ПРИНОС САВРЕМЕНОМ МОНАШТВУ

 

ПРИНОС САВРЕМЕНОМ МОНАШТВУ
 

 
ГЛАВА ДВАДЕСЕТ СЕДМА
О богомислију
 
Свети Димитрије Ростовски и Тихон Вороњешки бавили су се богомислијем, односно светим размишљањем о очовечењу Бога-Логоса, о Његовом чудесном обитавању на земљи, о Његовим страшним и спасоносним Страдањима, о преславном Васкрсењу и Вазнесењу на небо. Размишљали су и о човеку, о његовом одређењу, паду и обнављању које је извршио Искупитељ, као и о осталим, сличним, дубоким хришћанским тајнама. Света размишљања поменутих светитеља превасходно су изложена у њиховим делима. Сагласно с осталим аскетским писцима, Св. Петар Дамаскин повезује таква размишљања са духовним виђењима и у низу тих виђења он им даје четврти степен.[1] Као што може да се види из књиге Петра Дамаскина, свако духовно виђење представља зрење својеврсног тајинства које се у подвижнику јавља сагласно томе колико се он очистио покајањем.[2] Покајање има своју постепеност, као што је имају и духовна виђења. Хришћанске тајне се подвижнику откривају постепено, сагласно с његовим духовним напредовањем. Богомислије или побожна размишљања Светих Димитрија и Тихона представљају израз њиховог духовног напредовања. Нека онај, који жели да се вежба у богомислију, чита светитељска дела. Такво богомислије ће у највећој мери бити непогрешиво и душекорисно. Напротив, богомислије ће постати најнеправилније и најдушегубније уколико подвижник, не очистивши се најпре покајањем и немајући правилан појам о хришћанском учењу, допусти себи самовољно размишљање, које је погрешно и доводи до душегубних последица и самообмањивања, неизбежно га одвлачећи ка провалији погибељне заблуде. Светитељи су са свом тачношћу и исцрпношћу били поучени православном богословљу, због чега су се својим светим животом узнели на врх хришћанског савршенства. Богомислије је за њих било сасвим природно. Међутим, оно је неприродно за подвижника који у богословљу не поседује поуздана, тачна сазнања и који није очишћен покајањем. Из тог разлога су га Свети Оци забрањивали монасима – почетницима, као и свим монасима уопште, који за њега нису припремљени поучавањем и који га нису достигли својим начином живота. Свети Јован Лествичник каже: „Понорна је дубина догмата. Ум безмолвника се не може без опасности спуштати у тај понор. Није безбедно пливати у оделу, као што није безопасно ни да се онај, који је још обузет страстима, прихвата теологије.“[3] Такво је упозорење које се даје безмолвницима: познато је да се безмолвије допушта монасима који су већ узнапредовали. У прошлости су многи монаси падали у погибељну провалију јереси једино због тога што су себи допуштали да разматрају догмате који превазилазе њихову моћ разумевања. „Смиреноумни монах није превише радознао када се ради о несхватљивим стварима, а уображени хоће да испитује и тајне суда Божијег“, наставља Св. Јован Лествичник.[4] И то је сасвим тачно! Жеља да се у богомислије упусти онај који је за њега неспособан и незрео већ опомиње на постојање преузношења, и представља неразбориту и горду жељу. Вежбај се у молитви, у душепоучном читању, и то вежбање ће бити вежбање у правилном, безопасном и богоугодном богомислију. Као што чулне (телесне) очи, исцеливши се од слепила, виде по свом природном својству, тако и ум, очистивши се од греховне болести, природно почиње да сагледава тајне хришћанства.[5] У свом подвигу ослони се на Бога: уколико је због твоје и општехришћанске користи неопходно да созерцаваш дубоке тајне и да их проповедаш браћи, од Бога ћеш неизоставно добити тај дар. Међутим, уколико то Богу није угодно, ти онда стреми ономе, што је од суштинског значаја за твоје спасење и што ће у потпуности удовољити захтеву те твоје потребе. Тежи ка задобијању чисте молитве, сједињене са осећањем покајања и плачем, са сећањем на смрт, на суд Божији и на страшне адске тамнице у којима гори вечни огањ и влада вечна тама. Таква молитва, сједињена с таквим сећањима, представља најнепогрешивије, превасходно и најдушекорисније богомислије.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Књига прва, О осам умозрења. Добротољубље, 3. том, у руском издању.
  2. Исто.
  3. Лествица, 27. поука.
  4. Лествица, 25. поука.
  5. Преподобни Касијан Римљанин, 5. књига О духу стомакоугађања, гл. 34.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *