НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!

ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!

 

ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!
 

 
ЖИВОТОПИС
 
У ПСКОВО-ПЕЧЕРСКОЈ СВЈАТОУСПЕНСКОЈ ОБИТЕЉИ
 
Много невоље има праведник,
али га од свијех избавља Господ
 
Псалам. 34. 19
 
Ријеч је твоја жижак нози мојој,
и видјело стази мојој…
 
Псалам. 119. 105
 
Наравно, тешко је доживљавао отац Сава своје пресељење из Тројице-Сергијеве Лавре, али када је дошао на ново место послушања, његово срце се разнежило.
Живописна слика пријатног, тихог града Печоре и околине, чудесна обитељ Царице Небеске, сакривена од људских погледа у планинском теснацу, као у дубокој шољи, радовали су поглед новопридошлог. Огромна је била разлика између ове пустаре и бучне Москве. Сама тишина колико вреди!
При уласку у обитељ отац Сава се са умилењем помолио пред надвратном иконом Успења Богородице, молећи Пресвету Богородицу да прими под Свој Покров „путника намерника“.
Изглед обитељи изнутра је очарао старца – она је сва била у зеленилу. Изнад унутрашњих Светих врата се као стража уздизао храм светитеља Николаја Чудотворца, а у даљини се видео величанствени Михајловски сабор. Пој птица је одјекивао по целој обитељи. Отац Сава је веома волео природу, птице, а нарочито голубе, којих је овде било много. Обитељ је изгледала величанствено: с леве стране иза каменог зида манастирског домаћинства на стрмој планини се видела манастирска башта, с десне стране се налазило предивно дрвеће кестена, а напред се уздизао петокуполна Успенска саборна црква.
Спуштајући се стазом која се назива „крвави пут“ баћушка је угледао мноштво чудесних цветова лепо засађених у лејама као у величанственим вазама. Нежно обојене двоспратне зграде са келијама братије су се хармонично слагале са живим бојама природе.
Старац је заволео овај земаљски рај. Кроз прозор његове келије видела се лепо Света Гора са укопаним у њу древним двоспратним храмом Пресвете Богородице са престолима посвећеним Њеном Успењу (доле) и Покрову (горе). Све ово је изазивало ганутост у срцу оца Саве и надахњивало га на благодарну молитву. Он је осећао да га је Сама Царица Небеска, тешећи „прогнаника“, узела под Свој Моћни Покров.
Лепота природе је у великој мери олакшала његову муку. Вратила му се пређашња смелост у молитви, убеђеност у блискост Бога и Пресвете Владичице Богородице.
И отац Сава је поново одлучио да се без остатка преда на служење ближњима, следећи Христову заповест о љубави. Од првих дана боравка у Псково-Печерској обитељи старац је приступио труду у славу Божју ради спасења ближњих. У то време су му дали и друго послушање – да буде намесник. На његову иницијативу је уведен свакодневни братски молебан пред раком с моштима преподобномученика Корнилија, као и свакодневно читање акатиста после вечерњег богослужења нарочито поштованим храмовним иконама и локалним светима.
Обитељ је у то време била скоро непозната, мало је било и верника. За трудбеника који је тек стигао се откривало велико поље за деловање у том погледу. Поклоници који су га познавали из Тројице-Сергијеве Лавре, као и духовна чеда из свих градова и насеља су се упутили у Печоре. Сви су желели код њега и добијали би духовну утеху.
Старац није скривао дарове којима га је обилато наградио Господ. Увек је тражио могућност да некоме помогне. Његова брига је била да препозна пороке болесне људске душе и да је не испусти из видног поља све док се она искрено не покаје.
Премудро је лечио болести душе, примењујући за сваку рану одговарајући мелем. Обазриво, као да држи душе у својим рукама, пажљиво их је ослобађао од порока и страсти.
С доласком оца Саве у Псково-Печерској обитељи је почело оживљавање: значајно се повећао број верника и за кратко време се значајно побољшало стање обитељи. Многобројна духовна деца старца с његовим благословом су се трудила да помогну манастиру у материјалним потребама, у украшавању храмова. Њихови добри прилози и сва могућа помоћ су релативно брзо спасили обитељ од оскудности и сиромаштва. Отац Сава је и сам био трудбеник у обнављању домаћинства манастирског, свуда се осећала његова неуморна брига.
За релативно кратко време је газдинство обитељи ојачало, обновљено је и благолепије храмова, сашивене су нове одежде, храмови су и изнутра украшавани. Московска духовна деца оца Саве су принела на дар скупо кандило које је он благословио да се окачи изнад моштију преподобномученика Корнилија.
Бринући се за добро устројство манастира, старац се показао као истински бесребреник. Никада није скупљао новац, сву наду је полагао на Бога и Пресвету Богородицу. Све прилоге је одмах давао за потребе обитељи и делио потребитим.
Али старчева брига није била само усмерена на економску страну, основна његова брига је било духовно васпитање и вођење народа. Управо се у том погледу нарочито снажно испољила његова делатност. Овамо се сакупљао верни народ са свих страна и требало је запалити у њима ону благодатну искру која би касније разгорела у њиховим срцима Божански огањ, пробудила у њима жудњу за спасењем. Тако се и дешавало у ствари. Реке људи су хрлиле код старца без престанка.
Када би отац Сава служио Литургију, молебан или парастос, никада није пропуштао прилику да изговори поучну реч, никада није журио на богослужењима, радовао се могућности да послужи народу и помоли се заједно с њим. Уз све ово изгледало је као да се никада није замарао и није примећивао како је време летело.
Од стране братије и манастирске управе отац Сава је неколико пута добио прекор због дуготрајних служби. Али колико су радости имали верници када је старац ишао с њима по пећинама и по Светој Гори са молитвеним појањем и духовним разговором! И све би људе он овде утешио, а кога треба – и разобличавао с љубављу. Јасно је било да он зна све потребе и захтеве духовне деце. Духовни разговор је обављао у складу са душевним стањем свакога, те је тако одговарао на унутрашња питања свакога. Овакав духовни разговор старца је крепио и препорађао веру у Бога код слушалаца.
У Псково-Печерској обитељи, као и раније у Лаври преподобног Сергија, старац је вршио исповести верника и призивао народ на покајање. Они који су макар једном били на исповести код оца Саве, одмах би схватали главни циљ хришћанског живота. Старац је учио, саветовао, упозоравао на грешке, и све ово поткрепљивао примерима из живота светих. „Сви ми, хришћани, имамо једини циљ у животу – говорио је – да принесемо покајање и научимо се добру да би очишћени ушли у Царство Небеско. Другог циља у нашем животу нема! А ми се често не бринемо за то и заборављамо на главни циљ. Водимо рачуна о спољашности, ономе што се види, што је споља, а не видимо да нам је душа осиротела, огољена без врлина, и да је њено стање заиста ужасно…“
„Плачите – кажу Свети Оци – јер је то један од путева у Царство Небеско. Кајати се због грехова треба не само за време исповести, већ се сваки дан, увече на молитви треба сетити које си грехе учинио у току дана и целог протеклог живота, колико си починио прекршаја закона Божјег и грађанског, колико си нанео штете и увреда ближњима, колико си пута поступио против своје савести… И само ако овако будемо стално мислили и кајали се за грехе, онда ће нам Господ послати обилне сузе и истинито покајање – душа ће заплакати заједно с телом, и ове сузе ће бити најбољи дар Христу Спаситељу. Господ ће доћи у наше плачевно срце и испуниће на нама своје обећање: „Блажени су они који плачу, јер ће се утешити“. А ово се мора чинити што је могуће пре, док није касно, јер не знамо колико ће дуго трајати наш живот. А тамо у загробном животу, ако и будемо плакали, сузе више неће моћи да нам олакшају, већ ће нас палити као огањ.
Ако се не будемо разобличили овде, бићемо разобличени на Страшном Суду. Самооправдавање је велики грех. Никога не смемо кривити за своје падове, своје грехе. Кривци за грех смо само ми сами, наша зла воља. И не треба се стидети у разоткривању својих гадости. Треба жртвовати све ради чистоте и светости наше, само да не погинемо! Има и праведних блудница, само се треба искрено кајати и не грешити више“.
Старац је волео ревносне у спасавању душе, оне који ништа не скривају од духовног оца. Он је са тугом гледао на оне који се нису чисто кајали или нису у потпуности откривали пред њим своје греховне помисли, речи и дела. Није волео немар и строг је био према таквима.
„Отворена исповест – наставља он – лечи душевне, па чак и телесне болести, искорењује страсти, у душу смућеног човека враћа пређашњи мир, спокојство, у супротном душа отврђује (огрубљује) и црни све више. Ко се истински каје и живи благочестиво, томе и лице цвета, а срце се радује и весели. Лице човека је огледало душе. Треба да се плашимо греха да не бисмо опет разапињали Спаситеља и да наша душа не би патила, већ живела и радовала се! Боље нека се тело пати, болује, али да се душа увек радује!
Не ради мене, него ради благодати свештенства која је на мени, на исповести се опраштају греси, те зато не опрашта свештеник, већ Бог опрашта и разрешава, а свештеник је само посредник измећу Бога и човека.
Исповест је, као што сам већ рекао, тајна која се као и друге тајне не може схватити умом, већ само вером и срцем. Верујемо да се за време исповести наши греси отпуштају на небу. Верујемо да за време причешћа примамо Самога Господа Тело и Крв Христову, а не хлеб и вино. Какву ћемо велику благодатну силу добити ако се достојно причестимо Христовим тајнама! А зато је потребно да са смирењем признамо да смо велики грешници и да свима искрено од свег срца опростимо, да се ни на кога не љутимо, да праштамо увреде и да не памтимо зло. Ако ми опростимо, и Господ ће нама опростити! Одбацимо лажни стид! Грешно је стидети се на исповести да откријемо своје грехе. „У бездану греховном ваљајући се, милосрђа Твога призивам бездан“, молимо ми Господа и верујемо и надамо се да милости Господње превазилазе све наше грехе, само да се ми искрено кајемо и да имамо одлучну намеру да више не грешимо, а Господ је рекао: „Онога који иде ка Мени нећу одбацити (истерати напоље)“. Ако се нисмо помирили с неким (тај с којим треба да се помиримо далеко живи, или нисмо стигли, или су неки други разлози у питању), онда оставимо све овде, све своје увреде и љутње, и никоме не желећи зла, у исто време затражимо од свих опроштај и сами опростимо свима. Треба увек и нарочито на исповести имати страх Божји, то јест плашити се да нечим не наљутимо Господа. Треба заборавити све земаљско, сву сујету. Кад дођемо у дом молитве, само молитва и плач због грехова треба да буду у нашем срцу.
Порадили смо за сатану, а сад ћемо да порадимо за Бога. Оставимо пороке, а Господ ће видећи нашу усрдност са љубављу да нам помогне. Треба да Му увек вапимо: „Расејани ум мој сабери, Господе, и слеђено срце моје очисти: као Петру дај ми покајање, као митару – уздисање, и као блудници – сузе“.
У тајнама исповести и причешћа нас не спасава форма, већ суштина. С истинским хришћанима пребива Сам Христос, и човек од сједињења са Господом постаје благородан, чист.
Грех је нарушење воље Божје. На крштењу смо се одрекли сатане и дали обећање да ћемо творити вољу Божју и живети према Његовим заповестима, али смо прекршили дата обећања, чинили смо дела према својој злој вољи. А од тога је душа задобила ране, болести које треба што пре лечити тајнама покајања и причешћа. Покајање називају дрвом живота, зато што васкрсава умрле због греха. На Страшном Суду грешници који се кају ће бити оправдани и ући ће у Царство Небеско, а непокајани грешници ће бити осуђени на вечну муку.
Грехова нам се накупило много. Шта да радимо? Да очајавамо? Не! Само то не! Исправљаћемо своје грешке које се изражавају у томе што нисмо како треба поступили, учинили, рекли. Ми се често спотичемо, чак и падамо, али у покајању поново устајемо.
Старац Амвросије је причао о неизрецивом милосрђу Божјем:
Један грешник је целог живота грешио и кајао се. Сагреши и одмах се затим покаје, опет сагреши и опет се покаје, и тако цео живот. И пред смрт се покајао и умро. Зао дух је дошао по његову душу и рекао: „Моја душа!“ А Господ каже: „Не, он се кајао“.“Кајао се и опет грешио, – успротивио се ђаво – зашто га примаш?“ На то му Господ рече: „Ако си га ти, упркос твојој злоби примао код себе после тога како се он Мени кајао, како да га Ја не примим у покајању? Заборављаш да си ти зао, а Ја Благ“. Ето како се радује Господ нашем покајању!
Тајна исповести чисти срце. Када се човек искрено покаје, душа му се чисти, постаје светла, предивна! Па она је створена према слици и прилици Божјој! Али као што се прљаво рубље прво пропере, а онда исправља, тако се и нечистота срца спира не само сузама покајања, него се и исправља срце, то јест, углачавају се све нејасноће са ближњима, искупљује своја кривица пред њима, компензује штета човека кога смо увредили. Изгладити грех значи посадити у срцу супротне од греха врлине, то јест украсити душу добрим делима, делима милосрђа и љубави“.
Плашимо се лажне праведности, фарисејства, – говорио је отац Сава – чим помислимо о себи добро, то је несрећа! Такве мисли су гадост пред Богом. Будимо свесни своје ништавности и спашћемо се. Зато треба добродушно да подносимо клевету, прекоре, лажне оптужбе. Они нам помажу да сачувамо осећање своје ништавности и да не очајавајући пребивамо умом у аду. Хвала Богу што смо дошли овамо под Покров Саме Царице Небеске! Она нас неће оставити и покриће нас Својом милошћу. Она се радује нашем покајању и заступа нас пред Сином Својим, Господом нашим. Она ни од кога не бежи, никога се не гади. „Радуј се, Ти која не одбацујеш оне који су од свих презрени и одбачени“, „Радуј се, Ти која оне најочајније из рова погибељи отимаш“, – чујемо у акатисту Владичици. Помолимо Јој се са умилењем у души и скрушеним срцем, с надом у Њено заузимање, јер Она, Свеблага, свима даје спасење који притичу под Свесилни Покров Њен. Ко од нас није у благодатним тренуцима усрдне молитве Богородици – наставља отац Сава – осећао у свом срцу неземаљску радост, душевни мир и није ронио сузе умилења?..
А верници већ роне те сузе умилења и скрушености. Свако у својој души тајно моли Владичицу да му буде Заступница и Посредница, да умоли Сина Свог да опрости њему – грешнику. И дрхтала је свака душа, верујући у блискост Пресвете Владичице, нарочито овде у овом храму, у овој светој обитељи! Колико поучног си могао да чујеш за време такве исповести!
Очајни грешни човек је видео љубав старца према себи: веровао је да ако овај велики служитељ Божји коме су откривене све тајне људског срца тако љубазно с њим разговара, значи и Господ ће да га помилује. Његова делатност је била прожета истом оном љубављу којом је Христос волео: „праведног волећи и грешног милујући“.
Старац је нарочиту пажњу поклањао томе да сваки хришћанин у спомен на Страдања Господа Исуса Христа, Његово Распеће и Васкрсење не заборавља да носи на себи видљиви знак тих страдања Господњих и Преславног Његовог Васкрсења.
„Верујте у Промисао Божју! Целивајте свој крстић ујутру и увече, и немојте да га носите као на вешалици, – често је понављао отац Сава – Христос је оставио на Крсту светлост и љубав. Од крстића исходе зраци благодатне светлости и љубави. Крст одгони зле духове. Не заборављајте да га целивате, удишите те зраке благодати који из њега исходе, они невидиво пролазе у душу, срце, савест, карактер. Под дејством тих благодатних зракова нечастан човек постаје благочестив. Целивајући свој крстић помолите се за своје ближње грешнике: пијанице, блуднике и друге које знате. Преко ваших молитви они ће се исправити и постати добри, јер срце срцу вест пружа (дрво се на дрво наслања, а човек на човека; прим. срб. изд). Господ нас све воли. Он је за све пострадао ради љубави, и ми смо дужни да све волимо ради Њега, чак и своје непријатеље.
Има и опседнутих људи – у човека уђе непријатељ и мучи га, човек постаје као ван себе. Господ овако нешто допушта човеку ради његовог смирења и неће га осудити, а ми свеједно очајавамо. Али то није наше, већ сатанско. Не треба очајавати, већ се треба молити за другога. Дакле, ако не заборавимо да целивамо свој крстић, сви ћемо се спасити! Као што црви гину од сунчевих зракова, тако ишчезава свака нечистота када се кајемо целивајући свој крстић. И они греси за које смо се кајали се отпуштају на исповести, а душа људска постаје чиста, светла, мирисна, лепа. Господ изводи човека из сатанских мрежа и поставља га мећу Своје пријатеље.
Ако тако започнете дан осењујући се благодаћу свог крстића, онда ћете и цео дан провести свето. Не заборављајмо да овако чинимо, боље је не јести, него заборавити на крст! А ако неко од вас нема крст, реците ми када будете прилазили за разрешну молитву, ја имам крстиће за вас“.
Отац Сава је притом давао и молитву која треба да се чита приликом целивања крстића. Ево једне од њих: „Пролиј, Господе, капљу Најсветије Крви Твоје у моје срце исушено од страсти и грехова и нечистота душевних и телесних. Амин. Како Ти једини знаш спаси мене и сроднике моје, и познанике моје (имена)“.
Молитве, крстиће и друге предмете за утеху старац је унапред припремао на столу који је стајао поред налоња, и после их је делио верницима.
На небо нико неће отићи неочишћен, – настављао је да учи старац и ако само извршавамо обред, онда добијамо само осуду. Искрено се кајте за своје грехе, јер иначе заборављамо да смо хришћани и по делима постајемо гори од пагана. Не претварајте исповест у осуду својих рођака и ближњих: „Муж ми је пијаница, син – безбожник…“, него треба боље размислити да нисмо ми узрок њиховог пада? Треба питати савест где смо погрешили, у чему наши поступци нису били у складу са законом Божјим. А савест ће све рећи, она неће дати мира човеку за учињени грех. И не треба се стидети, треба све испричати духовнику. Због тежине грехова нико не сме да очајава! Довољно је обратити се Господу, и Он никога неће оставити! Треба да бежимо од бешчашћа и да тежимо благочешћу, и Господ ће нам све добро послати: душевни мир, тишину помисли и хришћанску љубав.
Отац Сава је за време исповести пратио свакога, нарочито своју духовну децу, читајући на лицима духовно стање човека. Понеко покуша да се сакрије иза лећа других од испитивачког и свевидећег старчевог погледа, и онда се он сам помери тако да може све да види.
Отац Сава се ревносно односио према светим предметима и није се мирио када би на налоњ где су стајали крст и Јеванђеље стављали новац. У таквим случајевима би строго заустављао и уразумљивао кривце:
Не сме се светиња скрнавити новцем. Новац је смеће, ђубриште. Ђубриште је потребно у домаћинству, али као гнојиво. Сигурно је да га на сто нећете ставити? Исто тако и овде. Новац је потребан, али он има своје место. А неки хришћани чак новац крију иза икона! Скрнаве свете иконе и моле се њему! Нека се покаје који тако чини!
Можемо се кајати сузама покајања и сузама радости, благодарећи Бога што смо у оквиру Цркве Христове, а оне које желе спасење Господ неће оставити: „Онога који иде Мени нећу одбацити“.
Због великог броја верника на исповести отац Сава се није дуго задржавао са сваким понаособ на разрешној молитви – само тек нешто неопходно каже или упита: „Да ли је све јасно?“ Понекад би старац давао епитимију и рок њеног извршења, а при том би објаснио да то није казна за грех, није казнено средство, већ поправно, и да се даје ради духовне вежбе, да би се лакше искорениле греховне навике. Епитимија учи духовном подвигу, васпитава пажњу према себи и свом спасењу. Старац је имао велико поверење код своје духовне деце. Она су му не стидећи се приносила искрено покајање, притом више у писменом облику, јер их је било веома много, и он није имао времена да саслуша све усмене исповести. Прочитавши их унапред (ноћу), он би касније говорио свакоме своје примедбе, савете. С каквом се истинском очинском пажњом и добротом он односио према оној деци која су му са дечјим поверењем откривала све тајне своје душе и желела од њега очинску поуку! Он им се обраћао као болесној деци: обазриво и благо када би видео да је неко малодушан, морално слаб, и озбиљније, строже, када је неко већ духовно зрео и ојачао.
Он се из душе радовао с оним ко се радује када би видео његов духовни раст, и туговао је с оним који тугује када би видео његове пропусте и грешке; био је озбиљан и користан сабеседник озбиљних људи, очински благ и нежан с омладином, радовао се деци, дарујући им увек нешто и молећи их да се помоле за њега. Одраслима би баћушка притом рекао:
Деца имају анђелско срце, и Господ увек чује дечју молитву. И ви их увек молите да се моле за вас!
Деца су такође волела баћушку. С поверењем и радошћу су трчала код њега за благослов.
А како су тек духовна деца волела свог старца и била му захвална за његову очинску пажњу и снисходљиву нежност!
Сви су се трудили да учине нешто пријатно драгом оцу, бринући се и за сву његову духовну породицу: неки су преписивали молитве и акатисте, неки су правили појасе, неки плели бројанице, једни су правили свећњаке, други епитрахиљ, пловке за кандило, неки су умножавали фотографије, а неки су правили рамове за иконе, а други кандила – сви су хтели да помогну духовном оцу у добротворном раду и спасењу ближњих. А баћушка се радује и благосиљајући њихов труд радује народ делећи те поклоне. Осећала се сложност духовне породице коју је држала његова љубав према свима.
За њега није постојао узраст, звање и стање, он се са свима опходио једнако: очински брижно, пријатељски. Његово лицеје било озарено светлом радошћу. Одмах је примећивао коме је потребна подршка и помоћ и прилазио би посећи тужнима утеху, болесним исцелење, онима који очајавају наду у спасење.
Дешавало се да отац Сава оде привремено из обитељи, и тада су многи верници остајали да чекају његов повратак. То време им је било предуго и тешко. Али зато би после старчевог повратка у обитељ они били награђени изобилно његовом топлом речју очинске поуке и духовне бриге. Често га је водио са собом преосвећени владика Јован, митрополит Псковски и Порховски, да му саслужује када би ишао на храмовне славе по епархији. Владика је волео када је крај њега на богослужењу стајао старац-молитвеник.
Служење оца Саве људима је било разноврсно. По благослову духовне управе, старац је имао нарочиту очинску бригу и заштиту над Овручском женском обитељи коју је више пута посећивао. Треба да кажемо да су оца Саву због здравственог стања често слали на југ због климе, а по благослову архиепископа Псковског и Овручског он је успут посећивао и Овручску Свето-Васиљевску женску обитељ. Ова обитељ је била његово чедо. Као што је преподобни Серафим Саровски водио бригу о Дивејевској чељади, тако је и отац Сава водио духовну бригу о Овручској обитељи у којој се подвизавало доста његове духовне деце.
Приликом свог првог доласка старац је с посебном темељношћу све пошкропио светом водицом. Он се појачано молио да би подигао обитељ, да би је духовно препородио. Све је сестре бодрио, тешио, а матери игуманији је рекао:
Обитељ ваша ће благодаћу Божјом сигурно процветати. То се ускоро и догодило. За једно две године, када је он други пут посетио, обитељ је већ друкчије изгледала – умножио се број сестара, дошло је доста младих, развио се ручни рад, организован је рад у пољу: на свим имањима је било довољно радничких руку. Ојачао је и молитвени дух мећу сестрама, побољшало се појање, почели су да поју за обе певнице. У обитељ су са свих страна почели да долазе верници, почели су да пристижу и прилози од добротвора. Овакав процват обитељи је био несумњиво због молитви оца Саве.
Неке од сестара обитељи, нарочито духовна деца старца, прожете истинским монашким духом, све више су духовно узрастале и умножавале плодове свог благочешћа. А отац је, радујући се за њих, говорио:
Све сте биле мали, неприметни птићи, а сада колике сте порасле! Израшћете у јаке духовне птице.
И заиста, неке од њих су касније постале великосхимнице.
У том манастиру није било духовника, зато је за време својих посета отац Сава исповедао и разрешавао грехе. За сестре обитељи његов долазак је био прави празник.
– Заиста, Васкрс је у обитељи! – узвикивале су оне.
И стварно је то био празник: сва послушања у обитељи осим кухиње су се одлагала. И центар пажње је било богослужење, исповест, причешће Светим Христовим Тајнама и поуке старца. Много душеспасоносних савета и поука је старац давао игуманији и сестрама. Учио их је како да лакше задобију умеће творења непрестане Исусове молитве, васпитавао је код њих смирење, смерно и беспоговорно послушање, будност. Све његове речи су биле испуњене високим монашким духом,јеванђељским учењем.
На исповести је старац свима заједно и свакоме понаособ давао своје савете. Какве све духовне лекове нису добијали од њега! Некога је нежно, некога са строгошћу учио истинитом путу. Исповест је трајала целу ноћ. Старацје призивао сестре да живе мирно, сложно, у љубави и пријатељству, носећи са радошћу своје послушање.
Морамо рећи да су се сестре ове обитељи у то време одликовале простотом, некористољубивошћу и пажљивим међусобним односом.
Догодило се и предсказање старца о томе да ће игуманија обитељи да буде друга. Овај пут је у обитељи управљала игуманија Анастасија, а игуманија Лукија је пребачена у други манастир. Треба рећи да се нова игуманија нерадо прихватила великог светог дела. Старац је учио како треба да руководи сестрама. Говорио јој је:
– Ви треба да будете на свом игуманском месту, како вам доликује: у игуманској одежди, са жезлом у руци. Треба да носите крст који вам је дао архијереј, да благосиљате сестре и да сами руководите.
Тачно после годину дана по благослову владике старац је поново (већ по трећи пут) успут посетио Овручску женску обитељ. Са неописивом радошћу су сестре дочекале свог старца-учитеља. И овог пута он исповеда све, обавља богослужења, причешћује све, теши сестре, предвиђајући њихову муку.
Био је огорчен због понашања игуманије која као и раније није признавала своје назначење, није носила игумански крст, није стајала на свом игуманском месту и никога није благосиљала као настојатељица, сматрајући се из лажног смирења недостојном. Због тога се почео климати духовни живот сестара. Свака послушница је почела да „управља“ игуманијом. И баћушка је са строгошћу упозорио:
– Последњи пут вам говорим, ако се не исправите и не прихватите на себе игуманство, ваша обитељ неће опстати, биће затворена!
Старац је веома туговао што се упркос његовим наговарањима игуманија и неке сестре немарно односе према манастирском животу, не читају још увек акатист Богородици „Знамење“, живе без труда.
Старац је предвидео тужну будућност обитељи због монашког немара и трудио се да спречи ту несрећу. Строго је упозоравао све, а нарочито оне у којима је видео корен зла. Са болом у срцу је молио:
– Драге моје! Пожалите мене и мој труд, живите благочестиво. Ако не будете узеле на себе подвиг монашког живота какав треба, обитељ ће бити затворена.
Тако се бринуо старац за Овручску обитељ, тако је подстицао сестре на подвиге, на борбу са грехом и ђаволом. Колико је труда уложио отац Сава, колико је суза пролио у молитвама!.. Пред свој одлазак је рекао:
– Немате правог смирења, зато ћете муке и болести да понесете.
Убрзо се старчево предсказање збило. У Овручској обитељи су свила гнездо лица која су убрзала пад обитељи. Обистинила су се старчева предсказања и о благочестивим сестрама. Налазећи се под његовим духовним руковођењем, оне су сазреле и ојачале. Неке су прешле у друге обитељи, а неке су се подвизавале у свету, строго извршавајући иночке завете, молитвена правила и носећи послушања која им је старац дао.
Али оваква делатност старца се није допадала манастирској управи и некој братији. Они у њему нису видели старца-подвижника, чинило им се да се због оца Саве руши сво устројство манастирског живота, да многобројни верници одвраћају монахе од духовног живота. Писали су разне доставе и тужбе владики на које је он у већини случајева одговарао ћутањем. Владика је жалио старца: он је одавно знао за његов подвижнички живот, за добровољно ношење свог крста и знао је зашто ђаво устаје на њега. Не једном је покушао да смири братију и да им докаже да нису у праву у својим суђењима. Али све је било узалуд.
Не једном су старца упозоравали и представници локалне грађанске власти да не сакупља око себе народ, претили су му изгнанством. Али старац им је просто и са љубављу објашњавао своју одговорност пред Богом:
– Ако не будем тешио намучени народ, онда сам издајица Бога!
Тако да се одласком из обитељи преподобног Сергија „ход по мукама“ за старца није завршио. Али љубав према народу и баћушкина молитва су побеђивали све нападе лукавог. После читаве буре мука која се обрушила на њега Господ оцу Сави шаље утеху. По благослову Свјатјејшег Патријарха, на његов имендан, 3. (16.) децембра, посвећују га у чин игумана. Свјатјејши Патријарх Алексије је поштовао смиреног подвижника и вишекратно га је предлагао за разне награде.
За време Великог поста 1958. године владика Јован проглашава старца за настојатеља храма Казанске Богородице у граду Велике Луке. Осим тога, Бог је тако хтео да отац Сава обавља тамо грађевинско-рестаурационе радове и да подиже духовни живот парохијана.
Мирно, без поговора, са покорношћу вољи Божјој, старац је прихватио и ово ново искушење. Он као да није туговао, већ се радовао у души. Таквим се чинио људима, а онима који су саосећали с њим је говорио држећи руку на срцу:
– Ја са своје стране осећам и у души и на савести мир и спокојство. Па са мном се не може догодити ништа што Бог не допусти. А све што је Њему угодно да ми пошаље за моје грехе, ја морам да прихватим са покорношћу. Ако би ми сви говорили само похвале, онда би то било лоше за мене, према речима Самог Спаситеља: „Несрећа је ако вам сви људи говоре добро“. Заиста, Господ све чини на нашу корист, а без Његове воље ни једна влас са наше главе неће пропасти.
Отац Сава се надао да га Господ неће оставити у муци. И славио је Пресвету Владичицу Богородицу, своју Усрдну Заступницу, која га и овде, у Великим Лукама, узима под Свој Свесилни Покров!

Један коментар

  1. Mogu li molim.Vas da narucim knjigu Gospode Ti Si Zivot Moj…ne mogu nigde da pronadjem da je.kupim.Hvala.
    061 222 74 22
    [email protected]

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *