ПРИНОС САВРЕМЕНОМ МОНАШТВУ

 

ПРИНОС САВРЕМЕНОМ МОНАШТВУ
 

 
ПРЕДГОВОР
 
Приближавајући се крају земног туђиновања, сматрао сам својом дужношћу да, због духовног блага којим ме је штедро обдарила десница Бога мојега, саставим своје духовно завештање. Завештањем називам душеспасоносну реч: они који изврше ту реч задобиће духовна блага. Завештање приносим као дар возљубљеним оцима и браћи, савременим монасима. Тим духовним благом, које собом обухвата и у себи садржи сва остала блага, ја називам монаштво, на које сам чудесним призивом и неизрецивом милошћу био призван још од детињства. Није ми било предодређено да свој живот принесем на жртву испразности и пропадљивости! Узет сам и отргнут са широког пута који води у вечну смрт и постављен на узан и тегобан пут који води у живот. Тесан пут има најдубље значење: уздиже са земље, изводи из помрачености испразношћу, узноси на небо, узноси у рај, узноси до Бога, поставља пред Лице Његово, у незалазну светлост за вечно блаженство. Да би завештање, колико год је то могуће, добило задовољавајући облик, било је неопходно да се изложи у виду књиге. Књига у себи садржи правила за спољашње понашање монаха и савете о душевном подвигу или делању.
Ово дело бих с правом могао да назовем својом тајном исповешћу. Молим вас да исповест прихватите с пажњом и с хришћанском снисходљивошћу. Она је достојна и једног и другог. Учење које предлажем у потпуности је позајмљено од светог учења Светих Отаца Православне Цркве, који су се и теоретски и опитно упознали с јеванђелским учењем, а затим га и усвојили. Моји пропусти и заноси, недовољно чврста и непоколебива доследност Отачким поукама, недостатак благодатног руководитеља, чести и готово непрестани сусрети с руководитељима оболелим од слепила и самообмане, вољна и невољна зависност од њих, свеопшта окруженост предметима саблазни уместо поукама, обраћање пажње на учење непријатељски расположено према Богу, којем је свет дао сјај и важност највише мудрости и светости и које је, будући да је тама и нечистота, заслуживало само презир и одбацивање, били су узроци многих мојих потреса. Потреси којима сам искушаван били су и горки, и тешки, и сурови, и упорно, мукотрпно трајни. Према суду моје савести, потреси који се дешавају на спољашњем плану потпуно су безначајни у поређењу с потресима којима је била изложена душа. Свирепи су таласи житејског мора; на њему царују тама и магла, на њему дивљи ветрови, односно одбачени духови, непрестано подижу буре. Лађе немају кормиларе, сигурне луке претвориле су се у вртлоге, у погибељне пучине: И свака гopa u острво покренуше се са духовних мијеста својих (Отк 6,14) и чини се да је потоп неизбежан. Он би уистину и био неизбежан да недокучиви Промисао Божији и Његово исто толико недокучиво милосрђе не спасавају изабранике Његове. Дуго ту борављаше душа моја (Пс 119,6)[1], не налазећи поуздану луку ни споља ни унутар себе. Упадох у блато дубоко, и нема дна – односно исправног и чврстог расположења душе, непоколебивог у врлини – дођох у дубине морске, и бура потопи ме. Уморих се вичући, промукну грло моје, ишчилеше очи моје од надања на Бога мога (Пс 68,3-4), јер непријатељ погна душу моју, унизио је до земље живот мој; посади ме у тамна места (Пс 142,3). Као вода разлих се, и расуше се све кости моје… сасуши се као опека снага моја (Пс 21,15-16), обузеше ме болови смртни, и потоци безакоња смутише ме. Болови адски сколише ме, претекоше ме замке смртне (Пс 17,56), утрну у мени дух мој, смете се у мени срце моје (Пс 142,4). Из таквог стања оглашавам се оцима и браћи гласом брижне предострожности. Тако поступа путник који је на дугом и мукотрпном путу преживео страшне несреће! Он своје примедбе, своју драгоцену ризницу, предаје онима који намеравају да предузму слично путовање или онима који су већ ступили на пут а да га уопште не познају или га пак познају само површно, на основу застарелих записа. Овде се указује на измене, али не на измене у суштини него у околностима, које врше значајан утицај и на саму суштину; овде се указује на начин на који би требало користити древне списе и применити их на савремено доба, при чему ће се избећи онај лажни положај и његове последице у који доспева свако ко не схвати и не примети неопходност њихове примене. Свети Јован Лествичник каже да су се неки, пролазећи блатњавим местима, „ваљали по блату и, искаљани, објашњавали пролазницима ради њихова спаса како су упали у глиб. И за спасење других, Свемоћни је и њих избавио од блата грехова“.[2] Мери стазу ногама својим, и сви путеви твоји нека су поравњени Не скрећи ни надесно ни налево, одвраћај ногу своју од зла, јер путеве десне чува Господ, а путеви су леви искварени. Он ће поравнати пут твој и корачање твоје устројити у миру. (Пр. 4,26-29). Амин.
 
Епископ Игњатије
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Цитати из Псалама су наведени према преводу Владике Атанасије (Јевтића), (прим. изд).
  2. Свети Јован Лествичник, Лествица, 26. поука, Београд, 1963.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *