаћен, постаје наше неотуђиво власништво и неотуђиви залог наше вечне пропасти. Трезвеноумље је неопходан предуслов истинског душевног делања, при којем се васцело видљиво и невидљиво делање монаха извршава по вољи Божијој и ради угађања Богу, чувајући се од сваке примесе служења ђаволу. Трезвеноумље је узрок чистоте срца, а самим тим и узрок боговиђења, које се по благодати дарује чистима, који су чистоту срца уздигли до блаженог бестрашћа. Трезвеноумље је неразлучиво од непрестане молитве: оно се рађа из ње и њу рађа. Будући да рађају једна другу, ове две врлине се међусобно сједињују нераскидивим савезом. Трезвеноумље је духовно живљење; трезвеноумље је небеско живљење, трезвеноумље је истинско смирење, усредсређивање своје наде на Бога, које се одрекло сваког уздања у себе и сваког уздања у људе, због чега се оно њима (људима) чини као најстрашнија гордост и због чега хуле на њега и прогоне га. – Неће бити сувишно ако овде приметимо да преподобни Исихије о старозаветним заповестима говори у духовном, а не у јудејском (јеврејском) значењу. Када се у Христу скине покривало (в.2Кор 3,16) које лежи на душевним очима, и Јудејин (Јеврејин) постаје хришћанин. Тада за онога, који га чита, Стари Завет добија исто значење које има и Нови. Закон, који је изложен у Новом Завету, у Старом Завету је изложен у сликама и алегоријама. Требало би да се монах – почетник најпре бави изучавањем Новог Завета, и духовно разумевање Старог Завета доћи ће у своје време, јер је оно наслеђе напредних.
Трезвеноумље се задобија постепено: оно се стиче након дугог времена и труда. Оно се превасходно рађа из пажљивог читања и молитве, из навике мотрења на себе (стражарења над собом), бдења, промишљања о свакој речи или делу које нам предстоји, из обраћања пажње на сваку своју помисао и осећање, како ни на који начин не бисмо постали плен греха. Будите трезвени и бдите јер супарник наш, ђаво, као лав ричући ходи и тражи кога да прождере. Њему се противите утврђени вјером, каже Апостол Петар (1Пт5,89). „Слично херувиму, сав буди око и огради се са свих страна највећом опрезношћу, јер корачаш посред замки“, говорио је Евномије Велики монаху који је био изложен ђаволском искушењу.[5] Преподобни Варсануфије Велики и Јован Пророк пренели су ономе, који жели да води трезвеноуман, богоугодан живот, превасходни савет трезвеноумног делања. Они су му саветовали да пре сваког подухвата, односно, пре почетка беседе или неког дела, своју мисао узнесе ка Богу и од Њега затражи уразумљење и помоћ.[6] Да би се обитавало у трезвеноумљу, мора се најбрижљивије чувати свежина и светлост ума. Ум се помрачује услед неразборите употребе хране, пића и сна, од многоглагољивости, расејаности и житејских брига. Пазите на себе да срца ваша не отежају преједањем и пијанством и бригама овога живота, и да Дан онај (дан Страшног суда Христовог, последњи дан света) не наиђе на вас изненада. Јер ће доћи као замка на све који живе на лицу васцијеле земље. Бдите, дакле, у свако вријеме молећи се да се удостојите да избјегнете све што се има догодити, и да станете пред Сина Човјечијега (Лк 21,34-36). И као што ће изненада доћи дан општег суда за све људе, тако и за свакога човека изненада долази дан његовог појединачног суда, односно дан његове смрти. Неизвестан је час кад ћемо бити позвани. Неки бивају вазнети у вечност тек што започну свој животни пут; неки се узимају након савршења сасвим кратког пута; неки се узимају са средине пута, а неки у тренутку кад им је преостао значајан део до његовог окончања. Ретки су они који достигну пуноћу дана и напусте своју земаљску колибу, тј. тело, онда, кад она постане неспособна да би се у њој живело. У време кад савршавамо своје земаљско туђиновање, оно се, услед осећања бесмртности које је у нама изопачено падом, чини бесконачно и испуњено изобилном и плодоносном делатношћу. То осећање имају и дете, и младић, и зрео човек, и старац. Сви они су створени као бесмртни, и сви су бесмртни по души; међутим, дужни су да буду бесмртни и по телу! За свој пад, који је погодио смрћу и душу и тело, они или уопште не знају или неће да знају, или пак за њега знају сасвим недовољно. Услед тога су поглед ума и осећање срца у односу на земаљски живот лажни и испуњени самообмањивањем. Стога се он (земаљски живот) сваком узрасту варљиво приказује као човеково вечно наслеђе. Након завршетка земаљског туђиновања, пред вратима смрти, пут за који се чинило да бесконачно иде у будућност, покаже се као сасвим кратак, а обимна делатност, која није извршена за вечност, покаже се као најпогубнији и неповратни губитак времена и свих средстава која су дата ради спасења. Људи овога века сасвим тачно изражавају своју заблуду, називајући смрт неочекиваном несрећом, без обзира на узраст у којем сустигне њихове рођаке и пријатеље. Она је неочекивана несрећа и за оронулог старца, обремењеног годинама и болестима, који се одавно приклања гробу, али који и не размишља о смрти и удаљује од себе свако сећање на њу. Она је, у правом смислу те речи, истинска несрећа за онога, који је неприпремљен за њу. Напротив, благо слугама оним које господар дошавши нађе будне (Лк 12,37) и трезвеноумне, који правилно гледају на земаљски живот, који се сећају смрти и припремају се за њу, знајући да им она може доћи у сваком узрасту и без обзира на здравствено стање. Пут земаљског туђиновања мора се савршавати уз највећу пажњу и будност над собом; он се мора савршавати уз непрестано молитвено призивање Бога у помоћ. Нека наша светиљка на том путовању буде Јеванђеље, као што је појао и Давид: Светилник је ногама мојим реч Твоја, и светлост стазама мојим (Пс 118,105). Ми не корачамо само тесним путем; ми, поред тога, корачамо ноћу (в. l Пт 1,19). Нама је потребно стално трезвеноумље, да нас не би привукла наша пала природа, да нас не би привукли наши оци и браћа коју је она већ привукла, да бисмо избегли све замке и препреке које нам припремају многобројне и разнолике световне саблазни а које, опет, устројава махнита злоба и, за човека непојмљиво, лукавство палих ангела. Оградивши се од расејаности и брига, обратимо пажњу на своје тело, од којег је трезвеноумље у потпуности зависно. Људска тела се безгранично разликују по својој снази и здравственом стању.[7] Неки су по својој снази слични бакру и гвожђу, док су неки слаби као биљке. Из тог разлога је свако дужан да својим телом управља с великом разборитошћу, испитујући своје телесне снаге. Снажном и здравом телу својствени су посебан пост и бдење: оно услед њих постаје лакше, што уму даје посебну бодрост. Слабо тело мора да се поткрепљује храном и сном, сагласно телесним потребама, али никако до презасићења. Презасићење је веома шкодљиво и за слабо тело: оно га чини још слабијим и пријемчивим за болести. Разборито уздржање утробе представља врата за све врлине. Обуздај утробу и ући ћеш у рај. Ако будеш угађао утроби и прекомерно јео, самога себе бацићеш у провалију блудне нечистоте[8], у огањ гнева и јарости, задебљаћеш и помрачити свој ум, а своју крв довести до распламсавања, до посебне склоности ка узнемирености, што ће те довести у замку и нарушити твоје мотрење на себе, твоје трезвеноумље. Трезвеноумље неизоставно захтева физичко спокојство крви, које превасходно омогућује разборито уздржање. Страсти покрећу крв на различите начине, а оне су (страсти) са своје стране такође разнолике и често се супротстављају једна другој, при чему једно кретање крви поништава друго. Међутим, сва та разнолика кретања неминовно су повезана са расејаношћу, маштањем, обилним налетом помисли и сликама које ласкају самољубљу. Обилан налет помисли и маштања свагда прати појачано и неприродно кретање крви. Tо кретање је греховно кретање, плод и појава пада. О том кретању крви је речено да не може да наследи Царство небеско[9], односно да човек, који своју крв доводи у такво кретање и који се њиме наслађује, није способан да прими Божију благодат. Ово кретање крви је утолико опасније што га разуме само неколицина. Напротив, много је оних који то греховно кретање крви у себи прихватају као дејствовање добра и следе своју погрешну склоност, као да је то склоност која је надахнута светом, богоугодном истином. Запази оно стање у које доспева твоја крв приликом појаве обилних помисли и маштања, која излазе изван уобичајеног поретка. Тада ћеш научити да разумеш њено греховно кретање и да га се чуваш. Силоамске воде тихо извиру из свог источника (в.Ис 6,6): богоугодне врлине истичу из покорности Богу и прати их смирење а не распламсавање; не прате их нагони, преузношење и славољубље, који су нераздвојиви сапутници распламсавања крви. Крв се другачије креће приликом гневних, а другачије приликом блудних помисли и маштања. Другачије се креће приликом славољубивих, а другачије приликом частољубивих помисли; другачије при помислима туговања и чамотиње, а другачије приликом озлојеђености, другачије приликом гордости, итд. – Као што се морамо чувати презасићености, управо тако се морамо чувати и од неумереног уздржања. Прекомерно уздржавање исцрпљује тело, уништава његову бодрост и свежину које су потребне за трезвеноумље, које, опет, вене и слаби истовремено са увенућем и слабљењем телесних сила. „Ако слабо тело присилиш на дела која превазилазе његову снагу, бацићеш своју душу у двоструко помрачење, и даћеш јој пометњу (а не помоћ). Међутим, ако снажно тело препустиш мировању и нераду, онда ће у души, која живи у њему, оснажити све страсти. При том ће се, ако неко и жели добро, од њега одузети и сама мисао о добру које је он желео… Мера и одређене границе у животу просветљују мисао и прогоне пометњу. Када услед неустројеног (неразборитог) живљења дође до пометње мисли, у души се ствара помрачење, а са помрачењем и растројство.“[10] Разборито уздржање омогућује непоколебиво обитавање у трезвеноумљу. Непоколебиво обитавање у трезвеноумљу омогућује да се непоколебиво следи јеванђелско учење. Јеванђелско учење је, опет, једини извор свих истинских, хришћанских и богоугодних врлина.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. 3. глава, Добротољубље, 2. том (Душекорисне и спасоносне стотине Исихија, презвитера јерусалимског Теодулу, о трезвеноумљу и молитви).
  2. 1. глава.
  3. 5. и 6. глава
  4. 2. глава.
  5. Поуке Евномија Великог монаху Климатију, Четиј Минеј за 30. јануар, Житије преподобног Евномија Великог.
  6. 260, 261. и 583. одговор.
  7. Од овог места, наводе се речи из 5. слова преподобног Нила Сорског.
  8. До овог места навођене су речи преподобног Нила.
  9. В. 1 Кор 15,50; као што смо претходно рекли (у главама 21. и 22.), поклони природно загревају тело, што човека приклања и оживљава за душеспасоносну делатност. Противприродно распламсавање крви, до којег долази под дејством неке страсти, удаљује човека од таквог делања.
  10. 85. слово.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *