НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!

ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!

 

ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!
 

 
ИЗВОДИ ИЗ ДНЕВНИКА
 
КАКО НАМ ИСУС ХРИСТОС ПОМАЖЕ ДА ИДЕМО ПУТЕМ КОЈИ ВОДИ У ЦАРСТВО НЕБЕСКО И КАКО СЕ МОЖЕ ЗАДОБИТИ ОВА ПОМОЋ
 
Свака верна хришћанска душа испуниће се Духом Светим ако је очишћена од грехова и није пренатрпана (закрчена) и није затворена самољубљем и гордошћу. Јер Дух Свети свагда нас окружује и жели да нас испуни, али зла дела наша, која нас окружују, слична су чврстој каменој огради и, као зла стража, не пуштају Га до нас и удаљују Га од нас. Сваки грех може да удаљи од нас Духа Светога, али нарочито су Му одвратни телесна нечистота и духовна гордост. Дух Свети, као најсавршенија чистота, никако не може да буде у човеку оскврнављеном гресима. Па и како Он може да буде у срцу нашем, када је оно испуњено и претрпано (закрчено) разним бригама, жељама и страстима?
И стога:
 
1. Ако хоћемо да се Дух Свети не удаљава од нас, онда смо дужни да чувамо чистим срца наша и тела наша од блуда, јер срце и тело наше треба да буду храм Духа Светога.
Но ако си ти, на несрећу, оскрнавио и обешчастио своје срце и тело, онда се потруди да очистиш себе покајањем, то јест престани да грешиш и скрушена срца кај се због тога што си до сада вређао Бога, Љубвеобилног (Љубављу Преобилног) Оца свога, кај се и почни да живиш са већом брижљивошћу, и тада ћеш и ти моћи да задобијеш Духа Светога.
2. Један од поузданих начина стицања Духа Светога јесте смирење. Макар ти био и човек частан, добар, праведан и милостив, речју, макар ти испуњавао све заповести Божије, ипак, при свему томе, свагда буди свестан своје ништавности, убогости, схвати да, ако и има у теби ишта добро, онда Сам Бог то твори преко тебе, а да си ти само оруђе Божије. И при том, ако пажљиво размотримо наша добра дела, па чак и највеће врлине, да ли ће се тада наћи много таквих које ће бити достојне да се назову хришћанским врлинама? На пример, како често дајемо милостињу ако не из таштине или самољубља, као фарисеј, оно из користољубља, као зеленаши (лихвари), то јест у намери да за копејку, дану сиромаху, добијемо од Бога стотине и тисуће! Разуме се, добро дело свагда остаје добро дело и стога настави да чиниш и умножаваш своје добро дело. Свако добро дело може се назвати златом, а злато, чак и неочишћено има своју цену: њега ваља само предати у руке мајстора и оно ће добити своју истинску цену. Баш тако ће и твоја добра дела добити своју цену, ако их ти с пуним поверењем предаш на вољу и у руке Великог Уметника. Стога, буди и даље частан, добар, праведан и милостив и веран испунитељ закона Божијег.
Но ако хоћеш да твоје врлине имају своју праву вредност, не хвали се и не сматрај их чистим златом, које вреди као благо на небу.
Ти ниси мајстор, ти не умеш да га цениш. Истинску вредност злату даје вештина, а истинску вредност врлини даје љубав, али љубав хришћанска, чиста, несебична, љубав коју дарује само Дух Свети. Све што није учињено из хришћанске љубави, то јест Духом Светим, није истинска врлина. И зато човек који нема у себи Духа Светога, и поред свих својих врлина, сиромашан је и убог.
Смирење је још и нешто друго, то јест – све невоље, жалости и несреће подноси стрпљиво и без роптања, и сматрај их поучном казном за твоје грехе, И не говори: “ Ах, како сам несрећан!“ Него говори: „То је још и мало за грехе моје!“ И моли Бога не толико да те Он избави из невоља, него више да ти Он да снаге да их поднесеш.
3. Дух Свети се може задобити пажљивим слушањем гласа Божијег. Глас Божији, који говори јасно, разговетно, разумљиво, може се чути свуда и у свему, само за то треба имати уши да се чује. Бог, као чедољубиви Отац твој, од самог рођења твога све до сада свакодневно говори теби, призива те к Себи, опомињете, наставља (упућује) на добро, поучава и уразумљује. Тако на пример, ако си несрећан, ако те је неко увредио, ако је умро неко од твојих рођака, или си ти сам болестан или тужан, или потиштен без икаквог видивог разлога, што се често дешава свакоме, у свему томе можеш чути глас Божији који ти говори да би код тебе изазвао осећај покајања, и да се, уместо што се уздаш У људе и од њих тражиш помоћ и утеху, покајно обратиш Богу и У Њему једином тражиш утеху и помоћ. Јер, претпоставимо, да ти живиш угодно, то јест у изобиљу и благостању, да су сви твоји послови и прилике у најбољем стању, да не познајеш жалости и горчине, него, шта више, често доживљаваш радост, а понекад још и радост духовну. Све је то глас Божији, који ти говори да свим срцем љубиш Бога, који ти толика добра чини, и да благодариш Богу колико можеш, а да, служећи се добрима овога света, не заборавиш да обрадујеш и најмању браћу Исуса Христа, то јест ниште (сиромахе), и да не заборавиш истинско благо и радост небеску и Онога Који је Источник сваког добра и радости. Ко од нас није чуо или не чује глас Божији, који нам говори кроз разне догађаје у нашем животу?
Да, сви ми чујемо, и чујемо јасно и разговетно, али мало нас схвата и дела по гласу Божијем. Ми, обично, у жалостима и невољама нашим, уместо да се удубљујемо у себе, тражимо разоноду у пролазним занимањима и забавама, и уместо да такве Божије посете примамо као велико лечење и њима лечимо душу своју, ми настојимо да их избегнемо, па чак понекад и ропћемо и бивамо ван себе. Или, у најмању руку, уместо да иштемо утеху у Источнику сваке утехе, ми је тражимо у свету и његовим наслаДама.
А будући у срећном животу и благостању, уместо да све више и више љубимо Бога, као Благочинитеља (Добротвора) нашег, ми Га заборављамо и уместо да се добрима која нам Господ дарује служимо на заједничку корист и ради помоћи нашој браћи која живе у оскудици, користимо их за своје прохтеве и на задовољење својих сасвим некорисних жеља.
Ако је законопреступно и страшно бити непажљив и не слушати глас цара земаљског, колико је онда грешније и страшније не обраћати пажњу на глас Цара Небеског и не слушати га!
Услед такве небрижљивости и непажње може доћи дотле да Бог, после многобројних и непрестаних оглашавања и призивања Својих, најзад одбаци нас од Себе, као упорну децу, и допусти нам да чинимо све што замислимо, а због тога се може догодити да се наш ум мало-помало помрачује дотле док нам се и најужаснији и најмрскији греси учине као неизбежне слабости човекове природе. И стога, колико је корисно и спасоносно да пазимо на глас Божији, колико је погибељно и ужасно да Га не слушамо и да се одвраћамо од Њега.
4. Дух Свети може се задобити молитвом. Ово средство је најпростије и поуздано, и њега свако и свагда може користити. Познато је да постоји спољашња и унутрашња молитва, односно ко се моли и клања телом, код куће или у цркви, тај се моли спољашње, а ко се душом и срцем својим обраћа Богу и стара се да Њега свагда има у уму своме, тај се моли унутрашње. Која је од ових молитава боља, дејственија и пријатнија Богу, свако од нас зна.
Ви такође знате и да се Богу може молити увек и свуда, на сваком месту, па чак и кад нас грех побеђује. Може се молити и на послу и не радећи, на празнике и у радне дане, и стојећи, и седећи, и лежећи, ви то знате. Но овде ваља peћи управо то да је унутрашња молитва најјаче средство за стицање благодати Божије, али не треба остављати ни спољашњу молитву, а нарочито молитву заједничку. Многи говоре: „Што да идем у цркву? Могу да се молим и код куће, тамо се више нагрешиш (починиш много више грехова), него што се помолиш“.
Али зар мислите да праведност или благоразумност нагоне људе да тако говоре? Нипошто! Него их лењост и гордост терају да тако говоре! Разуме се, на несрећу, понекад се догађа управо то да, боравећи у цркви, сагрешиш, али то уопште није због тога што си дошао у цркву, него зато што си дошао без молитвеног духа, и стојиш у цркви не зато да се молиш, већ да чиниш нешто сасвим друго. Па и погледајте на оне који не иду у цркву из наведених разлога. Шта? Моле ли се они код куће? Никако. А ако се неки и моле, онда се многи од њих моле фарисејски, јер се све њихове молитве могу изразити истим оним речима које је и фарисеј изговорио, то јест: „Боже, хвала ти што нисам као остали грешници и неправедници…“ Дакле, одлази на заједничке молитве и моли се код куће пред светим иконама, и не обазири се ни на каква умовања мудраца. Напред је речено да човек који нема у себи Духа Светога не може да се моли истинском молитвом. То је савршена истина.
Треба уложити много труда и старања да бисмо умели да се молимо светом молитвом. Не можемо одједном и брзо да се оспособимо да узносимо мисли и срце своје ка Богу, јер се догађа, не само нама, обичним људима, него и многима од оних који су сав свој живот посветили молитви, да хоћемо да обратимо своје мисли ка Богу, али се оне расејавају на разне стране и на разна дела. Хоћеш да имаш Бога у мислима својим, а теби долази сасвим друго, понекад чак и ужасно.
Истинска молитва носи у себи сладосну утеху срца, тако да су многи свети оци по цео дан и ноћ стајали на молитви и у сладосном усхићењу своме нису опажали време трајања својих молитава. И за њих молитва није била напор, него наслађивање. Но није лако достићи такво стање, нарочито ономе ко је од детињства давао сасвим на вољу својим страстима и потискивао своју савест. Уосталом, како је у овом свету, до које то науке и уметности или утехе долазимо лако, брзо и без труда? И зато, моли се без обзира на то што у молитви, осим напора, не видиш никакву утеху или уживање. Моли се и моли приљежно и што усрдније навикавај себе на молитву и беседу с Богом. По могућности, труди се да сабираш и задржаваш своје расејане мисли и мало-помало ћеш осетити да ти постаје лакше, а понекад ћеш осећати сладосне утехе. И ако се будеш о томе искрено бринуо, онда ће Дух Свети, видевши твоје старање и искреност твоје жеље, брзо теби помоћи. А затим, настанивши се у теби, поучићете да се молиш истинском молитвом.
Најлакше је да се молимо када нам се догоде несреће и невоље, и зато не пропуштајмо такве прилике и користимо их, изливајмо жалост своју пред Богом у молитви.
Исус Христос заповеда нам да се молимо непрестано. Многи говоре: „Како се можемо молити непрестано, живећи у свету? Ако заокупимо себе само молитвом, кад ћемо онда вршити своју дужност и бавити се својим пословима“?
Наравно, ми не можемо да имамо непрестану молитву споља, то јест да свагда стојимо на молитви, јер смо заокупљени бригом и пословима. Али ко осећа своју унутрашњу беду, тај не престаје да се моли и усред својих занимања. Ко усрдно жели да уђе у Царство Небеско тај ће наћи прилике и времена да се моли и унутрашње и спољашње, он ће и при најтежем и непрекидном раду, наћи времена да каже коју реч Богу и поклони Му се. Не налази времена да се моли само онај ко неће да се моли.
И још је речено да грешнике Бог не слуша, тојест, грешници неће добити од Бога оно што моле. И то је истина, али какве грешнике не слуша Бог? Оне који моле Бога, али не мисле о свом обраћењу или моле Бога да им опрости грехе а сами неће ништа и нипошто да опросте другима. Разуме се, такве грешнике Бог не слуша и неће испунити њихове молбе. И стога ти, када се молиш Богу да ти опрости дугове твоје, и сам опраштај дугове другима и намери, одлучи да одустанеш од својих грехова. Када молиш Бога да буде милостив према теби, буди у исто време и сам милостив према другима, и тада ће те Бог услишити.
Неки мисле да се могу молити само по књигама. Свакако да је добро ако умеш да се молиш и славиш Бога у псалмима и песмама духовним, но ако си неписмен, онда је за тебе довољно да знаш најважније молитве, нарочито молитву Господњу „Оче наш“, јер су у тој молитви,коју нам је предао Сам ИсусХристос, изложене све наше потребе.
Али када ти околности не дозвољавају да се молиш дуже, тада изговарај уобичајене молитве:
„Господе, помилуј“, „Боже, помози ми!“ – „Господе, очисти грехе моје!“ – „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, грешнога“.
5. Неко од Светих Отаца је рекао: „Ако хоћеш да твоја молитва допре до Бога, дај јој два крила, односно пост и милостињу“.
Пре него што будемо говорили о томе шта је пост, погледајмо зашто је установљен пост.
Циљ и намена поста је да умири и олакша (растерети) тело и тиме га учини послушнијим души, јер сито и гојазно тело захтева неговање и мировање, погодује лењости, и омета размишљање о Богу. Оно као да спутава и стеже душу, и у том случају оно као да је самовољна, размажена и ћудљива жена, која господари над својим мужем. Дакле, шта је пост? Пост може бити различит за човека одгојеног у раскоши и за човека одгојеног у грубом и простом друштвеном слоју (сталежу). За једнога ништа не значи да користи најједноставнију храну и да буде здрав или да остане без хране неколико дана, а за другога велика промена у храни може бити врло осетна па чак и шкодљива. И зато је пост за сваког уздржавање и строга умереност у коришћењу хране. Нарочито се старај да обуздаваш жеље тела и немој уопште да испуњаваш његове прохтеве који нису потребни за очување здравља и продужење живота. и тада ће твој пост бити истински.
Али, постећи телесно треба у исто време постити и духовно, односно чувати свој језик од зла и не говорити ружно и сувишно, обуздавати своје жеље и искорењивати страсти. На пример: данас не чини оно непристојно или некорисно што ти је пало на памет; сутра. ако те околности побуђују да се расрдиш на некога, укроти себе и не дај на вољу своме срцу и језику; прекосутра, ако те обузме жеља да идеш на весеље (да се разонодиш), а нарочито на такво где можеш да видиш или чујеш штогод рђаво, не иди тамо итд. Тако настави да обуздаваш себе. После тога почни да задржаваш и сређујеш своје мисли, да оне уопште не лутају тамо где не треба, јер од мисли многа зла потичу. И треба peћи истину да нема ничег тежег него обуздавати своје мисли и доводити их у ред, али ваља знати да је немогуће одједном средити н очистити своје мисли. и као што је немогуће одједном укротити и зауздати и припитомити оне коње који су били напољу, у слободном простору, и нису знали за узде, тако је немогуће и да одједном среди своје мисли онај ко је целог свог живота њима давао на вољу. А уз то, када живиш као обичан човек. занимајући се само својим световним обавезама и мало мислећи на своје хришћанске обавезе, тада ти се чини да су твоје мисли дотеране (сређене), па чак и чисте. али само што започнеш да мислиш н бринеш о свом спасењу, оне тога часа почну да се муте, као устајала мочварна вода која обично, док је не дотичемо, изгледа чак бистра и чиста, али како станемо да чистимо мочвару од блата, тако се замути вода.
Управо тако је и са мислима. Најзад, и сам ђаво ће их подбуњивати. Али, без обзира на све то, бори се са мислима својим, крепи се и буди храбар и никада не очајавај и не помишљај да се твоје мисли никако не могу зауставити и очистити, већ колико буде снаге у теби подвизавај се и моли помоћ од Бога. И Дух Свети, видећи твоју искрену жељу настаниће се у теби и помоћи ће ти.
Шта је милостиња?
Милостињом ми обично називамо прилоге сиромасима, но под именом милостиње треба разумети сва дела милости и милосрђа а то су: нахранити гладног, напојити жедног, оденути нагог, посетити болесног и затвореног у тамници и помоћи им, а такође примити бескућника, пружити уточиште сирочету и друго. Но, да би милостиња твоја била истинска, све то треба да чиниш без разметања и без жеље за похвалом од људи за твоја доброчинства или за благодарношћу од бедних, него поступај онако како говори Сам Исус Христос, то јест да не зна левица твоја шта чини десница твоја, и тада ће Отац небески Који види тајно, узвратити теби јавно.
6. Могуће је задобити Духа Светога читањем или слушањем Светог Писма, као истините речи Божије.
Свето Писмо је такво благо за човека из кога он може да црпи и светлост и живот: светлост, која може да просветли и умудри сваког човека, и живот, који може да оживи, утеши и обрадује сваког човека.
Свето Писмо је једно од најважнијих доброчинстава Божијих човеку п то доброчинство којим се може послужити свако, само ако хоће. Ипак, треба рећи да је Свето Писмо Божанска Премудрост, да је Свето Писмо таква чудесна Премудрост да Њу може разумевати н схватати и најпростији и неуки човек, и зато су многи прости људи, читајући или слушајући Свето Писмо, постали побожни н задобили Светога Духа. Али било је и таквих, чак и учених, који су, читајући Свето Писмо, заблудели (залутали) и изгубили се. А то је због тога што су га једни читали проста срца и без мудровања и умовања и нису тражили у њему ученост, већ благодат, силу и дух, а други су, напротив, сматрајући себе мудрим и свезнајућим, тражили у њему не силу и Дух речи Божије, него мудрост овога света, и уместо да покорно прихвате што је Провиђењу било угодно да нам открије, они су покушавали да проникну у скривено и сазнају га, и зато су пали у неверје или у расколе.
Не! Пре се може све море улити у малу чашу, него да човек схвати сву Премудрост Божију!
И стога, кад читаш или слушаш Свето Писмо, остави свако своје мудровање, покори се речи и вољи Онога Ко ти говори кроз Свето Писмо, и моли Исуса Христа да те Он сам уразуми, освешта ум твој и да ти подстакне жељу за читањем Светога Писма и испуњењем онога што је у њему речено.
На свету је много књига које проглашавају корисним и спасоносним за душу, али су овога назвања достојне само оне мећу њима које су засноване на Светом Писму и које су сагласне са учењем наше Православне Цркве. Зато и можемо и треба да читамо такве књиге, али при њиховом одабирању ваља бити опрезан, да не би понекад, под видом душеспасоносне књиге, запала (нашла се у рукама, поткрала) таква која може да погуби твоју душу.
7. Исус Христос је рекао: „Који једе моје тело и пије моју крв у мени пребива и Ја у њему; и Ја ћу га васкрснути у последњи дан“.
Ко се достојно причешћује Светим Тајнама, тај се тајинствено сједињује са Исусом Христом, то јест ко са истинским покајањем, са чистом душом и страхом Божијим и вером прима Тело и Крв Христову, тај у исто време прима Светога Духа, Који, улазећи у човека, припрема у њему место за примање Самога Исуса Христа и Бога Оца, и стога, постаје храм и обиталиште Живога Бога.
Но, ко се причешћује Христовим Телом и Крвљу недостојно, то јест са нечистом душом, са срцем испуњеним злобом, осветом и мржњом, тај не само да не стиче Светога Духа, него постаје сличан Јуди издајнику и као да по други пут распиње Господа Исуса Христа.
Хришћани првих векова, осећајући важност и душевну корист Светих Тајни, причешћивали су се сваке недеље и на сваки празник, и баш због тога у њима је било, како се говори у Делима апостолским, једно срце и једна душа.
Дакле, Бога ради, имајте жељу да се причешћујете Светим Тајнама, макар и неколико пута годишње, али свако од вас дужан је то да испуни неизоставно. Тело и Крв Христа достојнима је истински лек за све немоћи и болести. А ко од нас је сасвим здрав и ко не би пожелео да задобије исцелење и смирење?
Тело и Крв Господа нашег Исуса Христа је храна на путу у Царство Небесно. А може ли се на далек и напоран пут ићи без хране?
Тело и Крв Исуса Христа је видива Светиња, нама предана и остављена од Исуса Христа ради освештања нашег. И ко да не пожели да буде причасник такве Светиње и да се не освешта?
Дакле, не будите лењи за приступање Чаши Живота, Бесмртности, Љубави и Светиње. Приступајте јој са страхом Божијим и вером.
Дакле, ово су средства помоћу којих можемо да задобијемо Светога Духа, то јест: чистота срца и непорочност живота, смирење, пажљиво слушање гласа Божијег, молитва, самоодрицање, читање и слушање речи Божије и причешће Телом и Крвљу Христовом.
Најбоље је и најпоузданије користити сва ова средства заједно. Тада несумњиво можемо стећи Духа Светога и бити свети.
Али, ако се ко удостоји да задобије Духа Светога и затим некако падне и сагреши, и тиме удаљи од себе Духа Светога, нека такав тада не очајава и не мисли да се лишио свега, већ нека брже и усрдније припада Богу са покајањем и молитвом, и Дух Свети повратиће се опет њему.
У закључку треба рећи да ће човек који усрдно иде пут Царства Небесног, за сваки труд, за сваку жалост, за сваку победу над собом, и за свако самоуздржање, за свако дело па чак и за сваку добру намеру и жељу, седамдесетседам пута онолико бити награђен још у овом животу, а шта га очекује у другом, то се не може ни рећи ни замислити.
Према томе, не страхујте и не бојте се идења за Исусом Христом. Он је Силни Помоћник, идите за Њим, похитајте и не оклевајте, идите док још нису за вас затворене двери Царства Небеског, и Отац ваш Небески, док је још подалеко од вас на овом путу, угледаће вас, и потрчавши, загрлити и пољубити, обућиће вас у најлепшу хаљину, украсити вас прстеном и увести у своју одају (ложницу), где пребива Сам Он и свети пророци, апостоли, светитељи и мученици и сви праведни и где ћете се веселити радошћу вечном и истинском.
Но, ако двери Царства Небеског буду затворене за вас, односно ако умрете без покајања и добрих дела, тад, ма колико ви хтели и ма колико се трудили да онуда ућете, вас неће пустити.
Ви ћете стати да куцате на врата и молићете: „Господе, отвори нам! Ми Те познајемо, крштени смо у Твоје име, названи смо по Твом имену, чак смо и чуда творили њиме.“ Но Исус Христос ће вам рећи: „Не познајем вас, ви нисте Моји, идите од мене у огањ вечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим, тамо ће бити плач и шкргут зуба“. Бојмо се свега тога!
И тако, искрена жеља за спасењем је први, са наше стране неопходан услов узрастања у духовном усавршавању, јер што се не жели, то се и не тражи и не добија. Мада нас је Бог створио без нас, спасити нас без нас не може. Бог у нама само буди мисао о спасењу, жељу за њим изазива заједно са нама, а сама добра дела твори посредством нас.
Стално приморавајмо себе на подвиг побожности, јер Царство Божије с напором се осваја и подвижници га задобијају.
Бојмо се немарности и равнодушности због којих се спушта претња Господа: „Тако, пошто си млак, и ннси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих. Јер говориш: Богат сам и обогатио сам се, и ништа ми не треба; а не знаш да си несрећан и јадан, и сиромашан, и слеп, и наг“ (Откр. 3,1617).
Пошто је пут спасења тегобан и опасно је сам га прећи, то је сваком хришћанину неопходан руководитељ у духовном животу.

Један коментар

  1. Mogu li molim.Vas da narucim knjigu Gospode Ti Si Zivot Moj…ne mogu nigde da pronadjem da je.kupim.Hvala.
    061 222 74 22
    [email protected]

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *