NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » GOSPODE, TI SI ŽIVOT MOJ!

GOSPODE, TI SI ŽIVOT MOJ!

 

GOSPODE, TI SI ŽIVOT MOJ!
 

 
IZVODI IZ DNEVNIKA
 
KAKO DA SE PONAŠAMO PRI OBAVLJANJU OVOZEMALJSKIH (SVETSKIH, SVAKODNEVNIH) POSLOVA
 
Ovozemaljskih je poslova veoma mnogo i razlikuju se u zavisnosti od stanja i zvanja u kojima živimo.
Sve životne poslove koji se ne protive naravstvenom zakonu, koje smo dužni da obavljamo shodno našem zvanju i imanju (stanju), treba smatrati delima Božijim, delima poverenim nam od Samoga Gospoda, jer Bog, kao Car sve zemlje (Ps. 46, 8), ustanovio je razna zakonita zvanja i položaje (stanja i imanja), i On, a ne mi sami, dopustio nam je i dopušta nam da uđemo u ova ovosvetska zvanja i stanja u kakvima se svi mi nalazimo.
Bez Božije volje ili bez Božijeg dopuštenja ništa na svetu ne biva. Dakle, kakve god poslove obavljao, sva ta dela čini kao Samome Bogu, i nagradu za to dobićeš od Boga. A ko se ne trudi radi Boga, njegov trud je sasvim žalostan, jer mu nagrada nije od Boga, nego od sebe ili od ljudi. A od sebe i od ljudi kakva je nagrada? Zemaljska, privremena, ništavna.
Čini sva svoja dela radi Samoga Gospoda Boga, obavezno ih čini tako kako je dužno činiti dela Božija, to jest čini sva svoja dela od srca, sasvim rado i sa potpunim zadovoljstvom, marljivo, ne dopuštajući u njima nikakvo odugovlačenje i nemar, po čistoj savesti, jer je rečeno: „Proklet bio ko nemarno radi delo Gospodnje“ (Jerem. 48, 10).
Ako ti tvoji poslovi idu uspešno, onda se ne gordi time, a naročito ne pripisuj uspeh u poslovima svojim sopstvenim snagama i umešnosti, jer sam Gospod je rekao učenicima Svojim: „Bez mene ne možete činiti ništa“ (Jn. 15, 5).
Ako je posao kojim ti trebaš da se baviš težak, neprijatan, ponižavajući, malo uvažen, ne ide od ruke, odugovlači se, zahteva izuzetno strpljenje ili vodi uniniju, onda ne budi malodušan, ne budi lenj, ne ljuti se, ne predaj se gnevu, nestrpljenju, roptanju i slično, nego oživljavaj i ukrepljuj sebe mišlju da te tegobe, koje te tako pritiskaju i tako su neprijatne i nesnosne tebi, neće trajati večno. Sa zemaljskim životom sve one će prestati, a tamo će Gospod „dati svakome po delima njegovim“ (Rimlj. 2,6). Pri tome potpomaži sebe u tegobama svojim bilo kakvim poučnim (nazidateljnim) pojanjem, tajnom molitvom, razmišljanjem o hrišćanskim istinama, rasuđivanjem o delima kojima se baviš, uopšte uznošenjem srca ka Gospodu Bogu kratkim molitvenim uzdasima Njemu. Na primer, veoma su korisna sledeća molitvena prizivanja:
– Kako nas bezgranično ljubi Gospod!
– Šta On nije učinio i ne čini za nas? Šta nam On ne daje?!
– Bože, kako treba da budemo blagodarni Tebi!
– Gospode, blagoslovi me! Očisti me! Osveštaj me!
– Samo nas Ti, Gospode, tako mnogo ljubiš!
– Ah, kad bih Te vazljubio, Gospode, svim srcem svojim!
Gospode, Ti si moje pribežište, Ti si moja uteha, Ti si moja nada, Ti si moje spokojstvo. Ti si moja svetlost. Ti si moja slava. Ti si moja radost. Ti si moje blaženstvo!
Takva i slična moljenja, ako se pretvore u naviku, za vreme tegobe su bescena. Neprekidno održavaj dušu u jedinstvu sa Bogom, ono neprestano nju oživljava, odgoni od nje svakog zlo, ukrepljuje je u dobru p vrlo blagotvorno jača same telesne snage.
Ko tako radi na izvršavanju svojih tekućih, ovozemaljskih poslova, taj se trudi kao što se i treba zalagati u slavu Božiju.
Samo se po sebi razume da treba pre svega činiti najvažnija dela, koja ne trpe odlaganje, prethodno promislivši kako ih bolje izvršiti, kao i da nikada ne treba činiti dela, nesaglasna zakonu Božijem.
Pristupajući svakom poslu, valja se pre svega usrdno pomoliti Bogu da nispošalje Božiji blagoslov za naš rad. Treba pročitati molitvu „Pred početak svakog (dobrog) posla“, zatim dobro promisliti kako najbolje obaviti preduzeti posao, i tek tada pristupiti radu.
Posle uobičajenih napora sledi obed i odmor. Hrišćanin treba da zna i to kako se vladati za vreme obeda i za vreme odmora posle jela.
Pre ručka i večere svagda uznosi Gospodu Bogu usrdnu molitvu. Moli se takođe i posle ručka i posle večere. Jer niko drugi ne daje nama hranu i piće, do sam Gospod. On je Taj koji daje našoj hrani hranljivu moć za naše telo, a našem telu omogućava da koristi hranljivu moć jela za naše zdravlje. Samo onaj koji ili ne shvata ovo ili je pak teški egoista može da se ne moli pre ručka i večere i posle njih. Ishrana naša svagda treba da bude umerena. Hrana je za telo neophodna. Ne treba lišavati telo neophodne hrane, već je radi držanja umerenosti najbolje prestati sa upotrebnom hrane u ono vreme kada potreba za hranom još nije sasvim nestala. „Jedi toliko da utoliš glad“ – govori sveti Jovan Zlatousti. „Uzdržano pij, malo jedi, bićeš zdrav“ govori drugi svetitelj Božiji, Mitrofan. Iskustvo takođe svedoči da samo uzdržljivi žive zdravo, dugovečno i dobro.
Veoma nerazumno postupaju oni koji dozvoljavaju sebi da se prezasite hranom suviše hranljivom, jakom, teško svarivom, ukusnom, slatkom, jer je prezasićenost veoma štetna i za naše telo i za našu dušu. Loše varenje, kvarenje krvi, razne bolesti, prevremena smrt, jesu posledice presitosti. Neuzdržljivi nije sposoban ni za kakva duhovna upražnjavanja (zanimanja, bavljenja), on ne može ni da se moli, ni da razmišlja o Božanskom. Presitom je bog – njegov stomak i ceo bezdan nečistih misli i želja.
Za vreme ručka i večere nikada ne govori bilo šta grehovno. To je uvredljivo za Boga, čije darove kušaš, a sablažnjivo za tvoje bližnje. Naprotiv, za vreme obeda treba svagda kazivati ili slušati štogod za nazidanje (poučno), ili u dubokom ćutanju, pobožno uzimati hranu. Istinski hrišćani prvenstveno za vreme uzimanja hrane, nastojali su da se jasnije sećaju svoje smrti i strašnog suda. Prazno brbljanje odlika je ljudi nerazumnih i šupljih (jalovih, praznih), a svagdašnja poučnost (sposobnost poučavanja, nazidanja duhovnog) – udeo je ljudi mudrih.
Ko tako koristi svoj ručak i večeru to jest umereno i sa blagodarnošću Bogu, taj postupa kako zahteva dužnost, pravedno i bogougodno.
Posle obeda bez sumnje potreban je odmor. Ali odmor svagda treba koristiti kao lek radi obnavljanja snaga duševnih i telesnih, i zato odmor ne treba da traje dugo. Za vreme predaha svako treba da razmišlja: „Kakav odmor u ovdašnjem životu, predahnućemo za grobom“!
„Lenjost je naučila mnogom rđavom“ (Sir. 33,28). „Mrsko je Gospodu telesno spokojstvo“ – govori sveti Varsonufije Veliki. Tako treba da misle svi koji su ustali od stola da zablagodare Gospodu, i, malo predahnuvši, iznova se prihvataju posla.
Vreme odmora nipošto ne koristi kako postupaju mnogi nerazumni, na bilo kakva zadovoljstva, ili na kakve poročne zabave, nekorisne igre. Igra i hrišćanin dve su stvari nepomirljive. Da za vreme potrebnog odmora ne bi ušle u glavu kakve bogoprotivne misli, a u srce bogoprotivne želje, hrišćanin, s obzirom na stanje svoje duše, nastoji da gaji u sebi razna duhovna razmišljanja, a naročito srdačno prizivanje Gospoda Boga:
„Gospode, kako je velika Tvoja Premudrost i Blagost! Svaki dan hraniš Ti nebrojeno mnoštvo živih stvorenja na zemlji: ljude, ptice, stoku, zveri, kukce, i svi su oni siti, niko ne umire od gladi“.
Takva razmišljanja i molitvena prizivanja znatno brže vaspostavljaju (obnavljaju) naše telesne snage, nego svi drugi načini uspostavljanja. A pored toga, takva razmišljanja i prizivanja naročito utvrđuju dušu u dobru.

2 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *