ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!

ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!
 

 
ИЗВОДИ ИЗ ДНЕВНИКА
 
ПОКАЈНИ ПЛАЧ
 
Блажени који плачу, јер ће се утешити
 
Мт. 5, 4
 
Сећање на смрт рађа плач због грехопада, због страшног удела који очекује грешника загробно. То није случајна, повремена жалост срца, која се излива у сузама, већ непрестано покајно мучење душе, које доводи до самозаборава, то је судбина палог човека, неизбежна и неминовна, ако не у овом животу, оно за гробом – на целу вечност. Ко овде не оплакује себе, тај ће вечно плакати тамо.
Код новопочетних има много различитих начина настанка суза и то: бивају сузе од природе, од Бога, од жалости, оне за осуду и оне за похвалу, из таштине, од блуда, из љубави, од сећања на смрт, од много тога другог.
Веома је утешно што се све сузе, посредством страха Божијег могу обратити у сузе чисто духовне и спасоносне.
Истинско умилење је дар Божији, али Господ даје Своје дарове само онима који ишту, и отвара само онима који куцају и само подвижници који с напором траже, задобијају Царство Божије (Мт. 7,7; 11,12).
Да би се заслужио и задобио високи дар суза неопходно је уложити знатан напор и сва могућа средства за то, а то су: сећање на смрт и вечне муке, изучавање Писма, стрпљење, самоодрицање, одсецање своје воље, не обраћање пажње на туђе грехе, чување језика, уздржљивост у спавању, храни и телесном спокојству.
Али често бива да никаква размишљања, никакве жалосне прилике не могу да изазову спасоносне сузе из сломљеног и окамењеног срца. И такви упорно и узалудно тражећи сузе, сматрају себе несрећним, и тугују, и бивају клонули духом.
Мада признају да им нимало није корисно, све ово сигурно надокнађују управо сузама. Јер лакомислене људе сузе често доводе до преузношења, и зато им се и не дају.
Имајући дар плача чувај га свом својом снагом, јер се крајње лако одузима због телесних брига, због раскоши, а нарочито због многоговорљивости и смехотворства.
Знаци одсуства страха Божијег и истинске скрушености у срцу хришћанина јесу: негодовање због вређања, жаљење због украдених ствари, узнемиреност због лажног окривљавања, радо слушање похвала о себи, жеља да твоје речи превагну у разговору са другима, огорченост када на твоје речи не обраћају пажњу.
Треба отворити очи ума да бисмо познали сами себе и схватили да је непријатељ Бога онај ко следи своју вољу. Познавши величину Божију и сопствену немоћ, човек је дужан да се покори вољи Божијој и треба да буде свагда неспокојан и у страху и трепету за свој загробни удео, и да се не преузноси док се налази у телу.
Блажен је онај ко је познао немоћ своју и никада се не узда у дела своја, који оплакује грехе своје, не осуђује друге, него препушта суд Богу – Судији.
Кроз ма како велике подвиге ми пролазили, ако немамо болећиво (болно-страдајуће) срце, они су лажни и ничему не служе.
Богу се ничим тако добро не угађа, као злострадањима, или телесним лишавањима Њега ради, и ничим се тако не привлачи Његово човекољубље као сузама.
Као што огањ тражи пруће за потпалу, тако и чисте сузе сваку нечистоту мислену и видиву.
Врло је добро устајати ноћу и молити се са скрушењем и плачем. Ето када су плач и сузе прикладни, а у цркви сузама не дај да навиру и само дух скрушен чувај. Не треба их показивати, то су цветови духовни, али показивањем постају тамне и губе свој сјај и вредност своју.
Када за време молитве своје изливаш бујицу суза, нипошто се не узноси тиме сам у себи, као да си изнад многих. То је твоја молитва примила помоћ свише, да би ти усрдно исповедивши своје грехе, сузама умилостивио Владику.
Бездан плача видеће утеху, а чистота срца примиће озарење. На земљи нема радости слаће од оне која бива од умилења.
И тако, ко хоће да иште свету радост и блаженство на земљи, тај нека их иште у молитвеним сузама.