НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!

ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!

 

ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!
 

 
ИЗВОДИ ИЗ ДНЕВНИКА
 
СУШТИНА МОНАШТВА
 
Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Oтац ваш небески.
 
(Мт. 5, 48)
 
Девственост, нестицање, пост, труд и делатна љубав – то су оруђа, средства, али не и само савршенство.
Хришћанско савршенство није затворено у тварној природи човека и зато не може бити достигнуто простим развијањем могућности природе у самој себи, у својој ограничености.
Савршенство наше само је у Богу јединоме и дар је Светога Духа. Страдања човечија расту, тоје последица греха. Сви неизбежно страдају. Један у одречном смислу, укључујући се у општу бујицу страсти овога света; други у потврдном,то јест због љубави своје према човечанству. Смисао нашег постојања није у страдањима, него у одолевању њима.
Православни хришћанин је само онај који прихвата Христа као апсолутну Истину и Правду, који следи Његово учење и иде по Његовим стопама. „Нити Оца ко зна до Син, и ако Син хоће коме открити“ (Мт. 11,27),или: „Нико не долази Оцу осим кроз мене“ (Јн. 14, 6) или: „Јер ако не поверујете да Ја, јесам, помрећете у гресима својим“ (Јн. 8,24) – и друго.
Заповести Христа јесу одраз Вечног Божанског Живота у нашем свету – пут ка њему.
Прва је заповест – „Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим…“ Друга је као и ова – „Љуби ближњега свога као самога себе“… (Мт. 22, 3739).
Мужаственост, дуготрпљење и смирење, састрадање и милостиња – као израз љубави према Богу и ближњем, вера, такође као подвиг љубави – све то треба да буде разуман, слободан подвиг човека, али док не дође свеутврђујуће дејство Божанске благодати, све то остаје само човечије деловање и према томе пролазно.
Због тога све се у нашем подвигу своди на искање сливања наше воље и нашег живота са вољом и животом Самога Бога.
Изражава се то и достиже, углавном, у молитви, и зато је молитва врхунац свих делања, она је центар из кога свака друга делатност црпи своју снагу и потврду.
Кроз истинску молитву врши се наше улажење у Божанско постојање силом Духа Светога.
Молитва је веома разнолика како по форми, тако и по достојанству. Најсавршенија јесте такозвана чиста молитва.
Ради достизања ове чисте молитве хришћанин подвижпик оставља све остало иза себе. Одриче се света.
Одрицање од света – то је монаштво.
Монаштво није другачија вера него у осталих хришћана. Монаштво је само један други начин живљења који проистиче из оних истих заповести Христа чије држање јесте подвиг. Нема хришћанина ако нема подвижника.
Одрицање од света многи, а нарочито савремени људи, схватају као нешто негативно – као одрицање од делатног живота, нешто жалосно, тегобно, мрачно. Нису тако гледали и не гледају они који су изабрали тај пут. Монахујући сматрају одрицање од света одрицањем од страсти, и обичаја противних заповестима Христа.
„Свет сав у злу лежи“ – говори Писмо (1 Јн. 5,19). Ствар је у томе што је човек постао роб греха.
Услед пада човека у нама дејствује „закон греховни“. Ослобоћење је препород човека за вечни Божански Живот. Преображење његовог бића – обожење – настаје сједињењем Божанског и човечанског. Управо то спајање јесте монашки живот.
Теодор Студит, будући усхићен тим начином живота, назвао га је „трећом благодаћу“. Прва благодат – то је закон Мојсеја. Друга је „благодат на благодат“, коју ми сви примисмо од пуноте Христове, по речи Јована Богослова (Јн. 1,16). И, најзад, трећа је – монашки начин живота, као свођење анђелског чина на земљу.
Епископ Игњатије Брјанчанинов овако је говорио о монаштву: савршенство хришћанско јесте у чистоти срдачној. Онај који достигне ово савршенство је светиљка која не телесним служењем, него служењем Духа испуњава заповест љубави према ближњем. руководи оне који се спасавају, подиже пале, исцељује њихове духовне ране.
Монашки збор дао је Цркви Христовој пастире који нису речима човечије мудрости, но речима Духа, потпомажући учење чудесима, напасали и утврђивали Цркву. Ко су били Јован Златоусти, Василије Велики, Епифаније, митрополити Алексије и Филип, једном речју, сви свети пастири. Али не само у чину архијерејском, већ и у простом монаштву има много светилника од Антонија Великог, Јована Дамаскина до Сергија Радоњешког и Георгија Затворника, који су веру утврђивали, јереси разобличили и погазили. Без монаха нестало би хришћанство код мирјана.
Ето колико је у Цркви Христовој неопходно савршенство без кога се и спасење на основу саме, пуке вере, лако може изгубити, јер је потребно чувство, обучаван дуго времена, за разликовање добра и зла.
Три су начина призвања монаштву: прво призвање је непосредно од Бога; друго је преко људи, и, коначно, треће је по нужди.
За прво призвање карактеристично је неко надахнуће које испуњава срце човека чак и у сну, незадрживо га привлачи љубави Божијој, заповестима Христовим. Друго призвање, преко људи, је када се у неком распламсава Божанствена чежња помоћу речи човечије или утицаја светих људи. Треће, по нужди, је због беда које су нас снашле, несрећа, губитка блиских рођака, што подстиче човека да се обрати Богу.
Неки људи који су васпитавани у Цркви и као да су храњени од Божанствене Трпезе, без наглих ломова, као да је то природно, ступају у монаштво.
Савршено је другачије са онима који су губили Бога, одлазили далеко од Њега па чак се и борили против Њега. Њихово обраћење обично добија форму оштре унутрашње кризе. Духовно обраћење таквих људи настаје под дејством благодати.
Благодат уводи човека у свет Божанске Светлости. При свој својој привлачној сили, благодат не лишава слободе воље и не ослобађа потпуно даље борбе, па и колебања. И они који су упознали благодат подвргавају се искушењима.
Понекад изливање благодати бива толико обилно да душа дубоким осећањем јасно доживљава своје васкрсење.
Тада унутрашње сведочење Духа о Истини бива толико очевидно, да у души не остаје места за сумњу или колебање. Љубав према Богу испуњава сво биће и привлачи Њему, преовлађујући над свим осталим. У таквим случајевима душа бива утврђена за сав наредни живот и задобија слободу од сумњи – нема у њој мучних тражења истине.
Свети Оци никада нису потцењивали ни један начин призвања. Историја Цркве познаје доста случајева када су, призвани по нужди достизали веће савршенство него призвани непосредно од Бога.
Дакле, Свети Оци нису гледали на почетак пута већ на крај и завршетак његов.
Трима начинима призвања унеколико одговарају и три одрицања – три степена монашког посвећења.
По светом Пафнутију, та три одрицања одвијају се овим редом:
прво, када физички остављамо имовину од овога света, друго, када одбацујемо пређашње навике и страсти, телесне и душевне;
треће, када одвајамо ум од свега видљивог и привременог и погружавамо се духом у сазерцање невидивог и вечног.
Авва Пафнутије говори: „Свако одрицање је прихватање крста“.
По речима Теофана Затворника, први вид крста јесу невоље и жалости које сналазе човека у земаљском животу. Други крст јесте унутрашња борба са страстима и похотама. И трећи: предавање себе вољи Божијој.
Последњи крст је последица благодатних духовних дарова и својствен је само савршенима.
Први постриг савршава се без изговарања завета. У том чину новопочетном монаху даје се право да носи расу, отуда и назив „расофор“, то јест расоношење (ношење расе). Пре извршења тог пострига даје се поука о смислу монаштва и о неопходности одрицања од света и сродника. Онај који приступа не изговара завете, и, према томе, тај степен је, у суштини, још период испитивања у подвижништву.
Други постриг је „мала схима“ или „мантија“. При постригу у мантију већ се изговарају завети. При постригу у највиши степен монаштва, у „велику схиму“, обично звани просто „схима“, исти завети се понављају у нешто измењеној форми.
Три завета повезана су троједним циљем, као и три одрицања, а то су: послушност, целомудреност и нестицање.
Од Христа имамо заповест да се уподобимо Богу и такав живот Свети Оци називају „наука над наукама“ и „уметност над уметностима“. А он се не познаје другачије него опитом.
Тешко је одредити по називу сву суштину садржаја.
Тако, на пример, многи схватају кротост као природну „тиху нарав“. Другачије њу опредељује Јован Лествичник. Он казује: „кротост је такво стање ума при коме он непоколебив пребива и у части и у бешчашћу, кротост је непокретна стена, која се уздиже над морем раздражености… утврђење стрпљења, двери па чак и мајка љубави, смелост у молитви, сместилиште Светога Духа, узда махнитости, доноситељка радости, подражавање Христа…“; то је мужаственост, која узима на себе бремена и немоћи других. То је постојана спремност да се трпе поруге, да се не поколебамо у души кад нас славе. Кротост је спокојна решеност на сваку невољу па и на смрт. У њој је велика моћ и победа над светом.
Христос говори: „Блажени кротки, јер ће наследити земљу“, то јест победити и завладати светом у вишем смислу те речи.
У души човека рађају се свакакве буре и свако ко нема себи одговарајуће руковођење које проистиче из хиљадугодишњег опита Цркве, може не само да буде у недоумици него и да се изгуби.
Свети Јован, игуман Синајски, у свом делу „Лествица“ говори: „Потребно је да се море ово (живот душе наше) ускомеша, узбурка и разбесни да би помоћу те буре извргло на земљу… све оно гњило што су реке страсти унеле у њега. Пажљиво сагледајмо и запазићемо да после буре на мору бива дубока тишина.“
Тешко је наћи речи које би објасниле неопходност довођења унутрашњег стања до степена крајње могућности да би се тиме разоткриле дубине душе. Како ћемо речима показати потребу да се у нашој души сложе истовремено пребивање и у аду и у Богу? Како објаснити да се само под тим условом достиже пунота човековог живота и уједно она постојаност истински здравог духа која уклања унутрашња колебања? Ко од нас не познаје болност смењивања духовних „успона“ и „падова“? И ево, када човек силази у ад унутрашње борбе, носећи у себи Бога, тада он избегава колебања и буре.
Сливање сва три завета у једну целину ствара услове погодне за достизање главног циља подвижника – бестрашћа и чисте молитве.

Један коментар

  1. Mogu li molim.Vas da narucim knjigu Gospode Ti Si Zivot Moj…ne mogu nigde da pronadjem da je.kupim.Hvala.
    061 222 74 22
    [email protected]

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *