ПРИНОС САВРЕМЕНОМ МОНАШТВУ

 

ПРИНОС САВРЕМЕНОМ МОНАШТВУ
 

 
ГЛАВА ТРИДЕСЕТ ДЕВЕТА
О људској слави
 
Слично као среброљубље и користољубље, и славољубље уништава веру у човечијем срцу. На сличан начин, и оно чини да човеково срце буде неспособно за веру у Христа и за исповедање Христа. Како ви можете вјеровати када примате славу један од другога, а славу која је од јединога Бога не тражите (Јн5,44), говорио је Господ Њему савременим представницима јеврејског народа. Многи истакнути Јевреји поверовали су у Господа. Међутим, Јеванђелиста сведочи да због фарисеја то не признаваху, да не буду искључени из синагоге; јер завољеше више славу људску него славу Божију (Јн 12,42-43). Јевреји беху донели одлуку према којој је свакоме, ко је Богочовека исповедио као обећаног Месију, било забрањено да учествује у скуповима синагоге (в.Јн9,22). Славољубље се храни људском похвалом и преимућствима која се задобијају телесним мудровањем и која ничу услед нашег пада. Оно се храни богатством, истакнутошћу порекла, звучним именима којима се крунишу служење и угађање свету, као и осталим испразним почастима. Због те своје особине, земаљска и људска слава је директно противна слави Божијој. Почетак људске славе и пут ка њој сасвим је другачији у односу на почетак славе Божије и пут ка њеном достизању. Почетак таштине и славољубља заснива се на лажним појмовима о испразним, краткотрајним, превртљивим и ништавним људским мишљењима и снагама. Пут тражитеља људске славе је непрестано и разнолико човекоугађање. Да би достигао свој циљ, тражитељ човечије славе и не размишља о томе да ли је то човекоугађање исправно или неисправно, законито или безаконито. Почетак чежње за славом Божијом и тежња за њом темеље се на живој вери у свемогућство Божије и у Његову милост према палом човеку. Посредством покајања и извршавања јеванђелских заповести, пали човек може да се помири са Богом и да, изразићемо се тако ради јаснијег разумевања, у Богу стекне добро мишљење о себи, као што је у име Божије у Писму и речено о човеку, чија су се дела показала као богоугодна: Добро, слуго добри и вјерни, у маломе си био вјеран, над многим ћу те поставити; уђи у радост господара својега (Мт 25,23). Сагласно свом почетном узроку, делатност човека који жели да задобије славу Божију састоји се у брижљивом и постојаном богоугађању, или у последовању Господа са крстом на раменима, у угађању ближњима какво су допустиле и установиле јеванђелске заповести. Такво угађање нимало не задовољава синове (овога) света, па чак изазива и њихово негодовање. Наиме, они траже и захтевају да неограничено угађају својим страстима и свом самообмањивању, због чега и бивају награђени земаљском славом човекоугодника, који је непријатељ Богу и истинском добру ближњих. Ко Мени служи, за Мном нека иде, и где сам Ја, ондје ће и слуга Мој бити; и ко Мени служи томе ће дати почаст Отац Мој, рекао је Господ (Јн 12,26). Међу осталим моралним правилима Богочовека, међу цртама Његовог карактера, налази се и одбацивање људске славе. Славу од људи не примам, рекао је Господ о Себи (Јн5,41). Иако је Он Цар над царевима, Његово Царство није од овога света (в.Јн 18,36). Кад је народ хтео да Га прогласи за цара, Он се повукао у пустињску гору чиме је, према тумачењу блаженог Теофилакта Охридског, и нас поучио да се клонимо почасти и славе (в.Јн 6,15). Кад су током разговора након Тајне вечере ученици рекли Господу: Сада знамо да све знаш, и не треба да Те ко пита. По томе вјерујемо да Ти од Бога изиђе, Господ није показао никакву наклоност према тим речима, које су у себи садржале људску похвалу и људско одобравање. Напротив, знајући да ће ученици ускоро испољити малодушност и поучавајући необновљеног човека да се не узда у своју палу природу, способну за неочекивану, изненадну промену, Он им је приговорио: Сада ли вјерујете? Ево долази час, и већ је дошао, да се разбјегнете сваки на своју страну, а Мене сама оставите (Јн 16,30-32). Примивши на Себе човечију природу, Христос је страдањима и крстом ушао у славу Своју (в.Лк 24,26) која је, по Његовом божанству, свагда била Његова слава (в.Јн17,5). Ми смо дужни да следимо Христа и да, извршавањем заповести и трпљењем свих недаћа за које буде допуштено да нам се догоде, постанемо причасници славе Христове у овом и будућем веку. Христос је Себе понизио узевши обличје слуге, постао истовјетан људима, и изгледом се нађе као човјек. Унизио је Себе и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту, зато и Њега Бог високо уздиже, и дарова Му Име које је изнад сваког имена. Да се у Име Исусово поклони свако кољено које је на небесима и на земљи и под земљом; и да сваки језик призна да је Исус Христос Господ на славу Бога Оца (Флп 2,6-11). Тако смо и ми дужни да се смиримо, и споља и унутар себе, да бисмо постали причасници славе Христове и у овом и у будућем веку Залози славе, које Богочовек дарује Свом следбенику у време његовог земаљског туђиновања, састоје се у различитим даровима Светога Духа. У будућем веку, божанствена слава ће и споља и изнутра обухватити следбенике и ученике Христове у таквој пуноћи и величини какве човеков ум не може ни да замисли (в. l Кор2,9). Из тог разлога су се наши преподобни Оци, свети монаси, трудили да као смртоносни отров избегну све што их води ка славољубљу и што доноси људску славу. Као што се јасно може видети из житија угодника Божијих, ни сам промисао Божији не допушта изабраницима Божијим да у време њиховог земаљског туђиновања живе у радости, у сталном земаљском благостању и у земаљској слави. Њихово земаљско туђиновање је свагда преиспуњено вољним и невољним недаћама. Ко што стално коришћење слатке хране шкоди желуцу, тако и људска слава, која није разблажена недаћама, повређује душу. И као што услед стално ведрог времена, непрекинутог кишом, вене и суши се жито и трава, док се у плодовима појављују црви, тако и постојана овоземаљска срећа уништава све човекове добре особине, док се у његовом срцу зачињу преузношење, гордост и блудне жеље. Свети Исаак Сиријски је рекао: „Тешко да би се могао наћи, а можда уопште не може ни да се нађе човек, који би могао да поднесе почасти. То потиче од наше способности да брзо бивамо подложни променама.“[1] Како је приметио блажени Симеон Метафраст у житију великомученика Јевстатија – Плакиде, наша способност да се брзо променимо, коју је потврдило искуство, служи као разлог што Бог, уготовивши Својим слугама непроменљиву част и славу на небесима, не благоволи да им се у овом непостојаном и превртљивом свету стално указује испразно и привремено поштовање.[2] Они свети људи којима је, сагласно њиховим значајним природним способностима и духовном напретку, Бог доделио висока служења у Цркви, били су изложени посебним прогонима, срамоћењу, поругама, злоби и страдањима. У то нас уверавају житија Атанасија Великог, Григорија Богослова, Василија Великог, Јована Златоустог и осталих светила Цркве. Искушења која су им допуштена сачувала су их од душевне повреде, до које је лако могло доћи услед узвишености њиховог чина и људског поштовања.[3] „Марљиво пази на себе“, рекао је преподобни Исаија Отшелник, „да би се од тебе удаљила жеља за влашћу, почастима, славом и похвалама, као рана, смрт и душевна пропаст, као вечна мука.“[4] Ако пажљиво погледаш и себе и човечију природу, немогуће је да се не увериш у исправност овог савета, који нам преноси свети отшелник. Немогуће је да не увидиш да тежња ка људској слави и људским почастима удаљује монаха са спасоносног тесног пута, који је прокрчио Богочовек и којим су прошли сви Његови следбеници. И то није све! Онима, који су склони људској слави, и само учење о тесном и мучном путу изгледа као чудно, дивље и неразумно. Они се подсмевају и њему и онима који га обзнањују, као што су се и фарисеји, будући светољупци, подсмевали Господњем учењу о самоодрицању. Господ је, међутим, предао то учење као посебан лек и помоћ у земљи изгнанства и самообмане, како би нас ослободило од лажи, од оних који су нас поробљавали и који нас поробљавају посредством лажи (в.Лк1б,14). Осим крста Христовог, не постоји други кључ којим бисмо отворили врата Царства Христовог. Тај кључ десница Божија даје онима, који желе да уђу у Царство Божије и сами се старају да га задобију, а ономе, што су задобили, радују се и веселе као залогу вечног, неизрецивог блаженства. Преподобни Симеон Нови Богослов каже: „Онај, који се с несумњивом вером у Бога одрекао света и свега што припада свету, верује да је Господ дарежљив и милосрдан, да прихвата оне који Му приступају с покајањем, и да Својим слугама одаје почасти посредством срамоћења, да их обогаћује посредством сиромаштва, да их прославља посредством увреда и понижења и да их посредством смрти чини причасницима и наследницима вечног живота. Верујући жури као жедан јелен, усходи по овим степенима ка бесмртном и вишњем начелу, као по лествици којом нисходе и усходе ангели, на чијем је врху човекољубиви Бог. Он од нас очекује подвиг и брижљивост који су у нашој моћи, не зато што се весели гледањем нашег труда, него зато што жели да нам плату да као заслужену.“[5]
Љубљена браћо! Чуваћемо се таштине и славољубља као одрицања од крста Христовог. Одрицање од крста Христовог истовремено је и одрицање од Христа: Ко не носи крста својега и за Мном не иде, не може бити Мој ученик, рекао је Господ (Лк,14,27). Пали људи! Ми не можемо другачије познати и исповедати Христа искрено и делатно, осим са нашег крста, најпрепознавши и исповедивши свој пад и неопходност крсног пута да би се достигло небо и вечна блаженства која се на њему чувају. Избегаваћемо сваки повод за таштину и људску славу, као што су их избегавали и Свети Оци, да не бисмо изгубили саосећање према учењу Христовом и постали окречени гробови, хришћани по спољашњости а у суштини отпадници. Када трунчица упадне у око, нарушава правилност вида; пристрашће, које је привидно ништавно, нарушава правилност разума, повређујући и мењајући подвижников начин мишљења. Снажни и духом и телом, Оци су се плашили и најмањег греха, и најмањег удаљавања од јеванђелског учења. Утолико пре би требало да се греха плашимо ми, који смо слаби и по духу и по телу, јер грех у нашој слабости има поуздано пристаниште. Ступајући у нас, он (грех) нам се чини као ништавна ситница; међутим, када уђе, претвара се у страшно чудовиште.[6] Нису се без разлога Свети Оци придржавали крајње једноставности у одевању, у келијним потребама, у манастирским зградама, у изградњи и украшавању самих храмова.[7] Мисао и срце слабог човека саображавају се његовом спољашњем положају, што неопитни и непажљиви не могу да разумеју. Ако монах носи блиставу одежду, ако је његова келија брижљиво уређена, са укусом и раскошно, ако су чак и манастирски храмови велелепни и блистају од злата и сребра и ако су снабдевени богатом ризницом, његова душа ће неизоставно бити славољубива, испуњена преузношењем и самозадовољством, туђа умилењу и свести о сопственој огреховљености. Опијена славољубивим задовољством које њој изгледа као духовна радост, она у помрачењу, самообмани, отврдлости и умртвљености живи као усред свечаног празника. Напротив, кад је одећа монаха проста и када он, слично путнику, живи у келији као у шатору или у колиби, када у том шатору има само оно, што је најнеопходније, када му храм Божији служи као место исповедања и плача, не расејавајући га и не одушевљавајући га својим сјајем, тада његова душа од спољашњег окружења позајмљује смирење, удаљује се од свега вештаственог и мислима и осећањима преноси се у неизбежну вечност, која предстоји свим људима. Душа се труди да благовременим покајањем и извршавањем јеванђелских заповести припреми себи благонаклон пријем у вечност. У скромну келију, једноставно опремљену, упоредо са велможом улази и обичан човек. У келију, која је брижљиво намештена, обичан (прост) човек не може да уђе, јер би својим доласком могао да наруши распоред опреме у келији. У лику убогог, простог човека, који је обично препун вере, одбацује се Сам Христос (в. Јак2,16). Погубна је лична таштина, а утолико је погубнија људска слава. Слава монаха која потиче од чеда овога света и од телесног мудровања служи као знак да је тај монах од Бога одбачени сасуд. Напротив, људска срамоћења и прогони представљају за монаха поуздан знак да је он изабраник Божији. И о једном и о другом посведочио је Сам Господ: Тешко вама када стану сви људи добро говорити о вама, јер су тако чинили лажним пророцима оцеви њихови, рекао је Он. Напротив, блажени сте када вас људи омрзну и кад вас одбаце и осрамоте, и разгласе име ваше као зло због Сина Човјечијега. Радујте се у онај дан и играјте, јер гле, велика је плата ваша на небу. Јер су тако чинили Пророцима оцеви њихови (Лк6,26,22-23).
Следићемо горенаведени савет светог отшелника! Ако се према вољи Божијој догоди да монах носи тешко бреме земаљских чинова и почасти, нека усрдним и сузним молитвама преклиње Бога да земаљска величина не утиче на његов начин размишљања, да не усели гордост у његову душу и да на ближње не гледа са висине, на шта је Господ упозоравао и упозорава Своје ученике: Гледајте да не презрете једнога од малих ових; јер вам кажем да анђели њихови на небесима стално гледају лице Оца Mol небескога. Јер Син Човјечији дође да спасе из1убљено! човека (Мт 18,10-11). Он је за све и за свакога пролио Своју непроцењиву крв и тиме за све људе установио једну, подједнаку и исту вредност, један и исти значај (в. i Кор6,20).
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. 1. слово.
  2. Види, на пример, Алфавитни Патерик (Отачник), повест о Евлогију Ка-меноресцу.
  3. О томе види у 47. слову Светог Исаака Сиријског.
  4. 28. слово, на речи: Пази на себе.
  5. Добротољубље, 1. том, 93. глава, у руском издању.
  6. Свети Исаак Сиријски, 75. слово.
  7. Руковођење у духовном животу преподобних Варсануфија Великог и Јо-вана Пророка, одговор 603, а такође и Предање преподобног Нила Сорског; сличног мишљења су и сви остали Свети Оци.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *