ПРИНОС САВРЕМЕНОМ МОНАШТВУ

 

ПРИНОС САВРЕМЕНОМ МОНАШТВУ
 

 
ГЛАВА ТРИДЕСЕТА
Патње су превасходно удео монаха последњег времена
 
Свети Оци, монаси првих времена хришћанства и савршени хришћани, испуњени Духом Светим, имали су вишње откровење о монаштву последњих времена и изговорили су о њему пророчанство, које се збива пред нашим очима. Сва та предсказања Отаца су међусобно слична и обзнањују да ће монаштво последњих времена живети веома слабо, да њему неће бити дате нити оне душевне и духовне силе, нити оно обиље благодатних дарова, какви су били дати првим монасима, те да ће за њега и само спасење бити веома тешко.
Једном приликом се неки од египатских отаца нашао у иступљењу и постао созерцатељ духовног виђења. Он је видео тројицу монаха како стоје на морској обали. Према њима се са друге обале разлегао глас: “Примите крила и приступите Ми!” Непосредно након што се зачуо глас, двојица монаха су добили огњена крила и брзо прелетели на другу обалу. Трећи је остао на претходном месту. Почео је да плаче и да јеца. Најзад су и њему била дата крила, али не огњена него нека слаба, и он је тек с великим напором и трудом прелетео преко мора. Често је губио снагу и погружавао се у море; видећи да се утапа, жалосно је зајецао, придигао се из мора, поново полетео, полако и ниско, поново малаксавао, поново се спуштао на пучину и, исцрпљен, с тешком муком прелетео море. Прва два монаха послужила су као изображење монаштва првих времена, а трећи као изображење (монаштва) последњег времена, оскудног и по броју и по напредовању.[1] – Једном су Свети Оци египатског скита пророчки беседили о последњем роду. “Шта смо ми учинили”, упитали су они. Један од њих, велики авва Исхирион, одговорио је следеће: “Ми смо извршили заповести Божије.” “Шта ће учинити они, који ће доћи после нас” упитали су га. “Они ће”, казивао је авва, “у поређењу с нама прихватити (испунити) половину делања.” Питали су га још и ово: “А шта ће учинити они, који дођу после њих?” Авва Исхирион је одговорио: “Они уопште неће имати монашко делање; међутим, њима ће се доделити патње и неки од њих, који истрају, биће изнад нас и наших отаца.”[2] Архимандрит Аркадије, настојатељ Кирило-Новојезерског манастира који се упокојио 1847. године, приповедао је о себи следеће: “Једном приликом жалостио сам се због неког догађаја. Мучен тим приликама дошао сам на јутрење и, стојећи на јутрењу, размишљао сам о својој патњи. Не знам шта се са мном догодило. И против своје воље затворио сам очи и осетио неку заборавност али не и поспаност, јер сам разговетно чуо свако слово читања које се тада служило. Изненада сам испред себе угледао преподобног наше обитељи, Кирила. Он ми је рекао: ‘Због чега јадикујеш? Зар не знаш да се монаси последњих времена морају спасавати патњама?”‘ Зачувши те речи, архимандрит је дошао себи. Ово виђење оставило је дубоко спокојство у души простодушног старца, какав је био архимандрит Аркадије. Дакле, патње су превасходно наш удео, удео савременог монаштва, удео који нам је одредио Сам Бог. Нека ово сведочанство за нас буде извор утехе. Нека нас оно ободри и укрепи приликом свих разноликих патњи и искушења која нам се догоде. Понизите се, дакле, под моћну руку Божију, да вас узвиси кад дође вријеме. Све своје бриге положите на Њега јер се Он стара за вас (l Пт5,6-7) и свесрдно прихватимо да се поучимо патњама, уз брижљиво извршавање јеванђелских заповести: таква је воља нашег Господа Бога за нас. У већини случајева, наше патње су толико истанчане да се, површно посматрано, не би ни могле назвати патњама. То је, међутим, само препреденост нашег непријатеља, који се, услед дуготрајне извежбаности у борби, с великим искуством и вештином бори са слабим човеком. Пали дух је увидео да очигледна, груба и сурова искушења побуђују у човеку ватрену ревност и храброст да их поднесе. Он је то увидео и груба искушења заменио слабим али истанчаним, која, међутим, дејствују веома снажно. Она у срцу не изазивају ревност и не узносе га у подвиг, него га задржавају у неком неодређеном расположењу, док истовремено ум задржавају у недоумици. Она муче и постепено исцрпљују човекове душевне силе, бацају га у чамотињу, у неделање, и најзад погубљују, тако што га услед слабости, чамотиње и неделања учине обитавалиштем страсти. Пред Богом нису скривени нити сатанина препреденост нити тежина битака које он наводи на савремено монаштво. Ове најновије борце Бог овенчава исто као и оне древне, чак и ако је подвиг ових првих мање очигледан него подвиг других. Не смемо се препуштати слабости, чамотињи и неделању. Напротив, сву своју пажњу и све своје напоре усмерићемо ка извршавању јеванђелских заповести. Ово извршавање ће нам открити безбројне непријатељске замке и ону препредену промишљеност с којом су припремљене и постављене. Увидећемо да савремене, привидно слабе патње и искушења, слично као и оне древне, велике патње и искушења, теже да човека одвоје од Христа, да на земљи искорене истинско хришћанство и да, ради лакше преваре, оставе само његову љуштуру. Увидећемо да искушења која су слаба, али смишљена и извршена са пакленом промишљеношћу, због сатане дејствују далеко успешније него искушења која су тешка, али очигледна и непосредна.
Главни разлог, због којег су патње посебно тешке за савремено монаштво, налази се у њему самом и превасходно се садржи у недостатку духовне поуке. Недостатак духовне поуке мора се сматрати за највећу несрећу. Та несрећа се не може одмах сагледати! Она за монаха неће одмах бити разумљива! Обузет ревношћу у којој веома велики значај има крв а сасвим мали (значај) духовно разумевање, почетник се обично задовољава оним поукама које сусреће у манастиру или које он хоће да пружи самоме себи. Тек касније, приликом најмарљивијег изучавања Светог Писма и светоотачких списа, подвижницима, и то само неколицини њих, постепено постаје јасно да је за напредовање монаха неопходна духовна поука, а да душевна поука, ма како раскошно и величанствено споља изгледала, ма како је величао заслепљени свет, обитава у мраку и оне, који је следе, задржава у мраку, у области палих духова (в. Јак 3,15).[3] Руковођење речју Божијом из књиге а не из живих уста, једино је руковођење које нам је преостало. При том монах, услед околности, у значајној мери постаје сопствени руководитељ. Без обзира на суштинску корист коју оно доноси, овакво руковођење повезано је с великим и честим грешкама и застрањивањима, неизбежним последицама незнања и стања у којем се човек још увек налази под влашћу страсти. Незнање почетника и владавина страсти у њему не допуштају му да Свето Писмо разуме како доликује, нити да га се придржава с потребном одлучношћу. Прелетајући преко духовног мора, ми често губимо снагу и падамо због изнемоглости, погружавамо се у то море и бивамо у опасности да се у њему и утопимо. Услед недостатка руководитеља и живих сасуда Светога Духа, услед безбројних опасности којима смо окружени, наше стање је достојно горког плача и неутешног јецања. Ми оскудевамо и заблудели смо, и нема гласа на чији бисмо позив могли да изађемо из своје заблуде: књига ћути, а пали дух, који жели да нас одржи у заблуди, настоји да из нашег памћења избрише и само знање о постојању књиге. Спаси ме, Господе, вапио је пророк, провиђајући нашу несрећу и прихватајући онога који жели да се спасе jep неста преподобнога, нема духоносног учитеља и руководитеља који би указао на пут спасења и којем би онај, што жели да се спасе, могао да се препусти с највећим поверењем. Умањише се истине од синова људских. Лажи говораше сваки суседу своме (Пс. 11,12) по наговору душевног разумевања, способног само да развија и да утискује заблуду и преузношење. Ми смо крајње слаби; саблазни које нас окружују су се умножиле и прекомерно ојачале. Оне у заводљивој разноликости и привлачности стоје испред болесног погледа ума и срца, привлачећи их к себи и удаљујући их од Бога. Ми смо се у тој мери потчинили саблазнима да смо напустили чак и руковођење речју Божијом, једино средство нашег спасења. При таквом руковођењу неопходно је да водимо крајње опрезан живот којем је туђа свака расејаност; међутим, наша повређена воља захтева нешто сасвим супротно. Упутили смо се ка вештаственом напредовању, ка напредовању света! Нама су потребне почасти, потребни су нам изобиље и раскош! Нама је потребна расејаност и учешће у световним насладама! Да бисмо све то достигли, бринемо се искључиво за развој пале природе. Изгубили смо и сам појам о обновљеној природи: јеванђелске заповести су запостављене и заборављене. Душевно делање нам је сасвим непознато, док се телесним делањем бавимо само у тој мери и са циљем да се пред светом покажемо као побожни и свети и да од света добијемо његову плату. Додељен нам је тесан и тегобан пут, а ми корачамо по широком и пространом путу. Спаси ме, Господе јер неста преподобнош. Умањисмо се ми, монаси, више од сваког народа, и због наших Хрехова унижени смо на целој земљи. И нема у ово време ни кнеза, ни пророка ни вође (Дан 3,37-38) који би нас предводио у бици, невидљивој чулним очима, бици коју водимо не против крви и тијела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебесју (Еф 6,12).
Тешко свијету од саблазни; јер потребно је да дођу саблазни, предсказао је Господ (Мт18,7). Долазак саблазни је допуштење Божије, као што је и морална пропаст услед саблазни допуштење Божије. Пред крај постојања света саблазни ће се у тој мери размножити и ојачати да ће услед умножавања безакоња охладнети љубав мношх (Мт 24,12), а Син Човјечији када дође, хоће ли наћи вјеру на земљи (Лк 18,8); земља Израиљева, Црква, биће оборена мачем, тј. убиственим насиљем саблазни, и сасвим пуста (в. Јез 38,18). Живот по Богу постаће веома тежак. Он ће постати такав јер је ономе, који живи међу саблазнима и пред њиховим лицем, немогуће да не буде изложен њиховом утицају. Као што лед под дејством топлоте губи своју чврстину и претвара се у најмекшу воду, тако се и срце, преиспуњено добром вољом, мења и слаби под утицајем саблазни, посебно ако је она постојана. Живот по Богу постаће веома тежак и услед распрострањености и свеопштости отпадништва. Као што су приметили Св. Тихон Задонски и Вороњешки, умножиће се отпадници који ће споља изгледати и представљати се као хришћани, да би на тај начин лакше прогонили истинске хришћане. Они ће истинске хришћане окружити безбројним замкама и постављаће безбројне препреке њиховој доброј намери да се спасу и да служе Богу. Отпадници ће против истинских хришћана дејствовати и насиљем власти, и клеветама, и препреденим замкама, и разноликим обманама, и суровим прогонима. Спаситељ света је једва пронашао безначајни и забачени Назарет да би се у њему сакрио од Ирода и од јудејских књижевника, фарисеја, свештеника и првосвештеника који су Га мрзели. Тако ће и истински монах у последња времена једва пронаћи неко забачено и непознато уточиште, да би у њему с извесном слободом служио Богу и да га насиље отпадништва и отпадника не би одвукло да служи сатани.[4] О, несрећно време! О, несрећно стање! О, морална пропасти, неприметна за чулне људе, која си неупоредиво већа од свих вештаствених, громогласних несрећа! О, несрећо, која започињеш у времену, али се у њему не завршаваш, него прелазиш у вечност! О, несрећо над несрећама, коју разумеју само истински хришћани и истински монаси, а непозната за оне које грабиш и погубљујеш!
Поставши созерцатељи таквог духовног виђења, из огња саблазни огласимо оно исповедање и ону песму славословља које су огласила и три блажена младића у ужареној вавилонској пећи. Сјединимо се својом љубављу с васцелим човечанством, расејаним по површини земље. Будући његови представници пред Богом, у име васцелог човечанства огласимо исповедање и славословљење Бога, излијмо пред Њега смирену молитву за себе и за васцело човечанство: Благословен си Ти, Боже отаца наших, хваљено је и прослављено име Твоје у векове, јер си Ти праведан у свему што си нам учинио, и сва су дела Твоја истинита, и путеви су Твоји прави, и сви судови Твоји истинити. Ти си сатворио судове истините у свему што си на нас навео, и на свети град отаца наших, Јерусалим, јер си по истини и по суду све то навео на нас због грехова наших. Јер смо сагрешили и безаконито поступили удаљивши се од Тебе, и у свему смо сагрешили. Заповести Твоје нисмо слушали и нисмо их чували, и нисмо поступали како си нам Ти заповедио да би нам добро било. И све, што cu навео на нас, u све што cu учинио са нама, учинио си по суду истинитом. Предао си нас у руке безаконитих непријатеља, најомраженијих отпадника… али не предај нас за свагда, имена Твојега ради, и не укидај завет Твој. Не одузимај нам милост Своју… Нека будемо прихваћени скрушеног срца и смирено! духа… Не постиди нас, него поступи с нама по снисхођењу Своме и по мноштву милости Своје, и избави нас силом чудеса Твојих, и дај славу имену Своме, Господе… (Дан 3,26-43). Свети Оци су о монасима последњег времена рекли следеће: “У последња времена ће се они, који уистину буду служили Богу, успешно скривати од људи; неће међу њима творити знакове и чудеса, као што то чине у садашње време, него ће поћи путем делања разблаженог смирењем.”[5] Какав је то, у ствари, пут спасења који монаху сада даје највише наде? То је онај пут, који је у стању да га и споља и изнутра сачува од саблазни. Он се, по спољашњости, састоји у удаљавању од познанстава и слободног обраћања унутар и изван манастира и у највећем могућем неизласку из манастира и из келије. Тај пут се по души састоји у изучавању и извршавању јеванђелских заповести или, што је једно исто, у изучавању и извршавању воље Божије (в.Рим 12,2), али и у томе да се племенито и без роптања поднесу све патње које допусти Промисао Божији, у томе да монах искреног срца призна да је достојан тих патњи. Јеванђелске заповести уче монаха смирењу, док га крст усавршава у смирењу.[6] Смирење искорењује све греховне страсти из тела и душе и привлачи у њу благодат Божију. У томе се и састоји спасење.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Алфавитни Патерик, у житију преподобног Јована Колова.
  2. Алфавитни Патерик, у житију Јована Колова и у Незаборавним казивањима о подвижништву светих и блажених Отаца, слово I.
  3. Свети Исаак Сиријски каже: “Једно је достојанство беседе која потиче од духовне опитности, а нешто друго достојанство красноречиве беседе. Ученост уме да украшава своје речи, чак и ако није опитно проучила дело. И не знајући истину, она зна величанствено да говори о истини. Она зна опширно да говори о врлини, иако никад није окусила познање врлине, проистекло из њеног упражњавања. Беседа која потиче од духовне опитности представља ризницу наде, а ученост без опитног знања – залог срама. Онај што изговара ту беседу сличан је уметнику који на зиду живопише извор воде, али та вода не може да угаси његову жеђ, и сличан је ономе, који види прекрасне снове. Онај који о врлини говори на основу сопственог опита, своју беседу даје слушаоцима онако као да им даје милостињу од иметка који је стекао својим новцем. Он у срца својих слушалаца сеје речи из сопственог иметка и одважно отвара уста пред својим духовним чедима, слично престарелом Јакову који је говорио целомудреном Јосифу: И ја ти дајем један дио више него браћи твојој, који узех из руку Аморејских мачем својим и луком својим (Пост 48,22).” (1. слово) “Немој тражити да се послужиш саветом човека који не води исти начин живота (монашки) као и ти, макар он био и веома учен. Боље је да повериш своју помисао неуком човеку, али оном који је опитно познао монаштво, него красноречивом философу који беседи на основу своје учености али не искусивши на то делу.” (78. слово)
  4. Келијска писма Св. Тихона, 15. том, 67 писмо.
  5. 4. одговор Св. Нифонта Цариградског у Руковођењу ка духовном животу преподобних Варсонуфија Великог и Јована.
  6. Слово преподобног Марка Подвижника о духовном закону, 31 глава.

Comments are closed.