НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!

ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!

 

ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!
 

 
ИЗВОДИ ИЗ ДНЕВНИКА
 
ПОУКА О СМИРЕНОУМЉУ
 
Један од стараца је рекао: „Пре свега треба нам смиреноумље да бисмо били спремни да на сваку реч коју чујемо, кажемо: „опрости“, јер о смиреноумље ломе се све стреле врага и ненавидника.
Испитајмо какво значење има реч старца: зашто он говори да нам пре свега треба смиреноумље, а није рекао да је најпре потребно уздржање? Јер апостол говори: “ А сваки који се бори од свега се уздржава“ (1 Кор. 9,25). Или зашто старац није рекао да нам је пре свега потребан страх Божији? Јер је у Писму речено: „Почетак мудрости је страх Господњи“ (Пс. 110,10), и опет: „Страхом Господњим нек се уклони свак од зла“. Зашто не говори да нам пре свега треба милостиња или вера? Јер, речено је: „Милостињом и вером очишћује се грех“, а апостол говори: “ А без вере пије могуће угодити Богу“ (Јевр. 11,6).Према томе, ако без вере није могуће угодити Богу, а милостињом и вером очишћују се греси, и ако се страхом Господњим уклања свак од зла, а почетак мудрости је страх Господњи, и сваки који се бори треба да се уздржава од свега, како онда старац говори да нам пре свега треба смиреноумље. „Ето зашто – говори он нам је пре свега потребно смиреноумље, да бисмо могли на сваку реч коју чујемо,рећи: „Опрости“, јер се о смиреноумље ломе све стреле врага и противника“. Ето видите, браћо, како је велика сила смиреноумља, видите какво дејство има реч: „опрости“.
А зашто се ђаво не назива само непријатељем (врагом), него и противником? Врагом се назива зато што је он човекомрзац, мрзитељ добра и клеветник. Противником се пак назива зато што настоји да омета и спречава добро дело: ако ко хоће да се помоли. он му се противи злим успоменама, поробљавањем ума и унинијем. Ако ко хоће да да милостињу, он то спречава среброљубљем и тврдичењем. Намерава ли ко да бди, он се испречава лењошћу и немарношћу, и тако се то он супротставља нама у сваком делу, када хоћемо да учинимо добро. С тога се он и не назива само непријатељем, него и противником.
А смиреноумљем се сатиру сва оружја врага и противника. Јер заиста је велико смиреноумље, и његовим путем сваки светитељ је ишао, а трудом је скраћивао пут свој, као што говори Псалмопојац: „Види смирење моје и труд мој и опрости све грехе моје“ (Пс. 24,18) и „Понизих се, и спасе ме“ (Пс. 114,6). Уосталом, смирење и само смирење нас може увести у Царство, али само полако, као што је рекао старац авва Јован. И тако, смиримо се и ми мало, и бићемо спасени. Ако ми, као немоћни, не можемо да се трудимо, онда настојмо да се смиримо, са вером да ћемо за то мало што учинисмо са смирењем, милошћу Божијом бити II ми у местима светих, који су се много потрудили служећи Богу.
Иако смо немоћни и не можемо да се трудимо, зар не можемо да се смиримо. Блажен је онај који има смирење, јер је оно велико!
Овако је један од светих такође добро представио оног који има истинско смирење: „Смирени се ни на кога не гневи и никога не разгневљује, и сматра то (гнев) потпуно страним себи.“ Велико је, како рекосмо, смирење, јер се оно само супротставља празној слави (таштини) и чува човека од њега. А зар се не гневе такође због имања или због хране? Па како онда старац говори да се смирење ни на кога не гневи и никога не разгневљује?
Смирење је велико, као што рекосмо, и силно привлачи на душу благодат Божију. А благодат Божија, дошавши, чува душу од две тешке, горе поменуте, страсти. Јер, шта може бити теже него гневити се и разгневити ближњега? Као што је неко и рекао: „Монасима уопште није својствено да се гневе, као и да разгневљују друге“. Јер, заиста, ако се такав (то јест онај ко се гневи и разгневљује друге) убрзо не покрије смиреноумљем, онда ће он мало-помало западати у стање бесовско (злих духова), смућујући друге а и сам се смућујући. То зато што се смирење не гневи и не разгневљује друге. Али шта ја говорим, као да смирење чува само од ове две страсти, оно чува душу и од сваке страсти, и од сваког искушења.
Када је свети Антоније видео распрострте све мреже ђавола и, уздахнувши упитао Бога: „Па ко ће их избећи?“ – тада му је Бог одговорио: „Смирење ће их избећи“ и, што је још чудније, придодао: „Оне га чак ни дотаћи неће“. Видиш ли благодат ове врлине?
Заиста, нема ничег јачег од смиреноумља и оно свему одолева. Ако се смиреноме догоди штогод невољно, он се истог часа обраћа себи, одмах осуђује себе да је достојан тога, и неће почети да прекорева било кога, неће окривљавати другога. И, тако, подноси оно што се догађа несмућен, без жалости, са потпуним спокојством, и зато се и не гневи и никога не разгневљује. И тако, добро је рекао свети да нам пре свега треба смиреноумље.
Два су смирења, исто као што су две гордости.
Прва гордост је када неко прекорева брата, када га осуђује и срамоти, као да овај ништа не вреди, а себе сматра вишим од њега. Ако се такав не уразуми ускоро и не потруди да се исправи, онда мало-помало запада у другу гордост, тако што се погорђује и против самога Бога и подвиге и врлине своје приписује себи, а не Богу, као да их је сам од себе савршио, својим разумом и трудом, а не уз помоћ Божију.
Заиста, браћо моја, знам једнога који је некада дошао у ово јадно стање. Испрва, кад му је ко од браће говорио нешто, он би га понижавао и узвраћао: „Шта вреди такав и такав? Нема никог достојног осим Зосиме и сличног њему“. Затим је почео и ове да сматра рђавим и да говори:“Нема никог достојног до Макарија“. Није прошло много а почео је да говори: „Ко је Макарије? Нема никог достојног осим Василија и Григорија“. Но, ускоро је почео и њих да оцрњује, говорећи: „Ко је тај Василије и ко је тај Григорије? Нема никог достојног до Петра и Павла“. Ја му говорим: „Заиста, брате, ускоро ћеш и њих стати да унижаваш“. И верујте ми, после извесног времена, он је почео да говори:“ Ко је Петар? И ко је Павле? Нико ништа не вреди осим Свете Тројице“. И најзад погордио се он и на Самог Бога, и, тако, сишао с ума. Баш зато смо и дужни браћо моја, да се подвизавамо (устајемо) свом својом снагом против прве гордости да не бисмо мало-помало запали у другу, односно у потпуну гордост.
Гордост бива овосветска (световна) и монашка.
Световна гордост је кад се неко узноси пред братом истичући да је богатији и лепши од њега, или да носи бољу одећу него он, или да је благороднији од њега. Дакле, када увидимо да се размећемо овим преимућствима или тиме што је наш манастир већи или богатији од других, или да је у њему много братије, онда треба да знамо да се још налазимо у овосветској (световној) гордости.
Догађа се такође да се поносе некаквим природним даровима (обдареностима): један се, на пример, хвалише својим лепим гласом, и зато што лепо пева, или да је скроман, да марљиво ради и да је пресавестан у служби. Ова су преимућства боља од оних првих, али и то је светска гордост.
А монашка гордост је када неко празно слави што упражњава бдење, пост, што је богобојажљив, ваљано живи и што је марљив. Дешава се такође и да се понеки смирава ради славе. Све ово спада у монашку гордост.
Можемо се уопште и не гордити. Али ако неко не може гордост да избегне сасвим, кад би се бар поносио преимућством монашких дела, а не било чиме световним.
Ето, рекли смо шта је прва гордост а шта је друга. Рекли смо такође шта је световна гордост а шта монашка.
Размотримо сада у чему се састоје и две врсте смирења.
Прво смирење јесте у томе да сматрамо брата свога разумнијим од себе и у свему ненадмашним, и једном речју, како рекоше Свети Оци, да „сматрамо себе нижим од свих“.
Друго се пак смирење састоји у томе да се Богу приписују своји подвизи. Ово је савршено смирење светих. Оно се природно рађа у души услед испуњења заповести. Јер дрвећу, када је на њему много плодова, сами плодови сагибају гране надоле и савијају их, док грана на којој нема плодова стреми увис и расте право. А има и дрвећа које не даје плода док његове гране расту увис, а ако неко узме камен, окачи га на грану п савије је надоле, тада она даје плода. Тако и душа, када се смирава, доноси плод, и што више плода доноси, тим више се смирава. Тако и свети, што се више приближавају Богу тим више увиђају да су грешни.
Сећам се да смо једном имали разговор о смирењу, и један од угледних грађана града Газе, чувши наше речи да што се више неко приближава Богу, тим више види себе грешним, зачудио се и рекао: „Како то може бити?“ И, не схватајући, хтео је да сазна шта значе те речи? Рекао сам му: „Уважени господине, кажи ми за кога ти сматраш себе у овом граду?“ Одговорио је: „Ја сматрам себе великим и првим у граду“. Ја му кажем: “ А ако ти отпутујеш у Кесарију, за кога ћеш тамо сматрати себе?“ Одговорио је: „За последњег од тамошњих велможа“. “ А ако сс опет ћу ја њему – упутиш у Антиохију, за кога ћеш тамо ссбе држати?“ „Тамо ћу“, одговори он „сматрати себе заједнога од простих људи (из нижег сталежа)“. „А ако – кажем ја – отпутујеш у Константинопољ и приближиш се цару, за кога ћеш тамо сматрати себе?“ А он је одговорио: „Готово за нишчега (сиромаха, просјака).“ Тад му рекох: „Ето тако и свети, што се више приближавају Богу, све више увиђају да су грешни.“ Јер Авраам, када је угледао Господа, назвао је себе земљом и пепелом (Пост. 18, 27). А Исаија је рекао: „Јао мени, пропадох јер сам човек, и нечиста уста имам“ (Ис. 6, 5). Тако је и Данило када је био у рову са лавовима, Авакуму, који му је донео хлеб и рекао: „Узми јело које ти Бог посла“, одговорио: „Сетио си ме се, Боже“ (Дан. 14, 36-37). Какво је смирење имало срце његово! Он се налазио у рову међу лавовима и остао неповређен од њих, и при том не једном, него двапут, и после свега он се задивио и рекао: „Сетио си ме се, Боже“.
Видите ли смирење светих и каква су њихова срца. Чак и послани од Бога на помоћ људима, они су то одбијали из смирења, избегавајући славу. Као што се онај ко је обучен у свилену одећу, ако пребаце преко њега нечисту просту хаљину, удаљава да не би упрљао своју драгоцену одећу, тако и свети, будући обучени у врлине, избегавају човечију славу, да је (одећу) не би оскврнавили. А онај ко тражи славу сличан је нагоме који жели да нађе макар мало прња и било шта друго да би сакрио свој стид. Тако и не одевени у врлине тражи славе човечије. И тако су свети, будући послани од Бога да помажу људима из смирења то одбијали. Мојсеј је говорио: „Молим ти се, пошљи онога кога треба, јер ја сам нисам речит и спора сам језика“ (Види: Излазак 4, 10,13). А Јеремија је говорио: „Ја сам још дете“ (Јер. 1, 6). И једном речју, сваки светитељ задобио је ово смирење, као што смо рекли, кроз испуњење заповести.
Али шта је ово смирење, и како се оно рађа у души, нико не може изразити речима, ако се човек овоме не научи из искуства. А само из речи не може се овоме научити.
Једном је авва Зосима говорио о смирењу, а некакав софиста, нашавши се ту и чувши шта је говорио, пожелевши да то схвати тачно, упитао га је: “ Реци ми, како ти себе сматраш грешним, зар не знаш да си ти свет? Зар не знаш да имаш врлине? Та видиш ли како испуњаваш заповести. Како можеш, тако поступајући, да сматраш себе грешним?“ Али старац није налазио одговор, већ је само рекао: “ Не знам шта да ти кажем, али сматрам себе грешним“. Софиста је остајао при своме, желећи да сазна како то може бити. Тада је старац, не налазећи начин како да му то објасни, почео да му говори из своје свете простоте: „Не смућуј ме, јер заиста сматрам себе таквим“. Видећи да је старац у недоумици како да одговори софисти рекао сам му: „Зар не бива исто и у софистичкој и у лекарској вештини? Када се они добро обуче у вештини и њоме се баве, тада, по мери увежбаности у њој, лекар или софиста стиче извесну навику/а не може да каже и не уме да објасни како је постао искусан на делу. Душа је стекла навику, као што већ рекох, постепено и неопажено, кроз вежбање у вештини. Тако је и у смирењу: од испуњења заповести настаје извесна навика на смирење и не може се то изразити речју“. Када је авва рекао: „Ти си разумео ствар, тачно тако бива како си рекао“. И софиста, чувши ове речи остао је задовољан и сложио се с њим.
А старци су нам испричали нешто што нам помаже да разумемо смирење. Али само стање у које душа долази смирењем нико није могао да објасни. Тако, када се авва Агатон примакао кончини и братија му рекла: „Зар се и ти бојиш, оче?“, он је одговорио: „Колико сам могао приморавао сам себе да држим заповести, али и ја сам човек, и како могу да знам да ли је дело моје угодно Богу? Јер један је Суд Божији, а други човечији“.
Ето, он нам је отворио очи да разумемо смирење, и показао пут како да га достигнемо, а како оно бива у души, као што сам већ више пута казао, нико не може рећи нити разумети само преко речи, јер само кроз дела душа донекле може да се научи овоме, а о томе шта нас води смирењу говорили су оци. Јер у Отачнику је написано:
Један је брат упитао старца: „Шта је смирење?“ Старац је одговорио: „Смирење је дело велико и Божанско“. На путу ка смирењу служе телесни напори, учињени разумно. Такође, пут ка смирењу је и да сматрамо себе нижим од свих и да се постојано молимо Богу. А само смирење је Божанско и непојмљиво“.
Али зашто старац говори да телесни напори доводе душу до смирења? Како телесни напори постају душевне врлине? То што сматрамо себе ништавнијим од свих, као што смо већ рекли, супротставља се демонима и првој гордости. Јер како може да сматра себе већим од брата свога, или да се узноси пред било ким, или да прекорева, или да понижава било кога, онај ко сматра себе нижих од свих? Такође и молити се непрестано значи – отворено се противити другој гордости, јер је очевидно да смирени и побожни, знајући да није могуће савршити никакво добро дело без помоћи и покрова Божијег, не престаје да моли Бога да Он учини њему милост јер се непрестано моли Богу. Ако се и удостоји да учини било шта, зна зашто је то савршио, и не може да се погорди, и не приписује то својој снази, него све своје успехе приписује Богу, свагда Му благодари и свагда Га призива, дршћући, да не би био лишен такве помоћи, и да се не би показала његова немоћ и слабост. И тако, он се смирено моли и молитвом се смирава, и што више напредује у врлини, тим више се смирава, а по мери просветљења, задобија помоћ и напредује у смиреноумљу. Али зашто старац говори да телесни напори воде смирењу? Какве везе имају телесни напори са расположењем душе? Објаснићу вам то. Пошто се душа, по преступању заповести, предала, како говори свети Григорије, прелести сластољубља и безакоња, и заволела телесно, и на неки начин, постала као једно с телом, и сва се претворила у тело, као што је речено: „Неће пребивати Дух мој у овим људима до века, јер су тело“ (Пост. 6,3) и јадна душа као да страда са телом (састрадава, саосећа) и саучествује у свему што се збива са телом. Баш зато је старац и рекао да телесни рад доводи душу до смирења. Јер једно је расположење душе код човека здравог, а друго код болесног, једно у гладног, а друго у ситог. Такође, једно је опет расположење душе човека који путује на коњу, друго код оног који седи на престолу, а другачије је код оног ко седи на земљи, једно код оног који носи лепу одећу, а друго код оног који носи подерану. Дакле, рад смирава тело, а када се тело смирава онда се заједно с њим смирава и душа. Стога, добро је рекао старац, да телесни рад води смирењу. Зато, када је Евагрије ступио у борбу против хулних помисли, он је, знајући као муж разумни, да хула потиче од гордости и да се заједно са телом смирава и душа, провео 40 дана под отвореним небом, тако да је тело његово, како говори његов животописац, стало да производи црве, исто као што се догађа код дивљих животиња, а такву тегобу он је поднео не због хуле, него ради смирења. Према томе, добро је рекао старац, да и телесни напори воде смирењу.
Нека Благи Бог пода и нама смирење, јер оно избавља човека од многих зала и чува га од великих искушења. Богу слава и моћ у векове. Амин.

Један коментар

  1. Mogu li molim.Vas da narucim knjigu Gospode Ti Si Zivot Moj…ne mogu nigde da pronadjem da je.kupim.Hvala.
    061 222 74 22
    [email protected]

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *