ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!

 

ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!
 

 
СВЕДОЧАНСТВА МОЛИТВЕНЕ ПОМОЋИ ЉУДИМА
 
СВЕДОЧАНСТВА МОЛИТВЕНЕ ПОМОЋИ ЉУДИМА
 
Познавала сам оца Саву док је још био Николај Михајлович, доста пре његовог ступања у манастир. Одлазио је у многе храмове, али највише у храм села Леонова, где је био чтец и појац.
Једна слушкиња Божија се врло тешко разболела. Пошла је лекару, али сује познаници одвели у храм. Тамо је после Литургије служен молебан на коме је певао Николај Михајлович. Он јој је дао чашу свете водице, али она није узела да пије. Тада јој је Николај Михајлович рекао:
– Што се бојиш, пиј и болест ће проћи.
Сам је отпио гутљај воде и опет понудио њој. Попила је. После тога код куће је дуго спавала и устала потпуно здрава. Касније је постала његово духовно чедо.
Када је Николај Михајлович ступио у манастир Тројице-Сергијеве лавре, почели смо често тамо да путујемо. У лаври сам молила преподобног Сергија да ми Господ пошаље духовног оца.
Када је Николај Михајлович већ постао јеромонах Сава, ја се нисам усуђивала да га питам да постанем његово духовно чедо, плашећи се да ће ме одбити. Једном приликом, он је прочитао молитву пред исповест, а затим је рекао:
– Разрешну молитву прочитаће други свештеник, ја ћу да отпустим само духовна чеда која су ми дата.
Стајала сам позади, када ме је одједном позвао на разрешну молитву, и то прву. Од тог тренутка сматрала сам га за свог духовног оца.
Не знам одакле да почнем и како да опишем сва његова чудеса, исцелења и предсказања дата не само мени, него и мојој деци, читавој мојој породици и пријатељима.
Тешко сам се разболела. Послала сам своју духовну сестру код оца Саве, да тражим његове свете молитве. Када је дошла код њега он сам ју је дочекао и запитао:
– Шта, је ли болесна? Одмах ћу ти дати да јој понесеш нафору, а ја ћу отићи у келију да прочитам акатист. Не брините, све ће бити у реду.
У то време непокретна сам лежала у постељи, но одједном сам осетила олакшање. Подигла сам се са постеље, помолила, захвалила се Богу и духовном оцу, и пошла у кухињу да припремим обед.
Баш тада је Н. стигла од оца и видела моју постељу празну. Уплашила се, није знала шта да помисли, кад ето мене, улазим из кухиње у собу. Није могла да поверује сопственим очима; уосталом, ни ја сама нисам веровала да сам жива. Заједно смо заблагодариле Господу и духовном оцу.
Другом приликом сам се разболела тако тешко, да сам лежала без даха, затворених очију, на самрти. Видим да лежим на постељи и да ми прилази жена сва у црном. У том тренутку отац пружи руку прсма њој и каже: „Стани!“. Жена је одмах ишчезла, а мени се повратио дах, подигла сам руку, прекрстила се и рекла:
– Слава Богу, отац ме је спасао, оживела сам.
Моја ћерка је повредила ножни палац; пошли смо доктору, и он је предложио ампутацију. Ја јој кажем:
Немој да пристанеш, пиши оцу и све ће да буде у реду. Она је написала писмо, а ја сам га послала. Отац је рекао даће се помолити. Следећег дана бол је нестао.
Моја ћерка се удала и остала у другом стању. Отац ми је дао две иконице Спаситеља – Младенца; одмах сам схватила да то нису просто две једнаке иконице. Дам их ћерки и кажем: – Вероватно ћеш родити двојке.
И заиста, родила је двојицу потпуно истих дечака, који се ни сада, када имају већ по тридесет година, не могу разликовати.
Моја млађа ћерка се 10 година састајала са једним човеком и припремала се за удају, али он је стално одуговлачио. Отац Сава јој је рекао: – Бићеш Христова невеста.
Ћерка се узнемирила и расплакала, а потом је свом младићу рекла: – Хајде да се узмемо, или да се разиђемо.
Он је тада био присиљен да призна да не може да је ожени. Ћерка је то јако тешко примила, јер је скоро сву своју младост провела са њим, али по очевим молитвама, све је прошло како треба. Затим је упознала другога, који ју је запросио. Одредили су дан грађанске регистрације, али он није дошао. То је тако погодило њено самољубље, да није чак ни покушала да сазна шта га је спречило. Тек после годину дана рекла је своме брату да га позове. Одговорили су да је нестао пре годину дана и да је по свему судећи био убијен. Ето, тако се обистинило оно што је отац прорекао.
Н. се тешко разболела – одузела јој се нога, лекари нису могли да помогну па је ходала на штакама. Онда је пошла код оца, који јој је дао свето масло и рекао да помазује ногу. Н. се вратила без штака, потпуно здрава.
Код оца Саве у Тројице-Сергијеву лавру први пут ме је довела монахиња Кијево-Покровског женског манастира – мати Софија. Ја тада још нисам имала духовног оца, и када сам читала јутарње правило, на месту где стоји молитва за духовног оца, молила сам се овако: Господе. пошаљи ми духовног оца! Спаси, Господе, све свештенике!“ Тако сам се молила седам година, али нисам гледала какав је ко свештеник и нисам бирала, јер су за мене сви били једнаки. Мати Софија ме је повела код оца и обратила му се молбом:
– Маријица нема духовног оца. Оче Саво, узмите је међу своја духовна чеда.
– Добро! А ти се молиш Казанској Мајци Божијој? – пита ме отац.
– Молим се, онако како умем.
– Ево ти и иконица Почајевске Мајке Божије.
То је био први очев благослов – и то не случајан. Ускоро сам морала да отпутујем у Почајев и да дуго тамо останем. Тамо је било и других његових чеда. Отац нам је долазио сваке године. Приликом прве посете дао нас је на духовно руковођење двојици стараца који су му били сродни по духу: јеросхимонаху Николају и старом монаху – боготражитељу Конону, кога су други монаси терали због његове јуродивости, па је и лети и зими живео ван келије. Сваки дан били смо у послушању код оца Конона, који је са нама радио у храму, а за благослов и на исповест одлазили смо у скит оцу Николају. Радили смо и у лаври и у скиту. Често смо били у прилици да преноћимо у пољу или у шуми, где је било хладно, и нико се није разболео, нити смо икада остали гладни, по молитвама нашег оца:
– Неки свештеници на дају кључеве својих келија и моле нас да их поспремимо. Можемо ли то да радимо?
– Реците им: наш духовни отац је категорички забранио да то чинимо. Ви ћете поспремити, а монах ће, када дође у келију, уместо да се бави Исусовом молитвом, размишљати о томе ко је спремио његову келију.
У Почајеву смо живеле три године, а потом је отац Николај послао две од нас нашем духовном оцу, како би нам он дао благослов за одлазак у манастир. Путем смо се договориле да нећемо рећи оцу за манастир. Бојале смо се да нећемо поднети манастирски живот, јер тамо мора да се има трпљење, послушање и уздржање!
Стигле смо код оца (који је тада већ био у Печерском манастиру). Он нас је радосно дочекао и одмах упитао: – Шта вам је отац Николај рекао да ми пренесете?
– Заповедио нам је да се клањамо – одговориле смо.
– И шта још?
– Ништа више.
Ускоро су оцу благословили да отпутује у Москву због манастирских послова, па нам је рекао: – Морам да идем, а ви ме сачекајте овде.
Увече му је послушник Василије донео 200 рубаља и замолио га да узме тај новац и да га нама.
– Ја их одавно знам, из Почајева. Раније су мени и свој братији помагале. Оне су боготражитељке, потребан им је новац, а мени не треба, ја имам све што ми треба. Од мене оне неће узети, зато им дајте Ви, Бога ради.
Ујутро нам отац каже: – Божији Промисао! Треба да вас поведем са собом. Дали су вам новац за пут – и тада нам исприча све о новцу.
Путовали смо тако возом, када нас је отац у једном тренутку опет запитао:
– Овде је преседање за Овручски манастир. А да вам није отац Николај ипак рекао да ми нешто саопштите?
Ми смо се погурале лактовима и опет ништа нисмо признале.
С Божијом помоћу допутовале смо преподобном Сергију. Код његових моштију отац је и трећи пут покушао да нас наведе на признање. Држи дивне свилене беле бројанице и каже: Ево!
Да и ваше душе буду тако беле и лепе – и дао нам је те бројанице за благослов.
Увече у Павловом Посаду, где се сабрало тридесет његових духовних чеда у стану једне од њих, старац нас је тешио духовном беседом целу ноћ. А потом нам је ипак дао благослов да идемо у манастир. Пале смо пред његове ноге и са сузама молиле за опроштај: три пута нисмо признале да нас је отац Николај управо због тога послао код њега…
.. .На лето, током Петровог поста, обавештени смо о очевој болести. Без размишљања и без благослова за путовање, пошла сам истог часа и цео пут плакала.
Отац је лежао у болници, где нисам смела да уђем. Дани су пролазили у мукотрпном ишчекивању. А после изласка из болнице он је строго рекао:
Зашто си дошла? Нама је потребна молитва, а не сусрет! И припреми схиму. Чим ваш манастир буде отворен, поћи ћеш тамо. Ако будеш у опасности, читај „Возбраној Војеводје“ и позови ме. Али немој више да долазиш.
Са горким сузама враћала сам се у Почајев. Тамо ми је било веома тешко. Нису ме пустили да преноћим. Само пред велике празнике допуштали су да се ноћ проведе у храму. Али увек сам се сећала речи оца Саве: „Ја ћу да се молим, а теби која мисао дође – испуни је“. С Божијом помоћу тако сам и учинила, и по његовим светим молитвама чудом сам избегавала опасности. Увек сам осећала његову благодатну помоћ и његово духовно присуство.
Све о чему је отац говорио, директно или индиректно, касније се испуњавало. „Зашто ми је говорио о схими? – размишљала сам Јер ја сам још млада, ко би то сада могао да ми предложи; а он каже: припреми схиму“. Но, убрзо су његове речи почеле да се остварују. Једном сам нешто радила и један свештеник ме је три пута назвао схимницом. Одговорила сам да нисам достојна тога, а онје опетоштро рекао: „Бићеш схимница!“
У Почајевској лаври су ме за вечно помињање уписали као „схимонахиња“, а ја сам почела да их молим да то исправе и да напишу монахиња. Монах који је записивао ћути и не исправља. Тада сам замолила схиигумана Аврамија:
Срамота ме је пред монахињама што ме помињу као схимницу, каква сам ја схимонахиња?
А он одговори: – То није твоја ствар, Господ их је подстакао да тако напишу.
Једном је свим монахињама за благослов дао бројанице.
– А теби – каже – ево ове – схимничке!
Спознала сам вољу Божију и уверила се у исправност очевог предсказања: у трећи дан Крштења Господњег (1964. године) по Божијем Промислу обукли су ме у схиму са новим именом. Отац је благословио да дођем код њега; уместо великог монашког правила, дао ми је друго. Потом ме је благословио на послушање једном старцу схимнику на Нови Атон.
Муж једне од духовних чеда оца Саве је много пио. Отац је рекао: – Разведи се од њега.
Она се запрепасти и упита: – А ако буде молио за опроштај, шта онда? Уосталом, са њим сам провела много година.
Отац понови: – Треба да се разведеш, а ја ћу да се молим.
Она допутује кући и учини онако како је благословио отац. Само што је рекла мужу да жели развод и почела да припрема све што је потребно, њега је то тако поразило да је од шока доспео у болницу, престао да пије и потом почео да се понаша као да никад није био пијанац, па за разводом није ни било потребе.
Једна монахиња ми је рекла да сила молитве зауставља воз. Нисам јој веровала. Прошле су три године од тог разговора, а она ме је посаветовала да пођем код оца Саве и замолим га да ме узме за духовно чедо. Добила сам и сапутника – старешину наше црквене општине који је боловао од астме и врло тешко дисао. Матушка је и њему препоручила да пође код оца Саве и убедила га да ће отац Сава да га исцели. Он јој је поверовао и пошли смо.
Отац је тада служио у парохијској цркви села Палице у Псковској области, па смо од воза морали да идемо километар и по или два пешке. Мада смо ишли обичним темпом, мој сапутник је рекао:
– Ја не могу тако брзо као ви.
Опростите, нисам знала какво је ваше здравствено стање. Успорићу ход – одговорила сам.
Даље смо ишли полако. Када смо стигли, отац нас је узео за духовна чеда. После празника Рождества Христовог благословио нам је да пођемо натраг у манастир. На дан поласка, после вечерње службе, требало је да пожуримо на воз, али баћушка је дуго говорио беседу „О Три Радости“. па смо мислили да нећемо ни поћи тога дана, јер смо каснили на воз. Приђемо му, узмемо благослов, а он са осмехом весело каже:
– Касните на воз, али дајем вам благослов да пођете. Када смо изашли био је већ мрак. Мој сапутник вели: Ја се мало бојим: мрак је, а треба да идемо кроз шуму.
– Бог је са нама и идемо по благослову.
Одједном, прилази нам очева духовна кћи и каже: – Ја такође путујем са вама.
Тако смо све троје пошли на воз. Изашли смо на раван, прав пут, где су се у даљини видели фарови воза.
То је наш воз, али нећемо стићи – каже наша сапутница.
Чим је она то рекла, мој сапутник без речи одједном поче да трчи, и ја за њим. Тако смо трчали све до станице, и то у зимској одећи и са коферима.
Спроводница нам је пружила руку те смо се попели у вагон. Воз је пошао истога часа. Када сам мало дошла к себи рекла сам своме сапутнику: – Раскомотите се, уморни сте.
Не, нисам уморан. Изгледа ми као да уопште нисам трчао – одговорио је.
Ја у себи мислим: “ Боже мој, умреће, јер није био у стању да иде ни обичним кораком“. Али он је и даље мирно седео и нормално дисао.
Када бисте рекли мојој жени да сам трчао, она вам никада не би поверовала. Ни ја сам себи не верујем! Матушка Г. је рекла истину, да ће отац Сава да ме исцели. Кад дођем кући све ћу да преуредим, променићу свој живот, јер ми уопште не живимо онако како би хришћани требало да живе – закључио је мој сапутник.
Ето како нас је отац оживео, исцелио и препородио!
Догодило се да је отац дошао у нашу стару кућу одмах након њене реконструкције. Извадили смо доње дрвене греде које су биле труле и заменили их каменом, циглом и цементом. Чинило се да је добро урађено и да ће бити трајно. Отац је обишао кућу, осмотрио оно што смо урадили и рекао:
– Потрајаће две године.
Били смо изненађени: зар смо тако лоше обавили посао? Зар ће кућа издржати само две године?
Но, после две године, према новом урбанистичком плану града, наша стара кућа је уклоњена.
Једном је за време исповести отац замолио све да клекну, а и сам се бацио на колена пред олтаром. Подигао је руке и три пута гласно, смело и дирљиво завапио:
– Господе Боже, Оче Сведржитељу, освети Духом Твојим Светим овај народ који се каје!
И ја сам јасно видела како се Дух Свети спустио на оца и починуо на њему у виду голуба, сав златан, и златни зраци, тако дуги и густи, који су покривали сав покајани народ и продирали у зидове храма. Голуб је био тако ниско над очевом главом да сам ја грешна могла да разазнам и његов кљун и раширена крила и ножице – све је било тако лепо и дуго је трајало, да се та лепота и радост не могу речима описати!
Прошло је неколико дана, отац је стао на амвон и беседио својим духовним чедима, док сам ја стајала скроз позади. Погледао ме је, осмехнуо сс и весело рекао:
– П. је видела Духа Светога како силази на њу.
А то да је Дух Свети сишао на њега и на сав присутни народ, прећутао је.
Када сам била примљена за духовно чедо оца Саве, била сам веома сумњичава у вези са његовим духовним руковођењем: „Немамо могућности за контакт – он не пише писма, а ја не могу често да путујем код њега“. И Господ ме је уразумио у сну. Видела сам духовног оца, и он ми каже: „За општење међу вернима удаљеност не представља препреку, велика је сила молитве“. Све сам схватила и смирила сам се. Једном смо стајали у Успенском храму, неколико људи и отац. Приђе му схимница, каже да су послали црни материјал и пита коме да га да. А отац показа на једну од нас и каже:
– Дај њој. Молио сам се за њу, њен је пут исти као твој, само што она сада још ништа не схвата.
Заиста, прошло је неколико година и она је постала монахиња.
Отац Сава је све унапред видео. Тата је отишао у пензију и написао је оцу да би желео да се пресели у Загорск. То је било 1970 године. Отац Сава је рекао: до 1972. године останите ту. Године 1972. неочекивано се догодило да се наша велика породица, која је живела 40 година на истом месту, преселила у то свето место. Кућица је била врло удобна, одмах поред парохијског храма, а ни манастир (Тројице-Сергијева лавра) није био далеко. Дакле, нашем драгом оцу Сави све је било већ откривено, јер му је Дух Свети помагао да види унапред.
Пролеће сам провела у Печерима. Али дошао је дан мога одласка, јер сам морала да се вратим на посао. Отац ми је, на испраћају, рекао: – Доћи ћеш за Петровски пост.
Ја одлазим и размишљам:“Како ћу доћи кад треба да се вратим на посао?“ Када сам допутовала, пођем у фабрику, а тамо ми техничар каже:
Нема слободног места, али у твојој бригади ради једна млада девојка, ставићемо те на њено место, јер тебе знају, пошто си радила са нама.
Код куће, када сам размислила, одлучила сам да не пристанем на то. Девојка ради, ако ја дођем – избациће је.
Пролази време. Долази Петровски пост. Шта да се ради? Пала је одлука да идем код оца. Ујутро дођем у цркву, а матушка Е. ми каже:
– Хтела бих да одем у манастир код оца Саве, па сам молила Царицу Небеску да ме ти тамо поведеш.
– Спремнте се – одговорила сам – ја већ некако имам благослов за пут.
И пошли смо. Написала сам оцу да долазимо. А он на исповести каже:
Не градите своју срећу на несрећи ближњег. После је причао о мом поступку.
Када сам се вратила кући све се средило. Тако су се оствариле очеве речи: „Доћи ћеш за Петровски пост“.
Када је отац био у Сухуми, владика Илија (потоњи Грузијски патријарх) предложио му је да посети света места Грузије. Одредили су и дан када ће да пођу колима. Са владиком је требало да иде матушка из цркве, која је добро познавала сва та места, а владика је оцу Сави оставио да одреди некога за четврто место у колима. Отац је благословио управо мени, грешној и недостојној, да пођем са њима на пут. Но, два дана пред полазак разболела се матушка која је требало да иде са нама – добила је температуру 40, па ми је отац благословио да останем и да је чувам, а они су пошли сами. Ипак, ја из неког разлога нисам веровала да ће очев благослов пропасти. Прошло је 15 или 20 година пре но што се благослов на диван начин испунио. То се догодило овако. Из манастира је у Москву стигло троје гостију које сам сачекала на станици. Сви су били духовна чеда оца Саве и путовали су у Грузију.
– Како ми је жао што се растајем од драгих гостију. Мислила сам да ћете остати код мене, баш сте ме растужили.
А они одговарају: – Не бисмо желели да празник проведемо на путу, зато морамо одмах по карте.
Дошли смо на Курску станицу, на благајну, али карата за данас нема. Одједном, гости ме упитају: – И. Е., а зашто не бисте пошли са нама?
Срце ми је заиграло, али никакве могућности и наде нисам имала, јер сам морала да обилазим болесну сестру, а ни новца нисам имала. Гости су ми говорили:
– Ако буде воља Божија, онда ће нам, по очевим молитвама, Господ у свему помоћи.
Почели смо да се молимо из свег срца, не примећујући да се људи гурају око нас и да нас притискају. Решили смо да идемо заједно у Грузију. Још једном смо дошли на благајну, и – о чуда! дали су нам карте за сутра, и то посебан купе.
Ујутро сам пошла у храм по благослов Господњи, а тек онда – све остало. Сретнем тамо сестру у Христу и питам је: – Где бих могла да позајмим новац?
Она упита: – Колико? Ја могу да ти дам 50 рубаља, вратићеш кад будеш могла.
Одем и код брата, он ми је такође помогао. Слава Теби, Господе! Моје роћене сестре су рекле да ће да обилазе болесницу.
Познаница је стала да ми предлаже да прећем да живим код ње. Пристала сам, али када сам дошла код оца Саве у Псково-Печерски манастир, решила сам да ипак од њега тражим благослов. Отац ми је одговорио:
Дајем ти благослов, само ако она то буде хтела. Оћутала сам и помислила у себи: „Па она ме је сама и по
звала“. Онда се вратим кући, а пријатељица више ништа не помиње.
Допутовала сам на неколико дана у Печере. Донела сам писмо једног благочестивог човека и његове жене у коме моле оца Саву да их прими за духовна чеда. Отац излази из келије, износи бројанице и просфору и каже:
Примио сам Јована и Татјану за духовна чеда. Устезала сам се да затражим још једне бројанице. Питала сам се зашто ми је дао само једне н коме да их дам? Када сам дошла кући рекли су ми да је Јован умро 25. новембра, баш у време када сам била у Печерима. Тада ми је постало јасно зашто је отац дао само једну бројаницу и само једну просфору.
Пред полазак код оца једна духовна сестра и ја смо постиле и помолиле се, па смо пошле на пут надајући се да ћемо од њега добити похвалу. Али посваћале смо се мећу собом, не сматрајући то за грех. Када смо допутовале, пришле смо оцу ради благослова. Прво је пришла Е., али он се окренуо и отишао од ње; потом сам пришла ја – и догодило се исто. После неког времена отац нам је пришао, благословио нас, дао нам по просфору и рекао:
Нисте се молиле, нити сте постиле, него сте се посваћале…
Једном сам допутовала у Печере, и пришла оцу, пришла његовој келији, а он шета напред назад, гледа ме са осмехом и каже: – Шта се све неће досетити чеда, доносе ми пелене и цуцле.
Помислила сам: „Заиста, шта ће оцу пелене и цуцле?“ А када се догодило оно што нисам очекивала, сетила сам се његових пророчких речи. Затребале су ми пелене и цуцле: родила ми се унука.
Док је отац лежао у болници, пришла сам му и помислила: „Сада би било добро убрати свеже боровнице за баћушку“. Али напољу је већ била зима. Отац је прочитао моје мисли и каже:Да одете сутра у шуму по боровнице?
Поред њега лежао је неки потпуковник који се од срца насмејао: – На улици мраз, а он хоће свеже боровнице!
Отац се насмешио и рекао му: – Донеће можда чашу или две, а можда и канту од три литре.
А онда се обратио мени: – Иди сутра, поведи и куварицу и Е.
Дођем код куварице и кажем: – Сутра идемо у шуму по боровнице, отац је благословио.
Она се прво насмејала, мислила је да је реч о шали. Али када сам рекла да ћу поћи сама, она је рекла: – Добро, онда ћу поћи и ја.
Дошли смо код Е.: – Сутра идемо по боровнице. А она ће изненађено: – Шта је вама? Снег, мраз, а оне – хоће по боровнице.
Ми јој кажемо: – Како хоћеш, поћи ћемо саме.
– А где?
– У Песјане. Чиме?
– Аутобусом.
Она се обрати сину: – Жења, одвези нас колима.
Ту ни муж није издржао: – Поћи ћу и ја са вама.
Јутро је било необично: јарко сунце, мраз. Стигли до шуме; хтела сам да пођем тамо где иначе лети берем боровнице, али они су се зауставили нешто ближе. Пошли смо у шуму, нас петоро. На том месту набрали смо врло мало боровница. Ја им кажем: – Отац је благословио да боровницама напунимо канту од три литре, благослов треба да се изврши.
Пошли смо на оно моје место и – набрали смо пуну канту од три литре!
Отац је тражио да и куварица и Е. испеку питу од боровнице па да видимо чија је боља. Куварица је направила одличну питу, али Е. гшта није добро успела. Отац ју је тешио: – Нема везе, појешћу ја и твоју питу!
Отац је јео и свеже боровнице, нудио је и потпуковника, и нас, и медицинску сестру, и болесну децу која су страдала у пожару. Није било наде да ће та деца прогледати. Али отац се напрегнуто молио, тешио родитеље и предсказао им да ће дечак видети на оба ока, а девојчица на једно.
Тако је било.
Неколико људи из нашег града било је у Печерима, и ево шта су испричали. Отац је служио молебан. Одједном, замисли се и каже:
– Ох, шта се тамо у граду догађа! Али сви ће преживети. А у нашем граду збио се пожар, нас осморо је пострадало, али сви смо остали живи. Највише сам пострадала ја: 53 процента коже било је захваћено опекотинама. Према лекарској дијагнози није требало да преживим, али по очевим молитвама остала сам и жива и способна за рад.
У болници сам провела шест месеци. Након тога посетила сам оца. Када смо дошли до његове келије, баћушка је изашао и рекао: – Причали су да си изгорела, а ти жива и све је у реду.
Док сам лежала у болници, све време сам се у мислима обраћала оцу тражећи његове свете молитве, а Господ ми је давао трпљење. У болници су се сви чудили како успевам да издржим тако ужасне болове.
Када сам стала на ноге, изненађено су говорили: – Устала је наша болесница, а није било никакве наде да ће преживети.
Ово чудо Господ је учинио по светим молитвама оца Саве.
У јесен 1975. године била сам са сестром код духовног оца. После Литургије дошли смо код њега да нам да благослов за пут. Он нам је свима дао по парче просфоре. Многи су тражили, али он је рекао:
– Прво ћу дати онима који полазе на пут.
Када сам отишла до мати О., она ми каже: – Не иди, биће свеноћно бденије, помажи главу јелејем.
Тако сам и учинила – остала сам. Стојим у Михајловској цркви, видим оца како иде и пођем му у сусрет. А он ми вели: Зашто сте ви овде, где су ваше сестре?
– Отпутовале су.
– А ви, шта радите? Дао сам вам благослов за пут. Одмор је прошао, шта ће да вам кажу на послу.
– Баш ме брига, и тако сам заслужила пензију.
А он повика на мене: – Баш вас брига? За кога? За државу која вам даје плату? Овога тренутка купите своје ствари и идите на железничку станицу.
Ја се дам у плач: – Оче, глава ме боли, остала бих још мало.
Не, не – на воз!
– Моје ствари су код мати О. То је три километра од манастира, а у селу се разболе пастир па су њу замолили да чува краве.
– Добро онда, али сутра да отпутујеш. Тако сам и учинила. Када сам дошла на посао, директор ме угледа и рече: – Хвала Богу, М. је дошла на посао.
Испоставило се да нису имали ко да им ради.
Једном сам после службе дошла до очеве келије. Отац износи дрвени крст, даје ми га и каже:
– Пољуби овај крст пет пута ујутро и пет пута увече, читај „Возбраној Војеводје“ и молитву за спасење. Моли се за свога сина А.: „Спаси Господе сина мога А.“.
Када сам се вратила кући радила сам све онако како ми је отац благословио. Ускоро је син пошао на туристичко путовање. Ходао је на скијама и изгубио се. Ево како ми је о томе причао:
– Идем тако и одједном ми се све заврти. Свуда око мене шума и очи као пламене искре. Никаквог насеља нема у околини, а ја већ изнемогао. Почео сам да се смрзавам. Спавало ми се. Онда сам видео стог сена, пришао сам и пожелео да се увучем и да заспим. Али размишљам: „Не, нећу остати овде. Ако заспим смрзнућу се“. Поред стога видим траг саоница, дакле, неко живи у близини. Пратећи траг угледам ниску бараку, обрадујем се и пођем ка њој. Тамо ме је дочекала љубазна домаћица и објаснила ми како да дођем до одмаралишта.
Ето како је отац све знао! Господ и Мајка Божија су по његовим светим молитвама спасили мога сина.
Мени и мом сину је духовни отац схиигуман Сава. Када је требало да син пође у војску, отпутовала сам са њим код оца да би добио благослов и затражио његове свете молитве. Отац је рекао:
– Служба ће бити тешка и одговорна, али ништа зато, молићемо се, а тебе ће да спасава птица.
Добили смо благослов и пошли кући. Уз пут син ми каже: Мама, жао ми је што нисам питао оца шта то значи – спасаваће ме птица?
Сина су послали на опасно место, на границу. Касније је причао: – У близини се налазила огромна провалија. Догађало се да стражари падну у њу и да им ни тела не пронађу.
Кад је први пут био на стражи, зачуо се снажан хук сове, и он се одмах сетио очевих речи: „Молићемо се, а тебе ће да спасава птица“.
Даље је причао: – Одмах сам окренуо оружје у том правцу. И не једном сова ме је обавештавала одакле долази опасност. Тако се дежурство увек добро завршавало.
Раније цела караула није спавала, а сада су почели да говоре: – Данас је на стражи Е. – можемо да одспавамо.
По очевим светим молитвама, син је мирно одслужио војску и вратио се кући.
Отац је служио опело у Печерима. Плакала сам зато што мене неће имати ко да се сети када умрем јер никог немам. Отац се окренуо према мени и рече:
Оне који немају никога помиње Црква. Ево, и ја се молим за све.
Ово нам је причала наша духовна сестра Јулијанија. Она је после рата остала удовица, а имала је двоје деце. Уз ту невољу, још јој је и кућа изгорела. У то време отац је био у Тројице-Сергијевој Лаври. Она је са сузама дошла код њега и испричала му за своју несрећу.
Отац ју је пажљиво саслушао, а онда је рекао: – Помоћи ћу ти.
Извадио је изторбе три рубље и дао јој: Ево ти за подизање куће.
Узела je новац, али је у себи помислила: „Па то је једва за хлеб, а не за подизање куће“. Тако пође својој дечици.
Уз пут је сретну пријатељи: – Јулијанија, чули смо да ти је кућа изгорела, ево ти мало новца да је подигнеш – и тако, дају мало – помало и кажу: – Нека ти Господ помогне!
Тада је схватила да очев благослов није био дат узалуд.
Изненада сам осетила неодољиву жељу да пођем код оца, мада за то нисам имала никакав конкретан разлог. Али вођена невидивом силом, не знајући ни сама зашто идем, допутовала сам у Лавру. Отац ме је чекао: једна монахиња му је послала писмо, молећи га да одговори на врло озбиљно питање. Отац није имао благослов да пише писма, а нико осим мене није могао да јој одговори, јер је она само мене познавала. Отац ми је дао упутства шта да јој напишем и ја сам отпутовала.
Ево шта се догодило једној нашој духовној сестри. Три месеца јој није престајао бол у десном лакту. Било јој је тешко да се осени крсним знамењем и због тога се ретко крстила. Дошла је код оца да се пожали.
Боли те рука? – весело ју је упитао. – Онда иди упали свећу пред иконом Мајке Божије „Тројеручица“ и помоли се: „Ти си Владичице исцелила одсечену руку преподобном Јовану Дамаскину, исцели и моју руку!“
Тако је и урадила, али је у мислима затражила од старца да управо он умоли Мајку Божију за исцелење њене болесне руке, пошто се она и раније обраћала Владичици са молитвом, али јој од тога није бивало лакше. И гле чуда! Није ни приметила када је бол нестао – истога дана или сутрадан.
Једном је у Великим Лукама отац после службе свима делио дарове: неком просфору, неком јабуку, неком колаче, неком бомбоне, а мени је дао дечији пешкир и свето масло. Била сам у недоумици: шта ли то значи?
Дошла сам кући и убрзо потом се разболела: страшна главобоља и чиреви по глави и на лицу. Отекла сам, очи се нису виделе, висока температура и знојење. Одмах сам схватила чиме треба да се лечим: баћушка ми је зато и дао пешкир и свето масло. Помазала сам главу, обмотала тим пешкиром и одозго повезала топлим шалом.
Прва ноћ је прошла у мукама, очи су ми сасвим отекле, тако да су их трепавице болно убадале. У зору бол се мало стишао. Поново сам маслом помазала главу, увила је пешкиром и повезала топлим шалом.
Ујутро је дошао лекар – инфектолог, иначе моја рођена сестра. Покрила сам се прекривачем, јер нисам хтела да ме види. Замолила сам је:
Немој да се љутиш, али не желим да ме видиш. Само ћути и не говори ни речи. Лечићу се својим средствима.
Добро, али ипак треба да те прегледам – инсистирала је она.
Тада сам скинула прекривач и показала јој лице и главу: она је уздржала своје запрепашћење и објаснила ми: болест је инфективна, зове се “ велики лишај“ и траје најмање четири месеца, а праћена је несносним главобољама. Предложила ми је озбиљно лечење.
Следећег дана опет је дошла. Морала сам да јој објасним чиме се лечим и да ми од тога бива лакше.
После пет дана главобоље су престале. Моја сестра није могла да поверује да се тако брзо опорављам. Као лекар, она је знала да се та болест не може излечити чак ни за месец дана. Дакле, догодило се чудо!
После месец дана сасвим сам се опоравила, мада су се на мом лицу још дуго могле приметити тамно плаве пеге, и било ми је хладно на глави, па сам читаво лето ишла са топлим шалом. Тако сам се по милости Божијој, молитвама и исцељујућим средствима драгог оца, избавила од дуготрајне и тешке болести.
Стижем код оца у Печере и размишљам: „Да ли да му кажем за своје око (на унутрашњој страни очног капка појавила се нека израслина) и то да лекар инсистира на операцији?“ А баћушка ме сам пита:
Шта ти је са оком?
Све сам му објаснила и замолила га за освештано масло, само да не идем на операцију. Отац ми је донео масло и рекао је: – Ево ти – на исцелење!
Код куће сам почела да крстообразно помазујем око, да би после пет дана израслина постало готово сасвим неприметна. Помазала сам се још неколико пута, и све је прошло.
Ану су у тешком стању однели у болницу. Лекари су дали дијагнозу рак плућа. Њена ћерка је отпутовала у Лавру да жалосну вест саопшти оцу Сави и да затражи његове свете молитве.
Отац је служио молебан код моштију преподобног Сергија. Потом је утешио ћерку те болеснице речима:
Не узнемируј се, све ће бити у реду! Ево, однеси јој ту просфору, и реци да поједе читаву.
Следећег дана, након што је пробала просфору, болесница се више није могла препознати: била је спокојна и радосна. Добила је апетит. Лекари су били у недоумици. Почели су да сумњају у дијагнозу, па су болесницу пренели у научно истраживачки институт, где је као резултат пажљивог испитивања била дата следећа дијагноза: „Рак није пронађен“. Ану су пустили кући.
Чим је ојачала, Ана је пошла у Лавру да би заблагодарила Господу, преподобном Сергију и свом драгом баћушки. Приликом сусрета отац Сава јој је са осмехом рекао: – Ево и Ане! А где је твој рак нестао?
У Псково-Печерски манастир код старца допутовала су његова московска духовна деца, доносећи му тужну вест о болести њихове духовне сестре Параскеве, која се одликовала нарочитом добротом и милосрђем. Лекари су код ње пронашли тумор црева. По њиховом мишљењу, болесници су дани били избројани.
Отац је за њу одслужио молебан. Уочи молебана, свима се обратио са следећом молбом:
– Помолимо се сада искрено за болесну Параскеву. Лекари су установили да има рак, али ми му нећемо дати да се развија у њој, него ћемо се помолити, и њој ће бити лакше… Још је рано да умре, потребна нам је овде!
Отац је благословио да јој се са тог молебана однесе света водица и просфора.
Када је болесница примила ту светињу, одмах је осетила како бол пролази. А убрзо потом отпустили су је из болнице.
У Псково-Печерски манастир старчева духовна чеда су довела тешко болесног шездесетогодишњег Тимотеја. На Литургији у Успенском храму баћушка се нарочито молио за болесног Тимотеја и неколико пута је помињао његово име. Болесник је прво био без свести, а онда је почео да повраћа, тако да су морали да га изведу на улицу. На крају Литургије опет је ушао у храм, али му је убрзо поново позлило, па су га положили у угао покрај пећи. После Литургије отац је у одежди, са крстом у руци, сам пошао према болеснику, нагнуо се ка њему и дао му велику јабуку:
– Ево ти ово за исцелење!
Још два дана се мучио Тимотеј, није могао да стоји на служби јер га је мрачна сила обарала са могу. Потом је отац одслужио молебан и од свих присутних затражио да се помоле за болесника. Болеснику је било лакше. Није прошла ни недеља, а он се сасвим исцелио од болести.
Обрадовани Тимотеј је са усхићењем говорио о оцу:
– Први пут у животу срећем таквог чудотворца! Кад ми је давао да пијем свете воде, говорио је:“ Ова водица ће да те извуче са дна ада“. И заиста, та вода ме је изнутра потпуно очистила, наступило је велико олакшање, и ускоро сам осетио да сам сасвим здрав.
Сва у жалости допутовала је код оца А. из Дњепропетровска. Лекари су утврдили да има рак. Отац јој је дао просфору и рекао:
– Помолимо се.
Одмах потом отпутовала је кући.
Идуће године дошла је да захвали оцу за молитве. Лекари више нису могли да пронађу рак, па су рекли да су погрешили у дијагнози.
Девојка В. спремала се за удају, али се изненада разболела. Лекари су констатовали да има рак и предложили су јој операцију – одстрањење дојке. Она се одмах обратила свом духовном оцу, игуману Сави, за благослов: како да поступи? Отац јој је весело рекао:
– Једна жена је такође имала рак, али јој је по милости Божијој нестао; тако ће бити и са тобом. Помолимо се: оно што је људима немогуће, Богу је могуће. Али на операцију иди, а ја ћу се помолити.
Када је стигла кући, отишла је у болницу. Поново су је прегледали, али тумор је ишчезао. Лекар су се зачудили п нису могли да схвате загонетку: “ Имала је рак – и више га нема?“ Операцију су отказали али су и даље били опрезни. После годину дана позвали су је на контролу и предложили јој операцију како се тумор не би обновио. Но, она је то одбила, и данас је жива и здрава.
Заболео ме је предњи зуб, читаво лице ми је отекло, уста су ми се искривила, нити једем, нити пијем – само лежим. Описао сам оцу своје стање. Дао ми је једну марамицу и рекао:
– Стави ову марамицу на уста. Ако не помогне, иди у болницу. Са радошћу сам прислонила марамицу на уста и кратко је тамо задржала. Било ми је лакше, а увече је било све на своме месту. Оток је спао и бол је нестао.
У манастиру се на одмору налазио болесни свештеник К., коме су лекари одредили да стално треба да мирује у постељи. Болесник се обратио о. Сави:
– Помолите се за мене.
Отац му је рекао: – Читај Псалтир.
Овај је одговорио: – Не могу.
Отац Сава му вели: – Нема везе, ипак читај.
– Па не могу. Читај.
После неколико дана болесник је рекао да је успео да присили себе на читање Псалтира. Оздравио је и после тога живео још 10 година.
Московски свештеник Георгије добио је ћерку Марију. До пете године она није проходала нити проговорила. Читава породица је допутовала код свог духовног оца по помоћ. Он је узео девојчицу у своју келију, помолио се и благословио им да иду кући. Када су стигли на железничку станицу, Марија је одједном сишла са родитељских руку, почела да хода по перону и да прича. Срећни, они су пошли кући, благодарећи оцу за исцелење кћери.
После очеве смрти, често сам га сасвим јасно виђала у сну. Хтела сам да знам које му је место одређено после четрдесет дана. По старчевим молитвама Господ ме је тога и удостојио.
Видим тако, сви хитају у цркву на службу коју служи отац. И ја сам међу њима. Црква је округлог облика, висока, испод ње нема ничег. Треба се попети спиралном лествицом. Пожурила сам да се попнем. За мном су ишле још две сестре, док су остали гледали горе, али се нису могли попети. Упитала сам неког: „На ком ће спрату да буде служба коју ће да служи наш отац?“ Одговорили су ми: „На трећем“. Попела сам се и видела светло место, и гроб поред зида, а на гробу – велика очева фотографија. Поред стоји монах, строг, као стражар. Громко сам узвикнула: „Оче!“ – и бацила се пред гроб. Понестало ми је даха. Пробудила сам се, али и даље нисам могла да дођем до даха.
После сам размишљала: откуд такав сан? И схватила сам: отац има схиму, то је највиши ангелски чин, а највиши ангелски чин налази се на трећим небесима. И умирила сам се.
Послали су ми писмо да се из старчевог гроба шири миомирис, те сам одлучила да пођем тамо, мада се нисам добро осећала. Размишљајући о томе заспала сам. И тек што сам склопила очи – видим оца како стоји поред постеље и каже:“Ја сам и овде са тобом“.
Читав мој живот протицао је у невољама и патњама. Муж ми је био алкохоличар и често ме је тукао. Код куће смо имали икону Мајке Божије, али ја се нисам молила пред њом. Тако сам доживела 33 године, а неколико пута била сам на ивици смрти. Обраћала сам се лекарима, но они нису могли да ми помогну. У то време имала сам троје мале деце.
Али милост Божија није ме оставила. Упознала сам добре људе и отишла у цркву, где сам заказала молебан са акатистом Мајци Божијој. Одједном ми је постало некако лако. Потом сам упознала П. и почела да је посећујем. Причала сам јој о својој патњи, а она ме је тешила и давала ми на читање духовне књиге.
Једном је код П. у посету допутовала мати Г. из Печера и причала јој о схиигуману Сави. Слушајући о њему, плакала сам у души. Туговала сам јер други људи слободно одлазе у храм и обилазе света места, а ја ако само до цркве одем, муж почиње да виче и да ме бије.
Једном сам оцу написала: „Драги оче, чула сам да је Почајев по светости – други Јерусалим. Помолите се да одем тамо. Јер мени је пут затворен: муж прави скандале и када одем до овдашње цркве, а камоли када бих отишла до Почајева?“
После неког времена била сам сама код куће, када зачух некога како ми говори: „Мужа ће одвести у затвор на петнаест дана, а ти ћеш отићи у Почајев“. И заиста, муж је (по својој навици) подигао такву дреку, да су деца позвала милицију, и тако су га осудили на петнаест дана затвора. Могла сам да одем у Почајев. Такође, по очевим молитвама, била сам у Загорску (Тројице-Сергијева лавра).
Било је случајева да сам за празник хтела у цркву, и за то сам онда у мислима тражила молитве оца Саве. И гле чуда: пођем у цркву и наиђем на мужа, а он прође поред мене и не препозна ме.
Онда је једном дошла Г. и донела од оца две бомбоне. Рекла је да ја узмем светлу, а тамну да дам мужу. Тако сам и учинила. Ускоро потом развела сам се од мужа и отпутовала у Печере. Да нисам отпутовала он би ме убио, како је увек и претио.
А онда су ме деца обавестила да се спремао да пође за мном, да се при томе страшно напио и да је умро.
Затим се у Печере вратио отац Сава и испричао причу:
Видео сам јуче мачка како се дочепао голубице, па сам стао да му је отимам; али он ју је стегао својим канџама и не пушта. Зграбио сам мачка… Заправо не ја – Бог ми је помогао.
Слушала сам и нисам схватала, мислила сам да је заиста неки мачак шчепао голубицу, али потом ми се открило да он то прича за мога мужа и за мене. По очевим молитвама Господ ме је сачувао од смрти.
И након очевог упокојења долазим у Печере и причам му о својим мукама и патњама, а оне нестају. У души ми се појави олакшање и радост…
Моја рођена сестра се разболела, добила је рак. Лекари су покушавали да је излече, али срце јој је отказивало. Пала је у безнадежно очајање. Али када се обратила оцу за помоћ и када је затражила његове свете молитве, немогуће је постало могуће. Лечење је постало успешно. За време терапије болесница не само да је осећала очево присуство, него га је и видела.
Још један сличан случај збио се са мојом рођаком, очевим духовним чедом. Отац јој је за време трудноће рекао да ће добити дечака. Родила је дечака са одузетим ногама. Лекари су предлагали операцију, али, по очевим молитвама, дечак је добио исцелење.
Потом се разболео мој рођени брат – добио је излив крви у мозак. Његово стање било је безнадежно. Осећала сам да ће се завршити лоше, а ни сам професор који га је лечио ништа добро није могао да обећа.
Потпуно очајна пошла сам код оца и све му испричала, на шта је он рекао: – Не очајавај. Молићемо се. Господ је милостив!
Отпутовала сам огрејана надом у милост Божију и старчеве молитве.
Вратила сам се од оца онога дана за који је била заказана операција и одмах сам пошла на Институт. Када сам ушла у братовљеву собу видела сам неког човека како седи на кревету. Осетила сам да ми је лоше; јер брат ни главу није могао да подигне, а ако је сада неко други у његовом кревету, онда то значи да он више није међу живима. Окренула сам се према излазу, но брат ме је позвао:
– То сам ја, дођи – и насмејао се.
Стање се поправило и операција није била потребна. То је било велико чудо које је запрепастило целокупно медицинско особље.
Због породичних обавеза нисам могла да дођем на сахрану мог духовног оца. Али осећала сам велику жељу да се поклоним његовом гробу. Са нестрпљењем сам очекивала одмор. Међутим, на дан мога поласка муж је доживео срчани напад, а свекрва је већ седам година лежала у постељи болесна и уз то слепа. Шта да радим? Душа се кида, а некаква сила ме вуче у Печере. Сетила сам се јеванђелских речи: „Не окрећите се за собом“, и заиста сам отишла од куће не окрећући се, мада веома узнемирена.
Када сам допутовала у Печере мало сам се умирила. Но, увече сам сањала да је код куће веома лоша ситуација, па сам скочила из постеље и почела да се спремам за повратак, иако манастир заправо још нисам ни стигла да обиђем. У сну сам видела да код куће имам два покојника. Питала сам: – Како најбрже могу да одем?
Рекли су ми да воз полази увече, а да ни авиона до тада неће бити. И шта сад? Пошла сам у манастир, одстојала Литургију и замолила да одслуже молебан Мајци Божијој. Сузе су ми текле у потоцима.
После службе пошла сам ка пећинама. И гле шта видим! Отац излази из пећине, зауставља се недалеко од мене, благосиља ме и пита најпре за свекрву (која је такође његово духовно чедо). Затим је рекао:
– Причешћујте је чешће, она ће ускоро да дође код мене, па ћемо заједно да се молимо за вас. Са мужем живи мирно, он је добар, не пије вина, не пуши, а када је потребно – претрпи, оћути.
Код куће су ме дочекали са радошћу, ништа се није догодило, сви су били живи, све је било у реду. А свекрва је заиста ускоро мирно отишла Господу.
Једном је код мене дошао муж са којим нисам живела већ неколико година. Рекао је да путује за Талин, али да воз из неког разлога није пошао. Прихватила сам ту његову причу без икаквог подозрења. У четири сата ујутро чула сам како је устао. Мислила сам да иде на воз, али он ми се тихо приближио. На сваки начин је покушавао да ме убије, али тако да не буде никаквих рана. Изгубила сам сваку наду да ћу преживети. Иако сам се усиљено молила, он није одустајао. Последњом снагом сам повикала:
– Оче Саво, спаси ме!
Истога тренутка муж ме је оставио на миру, сав слаб и обузет страхом, а да би се оправдао рекао је: – Нисам хтео да ти урадим ништа лоше.
Три пута ме је замолио за опроштај, а онда је отишао.
Ујутро сам била потпуно исцрпљена, али сам ипак пошла оцу. Када сам стигла он ме је већ чекао у ходнику. Рекла сам му: – Напао ме је бивши муж.
Отац ми је ставио руку на раме које ме је болело, а затим ми је дао поклоне и рекао: – Поједи то код куће, а ја ћу се помолити.
Први корак направила сам са страхом да не паднем, али на моје изненађење нисам осетила никакав бол нити тегобу. Пошла сам кући као на крилима.
После очеве смрти лекари су констатовали да имам тумор. Уплашила сам се и клонула сам духом; ишла сам оборене главе: оца више нема, немам коме да се обратим, видим да ми се смрт приближава.
Уочи дана када је требало да одем код лекара, у сну сам видела оца како стоји код налоња са крстом у руци и исповеда. Много људи је чекало у реду за његов благослов. Када сам му пришла оборене главе он каже: Главу држи горе и читај Оче наш“. Испружила сам руке према њему како бих примила благослов, а он је рекао: „Неправилно си сложила руке, треба да их сложиш крстообразно“. Сам је три пута поправљао положај мојих руку, да би потом рекао: “ Добро, благосиљам те. Читај Оче наш“. Стојећи пред њим гласно и разговетно сам прочитала молитву и пробудила се од силине сопственог гласа.
У Пскову су ми направили рендгенски снимак и рекли: „Рак се повукао, операција није неопходна“. Одмах сам подигла главу горе, прочитала Оче наш и радосна пошла кући.
Духовна сестра Т. из Овруча испричала је следеће.
В. је отпутовала у Печере оцу, а ја и сестра смо пошле у шуму. Коњ који нас је вукао звао се Вурчик и то је био једини коњ у целом манастиру. Радиле смо, па смо селе да једемо. Коњ је пасао око нас, а онда је одједном нестао. Сви су се дали у тражење, али без резултата. Препала сам се и стала да вичем: Оче, коња смо изгубили.
Одмах потом смо га нашли.
А у том тренутку у Печерима В. је ушла у Успенски храм. Дошао је отац. Она је пришла да узме благослов и обратила му се са неким питањима, на шта јој он вели: – Пожурите, тамо вичу да је коњ нестао…
Када се В. вратила кући, Т. јој је испричала шта се све догодило. Одједном, В. се сетила очевих речи: – Пожурите, тамо вичу да је коњ нестао…
Нас троје смо се у поноћ посвађали, а ујутро смо пошли у манастир на исповест. Исповедао је отац. Обратио нам се следећим речима:
– Ако камен баците у дубоку реку, вода се неће узмутити, а ако га баците у бару – хоће. Дакле, не треба да будете као бара, него као дубока река.
Отац се трудио да сједини оне који су се разликовали по карактеру, зато је говорио: – На мору каменчићи ударају један у други и тако постају глатки.
Није нам давао велика правила, није нам налагао строге постове, заустављао нас је пред великим подвизима, али се на сваки начин трудио да нас ишчупа из страсти, да нас смири на сваком кораку, да одсече нашу самовољу.
Из Тбилисија је допутовала Д. Била је сва раслабљена, а нарочито су је болеле ноге. Питала је оца где да се смести са тако болесним ногама, мислећи да ће то бити негде близу. А он јој благослови да иде у село удаљено седам километара и да одатле сваки дан долази у манастир. Пошла је ради послушања и по старчевим светим молитвама добила исцелење.
Господ је удостојио мене грешну да спремам обед за духовног оца у време његове болести. Једном када сам му носила обед, појавила ми се мисао: „Ево, одлазим оцу, трудим се, припремам му обед, а када ће он рећи да ли кувам добро или лоше? Јер овако не знам да ли му се допада то што скувам“.
Прочитала сам молитву, добила благослов и ставила обед на прозор. Отац ме је питао шта сам спремила. Набројала сам му. А он онда каже:
– Куваш, доносиш, а ја ти не захвалим, нити те похвалим. Али захвалност ћеш добити тамо (тј. на небесима).
Једна од духовних чеда из Сочија причала је следеће.
Она воли да посећује болесне и да им при томе однесе понешто са даће. Једном приликом требало је да посети две болесне жене. Али и сама се осећала лоше. Некако је издржала да стоји на Литургији, али је донела одлуку да ће обићи само једну болесницу. Пришла је сточићу на коме је стајала храна за даћу и гледала је шта би могла да узме а да јој не буде тешко за ношење. Одједном пред њу стане старац и каже:
– Не, не тако мало; ево, узми и ово па понеси обема болесницама.
– Оче благословите – рекла је она, заборавивши да је старац умро пре четири године. Сагнула је главу за благослов, а када се усправила, њега више није било. Осетила је велику снагу и радост, па је узела све што јој је отац благословио и отишла да обиће обе болеснице.
По окончању школе одређује се ко ће где ићи на службу. Свако на своју страну, а ја – у Удмуртију. Молила сам да ме оставе ближе родитељима (баба и деда су стари, мами је тешко), али сам одбијена. Мама је пошла код старца. Стоји тако и чека га, кад он излази из Михајловског храма, потпуно исцрпљен, и силази низ степенице.
– Баћушка, ћерку хоће да ми пошаљу у Удмуртију. Шта ће она тамо сама, а и ми – шта ћемо без ње?
– Сад ћу ја да се помолим, а ти иди на парастос, помоли се за упокојене – и окрене се натраг у храм.
– А девојка нека не жури – додао је.
Мама долази и каже да је отац саветовао да не журим.
– И тако је већ све решено. Стигао ми је позив, време је. Ипак сам отишла поново тамо где су ме претходно већ одбили.
– Па добро – рекли су ми – остани са својима.
Слава Богу. Благодарим оцу за бригу о мени и за његове свете молитве за мене грешну.
Отац је тражио неку ствар која му је била потребна и ја сам обећала да ћу је донети. Али срела сам његову келејницу и она ми је рекла да су му ту ствар већ донели из другог града. Добро – размишљам – шта да се ради, нећу му однети. Кад сам стигла у Печере, отац поручује:
– Ако је донела оно што је обећала, нека уђе. Погрешила сам, опет сам крива. Где је верност и чврстина, где су дела, а не сујетно празнословље?
И онда сретнем оца у Успенском храму: – Је ли, што ти ниси донела оно?
Ја ни за опроштај нисам замолила, него – одмах у сузе. Плачем и на престајем, а једна од духовних чеда каже: – Баћушка, можемо ли и ми тако да погрешимо?
– Па зар ја то само њој говорим?
Како ми је само било тешко. А тога дана требало је да одем. И онда на самом излазу, он се окрене и каже: – Не греши само онај ко ништа не ради.
Неколико дана пре очевог упокојења погледала сам његову фотографију и осетила такву жалост и блискост, да се то не може речима описати. Можда се он баш тада у мислима опраштао од мене…
Када је отац допутовао у Москву на операцију, Е. И. и ја смо га редовно обилазиле. Отац је једном рекао:
– Ускоро ће у Москву доћи много спортиста. Они овамо, а ја тамо.
И руком је показао ка небу.
Његове речи су се оствариле: упокојио се баш у време када је у Москви у јеку била Олимпијада.
Схимонахиња М. која је била код мене, на смрт се разболела: имала је температуру 41 и губила свест. Обузео ме је страх, почела сам да се молим Богу за помоћ.
Одједном, чула сам је како говори у сну. Обратила сам јој се, а она је отворила очи и рекла: – Дошао је отац Сава и питао ме како живим; одговорила сам му: „Вашим светим молитвама!“
Затим се матушка сама, без моје помоћи, окренула ка зиду и опет заспала, а ујутро је по обичају сама устала из постеље, као да болести није ни било.
Слушкиња Божија Е. П. је прочитала нека дела оца Саве, па се у њој пробудила жеља да их препише. Потом је узела његову фотографију, отишла у фото – студио и затражила да је увећају. Тако увеличане фотографије оца Саве поделила је његовим духовним чедима. Она сама се често молила за њега. И отац јој се јавио у сну са речима:
– Ја се молим за све оне који се моле за мене.
Са мајком сам допутовала у Печере и тамо смо провели већ читаву недељу. А онда сам изгубила новчаник у коме је био новац за повратак кући. Мајка ме је грдила:
– Како сад да се вратимо?
Увече смо дошли код оца, било је много народа. Он преко свих тих људи диже 20 рубаља и пита: – Ко то тамо нема новца за пут?
Било ми је тешко у Печерима и здравље ми се погоршало. Отац је благословио да пођем кући и да се спремим за посао, али који – није рекао. Моје срце је горело само у храму. И у сну видим себе како радим у храму, како све припремам за предстојећи молебан. Затим из олтара излази наш епископ, а прати га отац – схиигуман Сава. Заједно су певали песму Богородици. Ја сам стајала иза свих и било ми је драго што ме нико не види, па могу мирно да се молим.
Пробудила сам се у сузама, благодарећи својој Заступници, Мајци Божијој, и драгом оцу који ми је указао на даљи пут живота. Срце ми је било радосно због тога што сам оца видела овде, у нашем храму.
Без обзира на сву старчеву строгост према мени у то време, никада нисам ни помишљала на то да потражим другог духовног оца. Помози нам Господе, по молитвама Богородице и нашег драгог молитвеника и чудотворца схиигумана Саве, да остатак живота проведемо у покајним осећањима, и да макар на крају живота усвојимо ту науку над наукама – да постанемо свесни свога неваљалства, али да не очајавамо, уздајући се у милост Божију. Хвала ти на свему мој добри пастиру!
На парастосу су певали „Вјечнаја памјат“, а ја сам стојећи у народу крај самих двери помислила: „Чудно: зар можемо човека да памтимо вечно? Како то вјечнаја памјат?“
Отац је одмах стао да објашњава: – Ево, неки од вас се питају шта је то – вјечна памјат? Може ли човек некога вечно да се сећа? Свакако не, љубљени! Јер он ни сам није вечан. Него ми ту од Бога тражимо да се вечно сећа. Он је – вечан!
Баћушка је допутовао код мене у Загорск. Време је било лепо, а онда је почела да пада киша и све је било блатњаво. Отац је замолио да му дам каљаче.
– Ја тако велике каљаче немам.
– Имала си мужа, дај његове.
– Али немам их!
– Како, у каучу ти леже нове каљаче.
Погледала сам – и заиста, тамо су лежала нове каљаче на које сам сасвим заборавила.
Нисам познавао оца Саву и никада га нисам видео за његовог живота. Али упознао сам његова духовна чеда – једну сложну духовну породицу, и са радошћу сам постао њен део. Оно што ме је задивило и утврдило у вери јесу необични снови који су ми најављивали будуће догађаје и откривали вољу Божију. У сновима сам видео смисао догађаја којима ме је Бог усмеравао на пут спасења. Ту сам не једном видео оца Саву, онаквог каквог га знам са фотографија. Хтео бих да вам испричам о једноме таквом сну, који се збио уочи мога рукополагања за ђакона.
Планина – висока, стеновита, са оштрим врхом, а ја стојим на њеном врху и једва се некако држим. Окренем се и погледам назад, видим – провалија. Размишљам: „Ако се не будем чврсто држао, пашћу и разбићу се“.
Са великим напором се још мало подигнем и са друге стране видим провалију још већу од оне позади. Одједном, лево видим тамног човека са мрачним лицем који ме дозива: – Придружи ми се!
А стрмина на левој страни подизала се високо. Размишљам у себи: „Зашто бих пошао тамо?“ Потом некако невољно погледам десно и видим стрмину како се спушта све до подножја планине.
Обузела ме је велика радост. Полако сам почео да се спуштам све ниже и ниже. Коначно сам се безбедно спустио у подножје планине. Ту се преда мном појавило невелико поље, покривено зеленом травом. Видео сам једног познатог свештеника, оца Н., који је био духовно чедо оца Саве, у подраснику, са крстом.
Упитао сам га: – Зашто сте овде? – али он ми није одговорио.
У том тренутку прилази нам неки младић и каже: – Отац Сава је благословио да кажем да је отац Н. свештеник, а да си ти ђакон.
– Какав ђакон, ја треба хором да руководим. Ко ће да ме замени?
Потом је младић неприметно ишчезао, а ја сам остао да стојим, запрепашћен оним што сам видео. Отац Н. и ја смо се ћутке гледали. Потом сам пошао десно и почео да се спуштам све ниже и ниже, док отац Н. није нестао из мог видокруга.
Три месеца након тог сна рукоположили су ме за ђакона.
Често сам од ближњих слушала да у животу треба бити мудар. Указивали су ми на моје недостатке, на неискуство, лаковерност и простоту. Трудила сам се да се поправим, покушавала сам да пронађем мудрост у духовним књигама. И једном у Печерима, у храму, отац пролази поред мене и каже:
– Где је простота ту је стотина анђела, а где је мудровање нема ни једнога.
Одједном ми је све постало јасно и једноставно.
На исповести отац је почео да набраја моје грехе са таквом тачношћу да сам узвикнула: – Јао, па то су моји греси!
Имала сам проблема са срцем, сметње су трајале данима, много пута је мој живот висио о концу.
Једном је у храму Отац јавно рекао да сам срчани болесник. Нека жена из цркве дошла нам је у посету, у стан у коме сам становала са децом, и рекла да ћу сигурно ускоро да умрем, ако је отац тако нешто рекао. Моја ћерка поче да плаче:
– Ја више нећу да идем у цркву; тамо су рекли да ће моја мама ускоро да умре.
Ујутро смо сви пошли у манастир. Деца су трчала испред и сусрела оца који је ишао у храм.
– Шта, синоћ је код вас настала паника око тога да ће мајка умрети? – питао је баћушка – А мени је Господ открио да ће ваша мајка дуго да живи.
Заиста, прошло је неко време и ја сам се осећала добро. Али после мајчине смрти поново су се појавиле срчане тегобе. Отишла сам код оца и предала му своју исповест у којој сам написала да ми је опет врло лоше. После Литургије Отац је изашао из олтара, зауставио се поред мене, погледао ме право у очи, погладио ме по лицу и рекао: – Твоје срце више неће бити болесно.
Осетила сам некакве ударце у срцу. После тога болест је нестала и више ми никакви лекови нису били потребни.
Док сам била болесна љутила сам се на децу што ми не помажу. Дођем код оца и питам шта да радим.
– Кад устанеш прекрсти се и реци: „Радим Христа ради“, и Христос ће ти помоћи.
Почела сам тако да поступам. Моја увређеност је нестала, исто као и умор. Чим осетим да се љутим, обратим се оцу: „Оче, помозите, опет се љутим“. Дођем код њега, а он каже:
Стално ми пишеш: „Љутим се, помозите“. Ево ти иконица Мајке Божије Неопалима Купина. Она ће ти помоћи не само код пожара у кући, него и код пожара у души. Њој се моли.
Почела сам да се молим Мајци Божијој пред том иконом. Било ми је лакше, престала сам да се љутим.
Отац је на исповести рекао да се не треба плашити душевно болесних. Затим је погледом прешао преко свих присутних:
– Овде су сви до једног болесни, само у различитој мери и у различитом облику: неко има једног демона, неко два, неко седам, а неко – две хиљаде демона. Ако смо раздражљиви, значи да смо болесни.
Ја сам у себи помислила: он хоће да очисти једну у којој је две хиљаде демона, а било би боље да уместо ње једне очисти све нас, па да сви будемо чисти. Отац се у том тренутку окрене према мени и каже:
– Била једном једна болесница која је често долазила код старца и молила га да је очисти. А када ју је старац очистио, престала је да верује. Онда је она опет дошла код њега и замолила га: „Врати ми моју болест и са њом моју веру“. А старац јој одговори: „Много сам се трудио да те очистим, али још више треба да се потрудим да бих ти вратио половину твоје болести и половину твоје вере“.
Учинило ми се да ми је још горе од кад сам допутовала у посету оцу, и да сам узалуд долазила… А он остави исповест, приђе ми и каже:
– Када дете има три године, мати га узима у наручје и тепа му. Али кад му је дванаест година, онда је то нешто друго, и више га не узима у наручје. Тако и духовни отац: три године носи чедо на рукама, а сада већ треба да одговарате. Јер у духовном животу је правило да иза утехе следи патња. И што срце више боли, то је корист већа и спасење је ближе. Другог пута нема. Сви светитељи су ишли тим путем. На њих ми треба да се угледамо!
Приметила сам да схимнице и монахиње не једу пре поднева и после шест увече, а мене су терале да једем „из послушања“. У души сам одлучила да ћу и ја тако да радим када дођем кући, али да ћу ту своју одлуку задржати у тајности, да никоме за то нећу рећи , чак ни оцу.
Али после Литургије отац каже свима:
– Ево погледајте Г. Она је одлучила да када дође кући неће јести пре дванаест ни после шест. А муж ће је због тога истерати из куће. Имаш благослов да отпутујеш у Украјину после Петровдана, и да пијеш млеко и једеш јаја како би изгледала нормално. И без режима исхране на сат!
Била сам запрепашћена: од старца се ништа не може сакрити!
По очевом благослову пошли смо кући. У вагону сестра се смеши.
– Зашто се смејеш? – питам ја.
Отац је рекао: „Путоваћете под стражом“. Гледај, око нас су војници.
Још је отац рекао Л. да ће ићи на сахрану на којој ће бити свештеник и лекар. Допутовала је кући. После недељу дана стиже телеграм: брату њеног мужа умрла је жена. Пошла је са мужем на сахрану. Време је било веома лоше, сви путеви завејани снегом. На сахрану је дошло врло мало људи. Допутовала су само браћа – један свештеник, а други лекар.
Одузимало ми се десно раме, па ми је било врло тешко да се прекрстим. Лежала сам у болници, али побољшања није било. Отпутовала сам код оца. На исповести он је почео да говори о болестима и при томе ми се приближио, ставио руке на моје десно раме п снажно га стегнуо. Одједном више нисам осећала бол. И ево до данас десно раме ме више не мучи.
Почеле су да ме боле очи. Вид ми је драстично слабио. Лекари су предложили операцију. Отишла сам оцу ради благослова.
– За операцију сада благослов не дајем. Ево ти уље којим ћеш да се мажеш, и закажи акатист Казанској Мајци Божијој рекао ми је отац.
Учинила сам све како ми је рекао. Очи су престале да ме боле, а вид се даље није погоршавао.
Млада девојка Л. дошла је код оца. Он јој каже:
– Иако желиш да останеш код нас за празник Успења Мајке Божије, не дам ти благослов. Иди кући, а духом ћеш бити овде. Ако пак останеш, као што би хтела, бићеш изложена нападу демона.
Она је ипак остала у Печерима. Отац је знао да га она неће послушати – за пут нам је спремио само пет просфора и пет крстића, мада нас је допутовало шесторо. А Л. се у Печерима душевно разболела.
У Печерима сам пала и сломила руку на три места. Отац је благословио да ме одведу кући и дао ми свето масло да мажем руку.
Код куће сам пошла у болницу тек трећег дана. Тамо су направили снимак. Лекар гледа и каже: – Не знам којим чудом, али вама је све срасло!
Следећи пут када сам била у Печерима веома сам се разболела и добила високу температуру, али сам ипак, готово пузећи, отишла у храм. Стајала сам поред чудотворне иконе Успења Мајке Божије и ту угледала оца. Клањајући се пред иконом он је тако замахнуо мантијом, да ми се чинило да сам сва њоме прекривена. Затим је отишао у олтар, а ја сам осетила радост и лакоћу: бол је ишчезао и вратила ми се снага. Отац ме је тако чудесно исцелио у једном тренутку.
Понудили су ми дивну памучну блузу. Одлучила сам да питам оца да ли да узмем или не. Он је одговорио: – Узми ако ћеш је носити.
Помислила сам: „Па зашто је не бих носила, тако је лепа“. Али када сам је опрала, смањила се. Тако нисам ни дошла у прилику да је носим.
Једна од жена које су певале у цркви изгубила је глас. Шта све није предузимала да се опорави, али ништа није могло да јој помогне на дужи рок. Дошло је време одмора и она је пошла оцу. Пожалила му се на свој проблем.
– Ништа то није, проћи ће! – са сигурношћу је рекао баћушка.
Буквално следећег дана током Литургије у Покровском храму она је певала читаву службу. Потом јој је отац дао свету водицу и уље за лечење, и глас јој се у потпуности повратио.
У нашем граду живела је девојка по имену Л. Лекари су констатовали да има цисту на плућима и да јој је потребна операција. Девојка је то испричала оцу, али он није дао благослов за операцију. Прошла је година, лекари су опет предлагали операцију. Отац ни тада није благословио. Тако је прошло пет година. А онда је сам рекао:
– Сада можеш на операцију.
Испоставило се да је код Л. циста била сједињена са плућима некаквом опном. Та опна се осушила и цисту су лако уклонили, а да при томе плућа нису повредили. Да је операција изведена раније дошло би до повреде плућа, а овако је циста отпала сама од себе.
Услед неких животних околности, нисам била пријављена у своме граду. Једном сам видела у сну: стојим пред портретом оца Саве који ме благосиља. Одједном, преда мном се појављује слика: стојим пред Успенским храмом у Печерском манастиру. Отац излази из храма и ја му кажем:
– Брине ме што нисам пријављена.
– Пријавићеш се. Кад почнеш да радиш у циглани, пријавићеш се.
Али у граду у коме сам живела није било циглане. Тада нисам могла ни да претпоставим да ћу се негде преселити. Али отац је по својој прозорљивости то предсказао. И после неколико година из породичних разлога била сам принуђена да напустим родитељски дом и преселим се у Печере. Запослила сам се у циглани. Заиста, управник ми је рекао: – Можеш да радиш и да се пријавиш.
Отац ми је дао дивне папуче, налик на дечије ципелице, и рекао:
– Раније су у оваквим папучама стајали певачи у певници Михајловског храма.
Помислила сам: „Шта ће мени такве папуче, где бих у њима могла да идем?“
Прошло је од тада много година, старца више није било међу живима, кад одједном, предложе ми да певам управо у тој певници. Нисам знала шта да одговорим. Стојим у храму током Светле Пасхалне седмице и молим оца да разреши то питање. Онда се сетим папуча и све ми буде јасно. Зар то није био благослов? Размишљам – да. И после смрти отац остаје утешитељ у свакој нашој невољи, болести или патњи. Ето због чега ми се стално иде у Печере, на његов гроб. Слава Богу за све!
Било је свеноћно бденије уочи празника преподобног Серафима Саровског и управо су певали „Честњејшују“ када је Александра одједном села. Упитала сам је: – Шта ти је?
А она ће: – Ноге су ми се одузеле – и почне да плаче.
Отишла сам код оца и рекла му: – Александри су се одузеле ноге, а хтела би сутра да се исповеди.
Он је рекао само: – Помолимо се.
Пошто није могла да иде до куће, одвезли смо је на санкама. Ујутро смо је такође довезли на санкама и целу службу је седела.
Отац је исповедао, а на крају исповести селе смо близу њега. Пружио јој је просфорицу на тањирићу и рекао: – Код твоје болести лекари не помажу, добићеш масло да мажеш ноге.
Помогли смо јој да оде да се причести, али је на целивање крста већ дошла сама. Када смо пошли кући рекла је: – Санке ми више нису потребне.
Нисмо имали воде па смо решили да ископамо бунар. Ископали смо два, али воде нема. Радници су почели да одлазе. Ја сам се помолила: Тосподе! Помози нам молитвама оца Саве! Вода ми је неопходна – мама је болесна, а дете је мало, стално нешто треба да се пере“. Наговорила сам раднике да се врате, натерала их да се прекрсте, пала сам на колена, помолила се и попрскала земљу освећеном водом… Радници су мало копали и чудо! Налетели су на воду. Направили су бунар и сада имамо чисту и укусну воду.
Каснила сам на међуградски аутобус. Трчим и у себи преклињем:“ Оче задржи аутобус, иначе ћу до сутра овде да седим“. Аутобус се дуго загревао али није полазио. Села сам на своје место, прекрстила се и одахнула, па смо, по милости Божијој, пошли; а жена на седишту поред мене каже:
– Као да смо вас чекали.
Али њој не могу да кажем да ми је старац помогао.
Отац је мени и Е. дао послушање и благословио да завршимо до празника, чак и у храм ретко да идемо, јер је послушање изнад поста и молитве. А ја сам тако желела да га видим! Помислила сам: „Отрчаћу само да га видим, па се враћам“.
Дошла сам баш када је излазио из Михајловске цркве. Сви су га окружили, а ја сам се нашла право пред њим. Он као да ме не види и смеши се. Једна девојка дала му је кесицу са бомбонама. Он је пружио ту кесу духовној сестри која је стајала иза мене и каже:
– Маргарита, Н. и Е. тамо раде, однеси Н. бомбоне, утеши је и кажи јој да је добро радила.
– Па ево, Н. стоји пред вама.
А он се смеши и понавља: – Кажи јој да је добро радила.
Ја сам ћутећи узела кесу и пошла натраг. Како је само отац мудро разобличавао! Боље сам схватила своју грешку него да ме је изгрдио.
Сазнала сам за старца игумана Саву и обратила му се писмом, са молбом да ме прими за своје духовно чедо.
– Примио те је, треба што пре да одеш – пренели су ми његове речи.
Одмор је био још далеко, а мени се тако ишло код старца. Онда ме је на послу претпостављени неочекивано упитао: – Хоћеш ли на пут, да нешто обавиш?
Тако сам непланирано отпутовала авионом и након обављеног посла искористила прилику да дођем у Печере. На крају Литургије чујем:
Отац Сава ће служити парастос у Сретењском храму. Ту се сабрао многобројни народ. Гледајући старчеву фотографију, замишљала сам да личи на оца Јована Кронштатског, да је висок и наочит. И зачујем:
– Види, ту је Н. К. Дај да те видим у природној величини! Прочитао сам твоју исповест. Ти као да си писац. Све си тако лепо и књижевно изложила. А ти си мислила да сам ја висок и наочит, као Јован Кронштатски?
Ево како је отац одсецао нашу сујету. Путујем са неколико људи у Печере, на празник Успења Мајке Божије. Читав пут размишљам о томе како не бих волела да ме отац смести код А. Такође, плашим се да ме не разобличи у присуству других људи. Тако бих желела да читав одмор проведем у Печерима.
Долазим до старчеве келије, а он излази и даје ми благослов да идем на стан код А… После службе стојим крај бунара и чекам га да изађе из Успенског храма. Он долази и пред многобројним народом каже:
– Ево Н.! Она прави некакве групе. Уместо да сви буду једнаки…
То је било давно, па се не сећам баш свега шта је отац рекао, али се сећам да сам хтела кроз земљу да пропаднем. Ћутке сам гледала крст на очевим грудима и из њега црпила снагу.
Моје сестре Т. и А. први пут су дошле код оца у Печере. Благословио је да закажемо парастос нашој мајци која је умрла 1949. године и уз то је додао:
Она је умрла немирне душе.
Заиста, мамина природа, иначе кротка и смирена, због болести се потпуно изменила. На питање: „Мама, како да живимо?“ она је равнодушно одговорила: – Живите како хоћете.
Ни нашег тату старац није заборавио. Године 1966. била сам са сестром у Печерима. Благосиљајући нас пред пут отац нам је дао своју одежду за нашег болесног тату са речима: – Обуците оца у моју одежду и онда му је одмах скините, а када умре сахраните га у њој.
Тата је имао гангрену. По старчевим светим молитвама, отишао је у вечност са молитвом на уснама.
Била сам на службеном путу у Москви. Дали су ми веома сложен задатак и рок од недељу дана да га извршим. Прође један дан, прође други, трећи, а крај посла се никако не назире. У среду увече дођем кући, заправо код духовне сестре Е. М. код које сам била у гостима и испричам јој о својим проблемима. Она ме је посаветовала да пишем оцу.
Старцу сам се обратила кратко, као у телеграму, молећи га за помоћ. У четвртак ујутро долазим на посао, отварам приручник и проналазим табелу која ме доводи до решења проблема. До краја дана све сам завршила. Сви су се чудили како ми је пошло за руком да у тако кратком року обавим веома сложен задатак. Нису знали да сам по очевим молитвама све завршила за само шест сати. Оно што је човеку немогуће, Богује могуће! Толико је делотворна и силна била старчева молитва.
Године 1980. пошли смо у Печере за Петровски пост. Отац Сава због слабог здравственог стања готово уопште није примао. Последњу Литургију служио је 22. јуна у Сретењском храму. Због слабости његовог здравља и мноштва народа није му се могло прићи. Са сузама сам му се у мислима обратила: “ Драги оче! Кажите ми нешто за растанак. Сутра одлазимо и више вас нећемо видети“. Отац ме је из далека погледао некаквим чудним, може се рећи благосиљајућим погледом и рекао:
Као што су апостоли на погреб Мајке Божије стигли на облацима,тако ћете и ви…
У ноћи измећу суботе и недеље 26. јула никако нисам могла да нађем мир… Да бих се умирила узела сам Псалтир и читала, читала… Обузела ме је туга, плакала сам али олакшања није било. Ујутро 28. јула стигао је телеграм из Печера, а убрзо потом обрели смо се на аеродрому. На благајнама су биле велике гужве и нису нам дали да идемо преко реда. Стизали смо један по један, а када смо ушли у авион установили смо да нас је дванаесторо.
Иако нам је било тешко да гледамо оца у сандуку, он нас је истовремено привлачио – хтели смо да будемо поред њега, није нам се одлазило. Неки од нас осетили су фини мирис који излази из старчевог сандука. Парастоси су служени један за другим, сандук је био окружен духовним чедима и богомолитељима. Сви су стајали са упаљеним свећама… Очево невидиво руководство и помоћ постали су тако очигледни да се ни корак није могло крочити без његовог благослова.
Године 1985. тешко сам се разболела. Ни један покрет није пролазио без оштрог бола. Лежала сам непокретна. А онда ми у посету дође духовна сестра и каже:
– Уз молитву ћу да те измасирам уљем које ти је дао отац.
Дивна су дела Твоја Господе!
После прве масаже могла сам да се померам, мада још увек уз бол, а после месец дана већ и да ходам уз помоћ штапа. Сада сам, благодарећи очевим молитвама, здрава као и пре…
Слава Богу за све! И за то што смо баћушку лично познавали, што смо били на Божанским службама које је он служио, што смо добијали његов благослов и што нас је духовно руководио. Али блаженији су од нас они, који оца никада нису видели, па ипак верују у молитвену помоћ тог великог подвижника.
Сећам се срећних година, када је отац још био са нама, на земљи.
У нашем граду је било уобичајено да код оца одједном путује по десет и више људи, нарочито деце, свакако у пратњи одраслих. То је био празник: једни се радују што путују, а други их весело прате. Воз одлази са перона… Онима који су у возу је лакнуло: „Коначно полазимо! Идемо код оца!“ А они који су остали бришу сузе због доброг разлога, завидећи онима који су отпутовали. Изненађујуће је било то што су се чак и мала деца, од пет до седам година, са лакоћом растајала од родитеља на цело лето, а када би после Успења Мајке Божије дошло време за повратак кући и растанак са манастиром и са оцем, плакали би горким сузама. Толико су те чисте дечије душе биле привезане за старца…
Е. прилази оцу и захваљује му на његовим светим молитвама и на исцелењу. Неколико година провела је у болници на онколошком одељењу, а излечила се светом водицом и освештаним маслом, по благослову оца Саве. Онда се, међутим, догодила нова несрећа:
– Оче помолите се за мог млађег сина: предстоји му операција киле; мени су и муж и ћерка умрли, па се бојим да не изгубим и сина.
Отац јој је дао светиње и рекао: „Нека маже болесно место и неће умрети“.
После неког времена од киле није било ни трага.
После упокојења њеног мужа, Е. је сваки одмор проводила у Печерима. Њена рођена сестра М. обратила се оцу са молбом да се помоли за здравље и спасење болесне Е. Отац ју је утешио речима:
– Сестри Е. је умро муж, али он се није молио. а она се моли. Ми ћемо још да поживимо. Ја ћу да живим и она ће да живи. а када умрем, она ће убрзо за мном. После тог разговора Е. је живела још девет година. Умрла је годину и осам месеци након очевогупокојења.
Наш отац, који је „осетљивом душом видео на далеко“, по својој чудесној прозорљивости знао је за сваку невољу и потребу не само оних који су долазили код њега, него и оних који су били далеко и који су се давили у таласима мора живота.
Једног лета, док је он још био жив, пошли смо у Саров. У Дивјејеву смо се зауставили да преноћимо код матушке Магдалнне. Ту је живела и матушка Варвара.
Присећајући се прошлости, мати Магдалина је причала о следећим догађајима.
– Било нам је тешко и не знам како би се све завршило да није било оца Саве. Једва смо некако подигле келију уз помоћ добрих људи, кад су се сестре окренуле против мене и мати Варваре. По ђавољем наговору забраниле су нам да долазимо на заједничку молитву. Нисмо имале ни топлу одећу, ни постељу, ни храну. Болесну старицу Варвару сам неговала готово на голом поду. Добри људи су нам дали велику просфору, па сам њоме недељу дана помало хранила само матушку. По пензију се морало ићи чак у Москву.
Једне вечери, када смо већ потпуно пале у очајање услед безизлазности ситуације, зачуло сс куцање на вратима.
Упитала сам „Ко је?“. Пријатни женски глас је одговорио: „Отвори па ћеш видети“.
Отворила сам врата и угледала девојку, сву натоварену торбама, са ранцем на леђима. Ушла је у келију, рекла да се зове Марија ii објаснила: „Послао ме је мој духовни отац из Печера, игуман Сава. Благословио је да вам предам ове ствари и храну, и дао послушање да живим у Дивјејеву док не помирим све сестре“.
Марија је у Дивјејеву провела око месец дана. Све је успела да помири и уједини, и тек тада је отишла. После њеног одласка више нисмо знали за проблеме, и то све по молитвама оца Саве“ – завршила је своју причу матушка Магдалина.
Породица је на празник Успења Мајке Божије допутовала у Печере. Мати и ћерка су не једном биле код о. Саве, али муж, И. Е., ишао је први пут. У Москви им је пошло за руком да купе ретке ананасе, па су их дале И. Н-у да их он преда оцу. Право са железничке станице дошли су до очеве келије. Отац је узео торбу са ананасима и рекао келејнику, оцу Зосими:
– Однеси то у келију.
– Вози, вози, носи, носи, а отац то да неком другом – рече И. Е. Потом је, изненађен, упитао жену: – Откуд он зна све о ме
ни? Назвао ме је по имену и презимену.
Отац им је дао неке дарове а онда их је послао да се сместе.
Са И. С. треба да се опходите пажљиво, Не терајте га у храм. Нека иде када се њему иде. Ако човек има температуру 40, а терају га да ради, он неће моћи. Тако и И. Е.: доћи ћс време када ће и сам почети да долази у храм.
Прошло је пет година од упокојења драгог и незаборавног оца Саве. На његов имендан, као што је уобичајено у нашем граду, служена је Литургија у покровској капели саборне цркве. Међу старчевим духовним чедима био је и И. Е.
М. је замолила да опишемо један случај задивљујуће старчеве прозорљивости, коју је она доживела на себи. Живела је у приватној кући. Из непознатог разлог у дворишту јој се намножио огроман број жаба. Било их је тако много да су прекриле читаво двориште. Тада је М. узела ДДТ и све их уништила. Осам канти жаба је изнела.
Касније, када је дошла код оца он јој је рекао: – Догађа се да неко убије једну или две жабе. А ево овде их на канте износе.
М. је јаукнула и пала пред старчеве ноге: – Опростите, баћушка!
– Хајде да се сви за њу помолимо – рекао је.
Имала сам веома јаке главобоље, али сам се трудила да их поднесем и да никоме ништа не говорим. Стојим тако у Успенском храму, а одмах поред мене сада већ покојна матушка Митрофанија. Отац пролази поред нас и обрати јој се показујући на мене:
– Препиши тропар за Усековање главе св. Јована Крститеља и дај јој.
А мени каже: – Читај тај тропар па ће глава престати да те боли.
И заиста, чим сам почела да читам тропар главобоље су престале.
Били смо у Печерима и стајали у храму, а мећу нама једна врло висока девојка. Када је отац изашао из олтара девојка је помислила: „Како је мали!“. А баћушка погледа према њој и рече:
– А Н. што је висока – као телеграфски стуб.
Девојка се увредила, па се после својој домаћици пожалила на оца. Домаћица јој је одговорила: – Отац тако нешто никада не би рекао. Да ниси ти имала неку помисао о њему? Тада се она сетила како је помислила да је отац баш мали. Затражила је од њега опроштај, а сама је престала да се љути.
Моја познаница Ана М., духовна кћи оца Саве, увек је за време одмора путовала по светим местима. Некако пред Васкрс добила је слободне дане, али њен син је требало да пође у армију.
Не могу у манастир. Треба сина да спремам за војску. Ја сам је наговарала да пође, а она се колебала.
– Не, нећу због сина.
Син јој такође каже да иде.
На крају је ипак одлучила да путује.
Док је била у Печерима све време је понављала: – Сина нећу затећи код куће. Ја бих га благословила и дала му иконицу.
Пред полазак изашли смо из цркве, а тамо стоји отац Сава, као и увек окружен народом. Дошли смо по благослов. Старац је благосиља и каже: – Не заборави да сину даш иконицу. Требаће му тамо.
Она се обрадовала када је сазнала да је син још код куће. Очеве речи биле су тачне: син је још неколико дана провео са мајком.
Једном отац изаће из олтара и каже нам:
Ево, неки траже да им дам епитимију за грехе. Али Господ је на свакога од вас већ ставио Своју епитимију, и само треба мирно да је носите.
Ја стојим у углу храма и плачем, сама са својом тугом. Рођени брат је устао на мене (он је много пио). Нема ми живота, тера ме из куће. Због бриге сам се разболела, уста су ми се искривила и вучем ногу. Болесна и одузета, допутовала сам код оца. Написала сам исповест и ту изнела околности у којима живим, тражећи благослов да напустим родну кућу и одем у мали стан. Благосиљајући ме пред повратак кући отац ми је дао просфору и само рекао: – Молићу се.
Следећег дана, када сам стигла кући, брат ми прилази и каже: – Сестро, ево шта сам смислио, да поделимо кућу и да теби направимо посебан улаз. Онда не бисмо морали да је мењамо.
Уздржавајући се да не покажем радост, рекла сам му: – Радите како мислите да је најбоље.
Ускоро ми је у посету дошла сестра, а код нас стање сасвим другачије. Тако смо се радовале: ни ми не сметамо брату, ни брат не смета нама. Чак сам се и од узетости брзо опоравила. Ето какво је чудо Господ учинио по светим молитвама нашег драгог баћушке!
Али брат је наставио да пије, мада ме више није нападао. Једном је чак рекао: – Моја сестра је ипак – добра жена.
Отац ми је после дао молитву против пијанства која треба да се чита четрдесет дана.
Код брата су се појавили проблеми са венама на ногама. Дуго су га лечили у болници и био је потпуно исцрпљен инјекцијама. Хирург га је отпустио кући да се одмори. Брат ме моли: Помози ми.
Само Господ може да ти помогне. А како?
Треба да се покајеш. За све своје грехе. Онда ће те баћушка причестити и поправићеш се.
– Хајде ми напиши моје грехе – моли ме он.
Читаву ноћ сам писала. Када их је прочитао, осмехнуо се и рекао:
– Ти као да си ме у стопу пратила…
Болесника смо припремили, чак је престао да пуши. И ту се догодило искушење: касно увече лукави је послао његовог друга за опијање. Дошао је да посети болесника, али овај га је одмах испратио: – Касно је за причу, дођи сутра.
Ујутро је дошао свештеник, прочитао братовљеву исповест, причестио га и окрепио беседом. После тога он је почео да се поправља. У болницу више није ишао, а нога је престала да га боли.
Године 1967. написала сам своју исповест, узела старију ћерку која је ишла у први разред, па смо пошле у Печере код оца Саве да нас прими за духовна чеда. Из нашег града многи људи су ишли у Печере. На вечерњој служби неко ми је рекао: – Ево иде отац, предај му исповест.
Када се отац поклонио моштима преподобномученика Корнилија и пошао ка олтару, ја сам му у руку гурнула исповест. Он је узео мој папир а да ме није ни погледао.
Одмах сам помислила: „Како ће знати чији су то греси?“ У очајању отишла сам до иконе Успења мајке Божије, пала на колена и почела да плачем. Одједном, осетим да ме је неко дотакао по рамену. Окренем се и угледам оца Саву. Од изненађења сузе су ми још више потекле, па сам једва некако прозборила: Узимите ме за духовно чедо.
Тешећи ме, он је рекао: Ти си моје чедо, ево ти једна фотографија и молитве.
Каква је то радост била!
Са ћерком сам се преселила у Печере. Изнајмиле смо собу. Једном дођем код оца по благослов, а он каже: Треба вам соба.
Схватила сам то као благослов да променимо адресу, па сам почела да тражим нову собу. Обишла сам много кућа, али нико није хтео да нас прими. Прошло је тако неколико месеци, а онда ми је моја претпостављена на послу рекла: – Доделили су ти собу.
Изненадила сам се и помислила: „Да ли се то неко шали са мном? Па ја уопште нисам поднела молбу, нисам ни тражила собу“. Следећег дана она ме опет пита:
Јеси ли ишла да видиш собу? Мораш да је преузмеш.
Отишла сам код оца да тражим благослов. Дођем у келију, а његова келејница, мати Митрофанија излази и каже: – Пожурите да заузмете собу, отац је благословио.
Још се нисмо ни преселили, а он нам је већ послао неколико икона као поклон за усељење.
Живела сам у изнајмљеној соби. Једном сам отишла у шуму да берем печурке п изгубила кључ од стана. То је био једини кључ који смо користиле и ја и газдарица. Шта да радим? Да одем код оца и затражим да се помоли? Али онда нећу стићи пре мрака натраг у шуму како бих потражила кључ.
„Позвонила“ сам оцу путем „духовног телефона“, тј. завапила сам из свог напаћеног срца: “ Оче, помолите се за мене грешну, да би Господ ради ваших светих молитава учинио чудо, па да нађем тај кључ“. Пожурила сам да се вратим у шуму. И – о чуда! Нашла сам га!
Ево шта је изненађујуће: довољно је просто написати писмо оцу и све тешкоће се разрешавају. Све постане светло, јасно, схватљиво и испуњено радошћу. Не, то се речима не може изразити…
Пало ми је нешто на памет, па сам написала оцу: „Зар не би било добро да у породици имамо неког свештеника, пошто је много нас који грешимо, а нема ко да се моли пред престолом?“ И одмах су кренула чудеса. Сина су узели за ипођакона код владике, а потом сс уписао и на богословију. За мене грешну то је било тако изненађујуће.
Или напишеш о некој слабости код деце, замолиш за помоћ, и одмах долази до промене на боље. Каква је то радост и cpeћa за мајку!
Једном сам се молила у Михајловској цркви, служба тек што се завршила, кад зачујем у себи глас: „Изађи“. Размишљам: „Због чега бих изашла?“ Али поново зачујем глас: „Изиђи“. Онда изађем п видим оца како стоји пред степеницама и у рукама држи иконицу „Достојно јест“. Дао ми ју је за утеху.
Допутовала сам у манастир да се помолим. Једна старица ме је замолила да напишем оцу писмо и питам га да ли она може да пређе у Печере. Написала сам писмо и држала га у руци. Отац се спремао да служи парастос у Сретењском храму. А ја све размишљам како да му предам то писмо. Одједном, он се окрене према народу и каже:
– Ево, ту неко хоће да ме пита да ли може да пређе у Печере. Одговарам свима: ко год има прилику да пређе ближе манастиру, нека то и учини, па ће му живот бити другачији.
Допутовала сам у Псков, отац Сава је тада служио у цркви преподобног Варлаама Хутинског. Владика је био у Немачкој и одатле је донео сат који је требало окачити на зид. Отац се попео на столичицу и почео да закуцава ексер. Поред њега су стајала двојица мушкараца. Мислила сам са у себи: „Они уопште немају савести када мирно стоје и гледају како отац ради“. Баћушка сиђе са столичице и каже ми:
– Они не виде где ексер може да прође. Зид је од цигала, а ја сам га усмерио између две цигле. Закуцао се као у дрво.
Хтела сам једном да се причестим. Увече сам се помолила, покајала и легла да спавам. Гледам очеву фотографију и размишљам: „Оче, оче, када би ми ти у сну саопштио да су ми греси опроштени и благословио ме за примање Светих Тајни“. Неприметно сам уснула и видим: отац ми радостан прилази, полаже руку на моју главу и каже: „Праштам и разрешавам“.
Од тих речи сам се пробудила, али су ми оне и даље одзвањале у ушима. А у души – неописива радост! Таква лакоћа, као да су са мене скинули огроман терет. Господе, слава Теби!
Слепи Иван је помислио: „Моје чарапе су потпуно поцепане; ех, када би ми отац дао друге“. Сутрадан у манастир на посао стиже Игнат. Отац му даје чарапе и каже: – Однеси ово Ивану.
Али Игнат их тога дана није предао. Следећег дана дође на посао, а отац га пита: – Зашто ниси однео чарапе?
– Опростите баћушка, вечерас ћу однети.
Увече долази Игнат и смеје се. Ја га упитам: – Што се смејеш?
А он ми исприча како га је отац изгрдио што није предао чарапе.
И мени се догађало да у мислима замолим оца за нешто, на пример, „Баћушка, требају ми панталоне, моје су већ изношене“, а он ми то по неком пошаље.
Драгог баћушку, оца Саву, први пут сам видела 1974. године. Отац ме је примио за духовно чедо и одмах ми благословио Богородично молитвено правило. Дао ми је велике монашке бројанице. Његова духовна кћи са којом сам допутовала каже ми: Дакле, бићеш монахиња.
Она је већ знала да отац ништа не даје тек тако, али ја још ништа нисам схватала. Заправо, први пут сам и видела монаха.
Ускоро смо прешли да живимо у Печере. Почела сам да радим у болници, посао ми се веома допао. Али у мени се родила жеља да одем у манастир. Отац је у то време био болестан, па сам његов благослов за одлазак у манастир затражила преко келејнице. Одговорио је да молитвом дођем до решења. Тако сам и учинила. Помолила сам се и извукла папирић на коме је писало „болница“.
Била сам веома разочарана због тога, али отац ми је рекао:
Болница, то је – други манастир. Моли се Мајци Божијој Игуманији, и Она ће све да уреди.
Потрудила сам се да извршим овај благослов. После неког времена отац ми је дао акатист Васкрслом Исусу, где је у икосу припев: „Христос Васкрсе из мртвих…“
После очеве смрти отпутовала сам у Ригу. Тамо сам срела сестре, његова духовна чеда, којима је благословио да пођу за Јерусалим. Оне ме наговарају: – Пошаљи и ти молбу.
Колебала сам се, али сам након молитве ипак донела одлуку: „Ако буде Божија воља отићи ћу“. Одмах сам написала молбу и послала је, а затим сам на недељу дана отишла у један манастир, на послушање, па онда кући, у Печере. Дошла сам ујутро, а у четири сата поподне стиже телеграм – позив у Патријаршију, поводом одласка у Јерусалим. Већ после годину дана, по милости Божијој и по очевим молитвама, доспела сам у Јерусалим (други су чекали на позив и по две-три године). Сада ми је јасно зашто ми је отац дао акатист Васкрслом Исусу: јер њему је све било унапред откривено. Управо овде, на Гробу Господњем, свакодневно и без престанка пева се: „Христос Васкрсе…“.
Са пријатељицом сам отпутовала у Печере код оца Саве. Пријатељица је већ била код њега, али тада је имала седам година. Он јој је том приликом дао мале бројанице, а њена мајка и кума су то протумачиле као да јој старац предсказује монаштво. Она међутим то није хтела. Ја такође нисам желела да ми он да бројанице. Но, када смо допутовале, отац је развејао сва наша нагађања. Мојој пријатељици је рекао да те приликом монашког пострига питају да ли добровољно желиш монаштво. Ако не желиш, нико те неће замонашити.
Прошло је неко време. Радила сам, п у слободно време певала у хору. Била сам толико уморна, да нисам могла да испуњавам молитвено правило. Ту сам почела да се ругам себи због тога што сам се плашила да примим бројанице од оца Саве. Сада су ми биле тако потребне.
И одједном. буквално после дан или два, једној познанпци дошли су гости из Печера и донели су ми бројанице: – Ево, шаље ти отац Сава!
Пријавила сам се на курс за диригенте на Петроградској Духовној семинарији. Пријемни испит био је врло тежак, мало ко је прошао, а многе девојке су из сале у којој је била комисија излазиле са сузама.
Дошао је ред на мене. У мислима сам почела да молим оца да мећу питањима не добијем тропаре дванаест празника. Све сам их знала, али због узбуђења могла сам да се збуним. Духовно сам молила баћушку да добијем три питања: 50-ти псалам, значење неког стиха из њега, и 90. псалам.
Одједном, паде ми на памет стих из 50. псалма: „Грех је мој стално пред мном“. Ја сам и раније размишљала о значењу тих речи, а сад ми се само оне врте по глави, мада бих хтела још нешто да поновим. У том тренутку чујем како прозивају моје презиме. Какво сам се само изненадила када ми је владика задао управо она питања која сам желела, чак и истим редоследом. А као допунско питање замолио ме је да објасним значење стиха „Грех је мој стално преда мном“. Објаснила сам најбоље како сам могла. Толико ме је обрадовало све што се догађа, да нисам могла да задржим осмех. Насмејана сам и изашла са испита…
Брат и ја само имали много несугласица по питању вере. Током одмора, ја сам као и обично отпутовала у Печере код оца. Уз пут сам се присећала разговора са братом и размишл3ала: „Када би му отац да неку поуку, неку књижицу, да се уразуми“. Увече када сам стигла служба је била у Успенском храму. Оца није било. Изненада, прилази ми његова келејница и каже:
– Јеси ли ти молила оца за нешто?
Прво сам се збунила, а онда се сетих своје жеље. И у том тренутку келејница ми пружа једну књижицу: – Ево, ово отац шаље за твог брата.
Прочитала сам наслов: „Глас Цркве, који позива на покајање“.
Била је годишњица очевог упокојења па смо одлучили да закажемо Литургију у његовом родном крају, у Новоминску. Једну сестру сам послала да све уговори, а очева духовна чеда почела сам да обавештавам о томе где ће се одржати служба. И сама молим за очеве свете молитве, како би све протекло у реду.
Дошло је време за пут, кад стиже вест да служба није договорена. Шта да се ради? Људи су обавештени, и немогуће је да се свима јави за отказивање службе. Растојање је четири или пет сати пута, а свештеник не живи тамо где служи. У нади на чудо и на очеве свете молитве одлучујемо да ипак пођемо.
Сели смо у аутобус, кад се испоставило да са нама путује свештеник управо из оне цркве у којој смо хтели да закажемо Литургију. Али он путује у Ејск. Стали смо да га молимо и да му објашњавамо како се све одиграло, али он никако не пристаје. У души вапим оцу: „Помози оче, уразуми баћушку да би служио“. Стигли смо до Тимашевска, свештеник је изашао да пије воде, а потом улази у аутобус и каже:
– Добро, хајде, одложићу свој посао, идем да служим. Само треба да обавестимо диригента и жену која прави просфору. Стигли смо и почела је вечерња служба. Људи је било мало, али имали смо осећај као да је пуна црква. Прошла је половина службе када су стигли наши.
После службе почели смо да се договарамо око преноћишта – ко ће где. В. је пошао на спавање код свештеника. Ујутро долази и каже: – Службе неће бити: свештеник целе ноћи није спавао, није му било добро.
Ускоро је дошао и свештеник: – Не могу да служим, болестан сам, целе ноћи нисам спавао.
Ја му кажем: – Замолите старца, оца Саву, он ће вам помоћи.
Свештеник је ушао у олтар и ускоро се зачуо возглас: служба је почела. Одслужио је и Литургију, и молебан, и парастос, а после свега рекао је: – Слободно дођите опет, никада вас нећу одбити.
Ето како је наш драги отац показао бригу о заказаној Литургији и о нама: све је сам уредио, све је утешио, а неке је и излечио.
За време исповести коју је обављао отац, стајао сам и у мислима се осењивао крсним знамењем, али нисам био сигуран да ли је то исправно. Желео сам да ми отац каже ако грешим. Он се тада окрену према мени и рече:
Неки овде стоје и крсте се у мислима. То је допуштено.
Моја рођена сестра селила се у наш град. Њене ствари су сместили код мене. Један од радника носача почео је сувише присно да се односи према сестри. Када су радници пошли у кухињу да једу, отишла сам у своју собу и замолила оца: “ Оче драги, ти видиш да овај човек не треба да буде у моме дому. Види се да није дошао са добром намером. Удаљи га ако је то воља Божија“. И тек што сам се вратила у кухињу, кад он сав црвен у лицу поскочи и рече: – Морам да пођем.
Сестра му рече да још није попио вино, али он понови: Морам да идем.
Трком се спустио низ степенице и одјурио низ улицу. Сестра ме је у недоумици запитала: – Шта си му рекла?
Кажем јој да ништа нисам рекла, само сам замолила оца да га одведе.
Моја ћерка се удавала, а ја нисам имала новца да бих обележила тај догађај. Обратила сам се оцу са молбом да ми помогне, а онда сам се упитала зашто не бих позајмила новац од рођене сестре? Послала сам телеграм и већ после неколико сати донели су ми тражену суму. Од изненађења нисам обратила пажњу на то од кога је стигао новац. Када сам погледала, испоставило се да је син зарадио новац у армији и послао ми.
У једној благочестивој породици ћерка је решила да се уда. Њена мајка и бака биле су против тог брака, јер је младожења био неверујући и некрштен човек. Бака је пошла код свог духовног оца, схиигумана Саве, који јој је рекао:
Нека се унука уда за њега. Он ће после да се крсти и биће добар хришћанин.
Тако су се они венчали и живели су у браку, но он није ни помишљао на крштење.
И ево шта се догодило. Разболео се и лекари су констатовали да има рак. Медицина није могла да ублажи његове патње, па га је неко посаветовао да оде код једне бабе која је лечила свакојаке болести. Када су јој се обратили, она је рекла да ту од помоћи може бити једино крштење. И онда је он стао да моли да га крсте. А када се то догодило и када га је дотакла благодат Свете Тајне, читавим својим срцем он је осетио да постоји и другачији живот. Нису могли да га излече, али је умро као прави хришћанин.
Отац ми је у Почајев послао два духовна чеда и благословио да им сашијем монашку одежду. Веома сам се забринула јер нисам имала ни новца, ни материјала, ни кројачицу, а све је требало да буде сашивено за недељу дана.
Испричала сам о свом проблему једном ђакону, а он каже: Мени су донели материјал, могу да ти дам.
И дао ми је 30 метара тканине. Господ је послао и две кројачице које су све сашиле.
Радосна, пошла сам кући са два велика пакета. Али зла сила такође не спава.
Уз пут ме пресретну два мушкарца, наоко пристојно обучена, ухвате ме испод руке и поведу са собом. Помислила сам да ме воде у милицију како би проверили шта имам у пакетима. Али скренули су у споредну улицу и увели ме у кућу у којој су били и други мушкарци. Обузео ме је ужас. У себи сам из све снаге завапила оцу за помоћ. Оставили су ме да седим поред сточића на коме је стајао телефон. “ Оче – помислила сам – учините да позвони телефон и да кажу да долази милиција!“ Нисам успела ни да довршим последње речи када се заиста зачу звоно: „Бежите, долази милиција!“ Ухватили су ме и гурнули према вратима, а сами су појурили ка стражњем излазу. Таква је сила молитве нашег драгог оца.
Једном приликом допутовала сам у манастир, боравила тамо пет дана и више ми се није остајало. Али оцу ништа не говорим. Он ми приђе са осмехом и каже:
– Ако сипаш воду у ведро, а вода почне да се прелива преко ивице, онда од тога немаш никакве користи. Тако и ти: добила си благодат иди са Богом.
Читала сам књиге о пустињацима и маштала о пустињи, а када сам дошла код оца на исповест (био је још у Сергијевом Посаду), он ме гледа и каже:
– Ево, неки размишљају о пустињи, а онај ко живи у заједници и ради у фабрици, биће изнад пустињака.
Први пут сам у манастир дошла 1957. године. Много сам туговала и плакала, јер ми се јако ишло у манастир. И чим сам чула да у Печерима постоји један, одмах сам пошла тамо.
У Печерима сам добила смештај у стану у коме су била духовна чеда оца Саве. Пошла сам на службу. Испред Успенске цркве они су сви стали да узму благослов од једног јеромонаха. То је био отац Сава. Гледам их, али сама не прилазим по благослов. Док им је давао благослов упита ме: – А одакле си ти дошла?
Затим ми је сам пришао, благословио ме и рекао: Ти такође хоћеш у манастир.
Изненадила сам се што му је позната моја тајна, па га упитах: – А откуд ви то знате?
Он каже: – Осећам духом.
Ја тада нисам схватала како се то духом може осећати, па сам га упитала: – А зашто ја не осећам? Он се на то само насмејао.
Једном сам са пријатељицом путовала за Печере. Кажем јој:
– Ја оцу грехе нећу да исповедам, него ћу се помолити Мајци Божијој и Она ће ме умирити.
Испричала сам своје грехе сапутници и она мени своје; рекла је да их ни она неће испричати оцу.
Дошли смо у Успенски храм на службу. Отац је изашао на амвон. Сви су пошли према њему, само смо нас две остале по страни. А он каже:
– Њих две су дошле, једна каже: ја своје грехе нећу исповедити оцу, него ћу се помолити Мајци Божијој Која ће ме умирити.
Потом је набројао све моје грехе, од речи до речи, онако како сам говорила својој сапутници.
Отац ми даје кесицу пиринча и каже:
– Иди иза Михајловске цркве, тамо су 33 голуба, нахрани их. Пошла сам, гледам, голубови стоје, избројала сам их 29. Си
пала сам им пиринач, па су долетела још 4. Тако их је укупно било 33.
Сањала сам оца после његовог упокојења. Први пут је био врло високо, морала сам да подигнем руке изнад главе како бих узела благослов. Био је у плавој одежди. Други пут је био у схими. Поклонила сам му се и рекла: – Оче, много патим.
Он ми је одговорио: – Од тога ће твоји греси да изгоре.
Била сам утешена, и дуго, дуго сам се радовала.
Моја комшиница се разболела па ме је замолила да је обилазим. У питању је било добро дело и зато сам одлучила да прихватим, али потом ми је дошла помисао: “ Да је отац жив, да ли бих се прихватила тако одговорног посла без његовог благослова?“ Написала сам оцу писмо као да је жив, и одлучила да кроз жреб сазнам вољу Божију. Усрдно сам се помолила, онако како је отац препоручивао у таквим ситуацијама, и на моје изненађење извукла сам “ не“. Како то – размишљала сам – добро дело, а није по вољи Божијој? Али нисам смела да не послушам. После годину дана комшиница је умрла. Дошли су њени рођаци, и пошто у стану нису пронашли неке ствари, тужили су жену која ју је обилазила. И колико је само мука поднела јадна жена, а све је то заправо чекало мене, да се на време нисам обратила оцу.
У ресторану сам упознала једног човека и почела да се виђам са њим. После неког времена запросио ме је. Пошла сам код оца ради благослова. Док је отац разговарао са мном, осећала сам његову свету, неземаљску љубав и бригу за мене грешну. Упитао ме је:
– Где си га упознала – у ресторану? Изненадила сам се што све зна.
Дете, он је врло добар човек, али има жену и дете. И мада не живи са женом, ипак, она вам неће дати мира.
Заиста, после сам много пропатила од те жене. Али по светим очевим молитвама постала сам потпуно равнодушна према том човеку и мирно смо се разишли.
Затим сам се удала без венца и благослова. Између мужа и мене постојало је нешто несхватљиво: седам пута смо се састајали и растајали. Нисмо могли да живимо нормално, а нисмо могли ни сасвим да се растанемо.
Пошла сам код оца и све му рекла: – Молићу се – каже он.
Ускоро је мој муж сазнао да је некрштен. Тада се крстио, венчали смо се, и наш живот је постао сасвим другачији. Мој син је сада ипођакон и иде у богословију. Ни мој муж не заостаје – моли се, иде у цркву, пева и чита у певници.
Хвала Богу што нам је даровао таквог духовног оца, који нам помаже да се извучемо из свих тешких животних околности и да кренемо путем спасења.
Имала сам стари капут, а добила сам на поклон нови, диван, који ми се много допадао. Рекла сам оцу за то. А он ми каже:
Ако обучеш нови капут, одмах ћеш се разболети, а имаћеш и друге непријатности.
Ја сам ипак хтела да обучем нови, била сам млада и нисам хтела да идем у старом. Наставила сам да досађујем оцу: – Благословите ми да обучем нови капут.
А отац ће: – Ја сам ти рекао, а ти сад ради како хоћеш.
Ипак сам обукла нови капут и – одмах сам се разболела. Температура 40, а имала сам и друге неугодности. Ето шта значи не послушати духовног оца и поступити по својој вољи.
Ишла сам у школу и истовремено на курс кројења и шивења, како бих се запослила у модном салону.
Са мамом сам дошла код оца по благослов. Чекамо. Он изађе из келије и ми по реду почнемо да му прилазимо. Испред мене је стајала једна девојка. Отац ју је питао чиме се бави. Одговорила је: – Фармацеут.
А знаш ли да ће Л. да буде лекар?
У себи сам помислила: шта то отац говори, какав лекар, па ја ћу да радим у модном салону, бићу модни креатор.
Мама каже: – Оче, благословите Л. да ради у модном салону.
Отац ме погледа и рече: – Добро, Људмила ће да шије капуте и кошуље.
Остали смо у недоумици. Када смо се вратили кући, обишли смо све модне салоне у граду, али нигде нису хтели да ме приме да радим, осим на једном месту, где се шију капути и кошуље.
Потом сам се са мајком преселила у Печере. Две године сам марљиво учила на Московском институту примењених уметности за модног креатора. Али док сам радила и болници, са другарицом Е. сам одлучила да пођем у медицинску школу у Пскову. Дошли смо код оца ради благослова. Мени је отац благословио, а Е. је упитао: – Хоћеш ли имати довољно упорности?
Она мене после пита: – О каквој то упорности отац говори?
Дошле смо у Псков, уписале се у медицинску школу, али нам је било веома тешко: материјално смо лоше стајале, а нарочито су нам лоши били услови за становање. И тада се Е. сетила очевих речи: „Хоћеш ли имати довољно упорности?“
Оче, заиста немам довољно упорности – рекла је. Напустила је школу и вратила се у Печере.
Ја сам завршила медицинску школу и сада радим као лекарски помоћник, али не губим наду да ће се очеве речи остварити и да ћу постати лекар.
Спремале смо се да за годишњи одмор отпутујемо у Почајев утроје. Двема сестрама су дали одмор и оне су купиле карте, али мене су одбили. Шта да радим? Одлучила сам да одем код оца. Он је још био у Загорску. Дошла сам и све му испричала, а он је рекао:
Молићу се.
Вратила сам се кући и кренула на посао у трећу смену, али тек што сам стигла зову ме у канцеларију и кажу: – Одобрен вам је одмор.
Одмах сам пошла кући. Сестре су већ отишле на железничку станицу, а када сам ја тамо стигла, никаквих карата више није било. Размишљала сам: Шта да радим? Али нисам се удаљавала од благајне. Дошао је и неки војник, рекли су му да нема никаквих карата. А ја, ни сама не знам зашто, мада сам сумњала, тражим карту до Почајева. И дају ми је. Не могу да верујем сопственим очима да држим карту у рукама. Каква милост Божија по молитвама драгог оца!
Једном сам са духовном сестром путовала код оца у Печере. Узеле смо карте за спаваћа кола, ушле у вагон и легле. Касно ноћу два мушкарца уђу у наш купе и нареде нам да устанемо:
Устајте, нема спавања овде!
Чим смо их погледале знале смо да су зли. Ја сам у торби имала туђи новац за манастир. Видела сам да ствари стоје лоше.
Претварајући се да хоћу у тоалет, склонила сам се у страну и свом душом завапила оцу: „Помозите, спасите!“ Онда сам се вратила на своје место, и чујем како један од оне двојице каже другоме:
Хајдемо одавде. Овде немамо шта да тражимо. И обојица су отишли.
По доласку у Печере, пошле смо у цркву. Отац излази из олтара, иде право према нама и каже: – Слава Богу! Господ вас је спасао?
Током Пасхалне недеље стојим у храму и, да ми у главу не би дошле лоше мисли, понављам у себи молитву „Царју небесни“. Отац иде, погледа ме и каже:
У пасхалне дане се не чита „Царју небесни“.
Било ме је срамота што то нисам знала.
Отац је рано ујутро служио Литургију у Успенском храму, а ја сам по окончању Литургије хтела да отпутујем код сина, јер се приближавао дан празновања светитељке чије смо име решили да на крштењу дамо мојој унуци. Пут је био дуг, па сам са сузама молила Господа да успем да узмем благослов од оца пре него што пођем. Читаву Литургију сам проплакала, марамица ми је била потпуно мокра, н то марамица коју ми је дао отац.
После Литургије отац је изашао из олтара, али су га тако окружили са свих страна, да није било могућности да му се приђе ради благослова. Решила сам да пођем у трпезарију. Кад уз пут сретнем оца и замолим га за благослов да одем да крстим унуку.
Отац извади из своје торбе нову, миришљаву марамицу, насмеши ми се и каже: – Ево ти чиста марамица.
А потом упита: – Које сте име мислили да дате унуци?
Ирина. Њен имендан (дан Анђела) биће 1. септембра.
Отац на то одговори: – Анђео до три недеље остаје на снази.
Када сам допутовала, снаја је била болесна и околности су се тако сложиле, да смо унуку крстили не 1, него 14. септембра. Тек тада сам схватила зашто ми је отац рекао да Анђео остаје на снази до три недеље.
Н. је од оца стао да тражи благослов да пређе у други град. Отац му је рекао:
Зашто? Од свога крста нигде нећеш побећи.
Сада се сећам да је исте речи отац говорио и мени. И ево, кад ми је тешко и кад пожелим да нешто променим у свом животу, сетим се тих речи: „Од свога крста нигде нећеш побећи“. Па се помирим са околностима.
Када је требало да мој син пође у први разред, имала сам велику жељу да добије благослов од оца Саве. Пред почетак школске године уз много муке добила сам годишњи одмор од неколико дана: за пут тамо и назад и један дан да видим оца.
Допутовали смо. Литургија је служена у Михајловској цркви. Људи је било много, а око олтара мноштво деце. Мој син се изгубио у том мноштву. После Литургије био је празнични молебан. Отац је стајао на једној страни, а ми на другој, насупрот њему, и није било никакве могућности да му се приближимо. У мислима сам се обратила оцу: „Оче, благословите мога сина макар и погледом“. И – о чуда! – после молебана, када су сви свештеници пошли у олтар, отац је прешао на нашу страну, пришао мом сину (мада га никада није видео) и дао му за благослов велику просфору. Мени су од радости потекле сузе, а дечак је обема рукама сложеним у крст стезао просфору на својим грудима и од радости није могао да прозбори ни речи.
Када су свештеници пошли за трпезу, пролазили су између народа који је стајао уз зид са обе стране. Отац је ишао са стране на којој сам стајала са сином. Када је дошао до нас, положио је дечаку руку на главу.
Истога дана пошли смо кући. У Москви је требало да оверимо карте. На станици је било много људи, а испред благајне огроман ред. Многа деца су негде путовала уочи почетка школске године.
Са благајне су објавили: Никаквих карата више нема!
Настала је пометња: неки су пошли да траже дежурног, неки управника. Ја у мислима дозивам: „Оче, помагај!“ У тој гужви пробила сам се до пред саму касу. Сина су притисли, дете плаче, а ја му кажем: – Сине, не плачи, стој овде уз мене – ја се од благајне не одвајам.
Одједном, благајна се отвори и купим две карте. Иза мене човек виче: – Ја сам био први. Имам троје деце.
Благајница му је мирно одговорила: – Имали смо само две карте – и затворила је прозорчић.
Ето каква чудеса Господ чини по светим молитвама нашег драгог оца.
Спремила сам се да пођем код оца и размишљам: „Нећу да носим скупе колаче. Јер отац их и онако све подели другима“. Донесем му тако јефтине колаче, а он вели:
– Сама, сама их поједи, мени не требају.
Моја савест је проговорила, прекорила сам себе. Следећи пут узела сам најбоље, брижљиво сам их запаковала, и отац је све примио.
Када сам ступила у манастир, благословили су ми да певам у певници. Имала сам висок глас сопран, али сам приметила да када поједем нешто кисело (на пример јабуку или вишње) глас ми падне. Зато сам решила да не једем воће. То нико осим мене није знао.
Дошла сам код оца, а он каже:
– Господ ми је открио да треба да престанеш да једеш све слатко, јер се над тобом надвија болест: шећер уопште да не једеш, мед ни да помиришеш, и уопште, да једеш више воћа у било ком облику. Можеш само понекад сируп.
Кад сам дошла кући, после обеда, узела сам кашику слатког и промешала је у води: то је сируп, то ми је дозвољено.
Увече истог дана, стојим крај зида у Успенском храму, улази отац и пролазећи поред мене запрети прстом: “ Слатко такође не!“
Због болести дуго нисам излазила из куће у Печерима, па сам остала потпуно без новца, а отац је лежао у болници због болести очију. Ушла сам у кухињу, пришла иконама и обратила се Мајци Божијој: „Мати Божија, пошаљи неку пару, макар за хлеб“. После извесног времена долази очева келејница и пита:
– Шта, немате хлеба? Отац ме је послао да вам купим – и оставила нам је новац.
Ћутке сам заблагодарила Царици Небеској и баћушки на брзој помоћи.
Једном сам стајала у Успенском храму, завршила се Литургија. Отац излази из олтара и иде према излазу. Људи му као и обично препречују пут и траже благослов.
Био је 6. новембар, празник иконе Мајке Божије „Радост свих који тугују“. Мени је био рођендан. Стајала сам у углу поред врата и у себи говорила: “ Оче, дајте ми нешто за благослов, данас ми је рођендан“. Кад је дошао до мене отац каже:
– Рођендан славе незнабошци, а ми хришћани имамо имендан! – и изашао је.
Нас троје смо допутовали код оца. Он нас је веома лепо примио и благословио. Са нама је била и једна девојка. Отац јој пружи неку бочицу и каже:
– Хајде, прочитај шта је то.
– Шампон – прочита она.
Претходно је хтела да га купи, али нигде није могла да га нађе.
Ставила сам у торбу десет рубаља, дошла код оца и питам:
– Баћушка, коме да тражим да се одслужи молебан пре него што одем?
А он каже: – Па немаш новца.
Ја ћутим и мислим: „Шта он то прича? Имам новац у торби“. Сутрадан сам пошла да закажем молебан, али када сам отворила торбу – била је празна, новац сам изгубила. Тада сам се сетила очевих речи.
Живела сам са мужем, али у кући нисмо имали мира. Ја нисам хтела да попустим, а он је стално доказивао да је у праву, и то је тако трајало веома дуго.
Коначно, мени је све то досадило, па сам одлучила да се поставим другачије. Муж ме нечим увреди, ја осетим да почињем да се раздражујем, па узмем Псалтир и почнем да читам. Муж мало виче, а онда утихне.
Тако мало-помало у нашој кући су завладали мир и тишина.
Дошла сам у храм, отац пролази поред мене, зауставља се и каже: – Сад је све прошлост.
Син моје сестре био је на селу. Играо се у пољу са друговима и заглавио у стогу сена. Попео се на врх стога и пропао. Вриштао је и вриштао – али нико га не чује и не долази му у помоћ. Дуго је викао и покушавао да се избави, да би на крају сасвим изнемогао. Тада завапи:
– Оче Саво, помози ми!
Кроз сламу је угледао светлост, почео је да се пробија и успео да се извуче. Када је стигао кући, испричао је како му је отац Сава помогао да се спасе.
Руке су почеле да ме боле, не могу да радим: треба да додајем цигле другом човеку, а оне ми испадају из руке.
Одлучила сам да променим посао и испричала то духовној сестри. Она ме упита: – А јеси ли писала о томе духовном оцу?
– Не, нисам писала – одговорих. Она ми каже: – Обавезно пиши.
Написала сам му увече, а ујутро сам пошла на посао и радила сасвим нормално, као и сви други. Руке ме више нису болеле.
Ево шта ми се догодило пре три године. Бавио сам се падобранством и ишао на такмичења. Скочим тако и летим ка земљи. Када је дошло време да отворим падобран, он се не отвара. Потегао сам помоћни, али резултат је био исти. Видим земљу, смрт је преда мном, повиках:
– Оче Саво, помози, погибох!
Истог трена падобран се отворио и ја сам се безбедно спустио на земљу.
Жив је отац наш Сава, мада почива у Печерима. Духом је он увек био са нама, и јесте, и биће! Слава Богу што нам је дао таквог духовног оца, који брзо чује и у трену помаже.
Допутовала сам оцу у Печере како бих принела покајање, али сам неписмена и не могу да напишем исповест. Веома сам се узнемирила и сама за себе понавл,ам:
– Зашто ли сам дошла? Само сам новац потрошила, а никакву утеху нисам добила.
Тако сам роптала у својој соби. А када сам дошла у цркву, отац пролази поред мене и понавља моје речи од мало пре, а затим додаје:
– Али ево доћи ће неко из Москве, па ће да ми напише покајање.
Ја се мислим: „Ко ће да дође?“ И заиста, из Москве је допутовала 3. којој сам издиктирала своје покајање. На крају сам уместо роптања добила радосну утеху.
Очево духовно чедо постала сам после његове смрти. Била сам веома тужна што га нисам видела живог. Али једном у сну видела сам га сасвим јасно, чак сам осетила његов продорни поглед. Пала сам на колена, поклонила му сс и замолила га да благослови моју децу. У то време имала сам их четворо, али он их је благослови петоро. И ево, прошло је шест година, а мени се родило пето дете.
Из могродног краја допутовалаје познаница В. са двојицом синова. Она је такође била духовно чедо оца Саве. Отац је примао народ. Пришла сам му да узмем благослов, а после мене пришла му је В. и почела да говори како жели да научи да чита Псалтир, те да и децу томе да научи. Баћушка ми каже:
Дај јој свој Псалтир.
Ја сам увек радо извршавала благослове, али овога пута није ми било право.
В. испитује оца у вези са својим породичним проблемима, а ја стојим и савладава ме бура помисли: „Како то – да јој дам Псалтир? Па ја га и сама читам“. У повратку рекла сам В. да Псалтир не могу да јој дам.
Следећег дана стигао ми је пакет од оца. Отворила сам горе лежи Псалтир.
Написала сам оцу о томе и замолила за опроштај. Дала сам В. свој Псалтир, а ја сам задржала онај који ми је отац послао за благослов.
Пет година после очеве смрти, добила сам исцелење од додира његове фотографије. То се догодило након једне операције коју сам имала. Радило се о упали слепог црева, али се нисам на време обратила лекарима. Моје стање било је крајње тешко, живот ми је, како се каже, висио о концу.
Операција је трајала три и по сата, под локалном анестезијом, тако да је бол био неподношљив. Да не бих гледала покрила сам очи рукама, и тада сам јасно видела оца, са великим престоним крстом у рукама.
По милости Божијој, због светих молитава очевих, операција је прошла како треба. Вратила сам се кући. Прошло је месец дана, била сам сама код куће. Напољу је био мраз. Радила сам по кући, кад одједном осетих страшан бол. Схватила сам да то не може да прође без лекара. Пошла сам у болницу.
Лекар ми је дао инјекције за ублажавање бола. Али од њих ми није било лакше. Шта да радим? Да умрем у болници или код куће?
Опростила сам се са дежурном медицинском сестром и рекла да идем кући. Но, ко ће ми код куће помоћи, ако ми нису помогли у болници? Једина нада био ми је – отац! Узела сам његову фотографију и све му испричала, као да је жив. Молим га: “ Оче, умоли Господа да олакша моја страдања, а од тебе молим опроштај и благослов“. Приљубила сам очеву фотографију уз себе и без обзира на неиздржив бол, успела да заспим. Пробудим се и помислим: наједном је све тако мирно. Лежим и не смем да се померим. Али онда се покренем и видим да нема никаквог бола. Слава Богу! Као да ми никада и није било онако тешко. Осећала сам се потпуно здравом. Слава Богу!
Познавала сам нека духовна чеда оца Саве и од њих сам много слушала о њему. Иако га никада нисам видела, свим срцем сам му веровала и чврсто сам одлучила да ћу само њега изабрати за духовног оца.
Тако сам узела годишњи одмор и допутовала у Почајев. Касније је тамо стигао и отац. Чим је ушао у Успенски храм, одмах су га окружили људи, тако да му се није могло прићи. Склонила сам се у страну и помолила се Мајци Божијој:
– Мајко Божија, никако не могу да приђем оцу, а и не знам шта бих му рекла, шта бих га питала.
Погледам, а баћушка већ стоји преда мном и каже: – Ево, отац Сава је дошао.
Ја опет не знам шта да му кажем, само сам промуцала: Спаси, Господе.
Отац ми даје иконицу светитеља Николаја Чудотворца и каже: – Он је твој покровитељ и помоћник, моли се њему.
Затим ми даје иконицу Мајке Божије са птичицама: – Бићеш као птичица.
И на крају трећу иконицу – Мајку Божију Игуманију: – То је Мајка Божија – Покровитељица свих монаха.
И још је додао: – Потом ћеш бити чувар.
Тако је и било. Живела сам идући од манастира до манастира, као птичица. Потом сам живела у манастиру. А онда су манастире почели да затварају, и да шаљу свакога где је хтео. Дошао је ред на мене. Питали су ме: – Где би ти?
Ја нисам знала вољу Божију па сам им на украјинском одговорила (јер тај манастир је био у Украјини): – Како Бог да.
– А одакле си? – питају ме.
– Из Сибира, живела сам у Москви, овде сам дошла из Почајева.
А сада, куда ћеш? Како Бог да.
– Па за где да те упишемо?
Ја сам им трећи пут одговорила: – Како Бог да. Тад начелник полиције рече: – Остани овде. Бићеш чувар у циглани.
Тако су се обистиниле и те очеве речи.
Пре много година отац ми је дао иконицу преподобног Никандра Пустињака и рекао: – Ево ти, живећеш пустињачким животом.
Ја ништа нисам разумела – схватила сам то као шалу. Када сам отишла у пензију, почела сам да долазим у Печере и да се ту задржавам на дуже време, вршећи послушања која ми је отац давао. Али ту није било услова да нађемо стан.
Тако смо ми, неколицина људи, решили да за малу плату одемо у једно естонско село. Настанили смо се у кућици која је била прилично удаљена од села, около је била шума, прозори су гледали у поље, нигде у близини није било већег пута, свуд около владала је тишина, па смо то место прозвали пустиња, а нас саме пустињацима. И показало се да очеве речи нису представљале шалу, него духовну далековидост.
Свој одмор сам проводио у Печерима. Отац ми је рекао када да пођем кући. Али ја сам помислио: „Треба да пођем раније, да завршим неке домаће послове“. Нисам послушао оца, него сам из манастира отишао недељу дана раније од онога што је он благословио. И шта се догодило? Провео сам на аеродрому тачно онолико дана, колико је отац хтео да ме задржи. Временске прилике нису допуштале авиону да полети за наш крај. Седео сам тамо и горко жалио што нисам послушао оца.
Пећ ми се потпуно развалила. Бринем: шта да радим, где да нађем цигле, глину, песак, гвоздене обруче; ни једног мајстора за пећи не познајем. Молим оца: „Само ти ми можеш помоћи својим светим молитвама“.
И ево чуда! Два човека пролазе поред нашег дворишта и питају има ли посла. Сестра изађе напоље, а они је питају: – Јел’ треба нешто да вам се бетонира?
Ништа, једино пећ треба да се презида.
Они кажу: – Добро, доћи ћемо сутра.
Сами су донели све што је било потребно и за три дана су завршили посао.
Отац је исповедао, а мене су узнемиравале разне помисли. Он ме погледа и каже:
Када је самовар хладан, муве лете над њим, а када кључа, ни једна се неће приближити. Треба да се молите пламеном молитвом.
Упокојила се схимонахиња Сергија. Стојимо око оца у Успенском храму, а он каже:
Ево, сада се испитује душа блажене старице схимонахиње Сергије, и то на следећи начин: пред њом је ледена гора. Она се пење уз њу, па склизне доле; опет се пење и опет склизне; дође до половине н склизне; дође скоро до врха и склизне… Та препрека налази се пред њом због греха роптања. То је страшан грех. Она га је допустила у тренутку када су је обилазили пред смрт. Али ништа зато! – ведро ће отац – ми ћемо се сада помолити за њу и та ће препрека нестати, па ће њена душа слободно поћи даље. А у четрдесети дан Господ ће примити њену душу у вечни покој, у вечну радост.
Једном тако идем на посао, кад ме сретне матушка Е., као што јој је отац и рекао:
– Сада ћеш срести В., нека дође код мене.
Дошла сам, а отац каже: – Време је да мењаш одећу.
Погледала сам се и помислила: треба скромније да се облачим. Али те речи односиле су се на моју будућност и обистиниле су се још за очевог живота. Сада имам другу одећу, по милости Божијој, Царица Небеске и светим молитвама драгог оца – монашку.
Мајци је духовни отац схиигуман Сава. Од оца је добила благослов да приређује обеде у његов спомен, тј. за његово упокојење. А ћерка има другог духовног оца. И каже ћерка мајци:
– Мама, води рачуна о свом здрављу, докле ћеш да приређујеш те обеде?
Али мајка је добро знала да старчев благослов мора да се извршава. Баћушка јој је говорио:
– Ево ти хлеб, да нахраниш оне који дођу. Преподобни Серафим Саровски је давао по сухарку (осушено парче хлеба), а теби ево цео хлеб.
И том приликом када је мајка припремала обед, замолила је ћерку да јој помогне. Она је усрдно помагала, а када су је замолили да прочита завештање духовним чедима схиигумана Саве написано у стиховима, предано је читала. Прочитавши последње речи „Заборавивши гробни сан, доћи ћу и сести међу вас“ она се изненада потресла и почела да плаче. На питање: „Шта ти је?“ одговорила је:
– Физички сам осетила како је отац пришао столу и зауставио се поред мене.
Испржила сам оцу кајгану, али мало ми је загорела. Он каже:
– Загорела је, сад је поједи сама.
Ја помислим у себи: „Јао што је отац хировит“, а он одмах одговара: – То није мој хир, него не могу тако да једем.
По милости Божијој мој духовни отац је схиигуман Сава. Мој муж је свештеник. Деце нисмо имали.
Једном нас је посетио отац Сава и замолио ме да дам сагласност да ми он измоли сина који ће наследити оца Б. (мог мужа) и тако наставити традицију да моја породица даје свештенике, јер су ми и отац и деда и прадеда били свештеници. А ја сам била неразумна и упорно сам му говорила да нећу децу јер не бих могла да поднесем њихову смрт. Драги отац! Три пута ми је рекао да може да измоли дете за мене.
Када је баћушка одлазио од нас, већ је сео у кола, ја сам потрчала за њим и рекла:
– Зар не схватате да не желим дете?
Он се насмејао и рекао: – Добро, твоја воља – п отишао је.
Сада се свега тога присећам уз дубоко покајање. Како бисмо данас били срећни када бисмо имали сина или кћер. Болесни смо и стари. Јутрос за време савршавања Божанствене Литургије мом мужу је било лоше, имао је срчане сметње док смо певали „Милост мира“. Опет сам се сетила речи драгог оца схиигумана Саве.
У почетку мог духовног живота направила сам многе грешке, а главна је била – непослушност духовном оцу. По његовим светим молитвама постала сам свесна тога и дошла сам да се исповедим. Дао ми је веома лаку епитимију: пет појасних поклона дневно и да читам књижицу: „Покајање радовање“, што сам ја ревносно испуњавала за његовог живота. А када се баћушка упокојио, потпуно сам престала да то испуњавам.
И онда сањам сан: огромна златна сала, а у њој отац и много његових духовних чеда. Пришла сам му и питам га: „Да ли ви мене сматрате за своју духовну кћи?“ Он је одговорио: „Не,јер не испуњаваш моју епитимију. Када је будеш испуњавала, бићеш опет моје духовно чедо“.
Сада опет усрдно испуњавам његову епитимију и осећам се врло срећно.
Схиигуман Сава је духовни отац мојих деде, баке и куме. Али мама и ја имамо другог духовног оца.
Још као мала била сам крштена у Печерима и одлазила сам код оца Саве, који ми је говорио да се моли за мене. Једном приликом кума је покушала да га пита за моју будућност, али он ништа није одговорио, само ме је пажљиво посматрао и некако нарочито љубазно се осмехнуо. Тај његов осмех памтим читав живот.
Пролазиле су године, завршила сам институт, запослила се, и појавило се једно озбиљно лично питање које нисам могла да решим а да не знам вољу Божију. Међутим, нисам била у контакту са својим духовним оцем.
И одједном видим у сну оца Саву. Обрадовала сам се и помислила: „Е баш добро, њега ћу да питам шта да радим – да ли да се удам или да останем сама?“ Он ми је одговорио овако: „Живот ће ти сам показати“.
Његов одговор ме је разочарао. Размишљам: „како то живот ће сам показати? Хоћу тачно да знам – да ли да се удам или не?“ Тако сам се пробудила у недоумици.
Ускоро сам упознала једног младог човека. Симпатичан, високо образован, и, што је најважније, каже да је верујући, а и неколико пута су га видели у храму.
После неког времена тај млади човек ме је запросио. Но, ја нисам журила да пристанем на брак, него сам пажљиво посматрала његове склоности и интересовања, да видим шта нам је заједничко. Приближила се недеља, а он ме је упитао: – Како ћемо провести тај дан?
– Ја са мамом идем у цркву – одговорила сам.
– Добро, онда ћу сам да пођем на скијање – каже он. Прогутала сам прву горку пилулу.
Приближава се следећа недеља. Он изјављује: – Моје колеге са посла иду на екскурзију. Не бих желео да се одвајам од њих. Поћи ћу и ја.
Друга пилула…
А онда долази и Нова година. Опет питање: – Како ћемо дочекати Нову годину?
– Као и увек, хришћански – одговарам ја – јер још је у току Божићни пост. Имам магнетофон и врло добре снимке, имам пријатеље у хору, можемо да певамо духовне песме.
Он ме је саслушао и некако невољно рекао: – Добро, ја ћу онда поћи у посету код тате.
Сетила сам се речи оца Саве: „сам живот ће показати“. И показао је. Чврсто сам уверена да ме је Господ спасао од тог брака само светим молитвама оца Саве. Слава Богу за све!
Нас неколико пошли смо у Печере за празник Успења Мајке Божије. Али добили смо карте за различите вагоне. Мене је то веома растужило. Ушла сам у вагон и у мислима се обратила оцу: “ Како је лоше то што смо у разним вагонима, желела бих да сам са осталима“. А онда се догодило чудо: прилази ми човек и каже:
– Будите љубазни, уступите ми ваше, место а ви пређите у тринаести вагон, како мој син не би путовао сам.
Ради светих молитава нашег драгог оца Господ нам је свима послао радост.
Дечак Василије је са својом мајком допутовао из Минска у Печере. Страшно га је болео зуб, образ му је отекао.
Стоје они тако у храму, прилази отац Сава, и дечакова мајка га упита да ли би могао да се помоли за њеног сина. Отац Сава се помолио минут-два, помиловао дечака по образу и бол је одмах престао, а оток се повукао.
Једна духовна кћи оца Саве се удала. Испоставило се да њен муж има врло преку нарав и ћудљив карактер, тако да му се ничим не може угодити. Њен живот постао је право мучење.
Када јој је муж сломио руку, она је дошла на само један дан код оца у Печере, по његове свете молитве и духовну утеху. Али отац није био у манастиру, негде је отишао.
Погнуте главе жена је пошла на аутобуску станицу да би се вратила кући. У том тренутку баћушка се колима враћао у манастир. Видео ју је, зауставио је кола и за свега неколико минута, како је она потом причала, тако ју је утешио и охрабрио, да је заборавила на све своје муке, и радосна, као да је добила крила, пошла је натраг кући.
Ја сам духовно чедо схиигумана Саве. Већ сам стара и живим сама. Седим тако и бринем: долази зима, а ја немам ни мало дрва.
Гледам очеву фотографију и обраћам му се као да је жив: „Баћушка, помози, помоли се да ми Господ пошаље дрва“. И гле чуда!
Преко пута моје куће налазио се стари дрвени мост кога су одлучили да сруше и да подигну нови. Видим да мост растављају. Приђем и упитам: да ли би хтели да ми продате стара брвна као дрва за ложење? Не само да су ми продали, него су их сами нацепали и довезли их у моје двориште.
Једна девојка је причала:
Нисам лично познавала оца Саву, никада га нисам видела, али сам непосредно после његовог упокојења много слушала о њему п његовој молитвеној помоћи.
Недавно сам упознала једног младића који ме је запросио. Била сам спремна да прихватим понуду, али моја мама је била против, зато што он није био верујући човек. Удати се против мамине воље било би страшно, али са друге стране, нисам имала снаге да угушим своја осећања према њему. Тако сам одлучила да се обратим оцу Сави и затражим његове свете молитве. И шта се догодило? Сама сам осетила некакву промену: разум је почео да се бори против осећања. Замислила сам живот са човеком са којим немам ништа заједничко. Да, то је ужасно – мама је у праву. И баш као када после жеге дуне прохладни поветарац, тако сам и ја у срцу осетила лакоћу и мир, и потпуно сам се охладила према том човеку.
Отац је исповедао и за време исповести је рекао:
– Лице сваког човека је огледало његове душе.
Ја стојим и размишљам: “ Лица се разликују: код младог човека лице је лепо и глатко, а код старог наборано“. И онда чујем оца како каже:
– Лица се свакако разликују – постоје стара и млада – док је душа свима иста, мада може бити у различитом стању. Услед грехова душа тамни, бива покривена мраком и смрадом, а код онога ко се каје и живи благочестиво душа је светла и мирисна, и све се то одражава на његовом лицу.
Отац је на исповести једног човека разобличио да не целива свој крстић. Овај је рекао: – Стално га целивам.
– Мене можеш обманути, али не и Господа.
Потом му је отац рекао колико дуго није целивао свој крстић. Човек се замислио, па је одговорио: – Да, у праву сте.
У души су ми остале похрањене следеће очеве речи: „О, како Мајка Божија воли оне који јој се обраћају! Како је лепо када деца прилазе Мајци Божијој. Она ту децу љуби и ставља их под Своју заштиту“. И још је говорио отац: „Шта је то благослов? То је – одсећи сопствену вољу и творити вољу Божију“.
Срела сам једну познаницу, старицу, која је деловала врло тужно. Почела је да ми прича:
– Преко пута нас, продали су кућу и ту се уселила једна млада жена. Мој муж је најпре кроз прозор почео да гледа ту жену, а онда и да одлази код ње у посете. И сад каже: „Хајде да се разведемо, ти си стара,ја ћу да одем код те жене“. Говорила сам му: „Опамети се, ми имамо не само децу, него и одрасле унуке, како те није срамота од људи!“ А он тера по своме: “ Дај ми развод!“ Није ми толико стало до њега самог, колико до његове душе. Јер сам венчана с њим.
Мени је било жао старице, па сам јој дала савет да се обрати нашем оцу и да затражи његове свете молитве. Она је са радошћу пристала и пошла у Печере. А када се вратила, жена од преко пута је продала кућу и одселила се. Деда се сасвим променио: почео је да се пажљиво односи према жени и да јој у свему помаже.
Једном сам била код оца у време свог годишњег одмора. Одмор се завршио и требало је да се вратим на посао, али отац каже: – Треба да останеш још мало.
Веома сам се уплашила – у то време казне за неоправдани изостанак са посла биле су врло строге. Ипак, нисам смела да одбијем послушање.
Када сам допутовала кући, нису ми дали да се вратим на посао: напиши објашњење зашто си закаснила. Написала сам и директор ме је позвао. Дођем код њега, а он каже: – Закаснила си, зар то по хришћански није грех?
– Крива сам – одговорила сам му.
– Па шта да радимо са тобом?
– Молим вас да ми опростите – кажем ја.
Директор је поцепао моје објашњење и рекао ми да се вратим на посао.
Моја духовна сестра А. била је у Печерима. Кући се враћала преко Москве. После неког времена добила сам од ње писмо: „У јавној гардероби ми је нестао кофер у коме су биле духовне књиге, Јеванђеље и друге вредне ствари. Пријавила сам и сачекала неколико дана у Москви, али није било никаквог резултата, па сам отишла празних руку“. Испричала сам то оцу, а он каже:
– Ништа није изгубљено, само је помешала ормарић, послаће јој то.
И заиста, касније су јој све вратили.
Стојим у храму увече за време богослужења и осетим велику глад. Кажем својој рођеној сестри:
Идем кући – умрећу од глади! Прилази ми отац и даје поморанџу:
– Ево ти, окрепи се, да не умреш од глади.
Отац је служио водоосвећење и стао све да кропи светом водицом. На мене је пала само једна кап, и то на капут. Отац каже:
Када се кропи светом водицом, чак се и ваздух освећује, а ако на лице падне макар и једна кап, освећује се читаво тело.
Ја стојим и мислим: “ А мени је само једна кап пала на капут“.
Отац ме погледа и рече: – Чак и ако је та једна кап пала на капут, човек се читав освећује, само треба веровати.
Имала сам велику жељу да пођем у Печере на очев имендан, али нису ме пуштали са посла. Писала сам оцу и тражила његове свете молитве. Када сам после тога дошла на посао кажу ми: – Добила си отказ.
Најпре сам се веома узнемирила: толико година радим, никада никаква примедба, и онда наједном – отказ. Али после се сетим: писала сам оцу, молила његову помоћ, и то се свакако догодило по његовим светим молитвама. Обрадовала сам се и пошла на пут. А када сам се вратила кући кажу ми: – Дођите на посао, чека вас ваше место.
Видећи људе како страдају од греха гнева и раздражљивости,Отац је говорио:
Неки су тако гневни, тако раздражљиви, подижу се као морски таласи, ударају и хуче. Ако се окоме на нас то није страшно, само ако и ми не поступимо тако, ако и сами не почнемо да се гневимо. Замислите како је тешко гневном човеку, јер у његовој души је пакао. Њега треба жалити, треба се молити за њега.
Отац је сматрао да није добро да се говори о светским стварима, изузев онога што је неопходно, и од свих је тражио да стално пребивају у молитви:
– Ми у сваком случају треба да дишемо, па је онда добро да на удах кажемо: „Господе“, а на издах: „помилуј“. Удисати Господа, а издисати из себе све нечисто и греховно.
Отац је говорио:
– Имам разна духовна чеда: постоје они који су тврди као зрно грашка и које можеш да удариш – неће се разбити; постоје и они који су као вазе, са којима човек треба да се опходи опрезно, а има и оних који су као кристалне чашице, па те је страх и да их додирнеш, да се не разбију! Свако од њих захтева различит приступ.
Једна од његових духовних чеда била је налик на кристалну чашу: није могла да претрпи ни најмању примедбу, љутила се и инатила. По карактеру била је весела, а у друштву се увек трудила да се истакне, захтевајући пажњу. Волела је лепу одећу. А косу на глави уређивала је на некакав нарочит начин, у облику круне. И ево шта је учинио наш мудри отац. Послао ју је код сада покојног оца Симеона.
Дође она код тог старца, а овај је дочека љубазно, уз осмехе, и само сипа комплименте, а са посебном пажњом гледа њену срризуру и примећује: изузетно лепа срризура! На крају, она почне у мислима да га осуђује: „Дакле, отац ме је послао код старца који је прави каваљер!“ А онда је нешто осени и она схвати како ју је старац прочитао. „Заиста је мудар наш баћушка!“
Једном, већ после очеве смрти, дошле су ми у посету мајка и ћерка из Мајкопа, духовна чеда оца Саве, па смо за столом разговарале о њему, а ја сам у себи све мислила: како су оне срећне, виделе су оца за његовог живота, а ја га нисам видела, нити ћу икада то моћи.
Тек што су отишле, мени се исте ноћи у сну јавио отац, у снежно белој одежди и сав блистав; из њега је истицала таква љубав и благодат, да се читава моја душа испунила неизрецивом духовном радошћу. Горко сам жалила када сам се пробудила – толико сам хтела да блаженство потраје још који тренутак.
Тада сам помислила: ако таква благодат долази од светих, што ће бити са човековом душом када види Мајку Божију или Самог Господа? Да! То ће заиста бити крајње блаженство!
Једна жена из Сочија, мајка деветоро деце, написала је схиигуману Сави писмо са молбом да је прими за духовно чедо. У исповести се потрудила да наброји све своје грехе.
После неког времена сањала је оца како исповеда у храму, и како му она прилази, а он у руци држи лист папира на коме је њена исповест па јој каже:
– Ти овде ниси написала све, и за те грехе се ниси покајала. Онда јој је рекао за шта још треба да се покаје.
Тешко сам се разболела, бол је био неиздржљив, мислила сам да ме боли срце. Неколико пута сам се обраћала лекарима, али они су говорили да је то природна појава својствена мом старосном добу и нису хтели да ми укажу помоћ.
Дошла сам код оца, а он ме гледа н каже:
– Шта је, болесна си?
– Да – одговорим – јако ме боли срце.
– Уопште те не боли срце, него поджелудачна жлезда. Дао ми је освештано масло и бол се изгубио.
Имала сам великих проблема са плућима. Шест месеци сам лежала у болници, затим исто толико у опоравилишту, али побољшања није било. Лекари нису знали шта да раде са мном.
Моја тетка је пошла у Печере. Написала је оцу о мом стању. Он се помолио за мене. Послао ми је велику просфору и друге дарове. По његовим светим молитвама добила сам потпуно исцелење и вратила сам се на посао.
Године 1974. нас две смо први пут допутовале из Мајкопа у Печере. Пред једним вратима у манастиру виделе смо велику групу људи. Рекли су нам да су сви они дошли код оца Саве. И ми смо хтеле да видимо старца. Стале смо да молимо Мајку Божију да нас удостоји да га видимо. А потом смо са сузама почеле да молимо и оца Саву: „Драги баћушка, допутовали смо из Мајкопа први пут, помозите нам да вас видимо“. Одједном, врата се отворе, изађе старица и каже:
– Ко је из Мајкопа, нека дође код оца Саве.
Пропустили су нас и дошле смо у његову келију. Отац нам је изашао у сусрет. Рекао нам је да прочитамо три пута „Оче наш“ и три пута „Богородице Дјево, радуј се!“, а он се вратио у другу просторију. Тек што смо прочитале поново је изашао и благословио нам да будемо његова духовна чеда. Рекао је да напишемо све своје грехе од узраста од седам година. У манастиру смо провеле седам дана. Благословио нам је да станујемо код М. Ми њу нисмо познавале, али када смо изашле она нам је сама пришла.
После седам дана отац је благословио да пођемо кући. Отишле смо из манастира као да смо поново рођене.
Сећам се како је отац учио послушању. У Успенском храму после службе сви чекамо оца, много народа. Он излази из олтара и износи чашу пуну воде. Даје ми и каже: – Л. попиј један гутљај.
Обрадовала сам се, напунила уста водом, прогутала, али у устима ми је остало још воде. Прогутам још један гутљај, а отац ме гледа са горчином и сажаљењем:
– Па зар нисам рекао – један гутљај? Где је твоје послушање?
Била сам изван себе: срамота ме је и само што не заплачем зато што сам узнемирила оца. У души себи обећавам да ћу га увек слушати. Никада нећу заборавити његов поглед: толико је у њему било бола због моје непослушности.
Ускоро сам прешла у Печере. Отац ми је дао адресу на којој ћу да живим и благословио да радим у болници. Ништа ми се тамо није допало: посао грозан, однос медицинских сестара лош, заправо понижавајући. Не смем гласно да негодујем јер је отац тако благословио, али унутра у мени све се противи.
Стојим тако у Успенском храму и чекам, кад поред мене пролази отац. Зауставио се и каже: – Види како нам је Л. радосна!
Ту више нисам издржала потекла мије бујица суза. А отац каже:
– То она од радости плаче. Допада јој се рад у болници. Болесници је зову „мама“.
А ја му још ништа нисам писала. Затим озбиљно каже:
– Шта је, не допада ти се посао? Издржи до Божића (а била је јесен), па ћеш онда можда отићи у фабрику, само не у кројачки салон. Издржи, а ја ћу се помолити.
Дао ми је чоколаду да почастим медицинску сестру са којом сам радила у смени.
И догодило се чудо: све се изменило. Медицинске сестре ме више нису вређале, а нека деца су ме звала „мама“ и ја сам им са радошћу помагала.
Баш када сам се спремала да пођем за Печере код оца, замолили су ме да поведем са собом једну младу девојку. Испрва нисам пристајала, али сам је после ипак узела. Дошли смо у Печере, а она уместо да пође у храм, иде час у једну радњу, час у другу, час у трпезарију. Плашила сам се да је пустим саму, па сам је пратила и уморила се.
Када смо нас две коначно ушле у храм, стала сам поред зида. Прилази отац. Народ је одмах почео да га окружује, а он иде право према мени и каже: – Шта је, намучила те је?
Благословио ме је, а затим је позвао ту девојку:
– Јеси ли обишла сваки кутак Печера? – и набројао је сва места на којима смо били. Мада у благој форми, потрудио се да је уразуми. А ја му ништа о томе нисам говорила.
Очева духовна чеда имала су сина који је био у пубертету. У присуству родитеља он се молио и читао је Јеванђеље, мада се заправо само претварао, тако да су они сматрали да имају благочестивог сина. А када родитеља није било у близини, дечак се понашао веома ружно.
Једном су дошли у манастир код оца. Било им је веома стало да покажу како им је син благочестив. И баш кад су хтели да га похвале, отац каже дечаку:
Теби су потребне батине. Зашто се тако понашаш и обмањујеш своје родитеље, а радиш то што радиш?
И принудио је дечака да све призна родитељима.
Пошла сам са сестрама у шуму да беремо печурке. Нисам ни приметила када смо се раздвојиле, а сама нисам могла да пронађем пут до куће. Било ми је страшно у шуми, већ је почео да пада мрак.
Почела сам да се молим: „Господе, молитвама мог духовног оца, схиигумана Саве, спаси ме. Оче, помози!“
И одједном сам усред тишине чула гласан цвркут птице. Затим гледам: птица долети до мене, залепрша у ваздуху и полети у страну; затим се врати до мене и опет полети на исту страну.
То је понављала неколико пута, баш као да ми показује на коју страну да пођем. Ускоро ме је заиста извела на пут.
Једна девојка је живела у Сибиру. Ишла је шумским путем, кад пред њу изађе вук. Уплашена, гласно је повикала: – Оче!
Вук ју је само погледао и вратио се у шуму.
Прошло је неко и време и она је заборавила на тај случај. А после годину дана, када је дошла код оца, он ју је благословио, насмешио се и каже:
– Дакле, бојиш се вукова.
Живела сам са породицом, а хтела сам да постим понедељком. Постила сам тако што мање једем.
Када сам дошла у Печере испричала сам оцу за то. Он је одговорио:
– Сада живиш са породицом, у свету, и треба да једеш све, а када будеш монахиња, постићеш и понедељком.
Отишла сам у недоумици: јер до тада нисам ни помишљала о монаштву. Али прошло је неколико година и очеве речи су се оствариле: Господ ме је удостојио да примим монаштво.
Нисам веровала у Бога. Окруживали су ме људи слични мени. У Печере сам допутовала са сином. Први пут сам видела манастир, монахе и старца игумана Саву. Старац ми је посветио пажњу и примио ме је за духовно чедо. По његовим светим молитвама, не само да сам поверовала, него сам до те мере осетила Бога, свим својим бићем, да се то не може изразити речима.
У Башкирију, где син и ја живимо, вратила сам се као потпуно другачија особа. Друштво људи међу које сам се вратила уопште ми више није било интересантно, па сам прекинула сваки контакт са њима. Али то није прошло тако лако. Сазнали су где сам била са сином, па су решили да покушају да ми одузму старање над њим. Сам Бог зна како сам се осећала када сам сазнала за њихову намеру: само што нисам полудела. Када су ми рекли да треба да одем на већање на коме ће се одлучивати о старању над сином, знала сам да ћу се одузети и да нећу моћи да проговорим ни једну реч у своју одбрану. Нисам могла чак ни да се молим. Као што болесно, слабо дете изговара реч „мама“, тако сам ја понављала: „оче!“.
Легла сам у постељу и заспала. У сну видим: отац стоји у свештеничкој одежди, благосиља ме и осењује крстом. А када сам се пробудила осетила сам велику благодатну силу. Била сам потпуно спокојна, у срцу ми је лакнуло, осећала сам радост, и никакав страх.
У таквом стању дошла сам на већање. Истините су речи Спаситељеве: А када вас Предаду, не брините се како ћете или шта ћете говорити; јер ће вам се у онај час дати шта ћете казати. Јер нећете ви говорити, него ће дух Оца вашега говорити из вас (Мт. 10, 19 20). Заиста је било тако. Сви присутни на том већању пажљиво су ме слушали и нико није нашао ништа због чега би ми приговорио, тако да сам на крају изашла као победница.
А. је допутовао у манастир са својом неверујућом женом. Дошао је код оца. Отац му каже:
– Гледај да и тебе твоја жена не изведе из раја, као Ева Адама. Тек што се А. вратио од старца, жена му каже: – Хајде да се данас вратимо кући, не могу овде да останем.
Он је одговара, а она тера по своме: – Данас одлазим одавде.
Шта ће друго, А. опет пође код оца и каже: – Ми данас идемо кући.
– Јесте, отићи ћете, али пешке – рекао је он.
И заиста, морали су да иду пешке, пошто аутобус тога дана није ишао.
Наштрикала сам оцу црне вунене рукавице и он их је носио. После неког времена опет сам дошла у Печере. Стајали смо иза Михајловске цркве, било је хладно, па сам помислила: „Отац је оне рукавице сигурно неком дао“. А он извади рукавице из торбе и навуче их на руке. Како је само читао наше мисли.
Добро се сећам како је отац говорио о смрти:
Доћи ће у вашем животу час, када ће се душа растати од тела. Окружиће је мрачне силе. Од страха ће сва да задрхти и зачуће: „Ево наше душе“. Али ви се супротставите и реците: „Није ваша, него Божија!“ Они ће повикати: „Наша, зато што је грешна!“ А ви опет: „Грешна, али ипак Божија, јер ја сам се молила на земљи“. Мрачне силе ће заурлати: „Неправилно си се молила!“ А ти кажи: „Правилно сам се молила, читала сам Вјерују. И одмах почни: Верујем у Једног Бога…“.
Тама ће се у трену развејати и постаће светло, најсветлије. Појавиће се свети анђели, узеће вас и повести Богу на поклоњење.
Отац ми је слао многе утехе, а ја сам била неразумна и жалила сам новац. Једном сам дошла у храм како бих тражила да одслуже Литургију за мог болесног оца. Мислила сам да дам три рубље. Погледам у торбу, а тамо нема три рубље, него све по пет. Дам тако пет рубаља, а у себи мислим: “ Било би доста и три“.
Пошла сам да се помолим. Одједном видим оца како ми прилази. У рукама држи две рубље и каже: – Ево ти кусур.
Била сам у манастиру са својом петогодишњом унуком, која се, као и сва деца, везала за оца Саву. Баш некако пред наш одлазак он је дошао у храм. Људи су га одмах окружили, а нас су потиснули у страну. Ја сам висока и могла сам да видим оца, али је унука заплакала и тихо рекла:
– Бако, не видим оца, а тако бих хтела да га видим.
И одједном, баћушка се обрео поред нас. Обрисао јој је сузе, утешио ју је, дао јој је колач. Каква је то радост била! Ја оцу ништа нисам рекла, само сам га у мислима замолила да се помоли да и мој син једном дође у Печере. Мени самој, то је деловало као немогућ сан.
Када сам исте године поново дошла у Печере, стигло ми је писмо од сина: „Идемо на море на одмор“. Као и увек, требало је да се смирим. У мислима сам се са тугом обратила оцу: „Син опет иде на море, а кад ће у Печере?“
Но, какво је само било моје изненађење када је без икакве најаве син са својом женом стао испред мене. Нисам веровала сопственим очима:
– Отказано нам је путовање на море, па смо дошли овамо. Нисам била у стању да искажем своју радост. На празник
Рођења Христовог они су били на величанственој служби у манастиру, причестили су се, обишли су Печере. Све им се овде допало и отишли су задовољни. И све то – по светим молитвама драгог оца.
Сви у нашој породици су духовна чеда схиигумана Саве. Брат се разболео и лекари су рекли да неће поживети дуго, а и он сам је осећао свој скори крај. У нашем граду су забранили сахране на старом гробљу, док су на новом гробљу тек ископани гробови били пуни воде. Брат ме је молио:
Иди молим те, замоли да ме сахране на старом гробљу, да не будем сахрањен у воду.
Спремала сам се да одем, али никако да то учиним.
И онда у сну видим да смо дошли у Печере код оца. Он излази из своје келије у схими и ја му кажем: „Баћушка, брат је на самрти“. „Знам“ – одговори он. Тада сам стала да му објашњава каква је ситуација са нашим гробљем. „Не брините, сахраниће га на старом гробљу“.
Пробудила сам се обрадована и нигде нисам отишла. Кроз три дана брат је умро и без препрека сахранили су га на старом гробљу, баш као што ми је старац и рекао у сну.
Отац је благословио да са П. пођем у Пјухтице. Добила сам благослов да се окупам на извору (била је зима), док П. за то није добила благослов. Чим смо допутовале дошла сам на извор. П. је била са мном. Рекла је:
И ја ћу се окупати на овом лековитом извору.
Окупале смо се. Ја сам била болесна и моје стање се поправило, а П. је била здрава, па се разболела тако да је једва отишла кући. Схватила је да је погрешила што није послушала оца и написала му је покајно писмо. Он се помолио и оздравила је.
У почетку живот у Печерима падао ми је врло тешко. Мада нас је било само двоје у стану, нисмо имали мира; уз то, духовна сестра је била душевно болесна, па ми је због своје болести причињавала непријатности. У то време ја сам била самовољна и често непослушна свом духовном оцу, због чега сам страдала.
Тако сам пожелела да одем из Печера у град из кога сам дошла. Мада је то био велики град, тамо сам се осећала спокојно и нисам доживљавала непријатности као овде. Дуго сам живела са таквим мислима, али оцу ништа нисам говорила.
Он ме је једном срео и каже: – Н., ти ипак још ниси отишла?
После тога, прошла ме је жеља да одем.
Мој Отац је био дубоко верујући човек, а када је умроЈа чак ни крст на себи нисам носио.
Једном ме сретне нека познаница монахиња и каже: – Мени се у сну јавио твој отац и каже: моли се за мог сина, иначе ће пропасти.
Од тада сам почео да идем у цркву.
Затим се моја жена тешко разболела. Имала је велике проблеме са срцем. Дуго је лежала у болници у Москви, ишла је на прегледе код неколико професора, али њено стање било је безнадежно.
Онда смо она и ја почели да обилазимо света места. По доласку у Печере, отац Сава нас је примио за духовна чеда. Благодарећи његовим светим молитвама, моја жена је кући пошла здрава. После тога, увек када би јој било лоше одлазила је код оца у Печере. Одлучио сам да питам оца за благослов да се преселимо у Печере за стално и да ту подигнемо кућу.
Ево овакву кућицу да подигнеш својој жени у Печерима и показао је рукама размере те куће.
Ја тада нисам схватио зашто говори о кући само за моју жену.
После очевог упокојења моја жена је често одлазила у Печере и стално посећивала његов гроб у пећини. Једном када се вратила оданде, обишла је сву родбину, опростила се са свима и замолила их да не тугују и не плачу за њом. А мени је пред полазак за Печере рекла: – П., можда нећеш бити код куће када стигне телеграм.
Тако је и било: нисам био код куће када је стигао телеграм са вешћу о жениној смрти, па сам то сазнао тек сутрадан. Моја жена се упокојила у манастиру за време Литургије. Сахранили су је у Богом сазданим пештерама, у којима почива и наш драги и незаборавни отац. Тек тада сам схватио о каквој је кућици за моју жену говорио отац. Упокој их Господе са свима светима у Царству Твоме!
У октобру 1992. године отпутовала сам у Печере. Дали су ми адресу на којој ћу становати и пошиљку за домаћицу. Била сам на Литургији, а после сам пошла да се сместим у своју собу, али заборавила сам назив улице. Ходала сам тако и тражила, па ми је на крају пало на памет да се вратим у манастир, да одем у пештере и затражим од оца благослов да потражим другу собу. Дођем у пећину, упалим свећу и помолим се оцу да ми помогне да пронађем сестру како бих јој предала пошиљку. Окренем се, а иза мене стоји управо она сестра коју тражим. Ето како нас је отац повезао.
Када сам први пут путовала у Печере у вагону је било врло загушљиво, тако да сам осећала извесне срчане сметње. Молила сам се и у мислима дозивала оца да ми помогне. Тек што сам склопила очи, преда мном као да стоји велики очев портрет у боји, а он, као да је жив, осмехује се и благосиља ме, и од тога одмах почнем лакше да дишем.
Замолила сам баћушку да се помоли за моју неверујућу мајку. Рекао је да ће се помолити и упитао ме је за њено име. Када сам допутовала кући и дала мајци молитвено правило Серафима Саровског које јој је послао отац, она га је, на моје велико изненађење, радо прихватила. Од тог тренутка па до смрти молила се Богу сваког јутра и вечери.
По очевим молитвама удостојила се да умре на дан када се причестила Светим Тајнама Христовим.
Са сином сам била у Печерима код оца. Благосиљајући нас пред полазак кући, баћушка је рекао да ћемо имати препреку на путу, али да ће се он молити за нас. Када смо допутовали у Псков и узели возне карте, на радију су јавили да ће наш воз каснити четири сата. У Виљнус смо стигли у једанаест пре подне, а наш воз за Минск требало је да пође у седам ујутро. И какво је само било наше изненађење када смо сазнали да нам воз још није отишао. Оверили смо карте, сели у вагон и воз је пошао.
Мој син је боловао девет година. Лекари су га прегледали дватри пута годишње, али никако нису могли да поставе тачну дијагнозу. Имао је нападе пет или шест пута дневно: лице би му потамнело и укочило се, не би могао да говори, изгубио би свест.
Једном када сам му отишла у посету, седели смо и разговарали, а он изненада каже: – Тако су ми досадили напади, узео бих нож и забио га у срце, само да се више не мучим.
Потпуно сам премрла од тих речи, нисам била у стању да му одговорим.
– Сине драги, гледај сунце како сија, зар те то не радује? Људи немају руке, немају ноге – па ипак живе, јер им се живи; а ти имаш двоје деце.
Тешим га колико могу, а моја душа плаче и виче оца. Плашим се да га оставим самог. Чим сам стигла кући написала сам оцу писмо. И те ноћи видим у сну: баћушка седи на крају стола на даћи и као да ме очекује. Ја му са сузама прилазим и кажем: Шта да радим? Мој син помишља на самоубиство.
А он одговара: – Чујем, чујем… Умреће.
– Каквом смрћу? – упитала сам.
На ово питање није ми одговорио.
То сам сањала у фебруару, а у мају је син умро природном смрћу. И колико год да сам жалила своје дете, у срцу сам се радовала што отац све о нама види и зна. И помаже, и охрабрује, и моли се за нас.
Живели смо у Удмуртији. Страшно су ме болеле ноге, али ипак сам пошла у цркву у село Стари Мултан – седам километара од нашег села. Пут води кроз брезову шуму – бивши Јекатеринбуршки друм. Идем са два штапа и испод сваке брезе се зауставим да предахнем, да се помолим и замолим оца да ми помогне да дођем до цркве. Уз Божију помоћ и старчеве свете молитве стигла сам. Пало ми је на памет да напишем оцу писмо и замолим га да макар још једном, о петровском посту, дођем у цркву, исповедим се и причестим Светим Тајнама. И шта је било? Дошао је Петровски пост, ја сам добила силну жељу да пођем у цркву, но како? Плашила сам се, али сам уз помоћ два штапа ипак пошла. Идем, а да ни сама не верујем како лако и весело. Не осећам ни болове ни умор у ногама! Идем без предаха, као на крилима. Тако сам по молитвама оца Саве, и поред болесних ногу, лако и без неприлика стигла у храм Божији.
Затребале су ми бројанице. Али где да их нађем? Кажу, даће отац Сава. Написала сам му и ускоро стиже духовна сестра: Дошла сам да те научим да плетеш бројанице.
Мојој жени Т. П. су у тридесет трећој години, 1992. године, оперисали лобању због тумора костију. Отпуштајући је из болнице лекар неурохирург ми је рекао:
– Буди храбар, момче, нема наде, биће чудо ако је доведеш за годину дана.
Пре операције оца Саву нисмо познавали. Али када сам упознао његова духовна чеда и донео кући његову фотографију, жена ми је одједном рекла: – Ево! То је он!
Нисам разумео па сам је упитао: – Ко то?
И тада ми је испричала да је пре операције у сну виђала старца у црној монашкој одежди, са главом прекривеном капуљачом, како јој прилази са свећом у рукама у кропије водом. Када би се пробудила угледала би на себи капљице воде. Он је долазио не једном, како пре тако и за време операције. А уочи нашег венчања долазио је у светлој одежди са двема упаљеним свећама. Жена није могла да се присети свих детаља, али је била сигурна да је долазио управо отац Сава, и то не једном.
Од дана операције прошле су четири године. Моја жена је по милости Божијој жива. Молим се Господу да јој продужи живот макар док деца не постану пунолетна.
Ако се неко саблазни због овога што сам написао, искрено саветујем да у тешком часу помене старца и затражи његове свете молитве и помоћ.
Ово се догодило 1962. године, када сам имала само 10 година. Сањала сам како стојим пред манастирским вратима, а поред мене жена у црној одежди. Видим голубове како иду у паровима, а за њима отац у монашкој одежди. Упитала сам жену: „Ко је то?“ Она је одговорила: „То је отац Сава твој духовни отац“. Тај сан сам убрзо заборавила. После тога још неколико пута сам видела баћушку у сну, али тим сновима нисам придавала никакав значај.
Године 1976. допутовала сам у Печере. Гледам манастир и кажем: “ Господе, ја овде никад нисам била, како је могуће да ми је чак и боја грађевина позната, као да сам све ово већ више пута видела? Ушла сам у Успенски храм – и ту ми је све било познато. Али снова се не сећам.
Стојим и размишљам: „А где и како да нађем оца Саву?“ Чула сам да прима за духовна чеда, зато сам са сином и допутовала у Печере. Са овим питањем обратила сам се једном монаху који је туда пролазио. Он ме је упутио на црквењака, а овај је рекао да ће код оца Саве да пуштају у четири поподне. Пошла сам са сином, али сам се одмах вратила да упитам црквењака да ли треба да заузмемо ред. Он нас је отпратио до келије и покуцао на врата. Отац је изашао и чим сам га угледала сетила сам се својих снова. Рекао је да напишем своје грехе и да онда то донесем у четири. Потом је изнео чоколаду и понудио мене и сина, након чега смо отишли. Учинила сам.све како је отац рекао. Он ми је дао вунене бројанице, Богородичино молитвено правило и неколико књижица. Била сам тако радосна, као да сам добила крила.
Кад год бих клонула духом ишла сам у Печере код оца, и одатле се враћала охрабрена и оснажена. Но, једном сам осетила да ме нешто нарочито снажно привлачи у Печере – моја душа као да је осећала да је старац позива. Почела сам чак да говорим: „Оче,само мало сачекај, доћи ћу за празник Успења Мајке Божије“. Тако су прошле целе две недеље, а онда се све прекинуло. Долази духовна сестра и каже:
– Стигао је телеграм из Печера, отац се упокојио.
Као да сам се скаменила, све је у мени стало. Не могу да проговорим ни реч, не могу да се померим са места, не могу чак ни да заплачем. Моје срце се испунило неописивом тугом услед сазнања да ме је отац уочи свога упокојења тако дуго позивао, а сада је све готово – више га никада нећу видети овде, на земљи, нећу му прићи ради благослова, нећу му целивати руку. Нисам знала шта ћу са собом, у души сам осећала само празнину. Моји сродници, који су се иначе противили мојим одласцима у Печере, сада су и сами стали да ме наговарају да пођем. И пошла сам. Са сузама сам стигла у Печере и замолила оца за опроштај, а он ме је, као и пре, опет утешио и умирио.
Ово је причао баћушка који служи у нашем граду.
– Док сам био још млад ђакон допутовао сам у Тројице-Сергијеву лавру на исповест. Прилази ми млади јеромонах (био је то отац Сава) и пита: „Дошли сте на исповест? Дођите код мене“.
Ја нисам знао одакле да почнем. А он ме упита: „Верујеш ли у Бога?“ У себи сам помислио: „Па како бих могао да не верујем? Ја сам ђакон!“ “ Добро – рече отац – онда изговори Символ вере“. На моје велико изненађење, нисам био у стању да изговорим „Вјерују“.
Отац Сава ме је онда замолио да прочитам Символ вере из књиге, а ја опет нисам био у стању то да учиним како треба: заплићем се, прескачем, црвеним, знојим се, не знам куда да се денем. Ето како ме је смирио отац Сава.
Године 1977. допутовали смо у Печере. Пошли смо у Михајловску цркву. Видим да је отац Сава изашао да исповеда. Руком је дао знак да му приђу они који желе да се исповеде. Пришла сам и ја. Одједном, он ме кажипрстом удари по челу и каже:
– А ти, немој да идеш у башту да поливаш краставце и парадајз док се не помолиш; прочитај макар правило светог Серафима!
И заиста, ја сам ујутро излазила да поливам краставце и парадајз без молитве…
Оцу је много пре смрти био познат дан његовог упокојења. То сам схватио тек касније.
Дошао сам у његову келију, помолили смо се, затражио сам благослов. Отац ме је благословио и пита: – Где мислиш да проведеш свој имендан?
– Можда у Виљнусу, тамо се 27. јула славе свети мученици.
– Виљнус, то је у реду; али мислим да ће ти бити боље овде. Затим је позвао матушку у келију и пита је: – А где се ви
спремате да проведете имендан свог баћушке?
Није нам благословио да било где идемо, него нам је рекао овако:
Одслужите молебан светим мученицима. Светом Духу, акатист светом равноапостолном Владимиру и три дана за редом се причешћујте. Ти служи три дана за редом п причешћуј се. А ти, ако те питају што се причешћујеш сваки дан, кажи: „Причестите ме молим вас, болесна сам“.
25. јула долазим у Печере како бих ту провео имендан. Пођем код оца али ми кажу: – Отац никог не прима, веома је болестан.
Одем до келије, ту стоји једна од духовних чеда из Печера. Она је ушла прва. Замолио сам је да каже оцу да сам ту. Седим, чекам, појављује се лукава помисао: пошто сам стигао са пута, боље да пођем да се помолим, а сутра ћу да одслужим Литургију, да се причестим и тек онда да дођем код оца. Отишао сам.
За то време, баћушки су рекли да је дошао свештеник. Почео да ставља око врата крст и епитрахиљ, а они су изашли по мене, али ја сам у међувремену већ отишао.
Сутрадан после службе пошао сам код оца. Он је већ био сасвим слаб, ни главу није могао да помери, само је тихо рекао: – Слаб сам, молим се.
Ове последње речи биле су одговор на лукаву помисао коју сам имао пред улазак у келију – да старац у таквом стању не може да се моли.
Служио сам п 27. јула. Ми који служимо се причешћујемо, а јеромонах отац Нифонт узима честицу и одлазин да причести оца Саву. Причешћујемо мирјане и завршавамо Литургију у Успенском храму. Мени су благословили да дам отпуст, кад одједном страшан плач: умро је отац Сава. Када сам дао отпуст неко од монаха ми је рекао:
– Баћушка, поклоните се дванаест пута пред престолом за оца – и ја сам се поклонио уз молитву за упокојење.
Пресвукао сам се и пошао код оца. Сви стоје у сузама, народа је много, туга раздире душу. Улазим у келију, а отац лежи као да одмара, на боку, мало повијених ногу, као да жив спава. Прекрстио сам се и поклонио пред њим. Монаси су ми рекли да изађем. Одлазим од оца, а у срцу осећам радост – нема туге, као даје жив. Гледам оне који плачу, а не осећам никакву тугу. Ето шта је отац учинио са мном.
Био ми је имендан и јако сам желела да добијем од оца нешто за утеху. По окончању Литургије он је изашао из олтара. Сва чеда су пошла ка њему, а ја наравно у првим редовима.
Отац је почео да дели просфору, иконице, крстиће – свакоме по нешто. А мене као да не примећује, иако сам се трудила да му будем пред очима. Када је све поделио каже ми: – Сачекај ме на излазу.
То је било у Михајловском храму. Обрадовала сам се и пожурила ка излазу. Размишљам: „Отац није хтео да ми да пред свима, да ми не би завидели“.
Баћушка излази из храма и каже ми: – Доћи до моје келије, тамо ћу ти дати.
Још више сам се обрадовала. Када смо стигли, он уђе у келију и изнесе оданде велики пакет и каже: – Ево, однеси ово у Пјухтице.
Отац није могао да не примети да се моја радост претворила у огорчење. Онда је рекао:
– Данас ти је имендан и знај: ко тога дана добија награду овде, на земљи, тај губи награду на Небу. Не очекуј радости, јер оне не доносе спасење. Туга и патње отварају врата у Царство Небеско.
Људска природа је таква да нам је потребно када смо ожалошћени или увређени да пронађемо истомишљеника и поделимо са њим своја осећања. Али нико не може да се присети неког случаја да је отац показао своје незадовољство или тугу, да се пожалио на некога ко га је увредио, или да је тражио сажаљење од својих духовних чеда. Ми, који смо знали за неке тешке ситуације у његовом животу, изражавали смо саосећање и покушавали да као људи саучествујемо у његовој, најблаже речено, невољи. Али он нас је учио:
Све је то пролазно. А пострадати ради Христа – није туга, него радост, и то највећа могућа.
Када смо долазили к њему са својим невољама, он нас је са тугом гледао и говорио нам: – Зашто тугујеш, издржи. Све је то пролазно. Читав живот је пред тобом.
М. се обратила оцу са својим жељама, мећу којима је било и то да њена деца буду срећна у животу. А он јој каже: – Аља и Саша ће бити монаси!
Ово је растужило М. пошто је жарко желела да добије унуке од ћерке и сина.
И шта се догодило? Ускоро јој сина позову у војску и пошаљу у иностранство, где су у то време трајали оружани сукоби и где су многи младићи гинули. Сестра из љубави према брату оде код оца и затражи благослов да узме завет девствености, како би се брат вратио жив из рата. Отац је одобрио њену намеру.
Прошле су године. Отишла сам у родни крај (они су моји земљаци), улазим у Тројицки храм, а тамо Саша – отац Александар, ђакон, произноси возглас: „Нећу умрети, него ћу бити жив, и казиваћу дела Господња“. Нисам могла да зауставим сузе када сам се сетила очевих речи: „Аља и Саша ће бити монаси!“
Обоје су лепи и наочити. Сестра је високо образована. Десет година ју је просио њен колега са факултета, а и за Сашу су биле заинтересоване добре девојке, али обоје су изабрали девственички живот. Отац Александар је већ у манастиру. Отац је ово предсказао пре 25 година.
Једном кад сам се усрдно молила у моју собу ушао је монах у потпуној одежди, обишао круг око мене, покрио ме својом мантијом и изашао, а ја сам остала да клечим на коленима. Виђење је свакако било необично, али нисам се уплашила – напротив, било ми је пријатно и осећала сам радост.
Ускоро сам дошла у Печере и упознала тог монаха – био је то схиигуман Сава. Узео ме је за духовно чедо.
Догодило се тако да сам пошла код старије духовне сестре у нашем граду како бих од ње затражила разјашњење једног нејасног духовног питања, но она уопште није хтела да разговара са мном. Отишла сам од ње размишљајући: “ Оче, каква су та твоја чеда, неће чак ни да причају са мном“. И одлучила сам да је више нећу посећивати. Уз пут сам срела другу духовну сестру која ми је рекла:
Доћи код мене, даћу ти једну књижицу да прочиташ. Узела сам од ње књигу и на месту где се сама отворила прочитала следеће: „Ако није одговорио на твоје питање, тај човек ће одговарати, а теби ће Господ послати другог човека“…
Прошао је месец и ја сам ипак поново отишла код старије духовне сестре. Овога пута примила ме је са великом радошћу и уз извињења. Испоставило се да је од оца добила писмо у коме ју је опоменуо због понашања.
У Јерусалиму су биле убијене мајка и ћерка, мати Варвара и мати Вероника из Горњенског манастира, духовна чеда нашег оца.
Доносимо извод из писма које је добила наша духовна сестра С.
„Ево, имамо и наше прве горњенске мученике. Уз то, они су очева духовна чеда. Отац наш је знао за ово, само им никада није директно саопштио. Али увек им је слао одломке текстова који су говорили о патњама. Нашли смо баћушкина писма. У једном пише (написано је по њиховом повратку у Свету земљу, након трогодишњег лечења у отаџбини) да ће оне бити “ као жртва за цео манастир“, али то тада нико није могао да схвати. Убијене су 19. маја измећу осам и девет сати увече (овде у осам пада мрак). Убица је непознат. Мајка има две ране – једну код срца, а другу на леђима. А Вероника има пет рана и пререзану аорту на врату. На десној руци четири ране јер је четири пута хватала нож – док је пета рана смртоносна. Да, страшно је ово што смо доживели… 10. јун 1983. године, свети град Јерусалим“.
Године 1994. из Сухуме је допутовала монахиња Сергија са другим чедима нашег оца. Све оне су иначе певале у певници. Дошле су на очев гроб да заблагодаре за помоћ и заштиту у време рата.
Причале су како је њихов град разрушен, да је много људи погинуло и колико су ужаса виделе и преживеле.
Када бисмо се молили – то би био крик из душе! Стално смо оца молили за помоћ и заштиту, а Господ и Мајка Божија су нас на чудесан начин избављали и чували, ради старчевих светих молитава. Сви смо остали читави и неповређени, чак ни наше куће нису срушене. Само су Ангелини (диригент хора у храму) одузели иконе.
Када су полазили Р. није имала новца за воз. али су је у вагон ипак примили и без карте, за шта је молила баћушку.
Монахиња Сергија је причала још и ово:
– Служили смо свеноћно бденије, а мене као да неко наговара: „додај још канона“! Ја додајем за једног светог, за другог, и на тај начин продужавам службу. Тек што је свештеник дао возглас: „Слава Теби Који си нам показао светлост!“ почео је напад на град, почело је бомбардовање. Ми смо певале Велико славословље, ни сама не знам како, а одузеле смо се од страха. Када смо после изашли из храма видели смо да је бомба пала и на наш црквени дом, али оштећења нису била велика. По граду је било пожара. мртви су лежали на улицама, мећу њима и неки који су пре краја службе изашли из цркве. Нисам ли очевим молитвама била уразумљена да продужим бденије? Дан и ноћ смо дозивали оца, тражећи заштиту и његово молитвено заступништво за нас грешне.
Рођене сестре Ана и Софија из Татарске постале су духовна чеда старца схиигумана Саве. Оне су у Печере повеле и једну тешко болесну познаницу, која је много година патила од напада епилепсије и то у најтежем облику. По неколико пута дневно падала је и губила свест, тако да без пратиоца и није могла да путује. Лекари никако нису могли да јој помогну. За њих је та болест неизлечива.
И тако, пуна наде да ће добити помоћ, а можда и исцелење, она је дошла код оца Саве. Старац је није чак ни саслушао до краја, него је замахнуо и ударио јој шамар! Гушећи се у сузама због тако „срдачног“ дочека, и не схватајући шта се заправо дешава, она је почела да бежи, у страху да ће је он стићи и наставити да је бије. Тако је бежала све до села у коме су живеле духовне сестре, два километра од Печере. И даље је плакала. Три дана је К. тако неутешно плакала, а онда је избезумљена схватила:
– Па ја већ три дана немам нападе!
Тада су сузе због увреде и љутње биле замењене сузама радосницама. К. је отишла кући препорођена и срећна, оставивши заувек своју тешку болест у Печерима.
Оцу су дошла чеда и предала писма. Дао ми је једно од писама и каже: – Читај наглас.
Отворила сам и тамо нашла два листа папира, исписана ситним словима. Почела сам да читам, али нисам могла. Кажем оцу: – Оче, не видим.
Гле сад, „не видим“! Треба да носиш наочари.
Узео је писмо из мојих руку и почео да чита наглас. А ја гледам оца са великим изненађењем: први пут сам видела такво чудо. Тачно знам да је он готово слеп: на једно око уопште не види, а на друго једва разазнаје контуре предмета. На пример, на његовом кревету, поред самог зида, стоје поређане многе ствари „за утеху“ духовној деци. Отац их не узима као други људи који нормално виде, него их претходно напипава…
Тада ми је постало јасно како је отац читао стотине писама од духовне деце: он је могао да их прочита, а да и не отвори коверат. Наставио је да чита а ја нисам престајала да се чудим. Погледао ме је и збунио се, као дете, па је почео да тражи наочаре. Нашао је, али нису то те… Почео је да тражи друге – хтео је да сакрије свој велики дар од Господа… Али Господ ми је по Својој милости показао шта је старчество. Много година сам познавала оца, но нисам могла ни да претпоставим каква се велика духовна сила крије у њему испод спољашње једноставности.
Много година сам наговарао жену да постане хришћанка, али узалуд. Завршило се тако што је изјавила: – Ја не верујем у Бога.
После тога, 1977. године, одлучио сам да напустим породицу. Пошао сам у Псково-Печерски манастир да од схиигумана Саве затражим благослов за развод брака. Пошто ме је саслушао, старац је рекао:
Поживи са женом још годину или две, и свакодневно читај четрдесет треће зачало Јеванђеља по Матеју.
По доласку кући отворио сам Јеванђеље по Матеју, где је написано: Ходите к мени … После тога ми је постало јасно да о разводу не може бити ни речи.
Данас је 16. април 1995. године, Цвети. Ја и моја жена, са којом сам се у цркви венчао 1990. године, као и моја ћерка и унука усрдно смо се молили и причестили Телом и Крвљу Спаситеља. Шта би био са њима и са мном да сам их оставио? Слава Богу за све.
Моја породица се до маја 1992. године није могла назвати црквеном, али нас Господ није оставио са Својом милошћу и није нам допустио да пропаднемо у греховном животу.
Мој муж Н. В. (49 година) је 1991. године преживео излив крви у мозак. Дијагноза је била таква да су лекари прогнозирали смртни исход, али по милости Божијој он је жив, и мада је инвалид, није интелектуално оштећен нити парализован.
Овај случај хоћу да опишем зато што је два дана пре несреће моја ћерка В. у сну имала виђење, и то тако јасно, као на јави. Као, дошла је на сахрану свог оца. Н. В. је лежао у мртвачком сандуку, у великој мрачној просторији. Изгледао је неуредно распојасана кошуља, једна нога боса, на другој обућа окренута петом напред, панталоне мокре, сако изгужван на леђима. Очев изглед ју је запрепастио, а осим тога, видела је како са обе стране сандука стоје нечисте силе, у облику двојице косматих мушкараца са канџама на рукама, и траже његову душу.
Ћерка је из све снаге повикала: „Тата, немој да умреш! Око тебе стоје нечисти!“ Отац је безвољно подигао руке. Хтео је да устане, али није могао. У том тренутку демони су га ухватили испод руку и трком понели на улицу. Ћерка потрча за њима, хтела би да их стигне и ослободи оца, али они се крећу тако брзо, да јој одмичу све даље. Н. В. безвољно виси у њиховим рукама. Ћерка је на граници издржљивости почела да виче: „Помозите, носе ми оца!“… На улици је било много народа, али нико јој није помогао. И онда угледа једног старчића пријатног изгледа, одевеног у бело, како седи на клупи. Он је упита: „Зашто вичеш кћери?“ Она понови молбу: „Помозите, носе ми оца!“
Старац устаде, погледа тамо где је девојка показала и крсним знамењем осени фигуре које су се удаљавале. Демони одлетеше на различите стране и испустише оца на земљу. Старац му приђе, још једном га осени крстом и нестаде.
Када се ћерка ужаснута пробудила и испричала ми за тај сан, схватили смо да се спрема нешто лоше. Два дана касније муж је отишао на посао и није се вратио. Касно увече његове колеге су нам јавиле даје у болници. Одмах смо пошли тамо (ја, моја мајка, ћерка и мој брат). Моја мама је била побожна жена. Понели смо свету водицу, Јеванђеље и Псалтир. Мама је покропила Н. В. водицом, брат је читао Псалтир, ја сам се молила, а ћерка је разговарала са дежурним лекаром. Лекар је рекао да
Н. В. неће дочекати јутро, па нам је допустио да преко ноћи останемо у болници. Мама и ћерка су отишле кући, а ја и брат смо се молили читаве ноћи.
Свануло је јутро. Н. В. се освестио и препознао нас. Преместили су га на одељење за тешко болесне. После неколико дана пристао је да се исповеди и причести, па смо се око тога договорили са свештеником.
Мужевљево стање је било тешко, говорио је неразумљиво, тешко је владао оловком. Замолила сам га да на папиру напише све своје грехе, заборавивши да се оловком једва служи.
Ујутро сам дошла да га обиђем, а он ми пружа лист хартије са исписаним гресима и каже:
У три ујутро продрмао ме је по рамену неки старац и пробудио. „Пиши“ каже. Придигао сам се на јастук, узео оловку и написао.
Од тог часа мој муж је по милости Божијој почео да се опоравља и после 45 дана одвели смо га кући.
Три месеца касније дошла сам у посету својој старој познаници 3. Она је дубоко верујућа жена и духовно чедо старца Саве. Од ње сам чула за старца и добила његову фотографију. Када је видела ту фотографију, моја ћерка је одушевљено повикала:
Мама, па то је онај старчић који је спасао тату од демона. Мој муж је на слици такође препознао старца који га је пробудио оне ноћи.
Сада сви благодаримо Господу што нас није оставио да пропаднемо у нашим гресима и у незнању, него нам је послао таквог дивног старца, који не само да је ослободио Н. В. из руку демона, него нас је све подстакао да се пренемо и да оживим за духовни живот.
Моја мама А. примила је монашки постриг. Недуго затим, њене духовне сестре спремале су се да пођу у Печере код оца. Мама је много жалила што не може и она да пође заједно са њима, да се поклони очевом гробу и прими Свето Причешће.
И онда у сну види да стоји у храму Псково-Печерског манастира. Духовне сестре су пошле да се причесте, а она стоји по страни. Тада јој прилази отац Сава и причешћује је.
Пробудила се са укусом Светих Тајни у устима и са осећањем необичне благодати.
М. је имала два сина. Старији А. је радио као геолог. Приликом преласка реке на сплаву утопио се, али мајка о томе осам месеци никакве вести није добила. Не знајући разлог синовљевог ћутања, мати је обилазила многе старце, али нико није могао да јој каже ништа о сину; један од њих ју је посаветовао да оде у Псково Печерски манастир, код схиигумана Саве.
Када је дошла у манастир отац Сава јој је сам пришао и упитао је:
– Кога тражите, сина? Треба да му одржимо опело, онда ће га пронаћи. А тебе ћу узети за духовно чедо.
И додао је: – Ти ћеш се молити за мене, а ја за тебе.
Када се вратила кући, чекао ју је телеграм са обавештењем о томе да је пронађено тело њеног утопљеног сина.
Прошло је пола године. Гром је убио њеног другог сина. Потресена патњом она одлази у Печере код оца. Као и први пут, сам јој је пришао. Рекла му је да би било боље да је сама умрла. На то је отац одговорио:
Ти ћеш да примиш монаштво и молићеш се за њих. А да си ти умрла, они се не би молили ни за себе, ни за тебе.
Када је постала монахиња, у сну су јој се јавили синови. Захваливши јој се, рекли су: „Мама, ми смо на добром месту“.
На имендан нашег духовног оца, блаженопочившег старца схиигумана Саве, у Печере је из Овруча стигла његова духовна кћи М. Т.
И ево шта је испричала:
Отприлике десет дана пре трагедије у Чернобиљу, у сну јој се јавио наш духовни отац и рекао:
– Марија, ускоро ће код вас све бити затровано, ти све закрсти – ево овако: „У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин“. Закрсти. „Господе Исусе Христе, Сине Божији, благослови“. Закрсти. „Мајко Божија благослови; и сви свети благословите“. Закрсти. „Молитвама нашег духовног оца, схиигумана Саве, Господе Исусе Христе, Сине Божији, благослови“. Закрсти.
Све сам то испричала својој сестри која ради у кухињи. И када се очево предсказање остварило, у кухињу су им донели месо за које се после провере испоставило да је потпуно неупотребљиво за исхрану. Тада се она сетила онога што сам јој испричала. Узела је то месо, однела га кући и учинила све онако како је заповедио отац. Онда га је вратила натраг у кухињу и, ништа не говорећи, дала га на испитивање. Проверили су месо и упитали је: – Где си нашла овако добро месо?
И данас живимо у Овручу (то је близу Чернобиља). Држимо се очевог савета, не само ја и сестра, него и све духовне сестре, и по милости Божијој сви смо живи и здрави.
Са преласком оца Саве у вечни живот ништа се није изменило ни у нашој души, ни у нашој свести, ни у нашем животу. Само што више не можемо да га видимо телесним очима, али душом се често срећемо и општимо са духовним оцем. Жив је наш отац! Он нас чује, ту је, сви то осећамо…
Дванаест година се о мени духовно старао схиигуман Сава. Током тих година видела сам много чудеса која је Господ савршавао по старчевим молитвама, и све до данас осећам натприродну силу његових светих молитава.
Неколико пута је духовни отац спасавао мене и моје сроднике од смрти. Моја сестра Олга је дуго и тешко била болесна. Послала ми је писмо:
Умрећу код тебе. Молим те да ме одвезу код тебе.
Рекла сам оцу. Он је благословио да одем код Олге. Рекао је шта треба да радим, дао ми је свето уље и одредио дан поласка. Пред полазак сам опет пошла оцу. Он излази из келије и весело ми каже: – Молио сам се и Господ ми је открио да ће Олга још да поживи!
Рекао ми је да не треба да путујем: – Њено стање ће се поправити.
После недељу дана сестра ми пише да се на неки непознат и чудесан начин болест повукла и да се сада осећа добро. Објаснила сам јој да је до чуда дошло по молитвама духовног оца.
Лекари су ми пронашли глауком. Вид ми је брзо слабио. Носио сам наочаре +7 за рад, и +5 за даљину. Без наочара ништа нисам видео, ни близу, ни на даљину. Као да је свуда само густа магла. А наочаре нисам могао дуго да носим, јер сам од њих добијао јаку главобољу. Од лекова су ме пак јако болеле очи. Отац је благословио да не стављам капи, а уочи своје операције (он је такође имао глауком), дао ми је џепне књижице – Апостол и Јеванђеље, штампане врло ситним словима. То ме је изненадило и обрадовало. Схватила сам да се спрема да ме исцели. И ево постепено, дан за даном, током три године, мој вид постаје све бољи и бољи. Сада уз Божију помоћ и старчеве свете молитве готово да и без наочара добро видим на даљину, док, такође без наочара, могу да читам крупни слог. Верујем да није далеко дан када ћу без наочара читати Апостол и Јеванђеље које ми је дао отац.
Непријатељ људског рода је позавидео мирној жени Александри и њеној ћерки Марији и љуто их је напао како би их погубио.
Раније је Александра из свег срца волела ћерку и звала је „мој Анђео“. Године су пролазиле тихо и мирно. После посла Марија је наглас читала житија светих, акатисте и каноне, а на празнике су заједно ишле у цркву. Осећале су близину Господа и било им је добро.
Онда су се преселиле у други град. Александру су сви почели да хвале називајући је „светом“ женом. Ћерка је објашњавала мајци како је то опасно. Молила ју је да избегава похвале, да се смирава и буде скрушена због својих грехова. Желећи да помогне мајци, Марија је почела да је разобличава, откривајући њене грехе другима. Александра се због тога наљутила на ћерку. Чинило јој се да је рођена ћерка једина особа која је не схвата и не жели јој добро. У таквом огорчењу изненада се упокојила.
Марија је то јако тешко доживела. Замолила је оца, схиигумана Саву, да се помоли за њену мајку. Снови су јој откривали жалосну судбину покојне Александре. Једном је сањала како путује у посету родбини (тамо су сви били покојни). Стала је да тражи опроштај од мајке, али она је није чак ни погледала. Ћерка је на коленима ридала и молила:
Мајко!… Па ти си ми мајка!… Опрости, опрости!…
– Не опраштам! Никада ти нећу опростити! – гневно је казала мајка.
Марија је страшно патила због мајке и очајавала због свог спасења. Чинило јој се да је мајчино проклетство свуда прати. Патње и болести постале су њени стални сапутници. Поново се обратила духовном оцу, тражећи од њега да се помоли за мајку.
И онда је у сну видела мајку како јој се са осмехом клања и радосно јој говори:
– Ћеркице, отац (схиигуман Сава) је рекао да ти опростим…
Тако је старац силом своје молитве помирио душе које живе у различитим световима.
Једном је баћушка од мене затражио да напишем писмо благодарности неком духовном лицу. Подсетила сам га да имам ружан рукопис. Не рекавши ни речи, пошао је у келију и вратио се са налив пером у рукама. Обрадовала сам се и помислила: „Сада ћу имати леп рукопис!“
Отац ме је значајно погледао и почео да диктира. И гле изненађења! По старчевој молитви писмо сам написала тако лепо, да ни сама нисам могла да препознам свој рукопис. Како ми је жао што је то било сам једном у животу! После ми је рукопис опет постао онакав какав је увек и био: неравномеран и ружан очигледно, ради мога смирења.

2 коментар(а)

  1. Htjeo sam pitati,kada se poje i molim ti sja, za vrijeme liturgije dali se treba svaki puta pokloniti?!

  2. Mogu li molim.Vas da narucim knjigu Gospode Ti Si Zivot Moj…ne mogu nigde da pronadjem da je.kupim.Hvala.
    061 222 74 22
    [email protected]