ПРИНОС САВРЕМЕНОМ МОНАШТВУ

 

ПРИНОС САВРЕМЕНОМ МОНАШТВУ
 

 
Светитељ Игњатије (Брјанчанинов), епископ црноморски и кавкаски
 
Родио се као Димитрије Александрович Брјанчанинов 5. фебруара 1807. у селу Покровском Грјазовецке области Вологодске губерније. Његов отац припадао је угледној дворјанској породици, и био веома побожан. Мајка Софија била је веома посвећена породици. Дечак је већ у 15. години изјавио да жели да се замонаши али га је отац дао у Војноинжењерску школу, где је дечак био све време најбољи ђак. Сви су га волели али је он туговао жудећи за побожним животом. Велика утеха му је била дружба са Михаилом Чихачовим, младићем сличних настројења.
У многим племићким кућама радо су примали младића. Запазио га је чак и Пушкин. Али, будући Светитељ је време проводио у храму и личној молитви, као и у изучавању разних наука: хемије, физике, философије, географије, књижевности… Питао се шта наука даје човеку. Говорио је: „Човек је вечан, и наслеђе његово треба да је вечно. Покажите ми ту вечну имовину човекову, коју бих понео са собом ван (земног) града!“ Али науке су ћутале.
Утешило га је познанство са монасима Валаамског подворја у Санкт Петербургу. По њиховим упутствима стао је да чита Свете Оце. Био је запањен сагласјем њихових учења и дубином Божјих откривења датих Оцима. Упознао је и старца Леонида оптинског, ученика Светог Пајсија Величковског и решио још чвршће да се замонаши.
Чим је завршио школу 1826. у чину поручника, поднео је оставку. И родитељи и цар Николај I били су против тога, па је морао да се јави на дужност. Али 1827. се разболео и оставка му је прихваћена. Чим је добио право да оде, отишао је у Александро-Свирски манастир, код старца Леонида, са којим је скупа отишао у Оптину.
Пошто је мајка његова била на самрти отишао је да је посети, а затим је прешао у Кирило-Новојезерски манастир, код знаменитог аскете архимандрита Теофана. Крхког здравља, није могао да поднесе тамошњу климу, опет се разболео, па се обрео у Вологодској епархији, у Дионисијево-Глушицком манастиру. Епископ Стефан, видећи његову чисту душу и пламену ревност, монаши га 28. јуна 1831. и даје му име Светог Игњатија Богоносца. Те године, 25. јула, постаће јеромонах. Видећи његову зрелост и способност, владика га поставља на чело Пељшемског Лопотовог манастира, који је био пред затварањем. Јеромонах Игњатије манастир обнавља и духовно и материјално из темеља. Иако млад био је старац: строг као пророк и благ као мајка. Монаси су га без роптања слушали.
Године 1833. позвали су га да обнови ТројицеСергијеву пустињу близу Санкт Петерсбурга. Он је био изврстан игуман, администратор и духовник. У 27. години Бог му је дао да свакодневно прима помисли монаха, да их учи и теши, али и да пише. У ТројицеСергијевој пустињи написао је највише својих дела. Много народа долазило му је са свих страна по савет и утеху. Ишао је и у престоницу у посету добротворима и приложницима обитељи. Године 1838. постављен је за надзорника свих манастира Петербуршке епархије. Многе обитељи су од тога имале користи. Валаам се обновио кад је Свети Игњатије на чело обитељи поставио искусног игумана Дамаскина.
Иако је живео усред „житејских попеченија“, остао је аскета. У једном писму каже: „У гостопримници сам био репрезентативни архимандрит, а у кабинету скитски монах“ (чин архимандрита је добио 1833.). Ноћи је проводио у молитви и сузама покајања, али се дању није видело друго до озбиљност и достојанство слуге Божјег. Пажљиво је скривао подвиге. Имао је дар да разликује душе: са окамењенима је ћутао, са лукавима се правио јуродив, али са побожнима је остајао сатима у разговору. Са многима, монасима и мирјанима, водио је преписку.
Све време је хтео да бежи у пустињу, али 1857. 27. октобра, био је хиротонисан за епископа Црноморско-Кавкаског. Он то није желео. Говорио је: „Да будем епископ свог срца и да Христу приносим жртву мојих помисли и осећања, освештаних Духом – то је висина која је привлачила мој поглед.“
Чим је стигао у Ставропољ обратио се пастви речима: „Мир граду овоме.“ Урадио је много: од подизања владичанског дома, до бриге о богословији. Мећутим, болести су га измождавале, па је молио да се повуче. Црквене власти су му то одобриле, и он је 1861. стигао у Николо-Бабајевски манастир. Био је пресрећан. Чихачову, другу из младости је писао да је задовољан као да је његов анђео чувар лично диктирао Светом Синоду одлуку о примању оставке.
Манастир у коме је био налазио се у лошем стању – руиниран, у великим дуговима. Свети Игњатије је успео да га обнови, врати дугове и сазида храм у част Богородице Иверске.
Радио је много. Поред преписке написао је „Принос савременом монаштву“ и „Отачник“ управо у обитељи у коју се повукао. Књиге његове читале су се свуда са огромном духовном коришћу. Иако болестан, помагао је људима, саветујући их с пуно кротости и љубави.
Године 1867. 16. априла на први Васкрс служио је последњу Литургију. Упокојио се у Недељу жена – мироносница, 30. априла исте године. На сахрани је било 5000 људи. Осећала се тиха и светла радост Васкрсења.
Године 1988. канонизован је на Помесном сабору Руске Православне Цркве.
Сабрана дела му излазе у шест томова.
Канонизован је као подвижник, писац и учитељ црквеног живота.
 
Владимир Димитријевић

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *