ПРИНОС САВРЕМЕНОМ МОНАШТВУ

 

ПРИНОС САВРЕМЕНОМ МОНАШТВУ
 

 
ГЛАВА ЧЕТРДЕСЕТ ДРУГА
О чувању од познанства са женским полом
 
Наши преподобни Оци, свети монаси свих времена, брижљиво су се чували од познанства са женским полом. У древним манастирима, женама је улаз био забрањен. Taj свети и благотворни обичај се и дан-данас сачувао на васцелом пространству Атонске горе. Они монаси, који су водили посебно трезвеноуман живот, са особитом брижношћу су се чували од упознавања и општења са женским полом. То се види из житија преподобних Арсенија Великог, Сисоја Великог, Јована Молчаника и других Отаца, најузвишенијих по својој светости. Они нису тако поступали само због своје слободне воље него зато, што је на то указивала неопходност, коју су, као у огледалу, сагледали у свом трезвеноумном животу.
Неки монаси тврде да, иако се често налазе у женском друштву, не осећају због тога никакву штету. Не би требало веровати тим монасима: они или говоре неистину, скривајући своје душевно расположење, или воде најнемарнији и најлењивији живот и зато не виде своје устројство, или их пак ђаво поткрада, одузимајући им поимање и осећање штете, како би њихов монашки живот учинио неплодним и припремио им вечну пропаст. О том питању изврсно је расуђивао преподобни Исидор Пелусиот у писму епископу Паладију: “Према изреци Писма, зли разговори кваре добре обичаје (1 Кор 15,33). Tо превасходно чини разговор са женама. Чак и кад би његов предмет био добар, он је довољно снажан да нечистим помислима потајно исквари унутрашњег човека и да се душа оскрнави док, истовремено, тело остаје чисто. Колико год можеш, добри човече, избегавај разговоре са женама. Ако због неке потребе одеш код жена, нека твоје очи буду оборене ка земљи и оне, код којих си дошао, поучавај да гледају целомудрено. Рекавши им неколицину речи које могу да утврде и просветле њихове душе, без оклевања се удаљи, како дуг разговор не би ублажио и ослабио твоју душевну снагу. Ти ћеш рећи: иако често разговарам са женама, не трпим због тога никакву штету. Нека је и тако! Ја, међутим, желим да сви будете чврсто уверени у то да се камење уситњава водом, и да га пробијају капљице кише, кад стално падају на њега. Размисли: шта је тврђе од камена? Шта је мекше од воде, а посебно од водене капљице? Свагдашњим дејством, међутим, побеђује се и сама природа. Ако пак и тако чврста природа страда, бива побеђена и уситњује се од такве ствари, која је у поређењу с њом сасвим ништавна, како да онда и људска воља, која се лако поколеба, не буде побеђена и измењена дугим обичајем?”[1] Монаха, који живи побожним животом и чува целомудреност, Серафим Саровски је уподобио незапаљеној воштаној свећи. Чест боравак тог монаха у женском друштву сличан је тој незапаљеној свећи, постављеној међу многе друге, запаљене свеће. Незапаљена свећа тада почиње да се топи јер на њу дејствује топлота, која потиче од упаљених свећа, постављених око ње. “Срце монаха”, говорио је старац, “мора бити изложено слабљењу ако монах допусти себи да често општи (разговара) са женским полом.”[2] У његовом постојећем облику, сједињење полова је природно (тј. својствено је палој природи). Девственост је натприродна. Према томе, онај који жели да своје тело сачува у девствености, неминовно га мора држати даље од оног тела, са којим природа тражи да се сједини. У тела мушкарца и жене положена је невидљива сила, која привлачи тело ка телу. Онај, који се приближава жени, неминовно бива изложен утицају те силе. Уколико је чешће зближавање, утолико је убрзанији а самим тим и снажнији утицај. Уколико је снажнији утицај, утолико слабија бива наша слободна воља којом, уз помоћ Божију, намеравамо да победимо природу. Женски ликови, њихови погледи, њихови гласови и њихова нежност веома се снажно утискују у наше душе услед дејствовања природе, а посебно када природи садејствује (помаже) сатана. У тренутку кад се обраћамо женама и кад се ствара утисак, ми то не осећамо. Међутим, кад се повучемо у самоћу, утисци, које је душа усвојила, појављују се тада у њој са необичном снагом и узрокују страшну блудну битку. Блажени Јероним приповеда о себи да у време, кад је живео у Риму и често био у друштву побожних дама и девојака из светске престонице, ни у уобразиљи ни у телу није осећао ни најмање сладострасно кретање. Међутим, кад се блажени повукао у Витлејемску пустињу и посветио најстрожим монашким подвизима, у његовој уобразиљи су изненада почели да се приказују ликови жена које је видео у Риму. У старачком телу, исцрпљеном жеђу, гладовањем, бдењем и трудом појавиле су се младалачке жеље. Победа је била веома тешка јер је, као што се то обично и догађа, у помоћ палој природи притекло очигледно садејство ђавола. Оно, што се догодило блаженом Јерониму, догађа се свим монасима, који из општежића пређу у живот у безмолвију.[3] Они опитно познају колика је важност утисака о којима они, што су се препустили расејаности, немају никакву представу. Сви они утисци, којима је душа била изложена у људском друштву, у безмолвнику се подижу као мртваци из гробова, настојећи да (безмолвник) сагреши у помислима и осећањима, све док милошћу и вољом Божијом не падну у пустињи сви наоружани људи, који су изашли из Египта. Тада ново израиљско поколење улази у обећану земљу. Утицају утисака с посебном лакоћом бивају подвргнуте чисте душе, које грех нису упознале на делу. Оне се могу поредити са скупоценим лакираним столовима, који се налазе у гостинским собама велможа и богаташа. На таквим столовима и најмања огреботина бива веома упадљива, и нарушава њихово достојанство. Напротив, људи који се нису сачували могу се упоредити са оним столовима који стоје у кухињама, и на којима се свакодневно сече поврће и остале намирнице. За те столове, прекривене безбројним бразготинама, десетина или стотина нових бразготина нема никакав значај. Ђаво настоји да телесним утисцима зарази чисту душу. Управо се тиме и објашњава разлог због којег су се Свети Оци са тако појачаном брижљивошћу клонили жена. Преподобни Арсеније Велики изговорио је мноштво грубих речи знаменитој Римљанки, која је посебно због њега из велелепног Рима дошла у пустињски египатски скит, где се изненада појавила пред њим. Арсеније је своје грубе речи закључио грубом, али светачком отвореношћу: “Моли Бога да Он из мог срца избрише сећање на тебе”, рекао је Римљанки. Преподобни је тим речима изразио сву тежину и опасност борбе с утисцима, борбе која монаха спушта до паклених врата, борбе коју је Арсеније, очигледно, опитно упознао.[4] У том смислу би требало разумети и следеће речи преподобног Макарија Великог: “Уље храни светиљку запаљене лампе, док се пламен сладострашћа подстиче од обраћања женама. Женско лице је љута стрела, која рањава душу. Ако хоћеш да будеш чист, бежи од сусрета са женама, јер се у тим сусретима крије снажно дејство греха, које је слично дејствовању дивљих звери. Приближавање огњу није тако опасно, као приближавање младој жени. Док си млад, избегавај разуздано дејствовање блудне страсти и обраћање женама. Онај, који истовремено пуни утробу и нада се да ће задобити чистоту, обмањује самога себе. Страшнији је потоп који изазива поглед на лепо лице, него потоп, који узрокује морска бура. Ако у свом уму изобразиш женско лице, оно ће те присилити да презреш и само чување ума. Слама, која се баци у ватру, ствара пламен; тако и сећање на жене распламсава страсну пожуду.”[5] Велики Макарије то не би могао да каже, да није претрпео страшну борбу са утисцима, примљеним неочекивано и у потпуном незнању. Сасвим је тачно и истинито рекао Свети Тихон Вороњешки у поукама својим монасима: “Љубљени, чувајте се жена да не бисте сагорели. Ева увек поседује своју нарав, увек прелешћује.” Старац је упитао ученика: “Зашто Свети Оци забрањују монасима, а посебно оним младим, кратко познанство са женама?” Ученик је одговорио: “Да монах, након кратког познанства са женом, не би с њом пао у блуд.” “Тако је! Падање у блуд је крај, и он крунише кратко познанство са женом, које је монаху забрањено од Духа Светога”, одговорио је старац и наставио: “Међутим, то познанство се не завршава увек телесним падом, али је увек повезано са растројством и душевном неплодношћу.” Жена се руководи чулима пале природе, а не разборитошћу и духовним разумом, који су њој потпуно страни. Њен разум је оруђе у служби чула. Будући привучена чулима, она ће се брзо заразити пристрашћем, не само према младом или монаху зрелих година, него и према старцу, од којег ће начинити свог идола, а затим у великој мери и сама постаје његов идол. Жена у свом идолу види савршенство, труди се да га у то увери и увек у томе успева. Кад се услед погубних и сталних утицаја и похвала старац зарази преузношењем и гордошћу, благодат Божија се удаљује од њега. Помрачује му се и ум и срце, тако да он у свом слепилу постаје способан за најбезумније понашање и за неустрашиво нарушавање свих заповести Божијих. Далила је у свом наручју успавала израиљског судију, снажног Самсона. Тада га је лишила услова (косе) уз који му је саприсуствовала и садејствовала благодат Божија, а онда предала иноплеменицима да му се наругају и да га казне (в.Суд 16,421). Примећено је да жена, накратко се упознавши са монахом који живи у добро уређеном манастиру или се користи поукама духовног старца, за своју прву дужност сматра извођење свог миљеника из таквог манастира и његово удаљавање од старца, без обзира на корист какву монах има од манастирске строгости и од старчевих поука. Она искључиво жели да овлада предметом своје страсти. У свом безумљу, она сматра да је способна и довољна да замени старца којег, напротив, проглашава недовољним и неспособним. Не штеди никаква средства да би достигла свој циљ – ни средства која јој нуди свет, ни средства која јој нуди сатана. Своје пристрашће, а често и порочну страст, она назива живом вером, најчистијом љубављу, осећањем мајке према сину, сестре према брату, кћерке према оцу, једном речју, свим најсветијим именовањима, настојећи да посредством њих сачува недирнутим задобијено наслеђе – несрећну душу монаха који јој се поверио. У жени преовлађује крв; у њој посебно снажно и истанчано дејствују све душевне страсти а превасходно славољубље, сладострашће и лукавство. Ова последња прикрива прве две.
Овде се нипошто не понижава и не прекорева женски пол! Он је, исто као и мушки, од Бога почаствован чашћу човештва (човечије природе) и образа Божијег; он је (женски пол) искупљен непроцењивом Спаситељевом крвљу; будући искупљен и обновљен, он заједно са мушким полом сачињава нову твар у Христу (в.Гал 3,28). Жене су овде представљене онаквима, какве бивају када поступају према безаконим законима пале природе, под руковођењем своје необуздане крви. Показавши се способним да посредством ласкања и преваре изведе Адама из раја, а што је Адам пред Богом посведочио о својој жени (в.Пост 3,12), женски пол и сад наставља да испољава и доказује ту способност, изводећи из благочестивог живота монахе који му се покоре, као да их изводи из раја. Монах је обавезан да љуби све ближње, па међу њима и жене, али љубављу правилном и јеванђелском; он ће према њима несумњиво и показати такву љубав кад се, познавши и своју и њихову слабост, сачува од душегубне штете, понашајући се према њима крајње опрезно, не упуштајући се у кратко познанство, уздржавајући се од слободног обраћања и чувајући своја чула, особито вид и додир.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Четиј Минеј за 4. фебруар.
  2. 9. поука. Издање из 1844. године.
  3. Epistola 22 ad Evstochium.
  4. На тај начин је тадашњи александријски епископ, Теофил, објаснио речи и поступак преподобног овој знаменитој Римљанки. Кад је чула ово објашњење, Римљанка се њиме задовољила и умирила. Алфавитни Патерик.
  5. Одломак из Посланице монасима. Библиотека Галланда, том 7, стр. 242.

Comments are closed.