НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!

ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!

 

ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!
 

 
ЖИВОТОПИС
 
ПРИВРЕМЕНИ ОДЛАСЦИ ИЗ ОБИТЕЉИ
 
А гледајући мноштво народа, сажали се на њих,
јер бијаху сметени и напуштени као овце без пастира…
 
Матеј. 9, 36
 
Закон Бога његовог у срцу је његовом,
и неће се спотаћи кораци његови…
 
Псалам. 36. 31
 
С мирним осећањима је старац отишао из Псково-Печерске обитељи у Велике Луке. Осећао је да је Господ с њим и са још већом покорношћу је био спреман да трпи свакакве нападе од људи.
„У Господа се уздам; нећу се поколебати“ (Псалам. 26,1),мислио је. За њега су сви спољашњи неочекивани догађаји имали посебан, унутрашњи смисао. Али духовна деца су клонула духом. За Велики пост су се спремили да у Псково-Печерској обитељи посте, исповеде се духовном оцу и добију од њега савет и благослов за даљи живот. А сада су осетили праву тугу и незамењиву потребу за баћушком. Али су се плашили да иду код њега на ново место служења баћушке да му не би причинили нове непријатности. Али они који нису могли да се суздрже су ипак отишли по духовну подршку. Бодрећи их, баћушка је говорио:
– Хвала Богу за све! Хвала Богу што сте дошли!
Он је био вешт и непопустљив у борби са непријатељем рода људског чији је основни циљ био да раздвоји пастира од његовог словесног стада, да их отме из руку искусног кормилара. За старца је свуда као пример служио Истинити Пастир – Господ Исус Христос.
– А шта каже Јеванђеље? Како би поступио Господ наш Исус Христос? (или Мати Божја) – често би питао наш старац, призивајући и нас на овај спасоносни пут подражавања.
Чувајући у свом срцу речи Христове:“Ја сам пастир добри и познајем своје, и моје мене познају. Као што Отац познаје мене и ја Оца; и живот свој полажем за овце“ (Јован. 10,1415), старац је био спреман да жртвује себе ради спасења ближњих.
У Четвртак Васкршње недеље владика Јован је дошао у Велике Луке у пратњи намесника Псково-Печерске обитељи игумана Августина. Обраћајући се у свечаном говору парохијанима, владика је потцртао основне баћушкине врлине: смирење, беспоговорно трпљење, одсецање своје воље, потпуну послушност Божјој Промисли:
– Пре десет година у Лаври преподобног Сергија си посекао своје власи у знак одсецања своје воље и предао си се на потпуно послушање Божјој вољи. Увек си и свуда од тада био пример смерне послушности, и сад је Божја Промисао усмерила твоје стопе у овај осиромашени храм Владичице Богородице, овоме духовно прегладнелом народу, да би ти пазио на ову њиву Христову. Узљуби је и одгаји!
Завршавајући свој говор, преосвећени владика је уручио старцу палицу – награду од Свјатјејшег Патријарха Алексија. Смерни старац није ништа рекао у одговор. Оборивши главу, молио се у мислима узносећи хвалу Богу и Његовој Пречистој Матери. Увек је волео да понавља:
„Не нама, Господе, не нама, већ имену Твоме слава!“
Баћушка се већ молио и за своју нову паству која је заиста била без надзора. „И друге овце имам које нису из овога тора, и те ми ваља привести, и чуће глас мој, и биће једно стадо и један пастир…“ (Јован. 10,16) – сећао се Јеванђељских речи.
Гробљанска црква посвећена Казанској Богородици, једина у граду, била је заиста сиромашна, запуштена, потребна јој је била брижна, очинска заштита. И старац је са свом усрдношћу приступио раду на рестаурацији. Духовна деца су пронашла пут и у Велике Луке. Већ су у великом броју почели да се скупљају код драгога оца и овде, и они су били први учесници његовог добротворног рада. Ко је како могао помагали су му у рестаурирању храма. Старац је и овде морао да поднесе много мука и напада. Новац за генералну оправку нису давали, свештенослужитељи, мучени завишћу, гледали су га као свог непријатеља, а мајстори су тражили баснословне плате.
Све потребно за оправку отац Сава је набављао на чудесан начин. Само се усрдно молио Богу, а све потребно су му довозили право пред цркву.
Једном је локална градска управа послала комисију за проверу докумената за довезени грађевински материјал. Извршили су проверу, све је било како треба. Чланови комисије су били веома зачуђени због тога и питали су га:
Како набављате грађевински материјал? Ми не можемо да га набавимо за изградњу школе… посао стоји, а ви тако брзо идете са оправком!..
За најкраће могуће време, практично за два месеца, храм је био генерално оправљен, унутрашњост храма поново осликана, чак су и спољашњи зидови и гробљанска капија осликани. Чудотворна Казанска икона Богородице је преображена, стављена јој је нова бисерна риза.
Нова паства је у лику настојатеља видела доброг пастира-молитвеника и брижног заштитника. Што се број парохијана повећавао, овај храм више није могао да смести све вернике. Духовни живот је у њему стварно оживео. Многи житељи града су постали истински поштоваоци старца, улили су се у његову духовну породицу и током свих наредних година нису одступали од њега.
Отац Сава је као настојатељ храма установио свакодневне службе, осим понедељком када је храм затваран због чишћења. За време вечерњих богослужења су се свакодневно читали акатисти, и парохијска служба је имала карактер манастирски. После вечерњег богослужења старац је дуго исповедао вернике. Тако је било из дана у дан. Овде му нико није сметао, није га ограничавао у времену. Колико је поучних речи он изрекао овде за време исповести! Није било поступања по шаблону, обичног формалног поретка: разговор који претходног дана није био завршен се настављао данас, а чак понекад се одлагао за сутра. Осећало се да у људским срцима није остало ни једног грешног углића који не би био освећен благодатним зрацима дивног пастира. А колико је тек покајничких суза било проливено у храму, на проповедима, у разговорима и на исповестима! Оца Саву су радовале покајне сузе верника који су мало-помало ослобађали своје душе од греховне нечистоте.
Ускоро је поново морао да оде из обитељи.
Преосвећени владика га пребацује у древни Псковски храм са два престола: један посвећен светитељу Николају Чудотворцу, и други – преподобном Варлааму Хутинском. Овде су такође биле потребне оправке, и опет је, уз помоћ Божју и Царицс Небеске, храм убрзо рестауриран и лепо украшен. Својим ревносним служењем и речју духовног савета баћушка је привукао многе парохијане, и они су вредно почели да посећују храм. Чак су се и они који су устајали против њега, они који су у почетку причинили старцу доста муке постидели, признали свој грех и искрено га замолили за опроштај. А отац Сава се радовао: опет га је чувао Покров Пресвете Владичице Којој се захваљивао и усрдно Јој се молио.
Старчева љубав према Пресветој Богородици је била заиста дечја и безгранична. У сваком храму је посебно поштовао иконе Царице Небеске. Свој духовној деци и верницима је давао благослов за служење молебана с акатистом Богородици и да траже, пре свега, Њено молитвено заузимање и покров.
„Пресвета Богородице,помози нам!“ с посебним осећањем је увек изговарао старац. Он је увек говорио да је најсавршеснији пут у Царство Небеско – заузимање Богородице код Свога Сина за нас грешне. Својој деци је давао благослов да извршавају „Богородичино правило“ 150молитви „Богородице Дјево, радуј се…“ с тропарима за посебне случајеве из живота Пресвете Богородице. Све је саветовао да се моле Пресветој Богородици. Нарочито би малу децу питао с љубављу: – Знаш Богородицу?
– Знам – каже малиша.
– Ајде да чујемо!
И нежни, живи цветак својим цвркутом почиње да испушта молитвено благоуханије Пречистој Дјеви, читајући молитву „Богородице Дјево, радуј се!“
Баћушка је увек имао такву безграничну љубав према људима коју није могуће описати, зато што је таква љубав од будућег века.
„Господе! Казни мене, а њих спаси и помилуј“ – молио је љубвеобилни старац. Најдрагоценији дар Божји благодат Светога Духа и молитва – увек су украшавали живот смиреног подвижника. У зрацима ових врлина су се грејала охлађена у нашем времену срца људи.
„Молићу се!.. Помолићемо се!“ – кротко је обећавао усрдни молитвеник, и нико се није преварио ко је имао веру у старца.
Како се он овде, у овом храму, молио за време Литургије! За братију манастира, са духовним жаром помињући све по именима, за своју духовну децу, парохијане и све хришћане; за „оне који нас мрзе и вређају, и који нам чине зло“. С каквим се молитвеним усхитом обраћао Господу, каквом мужаственошћу, каква се велика вера осећала у његовој молитви! Своје молитве је читао пред помињање живих и умрлих. Оно је трајало не мање од сат времена.
У овом храму је старац направио две певнице и увео је антифоно појање, а недељом су почели да на средину храма износе нарочито поштовану икону Богородице „Свих жалосних Радост“ н за време вечерњег богослужења су певали акатист.
После акатиста су икону уз свечано појање враћали у кијот (оков), и старац је благосиљао народ за време појања молитви Пресветој Владичици Богородици.
Извршивши послушање, баћушка се опет вратио у Псково-Печерску обитељ. Али да остане овде није могао дуже од годину дана. Морао је да поднесе ново искушење: владика, настојатељ манастира, даје благослов оцу Сави за ново послушање – у селу Палици Псковске епархије, на 30 километара од Пскова, тамо где се некад подвизавао преподобни Сава Крипецки. Храму светог великомученика Георгија који се овде налазио је претила опасност од затварања. Али Господ је помогао старцу да и овде учини све што треба да се то не догоди. За труд у обнови храма је касније добио архијерејску повељу.
Ово место је било благодатно – или како се каже, намољено (где су се људи дуго и много молили Господу на неком месту; прим. срб. изд). Старац је заволео своју нову паству и једном је изразио своје мишљење о локалним мештанима:
Моји парохијани су сви подвижници, моле се усрдно, са сузама.
Па и није чудно!.. Зар је било могуће стајати на његовој служби без суза? А треба је било много. Без треба као што су крштење детета и причешћивање болесника код куће није пролазио скоро ни један дан, а требало је још одвојити време за обнову храма. Па још су и духовна деца долазила са својим потребама, и њих је требало утешити. Али, као и увек, отац Сава се радовао свакој могућности да помогне ближњем.
Често се догађало следеће: не стигне он ни да се мало окрепи, кад испред куће већ стоје кола, дошли су по њега да причести болесника. И баћушка одмах, не дотакавши храну, иде на позив. Каква радост је била гледати старца који је без обзира на умор бодро журио на помоћ потребитом!
Чак се и непријатељима својим баћушка трудио да чини само добро.
Народ је видећи усрдан труд и осећајући пастирску бригу похрлио у храм. Парохија је живнула, старац је то и желео. Црквена заједница је ојачала, прошла је опасност од затварања храма. Извршивши и ово послушање, очврснувши духом у тешким искушењима, али са пољуљаним здрављем, отац Сава се враћа у свој манастир. Али ускоро доспева у болницу. Колико су само молитви са сузама узнели Господу и Матери Божјој његова чада! Колико је било наручено Литургија и молебана одслужено за његово здравље! Сви су се плашили кобног исхода. Али милошћу Божјом је све добро прошло. Изашавши из болнице, старац је од срца благодарио своју духовну децу за молитве, за духовну подршку, а блискијима од њих је рекао:
По својим немоћима бих пао, али нашли су се благочестиви, и ево, по молитвама духовне деце још сам жив.
Здравље му се мало-помало поправило. Старац се и сам радовао што му је Господ дао могућност да се још мало потруди ради спасења ближњих. Али дух злобе, по допуштењу Божјем, није престајао да причињава старцу различите муке. Наставиле су се болести, тлачења и сва могућа искушења.
Ђаво је почео да сугерише некима од братије да отац Сава не врши богослужења према типику. Намесник манастира га је чак назвао јеретиком и одстранио га од вршења треба и богослужења. Без икаквог разлога, без знања архијереја, он је претио старцу да има право да га истера из манастира. Дали су му епитимију која му је забрањивала да разговара са верницима и даје им благослове. Пребацили су га чак у другу келију у ћошку, хладну, на северној страни, с прозорима који гледају на двориште.
Али баћушка је беспоговорно трпео клевете и лажне оптужбе, притискања, све је подносио добродушно и молио се за све да им Господ пошаље смиреноумље.
Господе, пошаљи њима и нама Духа Твога Светога, да Те познамо Духом Твојим Светим!“ – с искреном љубављу према свима који су устајали на њега ватрено је вапио Господу. На јавне забране да разговара са верницима који су чекали његову утеху, кротки и незлобиви старац је овако одговарао:
– Међу њима има много болесних од болести душевних и телесних, њихове патње су искључиво казна Господа за тешке грехе. Господ их је довео овамо ради покајања, да би их уразумили и поучили. Па како онда да их одгурнемо и не утешимо?! Христос нам је заповедио да жалимо грешника н да га спасавамо, а не да га губимо!
Старац је био одлучан у своме делу. Нису га плашиле претње, он није могао да буде другачији: хладан, крут, да не примећује туђу несрећу. Савест му је забрањивала да тера од себе оне који су му долазили ради духовне помоћи и утехе, јер је увек имао на уму своју сврху: да буде старац-утешитељ.
„Па ја никога не зовем код себе! Овај прости, немарни народ страда искључиво због своје непросвећености, и многима је од њих потребна духовна помоћ и руковођење. Ко ће да их ободри, утеши? Ако их ми не примимо, ако их одбацимо, Господ ће нам рећи: „Не познајем вас“. Па како онда да оставим духовну децу за коју ћу да одговарам пред Богом?“ – овако је размишљао отац Сава и био је миран и одлучан у ношењу свог крста.
– Опростите ми, али не могу да послушам, – говорио је онима који су му забрањивали да теши народ – онда бих ишао против Бога и против савести: ако је ова ствар бела, ја не могу да кажем да је црна!
Међутим, сад се трудио да теши народ углавном тајно, неприметно. У ходу каже човеку који има муку реч утехе или савета у одговор на његова унутрашња питања и одмах пролази поред, скоро се не заустављајући. А човек би се чудио: како је старац могао да види његову душу? Кратка баћушкина реч је била тако ефектна и утешна за напаћеног човека да га је моментално извлачила из стања унинија, он је добијао крила вере и наде на спасење, налазио излаз из тешког стања.
Неки од житеља свете обитељи су чак и на духовну децу старца гледали попреко, са незадовољством.
– Досадили су нам стално једни те исти поклоници! – са очигледном љутином су говорили.
Желећи да се помоле заједно са духовним оцем чада су у великом броју долазила у обитељ у недеље у које је отац Сава требало да служи, али његов ред су почели да крше, премештају, тако да ни сам баћушка није унапред знао када је његова недеља за служење. Напади лукавог су чинили све да раздвоје пастира и словесне овце. Старац је туговао, видећи како чада очајавају и трудио се да их утеши како је могао. Једном је неком духовном чаду дао листић папира и рекао јој да да и другима да га прочитају:
Утеши све, само немојте да очајавате! Радујте се увек и у муци!
А на листићу су били написани стихови:
 
Нека људи грде и оцрњују,
Злоба њихова ме не плаши…
 
Оцу Сави, истинском подвижнику обдареном унутрашњим, умносрдачним делањем, који поседује дар Божанске благодати, напади духа злобе не само да нису штетили, него су га још више јачали и духовно челичили. Он није прекидао општење са народом, и народ се томе радовао, узносећи хвалу Господу и благодарност за Његову велику милост.
Архијереј је, сазнавши за све незаконите радње намесника, укинуо све његове одлуке које се тичу старца и вратио баћушки сва права. Намесник је ускоро добио од Господа озбиљно уразумљење у виду болести. Тада је позвао оца Саву, замолио га за опроштај и помазао се светим миром. Злоба се полако стишавала. После ових догађаја старац је ревносно почео да инсистира на томе да се обнови у обитељи древна традиција – чин непрестаног читања Псалтира, јер „читање Псалтира убија свако зло и ограђује све миром и љубављу“.
Настојатељ је дао благослов за то, а Свјатјејшиј Патријарх Алексије је прогласио обнављање тог чина. Оцу Сави су дали додатно послушање – да управља читањем, да буде начелник Псалтира који се чита без престанка. Он с радошћу прихвата ово послушање као благослов Саме Царице Небеске и успешно га извршава. Уз Божју помоћ и учешће неких духовних лица баћушка је написао „Карактеристике типика Псалтира који се непрестано чита“. Ово благочестиво читање траје и дан-данас. Отац Сава је усрдно надгледао ово дело стално све до саме смрти.
Муке, оптужбе, клевете и најразличитија искушења су се одразили на старчевом здрављу: његове телесне снаге су слабиле из дана у дан. Трудио се да не показује да је болестан, само је чешће почео да тражи да се моле за њега. Са задивљујућим миром је очекивао ближење своје смрти. По благослову владике отац Сава је већ одавно припремио себи место у Богосазданим пећинама, али једном су му предложили да уступи припремљено место умрлом схимнику, а друго место му нису одобрили.
Старац је почео често да говори о смрти, сву наду полажући у Пресвету Владичицу Богородицу.
– Она ће ме довести – говорио је он – да се поклоним Сину Њеном.
Нека од духовне деце су тражила од старца да се моли за њих да их Господ не одвоји од њега у будућем животу.
– Ако задобијем смелост, молићу Господа, – одговарао је старац – а ви будите увек прости, незлобиви, искрени: простота и искреност су пријатни Богу. Дајте милостињу и помињите за покој душе приснопамјатног протојереја Јована Сергијева и блажену Ксенију. Молите се, кајте се, причешћујте се Светим Христовим Тајнама. Читајте више Јеванђеље, у њему пише све слатко за срце и учи смирењу, а смирење искорењује све страсти и привлачи у душу благодат Божју. У томе и јесте спасење. Али не заборављајте да непријатељ нагони униније на сваку душу која жели да се спасе. Чувајте се од осуђивања ближњих, а да не бисте дошли у ово искушење, немојте гледати туђе поступке. Смрт је жељена за оне који воле Бога, а страшна за неспремне, оне који се нису научили хришћанској љубави.
Патећи због предстојећег растанка са својим вољеним старцем, духовна деца су појачала молитву Господу и Мајци Божјој.
И по њиховим усрдним молитвама десило се чудо – отац Сава је остао жив и почео је да се брзо опоравља.
Очигледна чуда Божја нису остала непримећена… Где год да се појављивао старац, с ким год да је разговарао, свуда су по његовим светим молитвама остајали трагови деловања благодати Божје на људска срца. Људи су се препорађали, налазили су истински циљ живота и истинску срећу на земљи, јер је земља за њих постајала небо. Радујући се свом препороду, они су благодарили старцу и славили Господа за Његову неизрециву милост према њима. Тако је баћушка претварао у живот Спаситељеве речи: „Тако да се свијетли свјетлост ваша пред људима, да виде ваша добра дјела и прославе Оца вашега који је на небесима“ (Матеј. 5,16).

Један коментар

  1. Mogu li molim.Vas da narucim knjigu Gospode Ti Si Zivot Moj…ne mogu nigde da pronadjem da je.kupim.Hvala.
    061 222 74 22
    [email protected]

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *