ПРИНОС САВРЕМЕНОМ МОНАШТВУ

 

ПРИНОС САВРЕМЕНОМ МОНАШТВУ
 

 
ПРАВИЛА СПОЉАШЊЕГ ПОНАШАЊА ЗА МОНАХЕ – ПОЧЕТНИКЕ
 
ПРАВИЛА
 
1. Свети Оци називају манастир лечилиштем (болницом).[1] Управо тако и јесте: манастир је морално лечилиште. Ми из света долазимо у манастир да бисмо напустили греховне навике задобијене у световном (мирјанском) животу и да бисмо, налазећи се изван утицаја саблазни којима је свет преиспуњен, стекли уистину хришћанске навике и понашање. Надамо се да ћемо за истински хришћанско живљење на земљи добити вечно блаженство на небу. Према томе, неопходно је да све своје старање усмеримо на достизање циља због којег смо ступили у манастир и ка томе да нам живот у манастиру буде на спасење уместо да буде повод за нашу још већу осуду на суду Христовом.[2]
2. Они који долазе у болницу обавезују се да ће се у свему руководити упутствима лекара и да неће допустити себи да храну, одећу, кретање и лекове употребљавају према сопственом нахоћењу јер ће у том случају, уместо да имају користи, самима себи нашкодити. На исти начин се и сваки, који ступа у манастир, обавезује да се неће подвизавати у оним подвизима и напорима који се њему учине најпотребнијим и најкориснијим него у онима на које му укаже и које му одреди настојатељ, лично или посредством других манастирских власти.[3]
3. Уопштено говорећи, сва манастирска занимања и дужности називају се послушањем. Послушања се морају извршавати са свом брижљивошћу и уз строго чување савести, верујући да је такво извршавање послушања неопходно ради нашег спасења. Манастирска занимања се називају послушањима управо због тога што су сједињена с одрицањем од сопствене воље и сопствених схватања. Из тог разлога се савест приликом извршавања послушања излаже непрестаним опитима. Последице упражњавања послушања су смирење и духовни разум. Ма како да су велики, својевољни подвизи извршени услед преузношења или хира, а посебно уз одбацивање послушања, не само да не доносе никакав духовни плод него, напротив, будући и сами последица преузношења и гордости, изузетно увећавају те страсти у монаху и потпуно га удаљују од благодатног, хришћанског начина размишљања, односно од јеванђелског смиреноумља. Преподобни Касијан каже: „Најважнија брига старца, којем су поверени почетници, састоји се у томе да почетник најпре научи да побеђује своју вољу. Почетник би, будући постепено руковођен, посредством тога могао да се уздигне до врха највишег савршенства. Обучавајући га у овоме с највећом брижљивошћу и усрдношћу, старац се намерно труди да му заповеди оно што је противно његовој вољи. Будући поучени бројним опитима, велики египатски Оци су утврдили да монах, посебно уколико је млад, неће бити у стању да обузда најпохотније жеље уколико се претходно не научи да посредством послушности умртви своју вољу. Они одлучно сведоче да онај који није најпре научио да побеђује сопствену вољу, ни у ком случају неће моћи да обузда нити гнев, нити туговање, нити духа блуда, нити ће пак моћи да стекне истинско срдачно смирење и постојано јединство са браћом, као што неће бити у стању ни да дуго обитава у општежићу. Они настоје да ова правила предају почетницима као азбуку која их руководи ка савршенству и на основу њих разматрају какво је смирење почетника, односно да ли је оно истинско или лицемерно и привидно.“[4]
4. Грешке у које падамо услед своје слабости и које су својствене свим људима, морамо исповедити свом духовном оцу а понекад, зависно од својства те грешке, и настојатељу. При том не треба падати у униније (чамотињу) и малаксалост него с обновљеном ревношћу наставити послушање. Ако нисмо у стању да одмах схватимо овоземаљске науке и уметност и ако приликом њиховог изучавања током дужег периода бивамо изложени разним недоумицама и грешкама, онда је још природније да грешкама будемо изложени и током изучавања науке над наукама и уметности над уметностима – монашког живљења.[5]
5. Молитва је мајка врлине.[6] Из тог разлога се у манастиру највећи део времена посвећује молитви. Почетнику не користи да се моли у самоћи. Забрањујући самовољно мољење, црквени Устав услед тога заветује да сви који живе у манастиру заједно приносе молитве Богу, у цркви Божијој, изузев болесника које је болест задржала у келији, као и стараца, који су сазрели за усамљену келијску молитву.[7]
6. Молитва је мајка врлине и због тога се сва браћа позивају на брижљиво и неизоставно извршавање установљених молитава, а у вези с тим и на брижљиво и неизоставно одлажење у цркву Божију.
7. Полазећи из келије у цркву где ћемо стати пред Лице Божије, потребно је да у начину ходања сачувамо богобојажљивост, да никако не журимо и да не гледамо унаоколо, него да нам очи буду управљене према земљи, да не машемо рукама и да оне буду опуштене низ тело.
8. Приступајући цркви Божијој, сваки брат се пред дверима мора оградити крсним знамењем и начинити допојасни поклон, указујући тиме почаст обитавалишту Божијем а то је црква.
9. Након уласка у цркву сваки брат је обавезан да стане у њено средиште, испред Царских двери, и да начини три допојасна поклона, а током Великог поста три поклона до земље (три земна поклона). Затим ће, поклонивши се на обе стране присутном народу, поћи на своје место.
10. Ако брат стоји за певницом (клиросом) и ако припада десној певници, онда он, приступивши својој певници, мора начинити допојасни поклон пред иконом Спаситеља, мора се поклонити браћи која стоје за певницама и то окренувши се најпре левој а затим десној певници. Након тога ће смерно стати на своје место. Ако пак брат припада левој певници, онда је дужан да, када јој приступи, начини допојасни поклон пред иконом Мајке Божије и да, поклонивши се певницама, најпре десној а затим левој, стане на своје место.
11. Црква је земаљско небо. Они који стоје у њој морају стајати с богобојажљивошћу и како доликује, слично светим ангелима, а очи им морају бити оборене према земљи. Они се не смеју се наслањати на зидове, руке им морају бити опуштене а не прекрштене. Не смеју истурати једну ногу него морају стајати равномерно на обе ноге.
12. Црква је суд Божији. Према сведочењу Светог Јеванђеља (в.Лк 18,14), из ње можемо изаћи или оправдани или осуђени. Стога се читање и појање морају вршити са свом могућом пажњом и богобојажљивошћу, при чему се не сме допустити празнословље, а утолико пре се не смеју допустити смех и шале. У противном ћемо из цркве изаћи осуђени, јер ћемо небеског Цара разгневити својим недоличним стајањем пред Њим.[8]
13. Не смемо се обазирати на народ који присуствује богослужењу. Напротив, свим силама морамо чувати вид као отвор за душу кроз који у њу могу да уђу најзаразније страсти.[9]
14. Требало би да у певницама сваки заузме место које је за њега одређено. Ако је неко одсутан, на његово место ће доћи онај који је следећи иза њега, а нипошто неко млађи, који ће то учинити на основу своје самовоље, преузношења или дрскости. Овде се искључује случај када они, који руководе у певницама, сматрају да је неопходно да се појци распореде у складу с њиховим гласовима.
15. У Свети олтар, као у Светињу над светињама, ни у ком случају не сме да улази нико од непосвећених, осим црквењака и свећеносаца а према 19. правилу Лаодикијског сабора и према обичају прихваћеном у најбоље уређеним православним манастирима. Помињање рођака Бог подједнако чује и из олтара и са тог места у цркви на којем стојиш. Богу ће бити угоднија твоја молитва из цркве, ако се, због страхопоштовања према Њему, будеш клонио уласка у олтар него она из олтара, када у њега уђеш без дужног страхопоштовања и нарушавајући правило које ти је предато.
16. Брат којега неизбежна потреба примора да уђе у олтар или да прође кроз њега мора то учинити с највећим страхопоштовањем и страхом Божијим. Када уђеш у олтар, окрени се Часној Трпези и начини три земна поклона, а недељом, суботом, празником и полијелејним данима[10] три допојасна, а затим, окренувши се икони која стоји на горњем (узвишеном) месту, начини још један допојасни поклон. Након тога поклони се настојатељу и узми његов благослов. Уколико настојатељ није у олтару, узми благослов од служашчег јеромонаха.
17. Не би требало да непосвећени корачају око Свете Трпезе. Уколико се догоди да услед крајње потребе морају овуда да прођу, онда то морају учинити с великим страхом Божијим и опрезношћу, да нечујно корачају и да око Престола Божијег обилазе на што је могуће већем растојању.
18. У олтару се нико не сме задржавати уколико за тим нема потребе, а након њеног извршења, треба без оклевања изаћи. Уосталом, онај ко је ушао у олтар услед крајње потребе или зато што су га тамо упутиле старешине, дужан је да прекорева самога себе говорећи: „Авај мени грешном и нечистом, што сам се себи на осуду одважио да уђем у Светињу над светињама!“ Сами свештенослужитељи, који су призвани да у олтару служе и да стоје пред Богом, удостојиће се овога ако постану свесни своје недостојности, ако се потруде да се пред богослужење умију изобилним сузама покајања и смирења и ако само служење врше с највећим страхопоштовањем, пажњом и страхом Божијим.
19. Онај ко чита псалме и дневно последовање, то јест вечерњу, јутрење и часове, мора се благовремено припремити и потражити тропаре и кондаке тога дана како за време читања у цркви не би погрешио и да приликом читања молитвословља не би правио прекиде док тражи тропаре и кондаке. Чтец мора стајати усправно и опуштених руку. Читање не сме бити ни ужурбано ни отегнуто, а речи се морају изговарати јасно и разговетно. Треба читати једноставно, са страхопоштовањем, уједначеним тоном, без изливања својих осећања кроз нијансе и промене у гласу. Препустимо светим молитвословљима да на слушаоце дејствују својим сопственим достојанством.[11] Жеља да се присутнима пренесу своја осећања јесте знак преузношења и гордости.
20. Дневни ред читања почиње од вечерње. Онај који долази на ред (за читање) дужан је да стане недалеко од онога који га завршава деветим часом. Када он заврши, обојица се истовремено допојасно клањају олтару, а затим се клањају један другом. Онај који долази на ред стаје испред налоња а онај који је завршио одлази и стаје на своје место.
21. Чтец Апостола, идући са певнице и на певницу мора држати књигу у левој руци, прислонивши донекле њен врх уз своје груди. Када излази да би читао, чтец Апостола се најпре зауставља пред иконом Спаситеља или Мајке Божије, зависно од тога којој певници припада. Најпре треба да начини допојасни поклон пред иконом а затим се клања обраћајући се својој певници. Након тога излази на средину, испред Царских двери. Овде ће се допојасно поклонити олтару; на речи служашчег јеромонаха, Мир свима, најпре се клања служашчем а затим почиње да изговара прокимен. Након што изговори наслов Апостола, служашчи јеромонах или јерођакон кажу Вонмем (Пазимо), а чтец се опет клања служашчем јеромонаху и почиње читање Апостола. Кад заврши читање, на речи служашчег Мир ти чтец му се поклања пред Царским дверима, удаљује се од средине цркве и зауставља се недалеко од своје певнице, пред иконом, и клања се пред њом. Затим се окреће супротној певници и поклања јој се, да би се потом на исти начин поклонио и својој певници и отишао на своје место.
22. За време читања Апостола, није дозвољено да чтец неумерено и недолично виче, будући привучен славољубљем; напротив, требало би да чита природним гласом, без напора који оптерећује слух и савест, побожно, разговетно, свечано, како би наша жртва хвале била богоугодна и како се не би испоставило да Богу приносимо плод усана (Јев13,15), а славољубљу – плод ума и срца, при чему ће Бог и плод усана одбацити као оскрнављену жртву. То морају да разумеју и појци, јер је страст славољубља крајње опасна за све који стоје за певницом. За њом у душу улазе и остали пороци а посебно гордост, док се благодат Божија, која чува човека, удаљује од њега.
23. Идући на хор или са хора, појање морају започети и завршити сви заједно. При том неће махати рукама, очи ће им бити оборене ка земљи и нипошто се неће освртати унаоколо. Мора се ићи у реду, складно, један брат за другим, не гурајући и не пожурујући један другога. Када стану на хор морају се поравнати, како један не би стајао испред другог. Приликом силаска са хора у певнице, мора се очувати исти онакав поредак на какав је указано и приликом узлажења на хор. Док се стоји на хору, руке морају бити опуштене а не прекрштене а поклони се не могу чинити произвољно него онда када следује. Осим тога, неће их чинити свако за себе него сви заједно како би браћа, која се налазе на хору, према речима црквеног Устава, представљала једно тело.[12] Због таквог једнообразног и побожног поклона, сва браћа су дужна да се управљају према хоровођи који је, са своје стране, дужан да надзире правовремено извршавање поклона и да настоји да његови сопствени поклони не буду ни убрзани ни превремени, како би браћа била у могућности да се ускладе с њим.
24. Приликом богослужења, врше се следећи поклони и по следећем реду: када служашчи јеромонах изађе пред Царске двери да би благословио читање деветог часа или полуноћнице или кад у олтару намерава да благослови читање часова, он пре возгласа Благословен Бог наш… чини три допојасна поклона. То треба да учине и браћа, исто као и пред почетак Божанствене Литургије. На почетку свеноћног бдења, када хоровођа огласи Приђите, поклонимо се, треба начинити три допојасна поклона. Уопште, на свим службама, приликом сваког Трисветог и приликом сваког Приђите поклонимо се, треба начинити три допојасна поклона, изузев Приђите и Трисветог на самом почетку јутрења, када је прихваћено само троструко осењивање крсним знамењем, исто као и на почетку шестопсалмија, када се три пута изговара стих Слава на висини Богу, и у средини шестопсалмија, приликом трократног изговарања Алилуја, алилуја, алилуја, слава Теби, Боже. Крсним знамењем се обично једанпут осењују пре почетка Символа вepe на Божанственој Литургији. Када приликом појања стихира и стихова речи стихире побуђују на поклоњење, начини се један допојасни поклон. Уосталом, ни на хору ни у певницама не треба се клањати без реда и својевољно него следећи хоровођу. Када се приликом катизми поје и када се оне заврше, онда се, као и приликом завршетка шестопсалмија, три пута изговара Алилуја, алилуја, алилуја, слава теби, Боже и чине три допојасна поклона, осим недељом, суботом, празничним и полијелејним данима, када се ови поклони изостављају Када браћа оду на хор и пре него што ће сићи са хора, начиниће заједно и како доликује један допојасни поклон а затим ће се сви истовремено поклонити братству које стоји на хору. Приликом прве прозбе сваке јектеније и приликом возгласа којим служашчи јеромонах завршава јектенију, треба начинити један допојасни поклон. Пре и после читања Светог Јеванђеља, приликом појања славе – начини се један допојасни поклон. На деветој песми, приликом појања Часнију од херувима, при сваком понављању тих речи, начини се по један допојасни поклон. На Божанственој Литургији, после Приђите, поклонимо се и припаднимо Христу начини се један допојасни поклон. Након што се оконча иела Херувимска песма, односно након Алилуја, начине се три допојасна поклона. Даровима који се приносе, док су још неосвећени, одаје се почаст једним допојасним поклоном а након њега наклоњењем главе. Кад се оконча Тебе појем, начине се три дубока допојасна поклона а они који нису за певницом начиниће један земни поклон: у време појања ове свете песме освећују се принети Свети Дарови. Кад се заврши Достојно јест – начини се један допојасни поклон. Пре Молитве Господње они који нису за певницом начиниће један земни поклон, док ће се они за певницом само осенити крсним знамењем, јер је потребно да без оклевања почну са појањем. Након Молитве Господње, када служашчи јеромонах каже Јер је Твоје Царство и остале речи возгласа – начини се један допојасни поклон. Приликом возгласа Светиње светима треба начинити три допојасна поклона. Када се износе Свете Тајне уз оглашавање Са страхом Божијим и вером приступите, они који су у певници треба да начине један дубок, допојасни, побожан поклон, као да се клањају Самом Христу који је невидљиво присутан у Светим Тајнама, док они који су ван певнице треба да начине један земни поклон. Исто тако треба поступити и кад се по други пут износи Свети путир уз оглашавање Свагда, сада и увек и у векове векова. По завршетку Божанствене Литургије начине се три допојасна поклона, при чему се млађи из обе певнице обраћају старијима и сви поздрављају једни друге поклоном. Недељом, суботом, празничним и полијелејним данима у цркви се не чине земни поклони.
25. Током следећих периода богослужења, камилавке се скидају са главе и стављају на рамена тако да крст, који образује вршак камилавке, не спадне са рамена: на Литургији – приликом входа са Јеванђељем, приликом читања Јеванђеља, приликом Великог входа, приликом речи Христових Приђите, једите до Достојно, укључујући и појање молитве Оче наш и изношење Светих Тајни; на вечерњој – приликом входа; на јутрењу – приликом читања Јеванђеља и приликом појања Часнију. Приликом читања Апостола на Литургији и паримије на великој вечерњој чтец скида камилавку. Браћа скидају камилавке кад се поје Оче наш пре трпезе и Достојно после трпезе.[13] Браћа су дужна да камилавке скидају и стављају истовремено, не претичући један другога.
26. Уопште, у цркви Божијој мора се очувати свака богобојажљивост и ред, како због славе Божије, тако и због душевне користи присутног народа који се богобојажљивошћу монаха поучава, док га недостатак богобојажљивости код монаха збуњује, саблажњава и повређује. Из цркве се не сме излазити превремено; себи се не сме допустити никакво, ни најмање нарушавање правила доличности и побожности. Од немара у малом и ништавном лако ћемо прећи на немар у великом и у свему. Да бисмо очували пажњу у погледу својих важних обавеза, морамо непрестано мотрити на себе и бити пажљиви у свим својим, па чак и најситнијим поступцима.[14]
27. Кад се укаже потреба, сувишни искашљај треба опрезно избацити у марамицу, уместо да се уз непристојан звук испљуне на под. Не сме се гласно кашљати и ушмркивати. Ове и сличне природне потребе морају се извршити тихо и пристојно. У цркви се не шмрче дуван. Ако се у цркви не допушта узимање хране, које је човекова природна потреба, онда се утолико пре не допушта ушмркивање дувана, што уопште није природна потреба него рђава навика и прохтев. Онај који ступа у монашки чин требало би да се одвикне од употребе дувана уопште. Мирјани се много саблажњавају када виде да монаси употребљавају дуван. Безусловна дужност љубави захтева од нас да не дајемо повода за саблажњавање наше браће мирјана који нам, саблазнивши се нечим ништавним, неће веровати ни у оном важном. Онај ко не може да надвлада навике нека постане свестан своје слабости и нека самопрекоревањем надокнади недостатак самоодрицања.[15] Нека своју навику не испољава пред браћом, јер штета која је причињена једном није толико велика колико штета која је причињена многима. Такво је мишљење Отаца о нашем савлађивању слабости.
28. Установљено је да се у цркви морају очувати најстрожа богобојажљивост и ред. Нека се они очувају и у трпезарији. Боравак у трпезарији ради укрепљења храном мора бити својеврстан наставак богослужења. Браћа која хране тело разумно се задовољавајући понуђеним јелима морају истовремено хранити и душу, и то речју Божијом, која се чита у време обедовања. Због тога се у трпезарији мора очувати дубока тишина. Ако буде потребно да се нешто каже, онда то треба учинити тихо и кратко, како не би ометало слушање читања.[16]
29. Сва браћа су дужна да се хране у заједничкој трпезарији а не у својим келијама, изузев болесника којима је дозвољена употреба хране у келијама, али не другачије него са знањем и допуштењем настојатеља. Труди се да учествујеш у заједничкој трпези; не избегавај је услед неког неважног разлога који носи маску оправдања, и правовремено ћеш сагледати посебну душевну корист коју доноси стално учешће у заједничкој трпези.
30. У погледу количине, употреба хране, како у трпезарији тако и у келијама, мора бити најразборитија. Требало би да почетници узимају храну готово до ситости али не и до презасићења. Пост, који је касније толико користан за монаха, за почетника мора бити умерен.[17] Уколико почетник не буде узимао храну изван трпезарије, онда ће за њега такав пост бити сасвим задовољавајући. Узимање хране у трпезарији у количини која ће га готово заситити за почетника је неопходно зато, што је понекад обавезан да испуњава и тешка послушања и да, услед тога, не би прекомерно ослабиле његове телесне снаге. За њихово потребно слабљење биће довољан квалитет и количина манастирске трпезаријске хране. Страсти почетника не умањују се прекомерним постом него исповедањем грешних помисли, радом и удаљавањем од слободног обраћања ближњима.
31. Иако црквени Устав допушта употребу вина на трпези, оно је допуштено само старим подвижницима којима је неопходно и корисно. За младе је вино штетно. Без обзира на то што се у неким манастирима оно нуди на трпези, за младе је из тог разлога веома корисно да се потпуно уздржавају од вина. „Похвално је за монаха да се уздржава од вина“, рекао је велики и Свети Симеон Чудотворац. „Уколико је услед телесне слабости монах принуђен да пије вино, онда нека га пије у малим количинама.“[18] Преподобни Пимен Велики је рекао: „Нипошто не би требало да монаси пију вино.“[19] „Нека младост не омирише вино“, рекао је преподобни Марко Подвижник.[20]
32. У келијама би се требало бавити душекорисним читањем и рукоделањем које неће побуђивати пристрашће према самоме себи. У противном ће се сва твоја пажња усмерити за рукоделање према којем осећаш пристрашће, а Бог и твоје спасење постаће ти страни. Световне књиге, а утолико пре оне које ће нашкодити моралу нипошто не треба читати, нити их треба држати у келији.
33. Почетници не смеју у келије уносити световне украсе (црквенословенски: мшелоимство)[21], односно разне предмете који служе удобности и раскоши. Украшавање келије привлачи ум и срце почетника и на тај начин их удаљује од Бога. Осим тога, оно подстиче машту, која омета духовно напредовање. Најбољи украс монашке келије биће одабрана библиотека, коју морају чинити Свето Писмо и светоотачки списи о монашком животу. „Морамо поседовати хришћанске књиге, јер ће нас и сам поглед на њих одвратити од греха и подстаћи на врлину“, рекао је Свети Епифаније Кипарски.[22] Свете књиге морају се достојанствено одржавати, уз одавање поште Духу Светом који у њима живи. Они старци, који су били познати по особитој побожности и духовном напредовању, постављали су Нови Завет поред светих икона.[23]
34. Почетницима се забрањује да у келије примају жене, чак и ако су им најближе рођаке. За пријем рођака и познаника мушког пола почетници неизоставно морају тражити дозволу од настојатеља.
35. Почетници не би требало да се чувају само од примања мирјана у келије него и од неправовременог одлазака у келије једни другима. Неправовремене посете једних другима почетницима служе као повод за празнословље, шале и одважност. На тај начин се из срца почетника искорењује страх Божији и благонаклоност према монашком животу, а побуђује снажно дејствовање страсти, превасходно унинија, гнева и блудне страсти. Из тог разлога је велики старац, Симеон Побожни, заповедио свом ученику, Симеону Новом Богослову да се приликом ступања у манастир одрекне сваког познанства изван и унутар манастира. Брижљиво испуњавајући старчеве заповести, овај ученик је убрзо достигао висок степен духовног напретка.[24]
36. Почетниче! Често посећуј келију свог духовника или свог старца, ради духовне поуке и исповедања својих грехова и грешних помисли. Блажен си ако си нашао упућеног, опитног и добронамерног старца. У наша времена, задовољавајући учитељ је највећа реткост. Ону келију, у којој слушаш реч Божију што те оживотворава, сматрај за светињу.[25] Ако манастир нема задовољавајућег учитеља, чешће исповедај своја сагрешења духовном оцу а поуке ћеш црпети из Јеванђеља и књига које су Свети Оци написали о подвижништву. Твоја келија ће за тебе постати пристаниште и уточиште од мисаоних и срдачних бура.
37. У келији нипошто не би требало чувати неку храну или неке слаткише, а посебно не напитке. У манастир не ступамо зато да бисмо се увесељавали испуњавањем телесних жеља, нити због земаљских радости и утеха! У манастир ступамо зато да бисмо се посредством истинског покајања, непрекинутог разонодом и весељем, помирили с Богом и од Њега добили непроцењиви дар спасења.
38. Уколико могућности то допуштају, одећа треба да је једноставна, али долична и уредна, какву захтевају обичаји и положај манастира у његовом односу према мирјанској браћи која га посећују а коју, међутим, може да саблазни раскошна и неуредна одећа. Не треба носити подраснике у боји, нити под расом треба носити поставу у боји, јер таква одећа не пристаје онима који оплакују своју умрлу душу! Њима пристаје црна одећа, коју људи облаче као знак своје најдубље жалости. Почетник мора испунити ово правило, јер се његова душа својим стањем мора саобразити стању његовог тела. Кад је украшен раскошном и блиставом одећом, он није у стању да сачува осећање покајања. Због раскошне одеће, у почетнику се јавља славољубље и озлојеђеност, а његово тело оживљава за блудна осећања и покрете.[26] Не доликује грешнику да носи лепу одећу, јер ће у том случају бити сличан окреченом и позлаћеном гробу који је споља светао и богат, док изнутра крије смрадну лешину.
39. Старијима се мора изразити поштовање, док ће се од јеромонаха побожно и с вером узимати благослов. То поштовање треба показати на основу дужности и љубави а не на основу човекоугађања или неке сличне побуде овога века, која је страна монашком расположењу и духу Цркве.
40. Приликом узајамног сусрета, браћа су дужна да се с поштовањем наклоне један другом, поштујући у ближњем образ Божији, образ Самог Христа (в. Мт 25,40).
41. Млади морају тежити томе да све љубе подједнако, чувајући се од искључиве љубави према неком вршњаку или световном познанику као од ђаволске замке. Таква љубав код младих није ништа друго него пристрашће које они не разумеју а које их неоспорно одваја од њихових обавеза према Богу.[27]
42. Приликом узајамног поздрављања, мора се пазити на чуло додира, и то у таквој мери да брата нипошто не треба узимати за руку. Исто тако, треба се клонити и осталих поздрава који не доликују светој монашкој обитељи. На такву опрезност строго се мотрило у древним манастирима. У египатским обитељима, најбољим у хришћанском свету, прекршиоци (овог правила) бивали су изложени јавном манастирском кажњавању. О томе приповеда преподобни Касијан Римљанин.[28]
43. Познанства са лењивим братом треба се чувати као највеће опасности, али не зато да бисмо га осуђивали, не! Томе постоји други разлог: ништа се не привезује тако лако и ништа није толико заразно као слабост неког брата. Апостол је заповедио: Заповиједамо вам пак, браћо, у име Господа нашега Исуса Христа, да се клоните од свакога брата који живи неуредно, а не по предању које примише од нас (2 Сол З,6). Не мијешајте се с неким који се брат зове ако је блудник, или користољубац, или идолопоклоник, или опадач, или пијаница, или отимач; с таквим заједно и да не једете (1Кор 5,11). Зашто? Зато што, каже исти Апостол, зли разговори кваре добре обичаје (l Кор 15,33). Да ли ти је пијанац близак познаник? Знај да ћеш се у његовом друштву и ти навикнути на опијање. Да ли често беседиш с блудником? Знај да ће он и у тебе прелити своја сладострасна осећања. Твоји пријатељи и блиски познаници треба да буду они чији је једини циљ да угоде Богу. Тако је поступао и Свети Пророк Давид, који о себи каже: Прохођах у незлобивости срца мога, посред дома мога; међутим, без обзира на ту незлобивост, чинитеље преступа омрзох богоугодном мржњом која се састоји у удаљавању од њих: Онога који тајно клевета ближњега својега, тога изгоних; с гордим оком и с неситим срцем, са њима не једох. Очи су моје на вернима земље, да их посадим заједно са мном; који ходи путем непорочним, тај ми служаше. Не живљаше усред дома мо1а који чини охолост; који говори неправду, тај не беше прав пред очима мојим (Пс 100,27). Мени су веома цењени пријатељи Твоји, Боже (Пс 138,17). Преподобни Пимен Велики је говорио: „Закључак (крај, круна) свих поука монаху – почетнику је следећи: клони се рђаве заједнице (познанства, пријатељства) и држи се добре заједнице.“[29]
44. По манастиру не би требало ходати откривене главе, јер то значи нарушавање смерности и богобојажљивости. Осим тога, не треба себи дозволити узвике, недоличне и прекомерно слободне телесне покрете. Тиме се нарушавају унутрашње устројство почетника, манастирски поредак и спокојство братства, док мирјани, који посећују манастир, падају у саблазан.
45. Не треба ићи нигде изван манастирског поседа, уколико се претходно не добије дозвола од старешина.
46. Нека приликом изласка[30] нико не буде сам и нека их увек неизоставно буде двојица или тројица. Таква одлука је постојала како у старим тако и у новијим, добро устројеним светим обитељима. Тиме се спречавају многе саблазни, па чак и падови. Тешко једноме (Проп 4,10) ако га привуче нека саблазан, а нема другога да га заустави. Напротив, оног брата којем помаже други брат, Свето Писмо уподобљава чврстом и високом граду (в.Пр 8,19).
47. Не чезните за посетама граду, не чезните за посетама мирјанским насељима! Како да души младог монаха или почетника, који жели да на себе прихвати монашке завете, не нашкоди често гледање саблазни и мешање са саблазнима за које је његово срце још увек живо, којима се оно наслађује и које га привлаче? Да се (срце) не наслађује световним саблазнима, оне га не би ни привлачиле. Монах који осећа тежњу за честим излажењем из манастира рањен је ђавољом стрелом. Монах који следи болесну тежњу срца да често напушта манастир и да лута међу световним саблазнима добровољно је прихватио отровну стрелу коју је на њега пустио ђаво. Он је дозволио отрову да се разлије по његовој души и да је затрује. Почетника који се предаје лутању треба сматрати неспособним за монашки живот и благовремено удаљити из манастира. Што се тиче монаха који се препушта лутању, треба сматрати да је издао Бога, своју савест и монашке завете. Таквом монаху ништа није свето. Он сматра да су му дозвољени и најподлији поступци, свако безакоње и злодело, будући да га је привукла и помрачила страст светољубља, која у себи садржи служење свим страстима. У односу на таквог монаха потребна је посебна предострожност, јер се он неће устручавати да посредством својих непотребних веза у свету нанесе свако могуће зло обитељи не би ли оправдао своје понашање и одбио сваки покушај да се обузда његово разуздано понашање.
48. Све зависи од навике. Ако будемо повлађивали самима себи, стећи ћемо рђаву навику која ће над нама господарити као сурови господар над својим слугама. Ако приморамо саме себе, стећи ћемо добру навику која ће дејствовати у нама као благотворно природно својство. Изабери оно што ти је од користи и томе се и научи, а навика ће оно, што је од користи, учинити угодним. Приморајмо себе да стекнемо добру навику трпељивог обитавања у манастиру из којег ћемо излазити само у случају крајње потребе, боравећи изван њега што је могуће краће и враћајући се (у њега) што је могуће брже. Глава монаштва, преподобни Антоније Велики је рекао: „Као што умиру рибе које остају на копну, тако и монах, који борави међу мирјанима, изван своје келије, губи склоност ка безмолвију. Као што риба тежи да се врати у море, тако смо и ми дужни да тежимо својој келији да не бисмо, боравећи дуго изван ње, заборавили на унутрашње стражење.“[31] Навика обитавања у манастиру лако ће у нама створити и другу, још бољу навику, односно навику обитавања у својој келији. Тада ће нас милосрдни Господ довести и до свете навике обитавања у самоме себи.
49. Они који чувају разборито молчаније, који страже над видом и додиром, који се клоне особите љубави према било коме од браће или од мирјана, који се удаљују од световних (мирјанских) ствари, од слободног обраћања и од свега што нарушава скромност и побожност, убрзо ће у себи осетити ону умртвљеност из које исијава живот (в.2Кор 4,10). Напротив, они који се предају расејаности, који не бдију над собом и допуштају себи пристрашће и слободно обраћање, никад неће достићи ништа духовно, макар и читаво столеће провели у манастиру.
50. Сваки од браће обавезан је да свакодневно приступи чудотворној икони или светим моштима који се налазе у манастиру. Приступити се мора уз три побожна поклона и уз срдачну молитву за то, да свети помогну да се монашка битка оконча у славу Божију и на спасење душе. Што се тиче ова три поклона, два треба начинити пре целивања иконе или моштију, а један након целивања. Тако поступају побожни монаси у свим манастирима у којима се налазе свете чудотворне иконе или свете мошти. Иконама или моштима монаси обично приступају након јутрења или након вечерње или пак након вечерњег правила.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Свети Јован Лествичник, Лествица, 1. поука.
  2. В. Лествицу, 1. поуку
  3. В. Лествицу, 4. поуку.
  4. Књига 4, главе 8. и 9.
  5. Тако се у многим светоотачким списима назива монаштво: у Слову о расуђивању преподобног Касијана Римљанина, Добротољубље, 1. том, у руском издању, у Поукама авве Доротеја, у Словима преподобног Симеона Новог Богослова, итд.
  6. Лествица, поднаслов 28. поуке
  7. Црквени устав, 37. глава и Лествица, 19. поука
  8. Лествица, 28. поука.
  9. Преподобни Пимен Велики, Алфавитни Патерик (Отачник).
  10. Полијелејни празник – празник на који се током јутрења поје полијелеј, односно онај део празничног јутрења који почиње појањем 134. и 135. псалма: Хвалите име Господње и Исповедајте Господа, и продужава се до почетка канона. Ово појање је названо полијелејем зато што се у време појања Хвалите у цркви пале кандила и свећњаци (прим. прев.).
  11. У древним манастирима, од чтеца се захтевала брижљива тачност при читању. Преподобни Касијан, 2. књига, 11. глава. Чтец је због грешке приликом читања бивао изложен епитимији. Преподобни Касијан, 4. књига, 16. глава
  12. Црквени устав, 27. глава.
  13. Црквени устав, 29. глава.
  14. Преподобни авва Доротеј, 3. поука, О савести.
  15. Преподобни Нил Сорски, 5. слово, поглавље о јелу и пићу.
  16. Црквени устав, 35. глава.
  17. Веома корисна поглавља преподобног Григорија Синаита, гл. 18, Добротољубље, 1. том, у руском издању.
  18. Црквени устав, 35. глава.
  19. Исто; такође и у Алфавитном Патерику (Отачнику).
  20. Посланица монаху Николају.
  21. Манастирски израз; под „келијским мшелоимством“ подразумева се украшавање келије световним књигама и украсима који одвлаче пажњу монаха.
  22. Алфавитни Патерик
  23. Онај, који је писао ова правила, као почетник је посећивао најопитније старце и запазио овај, хвале вредан, обичај.
  24. Житије преподобног Симеона Новог Богослова, рукопис. Постоји и штампано издање овог Житија, које је објавила Оптина пустиња.
  25. 4. поука авве Доротеја – О страху Божијем.
  26. Изрека преподобног Исаије Отшелника. Алфавитни Патерик.
  27. 8. слово Светог Исаака Сиријског и 125. глава преподобног Симеона Новог Богослова; Добротољубље, 1. том, у руском издању.
  28. 4. књига, 10. и 11. глава.
  29. Алфавитни патерик.
  30. Дословно: шетње (прим. прев.).
  31. Алфавитни Патерик и Незаборавна казивања о подвижништву светих и блажених Отаца, поглавље 10.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *