ПРИНОС САВРЕМЕНОМ МОНАШТВУ

 

ПРИНОС САВРЕМЕНОМ МОНАШТВУ
 

 
ГЛАВА ЧЕТРДЕСЕТ ПРВА
Значење речи „свет“
 
У Светом Писму, реч свет има два значења. 1) Речју свет означава се човечанство (људски род) у следећим и њима сличним изразима Писма: Бог тако завоље свијет да је Сина Својега Јединороднога дао, да сваки који вјерује у Њега не погине, него да има живот вјечни. Јер не посла Бог Сина Својега на свијет да суди свијету, него да се свијет спасе кроз Њега (Јн 3, 16-17). Гле, Јагње Божије које узима на се гријехе свијета (Јн 1,29)! 2) Речју свет означавају се они људи који воде грешан живот, противан вољи Божијој, и који живе због времена а не због вечности. Тако треба разумети реч свет у следећим и њима сличним изразима: Ако вас мрзи свијет, знајте да је Мене омрзнуо прије вас. Кад бисте били од свијета, свијет би своје љубио, а како нисте од свијета него вас Ја изабрах од свијета, зато вас мрзи свијет (Јн 15,18-19). Не љубите свијета ни што је у свијету. Ако неко љуби свијет, љубави Очеве нема у њему; јер све што је у свијету: похота тјелесна, и похота очију, и надменост живљења, није од Оца, него је од свијета. И свијет пролази и похота његова; а онај који твори вољу Божију остаје вавијек (1 Јн 2,15-17). Прељубници и прељубнице, не знате ли да је пријатељство према свијету непријатељство према Богу? Јер који хоће свијету пријатељ да буде, непријатељ Божији постаје (Јак4,4). Блажени Теофилакт Охридски одређује свет на следећи начин: „Писмо светом обично назива живот грешних, и људе телесног мудровања који у њему (таквом животу) живе. Због тога је Христос и рекао Својим ученицима: Ви нисте од света. Они су били део људи који живе у свету али, будући да нису живели у греху, нису били од света“.[1] Већина људи водила је и води грешан живот, какав је мрзак пред Богом и непријатељски Богу. Из тог разлога, али и зато што је број непријатеља Божијих неупоредиво већи од броја Његових верних служитеља, та већина се у Писму именује као свет. Оно, што се односи на већину, приписује се читавом човечанству. Тако би требало разумети речи Јеванђелиста: Бјеше свјетлост истинита која обасјава свакош човјека који долази на свијет. У свијету беше, и свијет кроз Њега постаде, и свијет la не позна. Својима дође, и cвoju Га не примише (Јн 1,911). Oвo је суд што је свјетлост дошла на свијет, а људи више завољеше таму него ли свјетлост, јер њихова дјела бијаху зла (Јн 3,19). Блажени сте кад вac људи омрзну, и кад вac одбаце и осрамоте, и разгласе име ваше као зло због Сина Човјечијега… Тешко вама када стану cвu људи добро говорити о вама, јер су тако чинили лажним пророцима оцеви њихови (Лк 6,22,26). Спаситеља није познала већина људи, и већина људи својим клеветама и прогонима мрзи и мучи истинске слуге Божије. Та већина је толико бројна да је Логос Божији сматрао да је сасвим исправно да одбацивање Богочовека и прогоне Његових следбеника припише читавом човечанству. О томе, да је веома мало људи који живе богоугодно и веома много оних, који угађају својим грешним и телесним пожудама, посведочио је и Сам Господ: Широка су врата и широк пут што воде у пропаст, и много их има који њиме иду. Јер су уска врата и тјесан пут што воде у живот, и мало их је који га налазе (Мт 7,13-14,слично и Лк 13,23-24). Би оправдана премудрост Божија од сасвим малобројне дјеце њезине (Мт11,19). Малобројни су изабраници који су је познали, и признали јој доличну праведност.
Истински служитељи истинског Бога! Изучите и познајте положај који вам је промисао Божији установио за време вашег земног туђиновања. Не допустите палим духовима да вас заварају и обману, када вам у привлачној, лажној слици буду представљали земаљско благостање и наговарали вас да га пожелите, како би вам на тај начин украли и отели вашу вечну ризницу. Не очекујте и не тражите похвалу и одобравање од људског друштва! Не тражите да будете познати и славни! Не очекујте и не тражите живот без страдања, простран и сасвим угодан! То није ваш удео. Не тражите и не очекујте љубав од људи! Свим силама тражите и захтевајте од себе љубав и сажаљење према људима! Задовољите се тиме што ће вас љубити малобројни истински служитељи Божији, с којима ћете се повремено срести на жИвотном путу, а који ће с љубављу и саосећањем одобравати ваше понашање и због вас прослављати Бога. Такви сусрети нису били чести ни у доба процвата хришћанства, док су у последње време постали крајње ретки. Спаси ме, Господе јер неста преподобнога; јер се умањише истине од синова људских. Лажи говораше сваки суседу своме (Пс 11,2-3).
Преподобни авва Доротеј изванредно објашњава речи Св. Апостола Павла: Мени се разапе свијет и ја свијету (Гал 6,14). За монахујуће је од суштинског значаја да се упознају с тим објашњењем. Ево како оно гласи: „Апостол каже: Мени се разапе свет и ја свету. Каква је ту разлика? Како то да се свет распиње човеку, а човек свету? Кад се човек одрекне света и кад постане монах, напушта родитеље, имање, тековине, трговину, оно што даје другима и што од њих прима: тада се свет распиње њему, јер га је напустио. То и значе речи Апостола: Мени се разапе свет. Он после тога додаје: И ја свету. Како се то човек распиње свету? Када он, ослободивши се спољашњих ствари, почне да се подвизава и против самих наслада или против саме жудње за стварима, против својих жеља, и када умртви своје страсти. Тада се и он сам распиње свету, и бива удостојен да заједно с Апостолом каже: И ја свету. Као што смо рекли, наши Оци су се, разапевши себи свет, предали подвигу и себе распели свету. Ми мислимо да смо себи распели свет зато што смо га напустили и дошли у манастир. Ми, међутим, нећемо да себе распнемо свету, јер још љубимо његове насладе. Још увек имамо његова пристрашћа и наклоњени смо његовој слави. Ми још имамо пристрашће према храни и одећи; ако поседујемо нека добра оруђа за рад, онда смо и према њима пристрасни, допуштајући тако неком ништавном оруђу да у нама изазива световно пристрашће, као што је рекао авва Зосима. Ми мислимо да су они, који су изашли из света и дошли у манастир, оставили све световно. Међутим, ми се због ништавних ствари и овде испуњавамо световним пристрашћем. То нам се дешава услед нашег великог неразумевања јер, напустивши велике и драгоцене ствари, посредством оних ништавних удовољавамо својим страстима. Сваки од нас је напустио оно што је имао: онај, који је имао велико, велико је и напустио; тако је и онај, који је тек нешто имао, напустио оно што је имао, сваки према својој снази. Као што сам рекао, ми, дошавши у манастир, хранимо своје пристрашће неважним и ништавним стварима. Не би требало тако да поступамо. Као што смо се одрекли света и његових ствари, тако би требало да се одрекнемо и пристрашћа према стварима.“[2] Након овог објашњења, сасвим је разумљив разлог на основу којег Свети Исаак Сиријски, пишући своје поуке монасима најузвишенијег начина живота, односно безмолвницима, затворницима и отшелницима, одређује свет следећим речима: „Свет је заједнички назив за све страсти. Ако човек најпре не сазна шта је свет, онда неће сазнати ни то, којим се својим удовима удаљио од света, а којима је још увек привезан за њега. Много је оних који су два или три од својих удова одрешили од света и посредством њих престали да опште са светом, а затим помислили о себи да су се начином свог живота отуђили од света. То се догодило зато, што нису разумели, нити су премудро сагледали да су само двама удовима умрли за свет, док њихови остали удови живе унутар телесног мудровања, какво припада свету. Уосталом, они нису могли чак ни да осете своје страсти, а како их нису осетили, нису се могли ни побринути да се од њих исцеле. Према истраживању (духовног) разума, реч свет се употребљава као збирна именица, која обухвата појединачне страсти. Кад хоћемо да страсти назовемо заједничком именицом, онда их називамо светом. Када пак хоћемо да их расподелимо према њиховим појединачним називима, именујемо их као страсти. Свака страст је појединачно дејствовање на световним начелима[3].“[4] Тамо, где престаје дејствовање страсти, тамо и бивају недејствена и световна начела. Страстима припада следеће: жудња за богатством, тежња ка сабирању разних ствари, телесно наслађивање од којег пот иче блудна страст, жудња за почастима, од које потиче завист, жеља за владањем, разметање сјајем власти, украшавање раскошном одећом и испразним стварима, људска слава која узрокује злопамћење, телесни страх. Тамо, где те страсти престану да дејствују, тамо је свет умро. Уколико су неки од тих делова напуштени, утолико подвижник обитава изван света који се утолико и уништава, будући лишен својих саставних делова. Неко је о светима рекао да су они, иако живи, били мртви јер, живећи у телу, нису живели због тела. Ти добро погледај на себе, због којих од горенаведених страсти живиш? Тада ћеш познати колико си жив за свет, и колико си за њега умро. Кад разумеш шта значи свет, онда ћеш из горенаведених појединачних указатеља разумети у чему си се повезао са светом, а у чему си се одрешио од њега. Краће речено, свет је телесно живљење и телесно мудровање. Свет је блудница која оне, што жудећи за њеном лепотом на њу управљају своје погледе, привлачи да је заволе. Онај, који је макар и делимично привучен љубављу према свету и који је њоме спутан, не може да се избави из његових руку све док га свет не лиши вечног живота. Када свет потпуно обнажи човека, и кад га у дан смрти изнесе из његовог дома, човек тада познаје да је свет – лажов и варалица. Онај, који се подвизава да изађе из мрака света, док се његово срце још налази у њему, не може да види његове окове. Свет у оковима не држи само своје ученике, чеда и заробљенике, него је, ево, почео да на различите начине отима и нестјажатеље, подвижнике и оне, који су изнад њега, да их гази и да их баца под своје ноге.“[5]
Полазећи од ових појмова о свету, које нам предаје Свето Писмо и Свети Оци, пред нашу љубљену браћу, монахе, износимо савет и најубедљивију молбу: страхујмо од служења свету! Том служењу могу да подлегну чак и подвижници, који не пазе строго на себе. То служење се може извршити и посредством ништавних пристрашћа према ништавним предметима. Предузећемо све мере и сваку опрезност да бисмо се сачували од светољубља! Ниједно, привидно безначајно бестрашће, нећемо сматрати нешкодљивим. Никакво, чак ни најмање одступање од јеванђелских заповести, нећемо сматрати неважним. Нећемо заборавити страшну изреку, којом је загрмео Свети Апостол Јаков: Прељубници и прељубнице, не знате ли да је пријатељство према свијету непријатељство према Богу? Јер који хоће свијету пријатељ да буде, непријатељ Божији постаје (Јак4,4). У духовном смислу, свако служење свету представља прељубу за монаха, који је дужан да своју љубав у целини усмери ка Богу, што је обзнанио и Псалмопојац: Љубите Господа сви преподобни Његови (Пс 30,24) и Гле, који себе удаљују од Тебе, пропашће, погубио си сваког прељубника (Пс 72,27). Када се служи свету, немогуће је служити Богу, и њега (служења Богу) у том случају нема, чак и ако би се болесном погледу робова света чинило да оно постоји. Њега нема, и то што се представља као оно (тј. као служење Богу), није ништа друго до лицемерје, претварање и обмањивање и самога себе и других. Неминовно је да пријатељ света постане најогорченији непријатељ Бога и свог спасења, и може се догодити да он то и не примети. Светољубље се прикрада у душу као лопов, који користи помрчину ноћи, односно немар и непажњу према самоме себи. Светољубље је способно за извршење највећих безакоња и највећих злодела. Страшне примере за то видимо у јудејском свештенству, савременицима земаљског живота Богочовека. Ово свештенство је пало у светољубље: заразили су се склоношћу ка почастима, слави и људским похвалама. Били су пристрасни према среброљубљу и користољубљу, пали су у сластољубље и разврат, препустили су се грабежљивости и неправдама свих врста. Међутим, да би очували свој положај у народу, ставили су маску најстрожијег богоугађања и најситничавијег испуњавања обредних прописа и старешинских предања. Каква је била последица светољубља? Одлучно отуђивање од Бога, које је прешло у слепу и безумну мржњу према Богу. Јудејско свештенство се озлојеђено супротставило Богочовеку, кад се Он открио свету. Оно Му се успротивило, иако је било потпуно убеђено у Његово божанство, као што је посведочио Никодим, један од чланова врховне јеврејске скупштине – Синедриона. Јудејско свештенство одлучило се на богоубиство и извршило га, поуздано знајући да раде против Месије. У свом помрачењу, то сазнање су изражавали у подсмесима којима су обасипали светоспасоносну Жртву на Њеном жртвенику – крсту: друге спасе а Себе не може да спасе (Мт 27,42), говорили су архијереји, књижевници, старешине и фарисеји, не приметивши да заправо осуђују саме себе: они су свесни да су предали на распеће Онога и да се ругају Ономе, Који је на чудесан начин, божанственом силом и влашћу, спасавао друге.[6] Тек што је чуло вест о рођењу Богочовека, јудејско свештенство Га је омрзнуло и предузело мере да се од Њега избави. То се јасно види из Јеванђеља. Када су мудраци у Јерусалим донели вест о рођењу јудејског цара – Христа, уплашио се тадашњи јудејски цар, Ирод, а заједно с њим и васцела јудејска престоница (в.Мт2,3). Како примећује блажени Теофилакт Охридски, било је сасвим природно да се тадашњи јудејски цар Ирод уплаши на вест о рођењу новог јудејског цара који је требало да заузме његов престо и да лиши власти или њега или његове потомке. Због чега се међутим, на вест о рођењу Месије уплашио Јерусалим, који је током многих векова очекивао обећаног Месију, свог избавитеља, своју славу, Јерусалим чија се васцела религија састојала у вери у будућег Месију и у припреми за Његово прихватање? Јерусалим се уплашио због тога, што су његови житељи били морално изопачени. Престоница је, како и доликује истанчаној престоничкој проницљивости, разумела да ће нови Цар, Цар правде, захтевати одбацивање неморала, да ће захтевати истинску врлину, да Га неће обманути и задовољити притворна врлина и лицемерје. Услед њиховог светољубља, за Јерусалимљане је чудовиште – Ирод био подношљивији и пријатнији него Цар – Бог. Поуздано одгонетнувши душевно расположење тиранина, лицемера и глумца, какви су били и чланови Синедриона, они су на прво питање о Месијином месту рођења одлучно и нимало се не зауставивши и не замисливши, тачно указали на место где ће се Он родити, чиме су Месију предали у руке убици. Христос ће се родити у Витлејему јудејскоме, кажу они. Да би потврдили свој одговор, додају: Јер је тако пророк написао, и са запањујућом тачношћу објављују пророштво (Мт2,5). Расположење, које би било противно томе, приморало би их да дају неодређен одговор и да сакрију место.[7] Сва злодела, која су људи починили, почев од Каиновог убијања Авеља, Јеванђеље приписује светољупцима. У време Богочовековог земаљског живота, светољупци су одбацивањем Христа и богоубиством навршили своја злодела, а у последње време их навршавају тиме што прихватају антихриста и указују му божанствене почасти (в. Јн5,42). Страшно је светољубље! Оно у човека улази на неприметан начин и постепено; међутим, кад једном уђе, постаје његов сурови и неограничени господар. Људи су се постепено припремили и задобили душевно расположење, способно за богоубиство. Они се постепено припремају и стичу расположење и карактер способне за прихватање антихриста. О испразности светољубља и о његовим погубним последицама изванредно је говорио Свети Мученик Севастијан у беседи оним мученицима који су се због љубави према рођацима и породици поколебали у подвигу. Свети Севастијан им је говорио: „О, снажни војници Христови! Ево, ви сте се вашом племенитошћу већ приближили тријумфу, а сада због кукавног улагивања ваших рођака хоћете да уништите вечни венац! Сада научите да се одважност војника Христових не наоружава гвожђем него вером. Не бацајте знамења своје победе због женских суза, не испуштајте врат непријатеља (ђавола) који је под вашим ногама јер ће он, када добије снагу, поново започети битку. Ако је његова прва борба с вама била жестока, друга ће бити још жешћа. Он је разјарен и раздражен (вашом првом победом). Славну заставу својих подвига уздигните високо изнад земаљских пристрашћа и немојте се ње лишавати због испразних дечјих јецаја. Они, које видите да плачу, сада би се радовали кад би знали оно, што знате ви. Међутим, они сматрају да постоји само овај живот, који је у овом свету, и да после окончања живота тела нема живота за душу. Кад би знали да постоји и други живот, бесмртан и без патње, у којем царује вечна радост, уистину би се постарали да заједно с нама пређу у њега и, сматрајући привремени живот ништавним, пожелели би живот вечни. Овај садашњи живот је краткотрајан и толико непостојан и неверан да никада није могао да остане веран чак ни онима који га љубе. Он је погубио све, који су се од почетка света уздали у њега; обмануо је све, који су га желели; наругао се свима, који су се њиме гордили; свакога је слагао и никада никога није оставио необманутог у његовим надама и непостиђеног у његовим уздањима, него се у потпуности показао као лажљив. Ох, кад би нас он само заваравао, и кад нас не би водио у страшне заблуде! Најжалосније је то што оне, који га љубе (овоземаљски живот) води ка свим безакоњима. Он чини да опијање и преједање буду слатки стомакоугодницима, сластољубиве покреће ка блуду и скрнављењу сваке врсте. Он лопова учи да краде, гневљивог да се разјарује, а лажова да обмањује. Он сеје развод мужа од жене, непријатељство међу пријатељима, свађе међу кроткима, неправду међу праведнима, саблазан међу браћом. Он судијама одузима правичност, чистоту целомудренима, разум разумнима и морал моралнима. Поменућемо и најстрашнија злодела, до каквих он доводи оне што га љубе. Ако је некад брат убио брата, син оца, или пријатељ пријатеља, по чијем су наговору учинили таква безакоња? На чији знак? Са каквим надама и уздањима? Зар то нису учинили због садашњег живота, због којег људи, када га претерано љубе, омрзну један другога и један другоме чине зло, јер сваки за себе тражи да живи у највећем благостању? Из ког разлога разбојник коље путника, богати угњетава сиромашнога, горди вређа смиренога, и сваки, који је покоран злу, прогони онога који то није? Уистину све то зло чине они, који служе овом животу, и желе да дуго живе и да се наслађују љубављу према њему. Он, садашњи живот, који своје ревнитеље и служитеље саветује на свако зло, предаје их својој кћери, од њега рођеној, тј. вечној смрти. У њу су први људи били бачени стога што су се, будући створени за вечни живот, препустили љубави према привременом, што су постали робови стомакоугађања, сласти и пожуде очију, одакле су пали у ад, не поневши тамо са собом ништа од земаљских добара. „Управо тај привремени живот“, наставио је Свети Севастијан обраћајући се рођацима мученика, „обмањује вас да својим неправедним саветом своје пријатеље, који иду ка вечном животу, наговарате да се врате назад. Он вас, часни родитељи, поучава да својим безумним јецајима одвраћате ваше синове од корачања ка небеској војсци, ка непропадљивој почасти и пријатељству са вечним Царем. Он вас убеђује, о целомудрене жене светих, да својим ласкањима саблажњавате умове мученика, удаљујући их од добре намере и предлажући им вашим саветима смрт уместо живота и ропство уместо слободе. Ако се приклоне вашим саветима, онда ће још неко време живети са вама, а затим ће због смрти морати да се раздвоје од вас. Међутим, они ће се од вас раздвојити тако, што ће поновни сусрет за вас бити могућ само у вечним мукама, где пламен спаљује душе неверника, где тартарске (адске, паклене) змије прождиру богохулна уста, где аспиде кидају груди идолопоклоника, где се слуша горки плач, тешки уздаси и непрестано јецање у мукама. Дозволите им да избегну те муке, а поштедите и саме себе од њих! Дозволите им да поново крену ка венцу који им је припремљен. Не плашите се: они се неће раздвојити од вас. Они одлазе да вам на небесима приуготове светле обитељи у којима ћете се и ви, заједно са њима и са вашим чедима, наслађивати вечним добрима. Ако вас овде теше лепе камене куће, колико ће вас још више утешити лепота вишњих домова, где столови блистају чистим златом и где ложнице блистају славом, будући да су саграђене од прекрасног камења и украшене драгоценим камењем. Тамо вртови вечно цветају неувелим цветовима, тамо су ливаде са слатким потоцима, тамо је ваздух свагда разређен (благорастворен), а ветар оживљује, доносећи до чула неизрециви миомирис, тамо се дан не смркава, светлост не залази, а радост се не прекида. Најзад, тамо нема ни уздаха, ни плача, ни страдања, нити било чега што би растужило поглед. Не може се осетити никакво злосмрадије, нити се може чути неки тужан, плачан или страшан глас. Пред очима се показује само што је најлепше, осећају се најугоднији миомириси, чује са само оно, што весели ухо. Тамо непрестано поју хорови ангела и архангела, једногласно славословећи бесмртнога Цара. Зашто бисте презрели такав живот, а заволели овај привремени? Да ли због богатства? Богатство се брзо исцрпљује. Нека онај, који хоће да га вечно има уз себе, послуша шта каже богатство. Ви ме толико љубите, каже оно, да бисте желели да се никад не растанем са вама. После ваше смрти, ја не могу да пођем за вама, али могу да претходим вашем животу. Ако ме пошаљете испред себе, нека вам као пример послужи користољубиви зајмодавац и марљиви земљоделац. Један даје злато ближњем, да би му га овај вратио удвостручено; други пак сеје разна семена у земљу, да би их одатле узео кад се стоструко умноже. Дужник враћа зајмодавцу удвостручено злато, а земља сејачу враћа његова семена стоструко умножена. Ако своје богатство поверите Богу, зар вам га Он неће вратити бескрајно умножено? Тамо пошаљите, испред вас, своје богатство, и постарајте се да и сами ускоро тамо пођете. Каква је корист од овог привременог живота? Замислимо да неко поживи чак стотину година. Међутим, зар се неће догодити да, са наступањем последњег дана његовог живота, све прошле године и све житејске сласти, изгледају као да никада нису ни постојале? Остају само ништавни трагови и успомене, сличне успоменама на путника који је код нас провео један дан. О, праведно се назива безумним онај, који не љуби превасходни вечни живот, и којем је потпуно туђе познање истинских добара! О, праведно се назива неразборитим онај, што се плаши да изгуби краткотрајни живот да би задобио онај други, свагдапостојећи, у којем насладе, богатство и радост тако почињу да се никада не завршавају, него остају бесконачни у векове. Ко неће да се приволи том, свагдапостојећем животу, узалудно губи и овај привремени. Због тога пада у вечну смрт и бива свезан у аду, где је неугасиви огањ, свагдашње патње и непрестане муке, где живе сурови духови чије очи блистају огњеним стрелама, чији су зуби својом величином слични слоновским, чији репови уједају слично шкорпионским, чији су гласови слични рикању лавова, тако да и сам поглед на њих изазива огроман страх, ужасан бол и најгорчу смрт. О, кад би се међу тим чудовиштима и мучењима бар могло умрети! Међутим, оно што је најстрашније од свега, тамо не престају да живе зато, да би вечно умирали. Не бивају уништени до краја, да би се бескрајно мучили. Остају цели, да би их својим уједима вечно прождирале змије; изједени удови се опет обнављају, да би опет послужили као храна отровним змијама и неуморном црву.“[8] Правилна употреба овоземаљског живота састоји се у томе, да се током њега припремимо за живот вечни.
Браћо! Савршимо наше краткотрајно земно туђиновање тако што ћемо се бавити једино богоугађањем, а од света позајмљивати само оно што је неопходно. Побожност јесте велики добитак кад смо задовољни оним што имамо. Јер ништа не донијесмо на свијет; јасно је да ништа не можемо ни однијети. А кад имамо храну и одећу, будимо овим задовољни. А који хоће да се богате, упадају у искушење и замку, и у многе луде (и погубне) жеље, које гурају људе у пропаст и погибао (1 Тим 6,6-9). Славољубље и сластољубље доводе човека до оне исте моралне несреће, до какве га доводи и среброљубље. Од те три главне страсти се и састоји светољубље.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Тумачење на 18. главу, 7. стих Јеванђеља по Матеју. (Цитат који овде наводи еп. Игњатије не одговара изворном тексту, прим. прев.)
  2. 1. поука.
  3. Дословно: на начелима света.
  4. 2. слово
  5. 21. слово.
  6. Да је јеврејски Синедрион извршио богоубиство савршено знајући шта чини, сведочи и свештеник Атоније, савременик Христа и Богородице, који се из јудаизма преобратио у хришћанство. Четиј Минеј, 25. август, казивање о Успењу Пресвете Богородице.
  7. О непријатељском, убилачком расположењу јудејског свештенства према новорођеном Месији види: Четиј Минеј, 29. децембар, у опису покоља витлејемских младенаца.
  8. Четиј Минеј за 18. децембар.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *