ПРИНОС САВРЕМЕНОМ МОНАШТВУ

 

ПРИНОС САВРЕМЕНОМ МОНАШТВУ
 

 
ГЛАВА ШЕСНАЕСТА
Смирење пред ближњим служи као средство којим ће се достићи љубав према ближњем
 
Љубави према ближњем претходи смирење пред њим, које је и прати. Мржњи према ближњем претходи његово осуђивање, понижавање, клеветање и презир према њему, другачије речено – гордост. Свети монаси су стално имали на уму речи Христове: Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте (Мт 25,40). Они нису испитивали да ли је ближњи достојан или недостојан њиховог поштовања нити су обраћали пажњу на мноштво и очигледност његових недостатака. Њихова пажња била је усмерена на то да се од њих ни на који начин не сакрије разумевање да је ближњи образ Божији и да наше поступке према ближњем Христос прихвата тако, као да су извршени према Њему Самом. Горди пали ангео ненавиди такво разумевање и користи све мере да га неприметно уграби од хришћанина. Такво разумевање није сродно телесном и душевном мудровању пале човечије природе и потребна је посебна пажња да би се оно стално имало на уму. Да би срце, повређено грехом, усвојило то разумевање и да би га у односима са браћом стално имало на уму, потребан је значајан душевни подвиг и неопходно је садејство божанствене благодати. Кад по милости Божијој усвојимо ово разумевање, оно постаје извор најчистије љубави према ближњима, љубави која је једнака према свима. Узрок такве љубави је само један: то је Христос, Којег поштујемо и љубимо у сваком ближњем. То разумевање постаје извор најслађег умилења, и најтоплије, нерасејане и најусредсређеније молитве. Преподобни авва Доротеј говорио је свом ученику, преподобном Доситеју, којег би повремено надвладао гнев: „Доситеју, ти се гневиш, а не стидиш се што се гневиш и вређаш свог брата! Зар не знаш да је он – Христос, и да ти ражалошћујеш Христа?“[1] У погледу примања путника који долазе код њега, преподобни Аполос Велики је својим ученицима често говорио да им треба изразити поштовање земним поклоном: кад им се поклонимо, ми се не клањамо њима него Богу. „Да ли си видео свог брата? Ти си видео свог Господа Бога. То смо“, говорио је он, „примили од Авраама (в.Пост 18), а томе, да је потребно да браћи укажемо гостопримство, научили смо се од Лота, који је наговорио ангеле да отпочину у његовом дому (в.Пост19).“[2] Такав начин размишљања и понашања усвојили су сви египатски монаси, који су први у свету по монашком напредовању и даровима Духа Светога. Ти монаси су удостојени да их провиди и предскаже пророк: Доћи ће посланици из Египта (Пс 67,32), пророковао је Давид о египатским монасима. Преподобни Касијан Римљанин, црквени писац 4. века, приповеда о следећем: „Када смо (преподобни Касијан и његов саподвижник у Господу, преподобни Герман), желећи да изучимо одлуке стараца, из сиријских крајева дошли у египатску област, задивили смо се што су нас тамо примили с необичном топлином, при чему се никад није чувало правило за узимање хране, за шта су одређени извесни часови, насупрот ономе што смо научили у палестинским манастирима. Ма где да смо дошли, тога дана је разрешаван установљени пост, с изузетком озакоњеног (црквеног) поста средом и петком. Упитали смо једног од стараца: ‘Из ког разлога сви без разлике изостављају свакодневни пост?’ Он је одговорио: ‘Пост је свагда са мном; вас, међутим, морам једног за другим отпустити, и не можете увек бити уз мене. Иако је пост користан и увек потребан, он је дар и жртва слободне воље, док је делатно испуњавање љубави безусловна дужност, коју захтева заповест. Прихватајући у вашим ликовима Христа, дужан сам да Му укажем свесрдно гостопримство. Када вас испратим, након што вам изразим љубав којој је узрок Он, разрешење могу да надокнадим појачаним постом, у самоћи. Eдa ли могу сватови бити жалосни док је с њима женик? Heгo ће доћи дан кад ће бити отет од њих женик, и онда ће постити (Мт 9,15;Мк 2,19 и Лк 5,34-35).“‘[3] Живећи у манастиру, међу браћом, за грешника сматрај једино самога себе, а сву браћу, без изузетка, сматрај ангелима. Свима укажи предност у односу на себе. Када твом ближњем дају предност у односу на тебе, радуј се и одобравај, сматрајући то за најправедније дело. Уколико се будеш удаљио од блиског познанства и слободног обраћања, лако ћеш достићи такво душевно расположење. Напротив, уколико себи допустиш блиско познанство и слободно обраћање, никада се нећеш удостојити да достигнеш устројство
Светих, нити ћеш се удостојити да услед искрене савести заједно са Апостолом Павлом кажеш: Христос Исус дође у свијет да спасе грјешнике од којих сам први ја (1Тим 1,15). Услед смирења пред ближњим и (услед) љубави према ближњем од срца се удаљује окорелост. Она се одваљује као тешки камен на улазу у гроб и срце оживљава за духовне односе према Богу, за које је до тог времена било мртво. Погледима ума открива се нови призор: многобројне греховне ране, којима је преиспуњена целокупна, пала човекова природа. Он своје несрећно стање почиње да исповеда пред Богом и да Га преклиње за помиловање. Срце садејствује уму плачем и умилењем. Tо је почетак истинске молитве. Напротив, молитву злопамтивог Св. Исаак Сиријски уподобљује сејању на камену.[4] Исто се мора рећи и за молитву онога који осуђује и презире ближње. Молитву гордог и гневљивог Бог не само да не прихвата, него и допушта да се оном, који се моли у таквом душевном устројству, догоде разна понижавајућа искушења како би, будући њима ударан и мучен, притекао смирењу пред ближњим и љубави према њему. Молитва је делатни израз љубави монаха према Богу.[5]
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Казивање о преподобном Доситеју у књизи Поука авве Доротеја.
  2. Лавсаик и Алфавитни Патерик.
  3. Преподобни Касијан Римљанин, књ. 5, о стомакоугаћању.
  4. 89. слово.
  5. Свети Јован Лествичник, Лествица, 28. поука.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *