ПРИНОС САВРЕМЕНОМ МОНАШТВУ

 

ПРИНОС САВРЕМЕНОМ МОНАШТВУ
 

 
ГЛАВА ТРИДЕСЕТ ШЕСТА
О душевној и духовној ревности
 
Монах мора да буде веома опрезан у погледу телесне и душевне ревности, која споља изгледа благочестиво, док је у суштини неразумна и штетна за душу. Услед свога незнања, многи мирјани и монахујући хвале управо такву ревност, не схватајући да су њени извори преузношење и гордост. Они такву ревност величају као ревност по вери, по побожности, по Цркви и по Богу. Она се састоји у више или мање оштром осуђивању и разобличењу ближњих због њихових моралних грешака и грешака против црквеног устројства и правила. Обманути лажном представом о ревности, неразумни ревнитељи мисле да, предавши се њој, подражавају Свете Оце и Свете Мученике, заборављајући да они, ревнитељи, нису светитељи него грешници. Ако су свети разобличавали грешнике и безбожнике, онда су то чинили по заповести Божијој, по својој обавези и по наговору Светога Духа, а не по наговору својих страсти и демона. Онај, који одлучи да самовољно разобличи брата или да му приговори, јасно показује да о себи мисли да је разумнији и да има више врлина него онај којег разобличује. Он тако дејствује јер је привучен страшћу и обманут демонским помислима. Требало би да се сети Спаситељеве заповести: Зашто видиш трун у оку брата свога, а брвно у оку своме не осјећаш? Или, како ћеш рећи брату своме: стани да ти извадим трун из ока твога; а ето брвно у оку твоме? Лицемјере, извади најприје брвно из ока свога, па ћеш онда видјети извадити трун из ока брата свога (Мт7,3-5). Шта је то – брвно? То је телесно мудровање, задебљало као брвно, због чега одузима сву способност и правилност сили зрења, коју је Спаситељ даровао уму и срцу. Човек, којег руководи телесно мудровање, ни у ком случају не може правилно да суди о свом унутрашњем стању или о стању ближњих. Он о самоме себи или о другима суди онако, како замишља он сам, или онако, како му ближњи изгледа по спољашњости, тј. на основу свог телесног мудровања и погрешно. Зато га је Син Божији сасвим праведно назвао лицемером. Након што се исцели речју Божијом и Духом Божијим, хришћанин задобија правилан поглед на своје душевно устројство и на душевно устројство својих ближњих. Телесно мудровање, које брвном погађа заблуделог ближњег, свагда га (ближњег) збуњује а често и погубљује. Оно никад не доноси и не може да донесе корист, ни најмање не делује на грех. Напротив, духовно мудровање делује искључиво на духовну болест ближњег, милује га, исцељује и спасава. Требало би приметити да се, након задобијања духовног разума, грешке и недостаци ближњег – тј. оне исте грешке и недостаци који су се телесном разуму чинили неизмерно велики и важни – чине сасвим неважнима, јер их је Спаситељ искупио и лако се могу исцелити покајањем. Очигледно да им је телесно мудровање, будући да је и оно само брвно, придавало тако велики значај. Телесно мудровање види у ближњем и оне грехове којих уопште нема. Из тог разлога су они, које је привукла неразумна ревност, често падали у клеветање ближњег и постајали оруђе и играчке палих духова. Преподобни Пимен Велики је казивао како је неки монах, привучен неразумном ревношћу, био изложен следећем искушењу: видео је другог монаха да лежи на некој жени. Монах се дуго борио с овом помишљу, која га је присиљавала да заустави грешнике. Најзад је био побеђен. Одгурнуо их је ногом и рекао: престаните! Тада се испоставило да су то била два снопа.[1] Преподобни авва Доротеј приповеда да је, за време док је живео у општежићу авве Серида, неки брат оклеветао другог брата. Наиме, њега је привукла неразумна ревност, која је увек повезана с подозривошћу и неповерењем и веома је способна за измишљотине. Он је оптуженога окривио да у рано јутро краде смокве из врта и да их једе. Након ислеђивања, које је спровео игуман, показало се да оклеветани монах поменутог јутра није ни био у манастиру, него да се налазио у једном оближњем насељу. Тамо га је упутио иконом, и у манастир се вратио тек у време кад се завршавала божанствена Литургија.[2] Ако хоћеш да будеш веран и ревностан син Православне цркве, достигни то испуњавањем јеванђелских заповести које се односе на ближњег. Не усуђуј се да га разобличујеш! Не усуђуј се да га поучаваш! Не усуђуј се да га осудиш и да га прекориш! То није делање по вери него (делање) неразумне ревности, преузношења и гордости. Пимена Великог су упитали: шта је вера? Светитељ је на то одговорио: “Вера се састоји у томе да живите у смирењу и да чините милост”[3], тј. у томе да се смире пред ближњим и да га замоле за опроштај свих ожалошћења, увреда и свих њихових сагрешења. Будући да неразумни ревнитељи као почетни узрок своје ревности истичу веру, нека знају да се истинска вера[4], а самим тим и истинска ревност, мора изражавати у смирењу пред ближњим и у милости према њему. Суд над људима и разобличење људи препустимо онима који имају обавезу да суде својој браћи и да их руководе. “Онај, који има лажну ревност, болује од тешке болести. О, човече, који мислиш да показујеш ревност против туђих болести, одрекао си се сопственог душевног здравља! Брижљиво се потруди на здрављу сопствене душе. Ако желиш да исцељујеш болесне, знај да је болесницима потребна брига а не оштра разобличења. Ти, међутим, другоме ниси помогао, а себе си бацио у тешку и мучну болест. Та ревност у људима не сматра се за један вид премудрости него се придружује болести душе. То је знак оскудице у (духовном) разуму и знак крајњег незнања. Почетак премудрости Божије је скромност и кротост, и оне су својствене великој и кроткој души, најутемељенијем начину размишљања, и оне носе људске слабости. Због тога Апостол каже: Вијаки слабости слабих носите (Рим 15,1) и онога који је сагрешио исправљајте духом кротости (Гал6,1). Мир и трпљење Апостол убраја у плодове Духа.”[5] У другом слову преподобни Исаак каже: “Немој мрзети грешника јер смо сви ми грешни. Ако се Бога ради бориш против њега (грешника), онда због њега проливај сузе. Зашто га мрзиш? Омрзни његове грехове, а за њега самога се помоли. Тако ћеш се уподобити Христу, Који није негодовао на грешнике, него се за њих молио. Зар не видиш како је Он плакао због Јерусалима (в.Лк 10,41)? У многим случајевима ђаво се подсмева и нама самима. Зашто бисмо онда мрзели онога ко је, слично нама, исмејан од ђавола који се и нама подсмева? Зашто ти, човече, мрзиш грешника? Да ли зато, што није тако праведан као ти? Где је та праведност, кад нема љубави? Зашто ниси плакао због њега него си га, напротив, прогонио? Неки, који за себе мисле да здраво суде о делима грешника и гневе се (услед тога) на њих, чине то услед свог незнања.”[6] Велика је несрећа – преузношење! Велика је несрећа – одбацивање смирења! Велика је несрећа – такво душевно устројство и стање у којем монах, иако није позван или замољен, на основу свести о сопственом достојанству почиње да поучава, разобличује и прекорева ближње! Када те за то замоле, ти, као онај који ништа не зна, или одбиј да даш савет и да кажеш своје мишљење или га пак, у крајњој потреби, изреци с највећом опрезношћу и скромношћу, како самога себе не би ранио славољубљем и гордошћу, а ближњега оштром и неразборитом речју Када те за твој труд у врту заповести Бог удостоји да у души осетиш божанствену ревност, јасно ћеш увидети да ће те та ревност подстицати на ћутање и смиривање пред ближњим, на љубав, милосрђе и састрадавање са њима, како је рекао Свети Исаак Сиријски.[7] Божанствена ревност је огањ, али она не распламсава крв! Напротив, она гаси распламсавање у њој и доводи у стање спокојства.[8] Ревност телесног мудровања је увек повезана с распламсавањем крви, са наиласком многобројних помисли и маштања. Последице слепе и неупућене (неуке) ревности, ако јој се ближњи успротиви, обично бивају негодовање против њега, злопамћење и разни видови осветољубивости. Уколико јој се ближњи покори, онда су те последице самољубиво задовољство самим собом, као и подстицање и умножавање наше уображености и преузношења.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Алфавитни Патерик.
  2. Преподобни авва Доротеј, 9. поука.
  3. Алфавитни Патерик.
  4. Мисли се на делатну, а не на догматску веру. О њиховој разлици види Добротољубље, 2. том, Монаси Калист и Игњатије, у руском издању.
  5. 89. слово.
  6. 90. слово.
  7. 38. слово
  8. Из Беседе Максима Кавсокаливита са Григоријем Синаитом, Добротољубље, 1.том, у руском издању

Comments are closed.