ПРИНОС САВРЕМЕНОМ МОНАШТВУ

 

ПРИНОС САВРЕМЕНОМ МОНАШТВУ
 

 
ГЛАВА ЧЕТРДЕСЕТ ДЕВЕТА
О чувању душевног ока од свега што је за њега штетно
 
Спаситељ света је рекао: Светиљка телу је око. Светиљком је Господ назвао словесну силу људске душе, људски дух; телом је Спаситељ назвао целокупну човекову делатност и његово својство, које се уобличује и зависи од те делатности. Значење које је слично наведеним Спаситељевим речима имају и следеће речи Апостола: Сам БОГ мира да вас посвети потпуно, и васцијели дух ваш и душа и тијело да се сачува без порока за долазак Господа нашега Исуса Христа (1 Сол 5,23). Дух је, као прво, поменут из тог разлога, што се непорочност и савршенство душе налазе у пуној зависности од духа. Дух или словесна сила је највиша способност душе и она се њоме разликује од животињских душа, које се услед лишености те способности називају бесловеснима.[1] Ако, дакле, око твоје буде здраво, тј, када словесној сили душе буде туђа свака помешаност и општење са грехом и сатаном, све тијело твоје биће свијетло, тј. твоја делатност ће бити правилна, а твоје својство ће бити светост. Ако ли око твоје буде кварно, и тијело ће твоје бити тамно. Пази, дакле, да свјетлост која је у теби не буде тама (Лк 11,34-35). Пази да твој дух, који је твоја природна светлост и извор светлости за твој живот, не постане тама и извор таме. То око постаје кварно услед присвајања лажи. Последица таквог присвајања бива неправилна делатност, а својство – стање самообмањивања и огреховљености. Услед прихватања лажних помисли ум се квари, савест губи поузданост у својим упутствима, и сва духовна осећања срца бивају заражена неправилношћу и греховношћу. Човек постаје непотребан, непријатељ сопственог спасења, убица своје душе и непријатељ Божији. Свето Писмо, односно, Дух Свети који живи у Писму и говори кроз Писмо, изриче против таквих људи следеће одређење: Људи изопачено! ума, непоуздани у вери (2Тим3,8),тј. људи изопаченог ума су потпуно туђи вери. Човек изопаченог ума никако не може бити заједничар вере, јер је код њега место вере већ заузело лажно разумевање, и њему реч о крсту служи као предмет или саблазни или подсмеха, као што видимо код оних Јевреја, који су били савременици Богочовека (в. l Кор 1.18). Изопаченост ума је увек повезана са изопаченошћу осталих духовних особина, због чега изопаченост ума и изопаченост духа по својим последицама имају истоветно значење. Прихватањем лажних учења или лажних мисли о Богу, изопачењем од Бога откривеног догматског и моралног учења посредством лажних учења долази и до изопачења људског духа, и човек постаје син ђавола (в.Јн 8,44). Међутим, душевно око се позлеђује и разговором и мешањем са помислима које припадају сатанској области, чак и ако их не присвојимо, као и посматрањем помисли и маштања која приносе демони. Сагласно степену општења са сатаном, сила човековог зрења губи у извесном степену своју правилност и чистоту. Преподобни Исихије Јерусалимски каже: „Као што себе оштећујемо гледајући чулним очима оно што је штетно, тако оштећујемо себе и кад на оно што је штетно гледамо умом.“[2] Из тог разлога се на чување душевног ока мора обратити посебна пажња, како се оно не би позледило и како његово болесно стање не би постало узрок наше душевне пропасти. Као пример за то, како изопачено душевно око делује штетно по наше спасење, навешћемо следеће, што нам је познато на основу искуства. Неки су прочитали мноштво романа и на основу њих усмерили су свој ум и срце. Касније су ти људи, услед неког животног заокрета, услед неке сопствене, унутрашње, пробуђене тежње или чак услед воље Божије, пожелели да воде побожан живот. Тада се испољило погубно дејство усмерења које су стекли претходним читањем. Навикнутост на наслађивање сладострашћем у потпуности их је одвојила од осећања покајања, уводећи и у сам подвиг наслађивање сладострашћем, толико мрско пред Богом, будући да човекову душу чини неприступачном за Светога Духа, а лако доступном сатани и његовим домом. То се са посебном јасношћу запажа код женског пола. Оне жене, које су читале много романа а затим се предале побожности или чак подвижништву, у највећој мери желе да њихов нови живот такође постане роман; оне би, према расположењу својих душа, хтеле да буду љубавнице! Оне то хоће зато што их воља, оштећена њеном неправилном употребом, привлачи ка усвојеном сладострашћу, док ум, ослабљен, помрачен, изопачен и заробљен мислима које им је пренело читање, нема ни снаге ни способности да руководи вољу и да је уздржи од неправилног стремљења. Они, који су насићени читањем романа, веома су способни за самообмањивање и за демонску прелест, будући да су стекли склоност ка наслађивању сладострашћем, које може да дејствује не само на груб него и на најистанчанији начин, неразумљив и неприметан за човека који још није збацио јарам страсти. Навешћемо пример једног монаха, који није знао каква се разборитост и обазривост морају сачувати у случају да је душа изложена утисцима, будући да они настављају да живе у њој. У време свог мирјанског живота, он је из пуке радозналости прочитао извесна дела, написана против хришћанске вере. Кад је ступио у манастир и прихватио разуман монашки подвиг, стечени утисци су посредством помисли сумње, недоумице и хуле почели да испољавају своје присуство у души, доказујући тиме да се душевно око загадило општењем са мислима из сатанске области.
Свети Апостол Павле је рекао: Ви сте храм Божији и Дух Божији обитава у вама. Ако неко разара храм Божији, разориће њега Бог јер је храм Божији свет, а то сте eu… Прославите, дакле, Бога тијелом својим и духом својим јер су Божији (i Кор3,16-17 и 6,20). Иако су и наша тела храм Божији, тај храм превасходно чини наша словесна сила, наш дух, наш ум и срце. Под срцем се подразумевају сва осећања духа. Када ум и срце постану дом Божији – а најпре они постају дом Божији – онда, сасвим природно, Његов дом постају и душа и тело, будући да су потпуно зависни од ума и срца. Храм Божији се разара онда, кад тело падне у чулни блуд; храм Божији се разара онда, кад ум и срце ступе у прељубничко општење са сатаном посредством мисли и осећања која му припадају. Речи: разориће њега Бог значе да ће Бог одступити од човека који је у себи разорио храм Божији и постао неспособан да Бог живи у њему. Последице таквог одступања су познате: душевна смрт, која почиње у времену, и погребење у адске тамнице у вечности. Као што смо већ рекли, човеков дух се разара и бива погођен слепилом и мраком прихватањем лажних учења која потичу од света и сатане, учења противних откривеном Божијем учењу, учењу Христовом, учењу васељенске и источне Цркве. За лажна учења сматрају се следећа: учење које одбацује постојање Бога или атеизам; учење, које одбацује Христа и хришћанство, које признаје постојање Бога али које одбацује сваки однос између Бога и људи, или деизам; учења, која не одбацују хришћанство отворено, али која произвољним, људским и богохулним учењем, каквим се уништава сама суштина хришћанства, изопачују богооткривено учење – такве су све јереси; учења, која не одбацују хришћанство отворено, али одбацују дела вере или морално јеванђелско и црквено предање, која прихватају паганску делатност и на тај начин умртвљују веру и уништавају суштину хришћанства. Такав је у великој мери и савремени прогрес или напредовање у неморалу и у потпуном непознавању хришћанства, па према томе и у потпуном удаљавању и отуђивању од Бога. Храм Божији не бива тиме сасвим разорен, али бива оскрнављен; душевно око не бива збогтога погођено слепилом, али се оштећује. Монах задобија већу или мању душевну рану кад прочита неморалну или јеретичку књигу, кад посети неморално или безбожно друштво, кад се изложи утицају грешних саблазни, кад разговара са грешним помислима и кад се њима наслађује, кад дозволи да га привуче неки световни обичај, какве су све световне игре и разоноде. Ако пак монах огрезне у свему томе и ако почне да правда своје застрањивање уместо да се освести и да се због њега покаје, он пада у највећу душевну несрећу. Он позлеђује само начало свог суштаства (свог бића) – словесну силу, свој дух, свој ум и срце. Неопходно је да се чува и сачува душевно око. Ма шта да учинимо што је изван јеванђелског учења и закона, то ће на нас неминовно оставити штетан утисак. Свако дело, реч и помисао, како они добри, тако и они рђави, неминовно на нас полажу себи својствен печат, и то морамо знати.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Преподобни Макарије Велики, 7. беседа, 8. глава.
  2. Слово о трезвеноумљу, 77. глава – Добротољубље, 2. том.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *